Očekivati od atlantističke anglo-američke koalicije da verodostojno i nepristrasno predstavi događaje koji se tiču naročito osetljive i mračne epizode sovjetske i ruske istorije bilo bi ravno (naivnom) verovanju da će hrvatska državna televizija jednog dana snimiti objektivan, iskren i dobronameran dokumentarni film o stradanju Srba u logoru Jasenovac
"Koja je cena laži?", glasi prva rečenica koju čujemo u prvoj epizodi nove HBO serije Černobilj. Nju u magnetofon izgovara Valerij Legasov, vodeći sovjetski stručnjak za atomsku energiju svog doba i jedan od kreatora mera za suzbijanja štete u kriznom štabu nuklearne elektrane Černobilj. Nakon što završi svoju ispovest, vidno uznemireni i osećanjem krivice opterećeni Legasov sakriva trake u kesu za đubre, iznosi ih iz svog stana i ostavlja na tajnom mestu, kako bi zavarao KGB agente koji ga drže pod prismotrom, a zatim se vraća u stan i, pošto je poslednji put nahranio svoju mačku, izvršava samoubistvo vešanjem.
Dakle, već od bukvalno prvih kadrova autori serije nam jasno stavljaju do znanja u kom će se pravcu priča dalje razvijati i iz kog ugla ćemo posmatrati i tumačiti događaje. Akcenat će, odlukom tvoraca ove dramatizacije, biti na komunističkoj paranoji, na zataškavanju istine, na zaverama, na nekompetentnosti i netransparentnosti sovjetskog (ruskog) državnog aparata. To naravno ne treba da nas previše čudi, jer je petodelna televizijska serija Černobilj plod saradnje američkog kablovskog giganta HBO i britanske "Skaj Atlantik" produkcije.
Nije sasvim jasno zašto je bilo potrebno da se baš sada snimi ova serija, i to bez učešća ruske strane, imajući u vidu činjenicu da je simbolična tridesetogodišnjica černobiljske katastrofe propuštena pre tri godine, osim iz očigledne želje da se pridoda još jedan glas u vrlo bučnom antiruskom propagandnom horu koji na Zapadu već godinama uporno peva svoju pesmu. Od trenutka kada je Rusija - nakon majdanskog puča - putem referenduma vratila Krim pod svoje okrilje i rešila da vojno interveniše u Siriji, čime je probudila svoje davno uspavane imperijalne ambicije, svedoci smo sve histeričnijih propagandnih napora da se ožive stari hladnoratovski narativi i stereotipni prikazi Rusa iz sovjetskih vremena.
BRITANSKA ŠKOLA
Tako i ova britanska serija, iako formalno govori o sovjetskom vremenu i komunističkom državnom aparatu, zapravo suštinski "cilja" današnju, putinovsku Rusiju. Istorija nas uči da su, u kontekstu britansko-ruskih odnosa, ideologije prolazna stvar, dok su geopolitičke i imperijalne netrpeljivosti i sukobljavanja oko resursa i zona uticaja večna kategorija. London je nesporna svetska prestonica rusofobije već duže od dva stoleća, a britanska propagandna mašinerija pokazala se kao daleko sofisticiranija i perfidnija od američke, koja često poseže za pojednostavljenim i trapavim rešenjima, što je posledica duboko ukorenjene vestern psihologije kauboja i Indijanaca.
U tom smislu Černobilj je tipičan primer britanske, puzajuće škole propagandnog delovanja, uglađen i vešto upakovan proizvod koji nijednog trenutka ne vređa inteligenciju i koji, barem na prvi pogled, deluje autentično i iznijansirano. Serija je generalno vrlo dobro snimljena, fotografija je vrhunska, vodilo se računa o minucioznim detaljima scenografije i kostima, kao i izboru glumaca čije fizionomije nalikuju sovjetskim, iako utisak verodostojnosti u velikoj meri kvari engleski jezik, sa svojim različitim ostrvskim akcentima, umesto prirodnog ruskog. Nije jasno zašto HBO, koji već ima razvijenu produkciju na različitim svetskim jezicima, nije Černobilj snimio sa ruskim, ukrajinskim i beloruskim glumcima, na sličan način na koji je "Netfliks" uradio seriju Narkos.
Ipak, ruku na srce, treba reći da je gluma jedan od jačih aduta serije, te da su vrhunski britanski glumci dali veliki doprinos njenom kvalitetu i zanimljivosti. Vidi se, takođe, da je HBO odrešio kesu i da se nije štedelo na obezbeđivanju prvoklasnih produkcijskih uslova. Serija je snimana na lokacijama nuklearne elektrane Ignalija u Litvaniji, koja je sestrinska elektrana samog Černobilja, a pri rekreaciji epohe SSSR-a neposredno pred Perestrojku uložen je očigledan napor da svi detalji tadašnje životne estetike, od dekoracije stanova, preko registarskih tablica automobila, do tada modernih frizura i garderobe, budu što realističnije dočarani.
Autor serije Krejg Mazin, inače vatreni njujorški liberal poznat uglavnom po svojim tviter obračunima sa konzervativnim senatorom Tedom Kruzom iz Teksasa i verbalnim napadima na Donalda Trampa zbog veza s Rusijom, insistira u intervjuima da su apsolutna autentičnost i realizam bili ideje vodilje čitavog projekta. "Želimo da budemo blizu istini najviše što je moguće. Nikada nismo promenili nešto kako bismo ga učinili dramatičnijim ili kako bismo ga napumpali. Poslednje što želimo je da upadnemo u istu onu zamku u koju upadaju lažovi." Bez obzira na Mazinove reči, čini se da je kod ovih proklamovanih ideala nešto ozbiljno zaškripalo.
Treba najpre istaći da je kao jedan od najvažnijih izvora u pisanju scenarija, a naročito scena koje se tiču iskustava tzv. običnih ljudi, korišćena knjiga "Černobiljske molitve" Svetlane Aleksijevič, beloruske novinarke, spisateljice i iznenađujuće dobitnice Nobelove nagrade za književnost 2015, ozloglašene po svojoj rusofobiji i mržnji prema ruskom predsedniku Putinu. Otuda ne treba da nas iznenadi scena u kojoj jedna starica, Ukrajinka, odbija evakuaciju nakon čega, uz mužu krave, kreće u ostrašćenu tiradu pred ruskim vojnikom o Staljinovim čistkama, Glodomoru i drugim zločinima mrske Moskve nad nedužnim ukrajinskim seljacima. Vojnik reaguje tako što joj hladnokrvno ubija kravu što, iako je u skladu sa naređenjima o likvidaciji zaražene stoke, u trenutku deluje izuzetno surovo i bezosećajno.
ODSTUPANjA OD ISTINE
Odstupanja od dokumentovane istine i zlonamerne konfabulacije nisu rezervisani samo za epizode koje se tiču sporednih likova i perifernih dešavanja, već se pojavljuju i kod glavnih protagonista i ključnih događaja. Da se vratimo na početak teksta i na već pomenutog Valerija Legasova, koji je u seriji prikazan kao hrabri naučnik, stručnjak za RBMK reaktore i koji se suprotstavio kratkovidoj i beskrupuloznoj sovjetskoj birokratiji. Dakle, Legasov jeste izvršio samoubistvo na dvogodišnjicu černobiljske tragedije, on jeste ostavio snimljene audio-trake na kojima se bavi spekulacijama o uzrocima nesreće i sopstvenim osećanjem griže savesti što nije uradio dovoljno u sanaciji posledica zračenja, ali te trake on nije morao da sakriva od KGB-a, na njima nema ničeg konspirativnog.
Jedna od njih je snimak razgovora s novinarom Alešom Adamovičem, dok su na drugoj preporuke u obliku naučnog članka kolegama sa Kurčatov instituta o tome kako u budućnosti sprečiti katastrofe poput černobiljske. Obe ove trake su transkribovane i objavljene u novinama, što pobija teorije tvoraca serije o ugroženom naučniku i zaveri ćutanja. Tretman kroz koji tokom serije Legasov prolazi od strane različitih figura iz partijske nomenklature takođe je potpuno nerealno i tendenciozno prikazan, pa mu tako ministar za energetiku Boris Ščerbina preti da će ga baciti iz helikoptera ako ga ne bude bespogovorno slušao, što je možda bilo moguće 1936. godine, ali teško da je 1986. takav odnos bio verovatan između dva uvažena i istaknuta člana sovjetskog establišmenta, što je Legasov nesumnjivo bio.
Pored toga što su nam dali iskrivljeni prikaz uloge Legasova, autori serije nisu prezali ni od toga da potpuno izmisle svog drugog heroja priče, belorusku naučnicu Uljanu Homjuk koja se, ometana od strane sveprisutnog i mračnog KGB-a, bori da otkrije prave uzroke eksplozije reaktora RBMK kako bi sprečila buduće slične tragedije u nuklearkama širom SSSR-a. Scena u kojoj ona u drugoj epizodi pokušava da ubedi lokalnog aparatčika Garanina da zbog povišene radijacije evakuiše grad Minsk i da podeli pilule joda tipičan je primer zapadne propagande o negativnoj selekciji i svemoći partijskih moćnika koji je vladala u SSSR-u i koja tobože vlada danas u Rusiji. Garanin odbija njene apele za evakuaciju i optužuje je da bezrazložno širi paniku i strah. Ona mu, u poslednjem pokušaju da ga urazumi, odgovara: "Ali ja sam nuklearni fizičar. A vi ste na mesto sekretara došli iz fabrike cipela." "Da, radio sam u fabrici cipela, ali sad sam ja glavni. Živeli radnici svih zemalja", bahato i samozadovoljno joj uzvraća dežmekasti Garanin. Ova scena, iako nam možda deluje stvarno na osnovu naših iskustava i ubeđenja o komunističkim partokratijama, potpuno je izmišljena, samim tim jer je lik Uljane Homjuk plod mašte scenarista.
MALICIOZNO DOMAŠTAVANjE
Izmišljena je i možda krucijalna scena u prvoj epizodi u kojoj gradski odbor komunističke partije Pripjata zaseda u podzemnom bunkeru tokom noći u kojoj je došlo do nesreće. Iako neki članovi odbora izražavaju skepsu u pogledu mogućnosti normalizacije situacije i iznose ispravan stav da treba evakuisati stanovništvo, na scenu stupa tajanstveni i zlokobni starac sa štapom, za koga ne znamo kako se zove i koga predstavlja, a koji se poziva na Lenjina i boljševičku revoluciju i zaključuje da država uvek zna bolje od samih građana šta je u njihovom interesu. "Zatvorićemo grad. Niko ne može da ode. Prekinućemo telefonske linije i sprečiti širenje dezinformacija", naređuje misteriozni i autoritativni starac, a svi ostali članovi odbora oduševljeno klimaju glavom i kreću da mu aplaudiraju. Ova kliše scena koja pokazuje da su životi i bezbednost ljudi u SSSR-u bili ništa, a interesi partije i države sve, takođe je potpuna fabrikacija, jer je poznato da su mnogi ljudi koji su imali automobile napustili Pripjat u toku tog prvog i drugog dana, dok još nije naređena zvanična evakuacija, kao i da ih u tome niko nije zaustavljao. Legasov čak u svojim ispovestima žali zbog toga, jer na izlazima iz grada nisu bile instalirane dozimetrijske "perionice" pa su mnogi, na gumama svojih vozila, raznosili radioaktivnu "prljavštinu" po čitavom Sovjetskom Savezu.
Ove i slične maliciozno izmaštane scene služe autorima da potcrtaju i dalje razviju i nadograde dobro poznati narativ o totalitarnom i duboko korumpiranom državnom i društvenom modelu koji je imanentan ruskom i istočnom tipu čoveka. Posledice života u takvom oligarhijskom i despotskom sistemu su stalni strah od represalija, velike nepravde, javašluk na svakom koraku i opšte traćenje ljudskih potencijala. Slična tematika sa vrlo sličnim zaključcima već je uspešno obrađivana u izvrsnim ruskim filmovima kao što su Durak (2014) i Levijatan (2014) koji vrlo kritički govore o tim, inače nama vrlo bliskim, aspektima ruskog mentaliteta i njegovim negativnim manifestacijama u savremenom ruskom društvu.
Istina je, međutim, barem u slučaju Černobilja, sasvim drugačija, jer on, bez obzira na greške koje su do njega dovele, pre može da služi kao primer izuzetne sposobnosti improvizacije i spremnosti na žrtvu sovjetskog i ruskog naroda kojima je sprečena daleko pogubnija katastrofa. Zanimljivo je napomenuti da se mnogi eksperti za vanredne i krizne situacije slažu da su se, s obzirom na ukupne okolnosti, sovjetske vlasti daleko bolje snašle u sanaciji posledica radijacije od japanskih za vreme havarije u nuklearnoj elektrani Fukušima. Doduše, u zapadnim medijima uglavnom smo tada - a i kasnije - slušali o samurajskoj posvećenosti i herojstvu starijih japanskih vatrogasaca koji su, umesto svojih mlađih kolega, odlazili da hlade reaktore, izlažući se svesno smrtonosnoj količini zračenja, dok su potpuno u drugom planu bili brojni propusti japanskih zvaničnika i zataškavanje istinitih podataka u pogledu broja žrtava i rizika od kontaminacije podzemnih voda i zemljišta.
Da se priča u seriji Černobilj više fokusirala na trojicu heroja dobrovoljaca, Alekseja Ananenka, Valerija Bezpalova i Borisa Baranova, o kojima je Endru Lederbarou napisao čitavu knjigu dok su u seriji tek uzgred pomenuti, a koji su krenuli u samoubilačku misiju pražnjenja rezervoara radioaktivne vode, čime je sprečena eksplozija i preostala tri reaktora koja bi neizbežno dovela do još veće katastrofe i sigurne smrti za milione Evropljana, imali bismo daleko vrednije, istinitije i plemenitije filmsko svedočanstvo o ovoj strašnoj ljudskoj i ekološkoj tragediji
sott
