Poslednjih nedelja zapadna javnost je opsednuta pitanjem šta se dešava u Putinovoj glavi. Zapadni komentatori nagađaju da li mu ljudi iz užeg okruženja govore celu istinu. Da li je bolestan ili je poludeo? Da li ga saterujemo u ćošak odakle mu je jedini izlaz da eskalira sukob u svetski rat?
Treba da prekinemo sa tom opsesijom prelaska crvene linije i besomučnom potragom za savršenom ravnotežom između podrške Ukrajini i izbegavanja svetskog rata. Crvena linija nije objektivna činjenica: Putin je stalno pomera, a mi ga pratimo. Pitanje da li razmena obaveštajnih podataka SAD sa Ukrajinom prelazi Putinovu crvenu liniju potiskuje prostu istinu da je Rusija ta koja je prešla liniju napadom na Ukrajinu. Dakle, umesto da reagujemo na Putina kao neshvatljivog zlog genija treba da se pozabavimo sobom: šta mi kao „slobodni zapad“ želimo u ovom sukobu?
Treba da razmotrimo dvosmislenost naše podrške Ukrajini sa istom surovom otvorenošću sa kojom razmatramo pozicije Rusije. Treba da prevaziđemo dvostruke standarde kojima vrednujemo pravu prirodu evropskog liberalizma. Setimo se kako se u zapadnoj liberalnoj tradiciji kolonizacija često pravdala borbom za prava radnika. Džon Lok, veliki prosvetiteljski filozof i zagovornik ljudskih prava, pravdao je bele naseljenike koji otimaju zemlju od američkih starosedelaca čudnim argumentom koji zvuči levičarski, naime argumentom protiv prekomerne privatne svojine. Njegova premisa je da pojedincu treba dozvoliti da poseduje samo onoliko zemlje koliko je u stanju da koristi produktivno, umesto velikih komada zemlje koje nije u mogućnosti da koristi (pa ih onda iznajmljuje drugima). U severnoj Americi, po njegovom mišljenju, starosedeoci su ogromne površine zemlje koristili uglavnom samo za lov, a beli doseljenici koji su želeli da koriste zemlju za intenzivnu poljoprivredu imali su pravo da je preotmu za dobrobit čovečanstva.
U ukrajinskoj krizi, obe strane predstavljaju svoje postupke kao nešto što su naprosto morale da učine: zapad je morao da pomogne Ukrajini da ostane slobodna i nezavisna; Rusija je bila prinuđena da vojno interveniše kako bi zaštitila svoju bezbednost. Najnoviji primer: rusko ministarstvo spoljnih poslova tvrdi da će Rusija biti „primorana da preduzme mere odmazde“ ako Finska uđe u Nato. Ne, neće biti „primorana“, kao što nije bila „primorana“ da napadne Ukrajinu. To izgleda kao „primoravanje“ samo ako se prihvati čitav niz ideoloških i geopolitičkih pretpostavki na kojima počiva ruska politika.
Te pretpostavke treba pažljivo i analizirati, bez ikakvih tabua. Često se čuje da treba praviti razliku između Putinove politike i velike ruske kulture, ali linija njihovog razdvajanja je mnogo poroznija nego što se čini. Treba odlučno odbaciti ideju da je, posle višegodišnjih strpljivih pokušaja da ukrajinsku krizu reši pregovorima, Rusija konačno bila primorana/prinuđena da napadne Ukrajinu – niko nikada nije primoran da napadne neku zemlju. Uzroci problema su mnogo dublji; spreman sam da ih nazovem metafizičkim.
Anatolij Čubajs, otac ruskih oligarha (on je organizovao ubrzanu privatizaciju Rusije 1992) rekao je 2004: „U poslednja 3 meseca ponovo sam pročitao celog Dostojevskog. I osećam gotovo fizičku mržnju prema tom čoveku. On je svakako genije, ali zbog njegove ideje o Rusima kao posebnim, svetim ljudima, njegovog kulta patnje i lažnih izbora koje stavlja pred svoje junake najradije bih ga rastrgao na komade“. Koliko god da ne volim Čubajsa zbog njegove politike, mislim da je u pravu u vezi sa Dostojevskim, koji je pružio „najdublji“ izraz suprotnosti između Evrope i Rusije: individualizam naspram kolektivnog duha, materijalistički hedonizam naspram duha žrtvovanja.
Rusija invaziju Ukrajine predstavlja kao novi korak u borbi za dekolonizaciju, protiv zapadne globalizacije. U tekstu objavljenom početkom meseca Dmitrij Medvedev – bivši predsednik Rusije, a sada zamenik sekretara Saveta bezbednosti Ruske Federacije – piše da „svet iščekuje kolaps ideje o američko-centričnom svetu i nastanak novih međunarodnih saveza zasnovanih na pragmatičnim kriterijumima“. (Naravno, „pragmatični kriterijumi“ podrazumevaju nepoštovanje univerzalnih ljudskih prava.)
Dakle, i mi treba da povučemo crvene linije, ali tako da jasno pokažu našu solidarnost sa trećim svetom. Medvedev predviđa da će zbog rata u Ukrajini „u nekim državama doći do gladi zbog krize sa hranom“ – što je cinizam koji oduzima dah. Ovog meseca oko 25 miliona metričkih tona žitarica polako trune u Odesi, na brodovima ili u silosima, pošto je luku blokirala ruska mornarica. „Svetski program za hranu Ujedinjenih nacija upozorava da milionima ljudi ‘uskoro preti glad’ ukoliko se ponovo ne otvore luke na jugu Ukrajine, zatvorene zbog rata“, piše Njuzvik. Evropa obećava da će pomoći Ukrajini da transportuje žito železnicom i kamionima – ali to očigledno nije dovoljno. Potreban je korak više: jasan zahtev za otvaranje luka za izvoz žitarica, uključujući slanje vojnih brodova za bezbednu plovidbu. Ne radi se o Ukrajini, već o gladi stotina miliona u Africi i Aziji. Tu treba povući crvenu liniju.
Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov nedavno je rekao: „Zamislite da se rat u Ukrajini dešava u Africi ili na Bliskom istoku. Zamislite da je Ukrajina Palestina. Zamislite da je Rusija Amerika“. Kao što se i očekivalo, poređenje sukoba u Ukrajini sa teškim položajem Palestinaca „uvredilo je mnoge Izraelce, koji veruju da tu nema sličnosti“, primetio je Njuzvik. „Na primer, mnogi ističu da je Ukrajina suverena, demokratska zemlja, ali Palestinu ne smatraju državom“. Naravno, Palestina nije država jer joj Izrael poriče pravo da bude država – isto kao što Rusija poriče to pravo Ukrajini. Koliko god su mi primedbe Lavrova mrske, odajem mu priznanje za veštu manipulaciju istinom.
Liberalni zapad je zaista licemeran i svoje visoke standarde primenjuje krajnje selektivno. Ali licemerje znači da kršite standarde koje ste sami proklamovali, čime se otvarate za inherentnu kritiku – kada kritikujemo liberalni zapad, koristimo njegove vlastite standarde. Ono što Rusija nudi je svet bez licemerja – jer je to svet bez globalnih etičkih standarda, gde se praktikuje samo pragmatično „poštovanje“ razlika. Videli smo šta to znači kada su talibani, nakon što su preuzeli vlast u Avganistanu, odmah našli zajednički jezik sa Kinom. Kina prihvata novi Avganistan, dok će talibani ignorisati šta Kina radi Ujgurima – to je, u osnovi, ta nova globalizacija koju zagovara Rusija. Jedini način da se odbrani ono što vredi sačuvati u našoj liberalnoj tradiciji jeste nemilosrdno insistiranje na njenoj univerzalnosti. Čim primenimo dvostruke standarde postajemo „pragmatični“, kao Rusija.
