Jedan od načina pružanja otpora onima koji imaju moć je i brutalan odnos prema njima. Događaji u novogodišnjoj noći u Kelnu liče na to – opsceni karneval nižih klasa.
Ko su „podlih osam“ u istoimenom Tarantinovom filmu? SVI su podli – beli rasisti i crni vojnik Unije, muškarci i žene, predstavnici zakona i kriminalci – svi su jednako zli, brutalni i osvetoljubivi. Nejneprijatnija scena u filmu je ona u kojoj crni oficir (igra ga superiorni Samjuel L. Džekson) detaljno i sa očevidnim zadovoljstvom prepričava starom generalu Konfederacije kako je ubio njegovog sina rasistu, odgovornog za smrt mnoštva crnih ljudi. Pošto ga je primorao da nag pešači po snegu na ledenom vetru, Džekson je promrzlom belom mladiću obećao da će mu dati toplo ćebe ako ga oralno zadovolji. Kada je mladić to uradio, Džekson je prekršio obećanje i ostavio ga da se smrzne u snegu. U ratu protiv rasizma nema dobrih momaka – u rat svi ulaze s krajnjom brutalnošću. Nisu li lekcije koje se mogu izvući iz nedavnih događaja u Kelnu zabrinjavajuće slične lekcijama Tarantinovog filma? To što su izbeglice i sami (većinom) žrtve iz ratom uništenih zemalja ne sprečava ih da se nedostojno ponašaju. Lako zaboravljamo da u patnji nema ničeg iskupljujućeg: žrtva sa dna društvene lestvice ne mora biti moralno ispravna osoba.
Ali to uopšteno zapažanje nije dovoljno – moramo detaljnije ispitati okolnosti koje su dovele do incidenta u Kelnu. U analizi globalne situacije posle bombaških napada u Parizu,[1] Alen Badiju razlikuje tri preovlađujuća tipa subjektiviteta u današnjem globalnom kapitalizmu. To su: (1) „civilizovani“ liberalno-demokratski subjekt zapadne srednje klase; (2) ljudi koji žive van granica zapada, koji obuzeti „željom za zapadom – le desir d’Occident“ očajnički oponašaju „civilizovani“ način života zapadne srednje klase; i (3) fašistički nihilisti, čija se zavist prema zapadu pretvara u ubilačku autodestruktivnu mržnju. Badiju tvrdi da je ono što mediji opisuju kao „radikalizaciju“ zapravo fašizacija muslimana: „Ukratko, taj fašizam je samo druga strana frustrirane želje za zapadom i organizovan je u manje-više vojničkom stilu, po uzoru na fleksibilni model mafije, uz korišćenje različitih ideoloških boja i formalno pozivanje na religiju“.
Ideologija zapadne srednje klase uključuje dva suprotstavljena elementa: arogantnu veru u superiornost sopstvenih vrednosti (univerzalna ljudska prava i slobode koje ugrožavaju horde varvara) i opsednutost strahom da će u njen zaštićeni prostor provaliti milijarde ljudi iz spoljašnjeg sveta, onih koje globalni kapitalizam ne uzima u obzir jer niti proizvode niti troše bilo koju robu. Najveći strah pripadnika srednje klase je mogućnost da se nađu među isključenima.
Migranti i izbeglice su najuočljiviji izraz „želje za zapadom“. Njihova želja nije revolucionarna. Oni žele da pobegnu iz razorenih zemalja i priključe se obećanoj zemlji razvijenog zapada. (Oni koji ostaju kod kuće pokušavaju da izgrade sopstvene neuspele kopije zapadnog prosperiteta, poput „modernizovanih“ kvartova koji postoje u svakoj od metropola trećeg sveta, u Luandi, Lagosu i tako dalje, sa kafićima u kojima se pije kapućino, tržnim centrima i tako dalje).
Budući da u najvećem broju slučajeva takva želja ne može biti zadovoljena, kao jedna od mogućih opcija javlja se njeno nihilističko preinačenje: frustracija i zavist se radikalizuju i prerastaju u ubilačku autodestruktivnu mržnju prema zapadu, čime se prihvata put nasilja i osvete. Badiju smatra da je takvo nasilje čist izraz nagona ka smrti, nasilje koje kulminira činovima orgijastičnog (samo)uništenja, bez ozbiljne vizije drugačijeg društva.
Badiju je u pravu kad naglašava da u fundamentalističkom nasilju nema emancipatorskog potencijala, koliko god se ono proglašavalo antikapitalističkim: fundamentalističko nasilje je imanentno univerzumu globalnog kapitalizma, ono je njegov „skriveni fantom“. Temeljna činjenica fundamentalističkog fašizma je zavist. Čak i u najdubljoj mržnji prema zapadu, u samom korenu fundamentalizma je želja za zapadom. Ovde imamo posla sa uobičajenom transformacijom frustrirane želje u agresivno ponašanje koju opisuje psihoanaliza; islam tu samo igra ulogu utemeljenja (auto)destruktivnoj mržnji. Razorni potencijal zavisti nalazi se i u osnovi poznate Rusoove distinkcije između egoizma, amour-de-soi (ljubavi prema sebi koja je prirodna) i amour-propre, pervertiranog pretpostavljanja sebe drugima kojim se osoba fokusira ne na ostvarivanje cilja, već na razaranje prepreka koje joj stoje na putu:
„Primitivne strasti koje direktno teže dostizanju sreće, nagone nas da se posvetimo samo njihovom predmetu i kao osnovno načelo uvažavaju samo amour-de-soi – po svojoj suštini su ljupke i blage; međutim, kada na putu do željenog predmeta naiđu na prepreke, želji da ih uklone posvećuju se više nego predmetu koji žele da dostignu, pa tako menjaju svoju prirodu i postaju niske i podle. Tako amour-de-soi, jedno plemenito i apsolutno osećanje, postaje amour-propre, to jest relativno osećanje kojim se čovek poredi, osećanje koje traži preimućstva, čije uživanje je isključivo negativno, a zadovoljstvo ne nalazi u sopstvenom blagostanju i sreći već u nesreći drugih“.[2]
Otuda zla osoba nije egoista, „onaj koji misli samo na svoje interese“. Pravi egoista je previše zauzet staranjem o sopstvenom dobru da bi našao vremena da unesrećuje druge. Najveći porok loše osobe je to što je drugima okupirana više nego sobom. Ruso tako opisuje precizan libidinalni mehanizam: inverziju koja dovodi do preusmeravanja libidinalnog fokusa sa predmeta želje na prepreku. To možemo primeniti na fundamentalističko nasilje – bilo da je u pitanju napad u Oklahomi ili rušenje Svetskog trgovinskog centra. U oba slučaja na delu je čista mržnja: važno je srušiti prepreku, zgradu federalne uprave u Oklahomi ili kule u Njujorku, a ne ostvariti plemeniti cilj izgradnje istinski hrišćanskog ili mulismanskog društva.[3]
Takva fašizacija je privlačna frustriranim mladim imigrantima koji ne uspevaju da u zapadnim društvima nađu sebi mesto ili projekat s kojim se mogu poistovetiti – fašizacija nudi jednostavan izlaz iz frustracije: rizičan i uzbudljiv život iza maske žrtvovanja i posvećenosti veri, kao i brojna materijalna zadovoljstva (seks, automobili, oružje…). Ne treba zaboraviti da je Islamska država između ostalog i velika mafijaška korporacija koja trguje naftom, antikvitetima, pamukom i robljem, „mešavina smrtonosnog heroizma i zapadnjačke korumpiranosti materijalnim dobrima“.
Naravno, fundamentalističko-fašističko nasilje je samo jedan od oblika nasilja tipičnih za globalni kapitalizam. Ne smemo zaboraviti različite oblike fundamentalističkog nasilja u zapadnim zemljama, kao i nasilje samog kapitalizma, od katastrofalnih posledica globalne ekonomije do duge istorije vojnih intervencija. Islamofašizam je reaktivna pojava u ničeovskom značenju te reči, izraz nemoći koja prerasta u autodestruktivni bes.
Mada sam saglasan sa glavnim usmerenjem Badijuove analize, u njegovom izlaganju uočavam tri problematične tvrdnje. Prvo, svođenje religije, religijskog oblika fašističkog nihilizma na spoljašnji ukras od nevelikog je značaja: „Religija je samo spoljašnjost, nikako suština, samo forma subjektivizacije, a ne pravi sadržaj stvari“. Badiju je sasvim u pravu kad tvrdi da je traženje korena u drevnim religijskim tekstovima („sve je već zapisano u Kuranu“) pogrešan put: umesto toga, treba se fokusirati na globalni kapitalizam i sagledati islamofašizam kao jedan od mogućih odgovora na njegovu privlačnost, kao preobraćanje zavisti u mržnju. Ali, iz jedne kritičke perspektive, nije li religija uvek samo spoljašnja forma, a ne suština stvari? Nije li religija po svojoj srži „oblik subjektivizacije“ ljudskog stanja? I zar to ne implicira da spoljašnja forma u ovom slučaju na izvestan način JESTE „suština stvari“, sam način na koji pojedinci doživljavaju svoju situaciju – jer ne mogu da se odmaknu korak dva i spolja sagledaju stvari onakvima kakve one „zaista jesu“. Tu je zatim olako poistovećivanje izbeglica i migranata sa „nomadskim proletarijatom“, sa „virtuelnom avangardom ogromne mase na čije postojanje se ne računa u današnjem svetu“. Nisu li upravo migranti (bar većinom) oni koji imaju najjaču „želju za zapadom“, oni koji su najčvršće okovani hegemonijskom ideologijom? Konačno, tu je naivni poziv da „izađemo i pogledamo ko su ti drugi o kojima govorimo, ko su oni zapravo. Moramo prikupiti njihove misli, ideje, poglede na stvari i upisati ih, zajedno s našima, u stratešku viziju sudbine čovečanstva“.
To je lako reći, ali teško uraditi. Kao što primećuje Badiju, i ovi ljudi su duboko dezorijentisani, razstrzani između sukobljenih stavova zavisti i mržnje, mržnje koja u krajnjoj instanci izražava potisnutu želju za zapadom (zbog čega se bira put autodestrukcije). Jedna od odlika naivne humanističke metafizike je pretpostavka da se ispod začaranog kruga želje, zavisti i mržnje krije „dublje“ humano jezgro globalne solidarnosti. U opticaju je mnoštvo priča o Sirijcima koji se ističu među brojnim izbeglicama i predstavljaju izuzetak: u tranzitnim kampovima oni čiste đubre za sobom, ponašaju se pristojno i uljudno, mnogi su dobro obrazovani i govore engleski, često plaćaju za ono što potroše… ukratko, čine nam se sličniji nama, našoj obrazovanoj i civilizovanoj srednjoj klasi.
Često se naglašava da su nasilnici među izbeglicama manjina i da velika većina njih poštuje žene. To je, naravno, tačno, ali treba podrobnije ispitati strukturu tog poštovanja: kakve žene oni „poštuju“, šta od njih očekuju? Šta ako se žena „poštuje“ onoliko (i samo onoliko) koliko se uklapa u ideal verne sluškinje koja obavlja kućne poslove, što njenom suprugu daje pravo da pobesni ako sama izađe u javnost i pokuša da deluje autonomno?
Naši mediji prave razliku između „civilizovanih“ izbeglica koji pripadaju srednjoj klasi i izbeglica iz „varvarskih“ nižih klasa koje kradu, maltretiraju naše sugrađane, ponašaju se nasilno prema ženama, vrše nuždu na javnim mestima… Umesto što takve tvrdnje odmah odbacujemo kao rasističku propagandu, trebalo bi da prikupimo hrabrost i u tome uočimo zrno istine: brutalnost, pa i okrutnost prema slabijima, životinjama, ženama i tako dalje, jedna je od tradicionalnih odlika „nižih klasa“. Jedna od strategija pružanja otpora onima koji imaju moć uvek je bilo zastrašujuće demonstriranje brutalnosti koja povređuje osećaj za uljudnost pripadnika srednje klase. U iskušenju smo da događaje u novogodišnjoj noći u Kelnu protumačimo na taj način – kao opsceni karneval nižih klasa:
„Nemačka policija istražuje izveštaje da se u centru Kelna u novogodišnjoj noći više žena našlo na meti seksualnih i razbojničkih napada, u događajima koje je ministar opisao kao ’dosad nepoznat oblik kriminala’. Prema nalazima policije, navodni počinioci seksualnih napada i razbojništava bili su arapskog i severnoafričkog porekla. Policiji je podneto više od 100 prijava, od kojih se jedna trećina odnosi na seksualne napade. Centar grada se pretvorio u ’zonu bezakonja’: veruje se da iza napada u centru ovog grada na zapadu Nemačke stoji između 500 i 1.000 muškaraca koji su opisani kao pijani i agresivni. Još se ne zna da li su nastupali jedinstveno ili je u pitanju više manjih grupa. Žene su prijavljivale da su bile okružene grupama muškaraca koji su ih zlostavljali i pljačkali. Neko je u isto vreme bacao petarde na prolaznike, što je izazvalo još veći haos. Jedna od žrtava je silovana. Među žrtvama seksualnih napada nalazi se i jedna policijska volonterka“.[4]
Kao što se očekivalo, broj žrtava nastavlja da raste: žene su dosad podnele 500 prijava, a slični incidenti su zabeleženi i u drugim nemačkim gradovima (i Švedskoj). Ima naznaka da su napadi bili unapred koordinisani, a desničarski antiimigrantski varvarski „branitelji civilizovanog zapada“ uzvraćaju napadima na imigrante, što preti novom spiralom nasilja… Sasvim očekivano, politički korektna liberalna levica je mobilisala sve snage da umanji značaj incidenta, kao posle sličnog događaja u Roterdamu.
Ali iza ovog događaja krije se nešto veće: karneval u Kelnu treba postaviti u kontekst dugog niza istorijskih događaja za koje je prvi dokumentovani primer bio „veliki pokolj mačaka“ u Parizu 1730. godine, koji je opisao Robert Darnton,[5] kada je grupa štamparskih šegrta mučila i ritualno ubijala uhvaćene mačke, uključujući i mačku supruge njihovog gazde. Šegrti su doslovno bili tretirani gore nego mačke koje je gazdina žena obožavala, naročito la grise (sivu), njenu miljenicu. Jedne noći šegrti su odlučili da isprave nepravdu: dovukli su u dvorište pune džakove polumrtvih mačaka i povešali ih na improvizovana vešala u delirijumu radosti, nereda i smeha… Kako je ubijanje moglo da bude tako zabavno?
Za vreme karnevala obični ljudi odbacuju uobičajena pravila ponašanja i u bučnoj procesiji ceremonijalno izvrću prihvaćeni društveni poredak naglavce. Karneval je sezona razdraganosti, seksualnosti, mladalačke razuzdanosti, a u larmi karnevala često se moglo čuti zavijanje zlostavljanih mačaka. Rugajući se nekom matorom rogonji, mladići bi jedni drugima dodavali mačku kojoj su čupali krzno da bi je naterali da mjauče. To se zvalo faire le chat – „igranje mačke“. Nemci imaju reč Katzenmusik koja je verovatno inspirisana zavijanjem mučenih mačaka. Mučenje životinja, naročito mačaka, bilo je popularna zabava u ranim danima moderne Evrope. Moć mačaka vezivala se za najintimniji aspekt privatnog života: seks. Le chat, la chatte i le minet u francuskom slengu znače isto što i pussy u engleskom i već vekovima pripadaju repertoaru opscenih reči.
Možemo li događaje u Kelnu tumačiti kao savremenu verziju faire le chat? Kao karnevalsku pobunu obespravljenih? Ovde nije u pitanju jednostavna potreba da se zadovolje seksualno prikraćeni mladi muškarci – to se moglo obaviti diskretnije, daleko od očiju javnosti – već pre svega javni spektakl zastrašivanja i ponižavanja, primoravanje privilegovanih nemačkih „pički“ da osete bolnu bespomoćnost. Naravno, u tom karnevalu nema ničeg iskupljujućeg, ničeg emancipatorskog – ali to i ne spada u osnovni zahtev žanra.
Zato su pokušaji prosvećivanja imigranata (objašnjavanjem da su naša pravila seksualnog ponašanja drugačija, da osmeh žene u mini suknji na javnom mestu nije poziv na seks i tako dalje) primeri gluposti od koje zastaje dah. Imigranti sve to odlično znaju i upravo zato ovo i rade. Dobro znaju da su takvi postupci strani našoj dominantnoj kulturi i to rade sa namerom da povrede naša osećanja. U ovom slučaju pravi zadatak je promena tog stava zavisti i osvetoljubive agresivnosti, a ne podučavanje nečemu što je tim ljudima već dobro poznato.
Neprijatna pouka koju treba izvući iz ovih događaja jeste da davanje glasa obespravljenima, takvima kakvi jesu, nije dovoljno: da bi ostvarili istinsku emancipaciju potrebno im je obrazovanje (sopstveno i uz našu pomoć) za slobodu.
6yka
Ko su „podlih osam“ u istoimenom Tarantinovom filmu? SVI su podli – beli rasisti i crni vojnik Unije, muškarci i žene, predstavnici zakona i kriminalci – svi su jednako zli, brutalni i osvetoljubivi. Nejneprijatnija scena u filmu je ona u kojoj crni oficir (igra ga superiorni Samjuel L. Džekson) detaljno i sa očevidnim zadovoljstvom prepričava starom generalu Konfederacije kako je ubio njegovog sina rasistu, odgovornog za smrt mnoštva crnih ljudi. Pošto ga je primorao da nag pešači po snegu na ledenom vetru, Džekson je promrzlom belom mladiću obećao da će mu dati toplo ćebe ako ga oralno zadovolji. Kada je mladić to uradio, Džekson je prekršio obećanje i ostavio ga da se smrzne u snegu. U ratu protiv rasizma nema dobrih momaka – u rat svi ulaze s krajnjom brutalnošću. Nisu li lekcije koje se mogu izvući iz nedavnih događaja u Kelnu zabrinjavajuće slične lekcijama Tarantinovog filma? To što su izbeglice i sami (većinom) žrtve iz ratom uništenih zemalja ne sprečava ih da se nedostojno ponašaju. Lako zaboravljamo da u patnji nema ničeg iskupljujućeg: žrtva sa dna društvene lestvice ne mora biti moralno ispravna osoba.
Ali to uopšteno zapažanje nije dovoljno – moramo detaljnije ispitati okolnosti koje su dovele do incidenta u Kelnu. U analizi globalne situacije posle bombaških napada u Parizu,[1] Alen Badiju razlikuje tri preovlađujuća tipa subjektiviteta u današnjem globalnom kapitalizmu. To su: (1) „civilizovani“ liberalno-demokratski subjekt zapadne srednje klase; (2) ljudi koji žive van granica zapada, koji obuzeti „željom za zapadom – le desir d’Occident“ očajnički oponašaju „civilizovani“ način života zapadne srednje klase; i (3) fašistički nihilisti, čija se zavist prema zapadu pretvara u ubilačku autodestruktivnu mržnju. Badiju tvrdi da je ono što mediji opisuju kao „radikalizaciju“ zapravo fašizacija muslimana: „Ukratko, taj fašizam je samo druga strana frustrirane želje za zapadom i organizovan je u manje-više vojničkom stilu, po uzoru na fleksibilni model mafije, uz korišćenje različitih ideoloških boja i formalno pozivanje na religiju“.
Ideologija zapadne srednje klase uključuje dva suprotstavljena elementa: arogantnu veru u superiornost sopstvenih vrednosti (univerzalna ljudska prava i slobode koje ugrožavaju horde varvara) i opsednutost strahom da će u njen zaštićeni prostor provaliti milijarde ljudi iz spoljašnjeg sveta, onih koje globalni kapitalizam ne uzima u obzir jer niti proizvode niti troše bilo koju robu. Najveći strah pripadnika srednje klase je mogućnost da se nađu među isključenima.
Migranti i izbeglice su najuočljiviji izraz „želje za zapadom“. Njihova želja nije revolucionarna. Oni žele da pobegnu iz razorenih zemalja i priključe se obećanoj zemlji razvijenog zapada. (Oni koji ostaju kod kuće pokušavaju da izgrade sopstvene neuspele kopije zapadnog prosperiteta, poput „modernizovanih“ kvartova koji postoje u svakoj od metropola trećeg sveta, u Luandi, Lagosu i tako dalje, sa kafićima u kojima se pije kapućino, tržnim centrima i tako dalje).
Budući da u najvećem broju slučajeva takva želja ne može biti zadovoljena, kao jedna od mogućih opcija javlja se njeno nihilističko preinačenje: frustracija i zavist se radikalizuju i prerastaju u ubilačku autodestruktivnu mržnju prema zapadu, čime se prihvata put nasilja i osvete. Badiju smatra da je takvo nasilje čist izraz nagona ka smrti, nasilje koje kulminira činovima orgijastičnog (samo)uništenja, bez ozbiljne vizije drugačijeg društva.
Badiju je u pravu kad naglašava da u fundamentalističkom nasilju nema emancipatorskog potencijala, koliko god se ono proglašavalo antikapitalističkim: fundamentalističko nasilje je imanentno univerzumu globalnog kapitalizma, ono je njegov „skriveni fantom“. Temeljna činjenica fundamentalističkog fašizma je zavist. Čak i u najdubljoj mržnji prema zapadu, u samom korenu fundamentalizma je želja za zapadom. Ovde imamo posla sa uobičajenom transformacijom frustrirane želje u agresivno ponašanje koju opisuje psihoanaliza; islam tu samo igra ulogu utemeljenja (auto)destruktivnoj mržnji. Razorni potencijal zavisti nalazi se i u osnovi poznate Rusoove distinkcije između egoizma, amour-de-soi (ljubavi prema sebi koja je prirodna) i amour-propre, pervertiranog pretpostavljanja sebe drugima kojim se osoba fokusira ne na ostvarivanje cilja, već na razaranje prepreka koje joj stoje na putu:
„Primitivne strasti koje direktno teže dostizanju sreće, nagone nas da se posvetimo samo njihovom predmetu i kao osnovno načelo uvažavaju samo amour-de-soi – po svojoj suštini su ljupke i blage; međutim, kada na putu do željenog predmeta naiđu na prepreke, želji da ih uklone posvećuju se više nego predmetu koji žele da dostignu, pa tako menjaju svoju prirodu i postaju niske i podle. Tako amour-de-soi, jedno plemenito i apsolutno osećanje, postaje amour-propre, to jest relativno osećanje kojim se čovek poredi, osećanje koje traži preimućstva, čije uživanje je isključivo negativno, a zadovoljstvo ne nalazi u sopstvenom blagostanju i sreći već u nesreći drugih“.[2]
Otuda zla osoba nije egoista, „onaj koji misli samo na svoje interese“. Pravi egoista je previše zauzet staranjem o sopstvenom dobru da bi našao vremena da unesrećuje druge. Najveći porok loše osobe je to što je drugima okupirana više nego sobom. Ruso tako opisuje precizan libidinalni mehanizam: inverziju koja dovodi do preusmeravanja libidinalnog fokusa sa predmeta želje na prepreku. To možemo primeniti na fundamentalističko nasilje – bilo da je u pitanju napad u Oklahomi ili rušenje Svetskog trgovinskog centra. U oba slučaja na delu je čista mržnja: važno je srušiti prepreku, zgradu federalne uprave u Oklahomi ili kule u Njujorku, a ne ostvariti plemeniti cilj izgradnje istinski hrišćanskog ili mulismanskog društva.[3]
Takva fašizacija je privlačna frustriranim mladim imigrantima koji ne uspevaju da u zapadnim društvima nađu sebi mesto ili projekat s kojim se mogu poistovetiti – fašizacija nudi jednostavan izlaz iz frustracije: rizičan i uzbudljiv život iza maske žrtvovanja i posvećenosti veri, kao i brojna materijalna zadovoljstva (seks, automobili, oružje…). Ne treba zaboraviti da je Islamska država između ostalog i velika mafijaška korporacija koja trguje naftom, antikvitetima, pamukom i robljem, „mešavina smrtonosnog heroizma i zapadnjačke korumpiranosti materijalnim dobrima“.
Naravno, fundamentalističko-fašističko nasilje je samo jedan od oblika nasilja tipičnih za globalni kapitalizam. Ne smemo zaboraviti različite oblike fundamentalističkog nasilja u zapadnim zemljama, kao i nasilje samog kapitalizma, od katastrofalnih posledica globalne ekonomije do duge istorije vojnih intervencija. Islamofašizam je reaktivna pojava u ničeovskom značenju te reči, izraz nemoći koja prerasta u autodestruktivni bes.
Mada sam saglasan sa glavnim usmerenjem Badijuove analize, u njegovom izlaganju uočavam tri problematične tvrdnje. Prvo, svođenje religije, religijskog oblika fašističkog nihilizma na spoljašnji ukras od nevelikog je značaja: „Religija je samo spoljašnjost, nikako suština, samo forma subjektivizacije, a ne pravi sadržaj stvari“. Badiju je sasvim u pravu kad tvrdi da je traženje korena u drevnim religijskim tekstovima („sve je već zapisano u Kuranu“) pogrešan put: umesto toga, treba se fokusirati na globalni kapitalizam i sagledati islamofašizam kao jedan od mogućih odgovora na njegovu privlačnost, kao preobraćanje zavisti u mržnju. Ali, iz jedne kritičke perspektive, nije li religija uvek samo spoljašnja forma, a ne suština stvari? Nije li religija po svojoj srži „oblik subjektivizacije“ ljudskog stanja? I zar to ne implicira da spoljašnja forma u ovom slučaju na izvestan način JESTE „suština stvari“, sam način na koji pojedinci doživljavaju svoju situaciju – jer ne mogu da se odmaknu korak dva i spolja sagledaju stvari onakvima kakve one „zaista jesu“. Tu je zatim olako poistovećivanje izbeglica i migranata sa „nomadskim proletarijatom“, sa „virtuelnom avangardom ogromne mase na čije postojanje se ne računa u današnjem svetu“. Nisu li upravo migranti (bar većinom) oni koji imaju najjaču „želju za zapadom“, oni koji su najčvršće okovani hegemonijskom ideologijom? Konačno, tu je naivni poziv da „izađemo i pogledamo ko su ti drugi o kojima govorimo, ko su oni zapravo. Moramo prikupiti njihove misli, ideje, poglede na stvari i upisati ih, zajedno s našima, u stratešku viziju sudbine čovečanstva“.
To je lako reći, ali teško uraditi. Kao što primećuje Badiju, i ovi ljudi su duboko dezorijentisani, razstrzani između sukobljenih stavova zavisti i mržnje, mržnje koja u krajnjoj instanci izražava potisnutu želju za zapadom (zbog čega se bira put autodestrukcije). Jedna od odlika naivne humanističke metafizike je pretpostavka da se ispod začaranog kruga želje, zavisti i mržnje krije „dublje“ humano jezgro globalne solidarnosti. U opticaju je mnoštvo priča o Sirijcima koji se ističu među brojnim izbeglicama i predstavljaju izuzetak: u tranzitnim kampovima oni čiste đubre za sobom, ponašaju se pristojno i uljudno, mnogi su dobro obrazovani i govore engleski, često plaćaju za ono što potroše… ukratko, čine nam se sličniji nama, našoj obrazovanoj i civilizovanoj srednjoj klasi.
Često se naglašava da su nasilnici među izbeglicama manjina i da velika većina njih poštuje žene. To je, naravno, tačno, ali treba podrobnije ispitati strukturu tog poštovanja: kakve žene oni „poštuju“, šta od njih očekuju? Šta ako se žena „poštuje“ onoliko (i samo onoliko) koliko se uklapa u ideal verne sluškinje koja obavlja kućne poslove, što njenom suprugu daje pravo da pobesni ako sama izađe u javnost i pokuša da deluje autonomno?
Naši mediji prave razliku između „civilizovanih“ izbeglica koji pripadaju srednjoj klasi i izbeglica iz „varvarskih“ nižih klasa koje kradu, maltretiraju naše sugrađane, ponašaju se nasilno prema ženama, vrše nuždu na javnim mestima… Umesto što takve tvrdnje odmah odbacujemo kao rasističku propagandu, trebalo bi da prikupimo hrabrost i u tome uočimo zrno istine: brutalnost, pa i okrutnost prema slabijima, životinjama, ženama i tako dalje, jedna je od tradicionalnih odlika „nižih klasa“. Jedna od strategija pružanja otpora onima koji imaju moć uvek je bilo zastrašujuće demonstriranje brutalnosti koja povređuje osećaj za uljudnost pripadnika srednje klase. U iskušenju smo da događaje u novogodišnjoj noći u Kelnu protumačimo na taj način – kao opsceni karneval nižih klasa:
„Nemačka policija istražuje izveštaje da se u centru Kelna u novogodišnjoj noći više žena našlo na meti seksualnih i razbojničkih napada, u događajima koje je ministar opisao kao ’dosad nepoznat oblik kriminala’. Prema nalazima policije, navodni počinioci seksualnih napada i razbojništava bili su arapskog i severnoafričkog porekla. Policiji je podneto više od 100 prijava, od kojih se jedna trećina odnosi na seksualne napade. Centar grada se pretvorio u ’zonu bezakonja’: veruje se da iza napada u centru ovog grada na zapadu Nemačke stoji između 500 i 1.000 muškaraca koji su opisani kao pijani i agresivni. Još se ne zna da li su nastupali jedinstveno ili je u pitanju više manjih grupa. Žene su prijavljivale da su bile okružene grupama muškaraca koji su ih zlostavljali i pljačkali. Neko je u isto vreme bacao petarde na prolaznike, što je izazvalo još veći haos. Jedna od žrtava je silovana. Među žrtvama seksualnih napada nalazi se i jedna policijska volonterka“.[4]
Kao što se očekivalo, broj žrtava nastavlja da raste: žene su dosad podnele 500 prijava, a slični incidenti su zabeleženi i u drugim nemačkim gradovima (i Švedskoj). Ima naznaka da su napadi bili unapred koordinisani, a desničarski antiimigrantski varvarski „branitelji civilizovanog zapada“ uzvraćaju napadima na imigrante, što preti novom spiralom nasilja… Sasvim očekivano, politički korektna liberalna levica je mobilisala sve snage da umanji značaj incidenta, kao posle sličnog događaja u Roterdamu.
Ali iza ovog događaja krije se nešto veće: karneval u Kelnu treba postaviti u kontekst dugog niza istorijskih događaja za koje je prvi dokumentovani primer bio „veliki pokolj mačaka“ u Parizu 1730. godine, koji je opisao Robert Darnton,[5] kada je grupa štamparskih šegrta mučila i ritualno ubijala uhvaćene mačke, uključujući i mačku supruge njihovog gazde. Šegrti su doslovno bili tretirani gore nego mačke koje je gazdina žena obožavala, naročito la grise (sivu), njenu miljenicu. Jedne noći šegrti su odlučili da isprave nepravdu: dovukli su u dvorište pune džakove polumrtvih mačaka i povešali ih na improvizovana vešala u delirijumu radosti, nereda i smeha… Kako je ubijanje moglo da bude tako zabavno?
Za vreme karnevala obični ljudi odbacuju uobičajena pravila ponašanja i u bučnoj procesiji ceremonijalno izvrću prihvaćeni društveni poredak naglavce. Karneval je sezona razdraganosti, seksualnosti, mladalačke razuzdanosti, a u larmi karnevala često se moglo čuti zavijanje zlostavljanih mačaka. Rugajući se nekom matorom rogonji, mladići bi jedni drugima dodavali mačku kojoj su čupali krzno da bi je naterali da mjauče. To se zvalo faire le chat – „igranje mačke“. Nemci imaju reč Katzenmusik koja je verovatno inspirisana zavijanjem mučenih mačaka. Mučenje životinja, naročito mačaka, bilo je popularna zabava u ranim danima moderne Evrope. Moć mačaka vezivala se za najintimniji aspekt privatnog života: seks. Le chat, la chatte i le minet u francuskom slengu znače isto što i pussy u engleskom i već vekovima pripadaju repertoaru opscenih reči.
Možemo li događaje u Kelnu tumačiti kao savremenu verziju faire le chat? Kao karnevalsku pobunu obespravljenih? Ovde nije u pitanju jednostavna potreba da se zadovolje seksualno prikraćeni mladi muškarci – to se moglo obaviti diskretnije, daleko od očiju javnosti – već pre svega javni spektakl zastrašivanja i ponižavanja, primoravanje privilegovanih nemačkih „pički“ da osete bolnu bespomoćnost. Naravno, u tom karnevalu nema ničeg iskupljujućeg, ničeg emancipatorskog – ali to i ne spada u osnovni zahtev žanra.
Zato su pokušaji prosvećivanja imigranata (objašnjavanjem da su naša pravila seksualnog ponašanja drugačija, da osmeh žene u mini suknji na javnom mestu nije poziv na seks i tako dalje) primeri gluposti od koje zastaje dah. Imigranti sve to odlično znaju i upravo zato ovo i rade. Dobro znaju da su takvi postupci strani našoj dominantnoj kulturi i to rade sa namerom da povrede naša osećanja. U ovom slučaju pravi zadatak je promena tog stava zavisti i osvetoljubive agresivnosti, a ne podučavanje nečemu što je tim ljudima već dobro poznato.
Neprijatna pouka koju treba izvući iz ovih događaja jeste da davanje glasa obespravljenima, takvima kakvi jesu, nije dovoljno: da bi ostvarili istinsku emancipaciju potrebno im je obrazovanje (sopstveno i uz našu pomoć) za slobodu.
6yka
