Kada volja većine očigledno krši osnovne slobode, ne samo da imamo pravo već dužnost da se suprotstavimo većini. To nije razlog da se preziru demokratski izbori – ali oni sami po sebi nisu pokazatelj Istine.
Ponekad lica postaju simboli anonimnih sila koje stoje iza njih. Zar lice glupo osmehnutog predsednika Evrogrupe Jeroena Dijsselbloema nije bilo simbol brutalnog pritiska na Grčku? Nedavno je Transatlantsko trgovinsko i investicijsko partnerstvo (TTIP) – evropski rođak Transpacifičkog partnerstva – dobilo novi simbol: hladno lice evropske komesarke za trgovinu Cecilije Malmström, koja je ovako odgovorila na pitanje o masovnom javnom suprotstavljanju TTIP-u: „Ne dobijam svoj mandat od evropskih građana.“
Sada se pojavio i treći takav simbol: Frans Timmermans, prvi potpredsednik Evropske komisije, koji je 23. decembra 2015. oštro prekoreo poljsku vladu zato što je usvojila novi zakon kojim je ustavni sud Poljske podređen njenom autoritetu. Timmermans je osudio i zakon koji omogućuje poljskom parlamentu da smeni sve direktore javnih televizijskih i radijskih kompanija u zemlji. Poljski nacionalisti odmah su oštro reagovali i upozorili Brisel „da bude uzdržaniji kad podučava i opominje parlament i vladu jedne suverene i demokratske države“.
Sa standardnog levog liberalnog stanovišta neumesno je navesti ta tri imena u nizu: Dijsselbloem i Malmström oličavaju pritisak briselskih birokrata (bez demokratske ligitimizacije) na demokratski izabrane vlade, dok je Timmermans intervenisao da bi zaštitio osnovne demokratske institucije (nezavisnost suda i slobodu štampe). Upoređivanje brutalnog neolibealnog pritiska na Grčku sa opravdanom kritikom Poljske može izgledati nepristojno, ali zar reakcija poljske vlade nije pogodila metu? Timmermans je zaista vršio pritisak na demokratski izabranu vladu jedne suverene države.
Nedavno, kad sam odgovarao na pitanja čitalaca Süddeutsche Zeitunga o izbegličkoj krizi, pitanje koje je privuklo najveću pažnju ticalo se demokratije – ali sa desničarskim populističkim obrtom. Otkud Angeli Merkel pravo da pozove stotine hiljada izbeglica u Nemačku? Nije mi namera da podržim antiimigrantsku politiku, već da ukažem na granice demokratske legitimizacije. To isto važi za one koji se zalažu za radikalno otvaranje granica: jesu li oni svesni da njihov zahtev, s obzirom na to da su naše demokratije u stvari demokratije nacionalnih država, podrazumeva suspendovanje demokratije – drugim rečima da bi trebalo dopustiti ogromnu promenu bez demokratske rasprave?
Ovde se susrećemo sa starom dilemom: šta se događa s demokratijom ako je većina sklona da glasa za rasističke i seksističke zakone? Lako je zamisliti demokratizovanu Evropu, s mnogo angažovanijim građanima, u kojoj su većinu vlada formirale antiimigrantske populističke stranke. Ne plašim se zaključka da emancipatorne politike ne bi smele da budu a priori nametnute formalnim demokratskim procedurama legitimizacije.
Naravno, nijedan privilegovani politički akter ne poseduje urođeno znanje o tome šta je najbolje za ljude i nema pravo da im nameće svoje odluke protiv njihove volje (kao što je radila staljinistička komunistička partija). Međutim, kada volja većine očigledno krši osnovne emancipatorne slobode, ne samo da imamo pravo već i dužnost da se suprotstavimo većini. Ovo nije razlog da se preziru demokratski izbori – već samo insistiranje na tome da oni sami po sebi nisu pokazatelj Istine. Po pravilu izbori odražavaju konvencionalnu mudrost determinisanu hegemonističkom ideologijom.
Tako kritičari Evropske unije s levice dospevaju u škripac: oni žale zbog „deficita demokratije“ Evropske unije i predlažu načine da se odlučivanje u Briselu učini transparentnijim, ali podržavaju „nedemokratske“ briselske upravljače kada ovi vrše pritisak na demokratski legitimizovane „fašističke“ tendencije. Iza te protivrečnosti stoji Veliki zli vuk evropske liberalne levice: pretnja novog fašizma koju otelovljuje antiimigrantski desničarski populizam. To strašilo se opaža kao glavni neprijatelj protiv kog svi treba da se ujedinimo, od radikalne levice (šta god da je od nje ostalo) do mejnstrim liberalnih demokrata (uključujući i evropske administratore kao što je Timmermans). Evropa se opisuje kao kontinent koji nazaduje ka novom fašizmu i koji se hrani paranoičnom mržnjom i strahom od spoljnog etničko-religijskog neprijatelja (uglavnom muslimana). Taj novi fašizam je dominantan u nekim postkomunističkim istočnoevropskim zemljama (Mađarska, Poljska itd.), a jača i u mnogim drugim evropskim zemljama u kojima se invazija muslimanskih izbeglica vidi kao pretnja za evropsku civilizaciju.
No da li je to zaista fašizam? Taj termin se odveć često koristi kako bi se izbegla detaljna analiza. Holandski političar Pim Fortuyn, ubijen maja 2012, dve nedelje pre nego što je osvojio očekivanu petinu glasova, bio je paradoksalna figura: desničarski populista čiji su lični atributi i mišljenja (najčešće) bili skoro savršeno „politički korektni“: bio je gej, bio je u dobrim ličnim odnosima s mnogim imigrantima i posedovao je urođeno osećanje ironije, itd. – ukratko, bio je dobar, tolerantan liberal po svemu osim po svom osnovnom političkom stavu. Suprotstavljao se fundamentalističkim imigrantima zato što su netolerantni prema homoseksualnosti, prema ženskim pravima, verskim razlikama itd. Dakle, oličavao je presek između desničarskog populizma i liberalne političke korektnosti. Možda je morao da umre zato što je bio živi dokaz da je dihotomija između desničarskog populizma i liberalne tolerancije lažna – da je tu reč o dve strane istog novčića.
Mnogi levi liberali, poput Jürgena Habermasa, idealizuju „demokratsku“ Evropsku uniju, koja nikad nije postojala. Skorašnja politika EU samo je očajnički pokušaj da se Evropa podastre globalnom kapitalizmu. Uobičajena kritika Evropske unije koja dolazi od levih liberala – u osnovi dobra, ali s „deficitom demokratije“ – odaje istu naivnost koju su pokazivali kritičari bivših komunističkih zemalja kada su podržavali komuniste, ali se žalili zbog nedostatka demokratije. U oba sučaja deficit demokratije je nužan deo strukture.
U decembru 2014, u vezi sa verovatnom pobedom Sirize u Grčkoj, Financial Times je objavio kolumnu naslovljenu: „Najslabija karika Evrozone su glasači“. U idealnom svetu Pink Lady, Evropa se oslobađa te „najslabije karike“ i eksperti dobijaju moć da direktno nameću ekonomske mere. Ako se dogode izbori, njihova uloga je da potvrde konsensus eksperata.
Kao što je rekao evrokrata i bivši premijer Italije Mario Monti: „Oni koji vladaju ne smeju sebi dopustiti da ih potpuno sputaju parlamentarci.“
Jedini način delovanja protiv „demokratskog deficita“ globalnog kapitalizma bio bi posredan – preko nekog transnacionalnog entiteta. Ali nacionalna država ne može da služi kao demokratski bedem za zaštitu od globalnog kapitalizma iz dva razloga: prvo, ona je a priori u lošem položaju u vreme kad ekonomija funkcioniše kao globalna sila; drugo, da bi to radila, nacionalna država bi morala da mobiliše nacionalističku ideologiju i tako se otvori prema populizmu desnice. Danas su Poljska i Mađarska dve takve nacionalne države koje se suprotstavljaju globalizaciji.
Tako stižemo do glavne protivrečnosti globalnog kapitalizma: nametanje globalnog političkog poretka koji bi odgovarao globalnoj kapitalističkoj ekonomiji strukturno je nemoguće, i to ne zato što je empirijski teško organizovati globalne izbore ili osnovati globalne institucije.
Pravi razlog je to što globalno tržište nije neutralna, univerzalna mašina koja ima ista pravila za sve. Ono iziskuje ogromnu mrežu izuzetaka, variranja sopstvenih pravila, izvanekonomske (vojne) intervencije itd. Dok naša ekonomija postaje sve globalnija, ono što je „potisnuto“ iz anonimne globalne ekonomije vraća se u politiku: stare fiksacije i partikularni (etnički, verski, kulturni) identiteti. Ta tenzija danas definiše naš usud: globalno, slobodno cirkulisanje robe praćeno sve većim društvenim podelama. Roba sve slobodnije cirkuliše, ali ljudima se preprečuje put novim zidovima, od fizičkih zidova (na Zapadnoj obali i između Sjedinjenih Država i Meksika) do ponovnog insistiranja na etničkim i verskim identitetima.
Znači li to da treba da zaobilazimo temu demokratizovanja Evrope kao slepu ulicu? Naprotiv, to znači da upravo zbog njenog velikog značaja treba da joj pristupimo na radikalniji način.
Problem je dublji i važniji: kako da menjamo osnovne koordinate našeg društvenog života, od ekonomije do kulture, da bismo ostvarili demokratiju kao slobodno, kolektivno odlučivanje, a ne samo kao ritual legitimizovanja odluka koje su donete drugde?
In These Times, 29.04.2016.
6yka
Ponekad lica postaju simboli anonimnih sila koje stoje iza njih. Zar lice glupo osmehnutog predsednika Evrogrupe Jeroena Dijsselbloema nije bilo simbol brutalnog pritiska na Grčku? Nedavno je Transatlantsko trgovinsko i investicijsko partnerstvo (TTIP) – evropski rođak Transpacifičkog partnerstva – dobilo novi simbol: hladno lice evropske komesarke za trgovinu Cecilije Malmström, koja je ovako odgovorila na pitanje o masovnom javnom suprotstavljanju TTIP-u: „Ne dobijam svoj mandat od evropskih građana.“
Sada se pojavio i treći takav simbol: Frans Timmermans, prvi potpredsednik Evropske komisije, koji je 23. decembra 2015. oštro prekoreo poljsku vladu zato što je usvojila novi zakon kojim je ustavni sud Poljske podređen njenom autoritetu. Timmermans je osudio i zakon koji omogućuje poljskom parlamentu da smeni sve direktore javnih televizijskih i radijskih kompanija u zemlji. Poljski nacionalisti odmah su oštro reagovali i upozorili Brisel „da bude uzdržaniji kad podučava i opominje parlament i vladu jedne suverene i demokratske države“.
Sa standardnog levog liberalnog stanovišta neumesno je navesti ta tri imena u nizu: Dijsselbloem i Malmström oličavaju pritisak briselskih birokrata (bez demokratske ligitimizacije) na demokratski izabrane vlade, dok je Timmermans intervenisao da bi zaštitio osnovne demokratske institucije (nezavisnost suda i slobodu štampe). Upoređivanje brutalnog neolibealnog pritiska na Grčku sa opravdanom kritikom Poljske može izgledati nepristojno, ali zar reakcija poljske vlade nije pogodila metu? Timmermans je zaista vršio pritisak na demokratski izabranu vladu jedne suverene države.
Nedavno, kad sam odgovarao na pitanja čitalaca Süddeutsche Zeitunga o izbegličkoj krizi, pitanje koje je privuklo najveću pažnju ticalo se demokratije – ali sa desničarskim populističkim obrtom. Otkud Angeli Merkel pravo da pozove stotine hiljada izbeglica u Nemačku? Nije mi namera da podržim antiimigrantsku politiku, već da ukažem na granice demokratske legitimizacije. To isto važi za one koji se zalažu za radikalno otvaranje granica: jesu li oni svesni da njihov zahtev, s obzirom na to da su naše demokratije u stvari demokratije nacionalnih država, podrazumeva suspendovanje demokratije – drugim rečima da bi trebalo dopustiti ogromnu promenu bez demokratske rasprave?
Ovde se susrećemo sa starom dilemom: šta se događa s demokratijom ako je većina sklona da glasa za rasističke i seksističke zakone? Lako je zamisliti demokratizovanu Evropu, s mnogo angažovanijim građanima, u kojoj su većinu vlada formirale antiimigrantske populističke stranke. Ne plašim se zaključka da emancipatorne politike ne bi smele da budu a priori nametnute formalnim demokratskim procedurama legitimizacije.
Naravno, nijedan privilegovani politički akter ne poseduje urođeno znanje o tome šta je najbolje za ljude i nema pravo da im nameće svoje odluke protiv njihove volje (kao što je radila staljinistička komunistička partija). Međutim, kada volja većine očigledno krši osnovne emancipatorne slobode, ne samo da imamo pravo već i dužnost da se suprotstavimo većini. Ovo nije razlog da se preziru demokratski izbori – već samo insistiranje na tome da oni sami po sebi nisu pokazatelj Istine. Po pravilu izbori odražavaju konvencionalnu mudrost determinisanu hegemonističkom ideologijom.
Tako kritičari Evropske unije s levice dospevaju u škripac: oni žale zbog „deficita demokratije“ Evropske unije i predlažu načine da se odlučivanje u Briselu učini transparentnijim, ali podržavaju „nedemokratske“ briselske upravljače kada ovi vrše pritisak na demokratski legitimizovane „fašističke“ tendencije. Iza te protivrečnosti stoji Veliki zli vuk evropske liberalne levice: pretnja novog fašizma koju otelovljuje antiimigrantski desničarski populizam. To strašilo se opaža kao glavni neprijatelj protiv kog svi treba da se ujedinimo, od radikalne levice (šta god da je od nje ostalo) do mejnstrim liberalnih demokrata (uključujući i evropske administratore kao što je Timmermans). Evropa se opisuje kao kontinent koji nazaduje ka novom fašizmu i koji se hrani paranoičnom mržnjom i strahom od spoljnog etničko-religijskog neprijatelja (uglavnom muslimana). Taj novi fašizam je dominantan u nekim postkomunističkim istočnoevropskim zemljama (Mađarska, Poljska itd.), a jača i u mnogim drugim evropskim zemljama u kojima se invazija muslimanskih izbeglica vidi kao pretnja za evropsku civilizaciju.
No da li je to zaista fašizam? Taj termin se odveć često koristi kako bi se izbegla detaljna analiza. Holandski političar Pim Fortuyn, ubijen maja 2012, dve nedelje pre nego što je osvojio očekivanu petinu glasova, bio je paradoksalna figura: desničarski populista čiji su lični atributi i mišljenja (najčešće) bili skoro savršeno „politički korektni“: bio je gej, bio je u dobrim ličnim odnosima s mnogim imigrantima i posedovao je urođeno osećanje ironije, itd. – ukratko, bio je dobar, tolerantan liberal po svemu osim po svom osnovnom političkom stavu. Suprotstavljao se fundamentalističkim imigrantima zato što su netolerantni prema homoseksualnosti, prema ženskim pravima, verskim razlikama itd. Dakle, oličavao je presek između desničarskog populizma i liberalne političke korektnosti. Možda je morao da umre zato što je bio živi dokaz da je dihotomija između desničarskog populizma i liberalne tolerancije lažna – da je tu reč o dve strane istog novčića.
Mnogi levi liberali, poput Jürgena Habermasa, idealizuju „demokratsku“ Evropsku uniju, koja nikad nije postojala. Skorašnja politika EU samo je očajnički pokušaj da se Evropa podastre globalnom kapitalizmu. Uobičajena kritika Evropske unije koja dolazi od levih liberala – u osnovi dobra, ali s „deficitom demokratije“ – odaje istu naivnost koju su pokazivali kritičari bivših komunističkih zemalja kada su podržavali komuniste, ali se žalili zbog nedostatka demokratije. U oba sučaja deficit demokratije je nužan deo strukture.
U decembru 2014, u vezi sa verovatnom pobedom Sirize u Grčkoj, Financial Times je objavio kolumnu naslovljenu: „Najslabija karika Evrozone su glasači“. U idealnom svetu Pink Lady, Evropa se oslobađa te „najslabije karike“ i eksperti dobijaju moć da direktno nameću ekonomske mere. Ako se dogode izbori, njihova uloga je da potvrde konsensus eksperata.
Kao što je rekao evrokrata i bivši premijer Italije Mario Monti: „Oni koji vladaju ne smeju sebi dopustiti da ih potpuno sputaju parlamentarci.“
Jedini način delovanja protiv „demokratskog deficita“ globalnog kapitalizma bio bi posredan – preko nekog transnacionalnog entiteta. Ali nacionalna država ne može da služi kao demokratski bedem za zaštitu od globalnog kapitalizma iz dva razloga: prvo, ona je a priori u lošem položaju u vreme kad ekonomija funkcioniše kao globalna sila; drugo, da bi to radila, nacionalna država bi morala da mobiliše nacionalističku ideologiju i tako se otvori prema populizmu desnice. Danas su Poljska i Mađarska dve takve nacionalne države koje se suprotstavljaju globalizaciji.
Tako stižemo do glavne protivrečnosti globalnog kapitalizma: nametanje globalnog političkog poretka koji bi odgovarao globalnoj kapitalističkoj ekonomiji strukturno je nemoguće, i to ne zato što je empirijski teško organizovati globalne izbore ili osnovati globalne institucije.
Pravi razlog je to što globalno tržište nije neutralna, univerzalna mašina koja ima ista pravila za sve. Ono iziskuje ogromnu mrežu izuzetaka, variranja sopstvenih pravila, izvanekonomske (vojne) intervencije itd. Dok naša ekonomija postaje sve globalnija, ono što je „potisnuto“ iz anonimne globalne ekonomije vraća se u politiku: stare fiksacije i partikularni (etnički, verski, kulturni) identiteti. Ta tenzija danas definiše naš usud: globalno, slobodno cirkulisanje robe praćeno sve većim društvenim podelama. Roba sve slobodnije cirkuliše, ali ljudima se preprečuje put novim zidovima, od fizičkih zidova (na Zapadnoj obali i između Sjedinjenih Država i Meksika) do ponovnog insistiranja na etničkim i verskim identitetima.
Znači li to da treba da zaobilazimo temu demokratizovanja Evrope kao slepu ulicu? Naprotiv, to znači da upravo zbog njenog velikog značaja treba da joj pristupimo na radikalniji način.
Problem je dublji i važniji: kako da menjamo osnovne koordinate našeg društvenog života, od ekonomije do kulture, da bismo ostvarili demokratiju kao slobodno, kolektivno odlučivanje, a ne samo kao ritual legitimizovanja odluka koje su donete drugde?
In These Times, 29.04.2016.
6yka
