Ovo nije tekst o Đorđu Balaševiću. Ni o njegovoj smrti. O njemu pišu i pisaće oni koji su ga poznavali bolje i njegove pesme slušali i voleli više od mene. Ovo je tekst o Jugoslaviji i njenoj smrti. U tekstu se pita: koliko puta može umreti jedna zemlja, to jest, konkretno, Jugoslavija? Sinoć su poruke zajedništva u žalosti vitlale Jugoslavijom. Opraštajući se od Balaševića, još jednom su se mnogi od nas oprostili od Jugoslavije.


Preko raznih mreža, čitaocu je sinoć, verujem, kao meni stizalo: nisam bio posvećeni ljubitelj njegove muzike, ali večeras osećam da su tuga i gubitak preveliki. Možda je čitalac, kao ja, sinoć na HRT-u ponovo odgledao snimak koncerta Đorđa Balaševića iz 2001, u Puli. I bile su mu oči pune suza dok je u prvim redovima ispred bine gledao decu rođenu posle Jugoslavije kako u glas pevaju pesme iz vremena koga se po prirodi stvari ne mogu sećati, i tako ipak žive, možda i nehotice, Jugoslaviju.

Video je čitalac, ako je gledao, i sredovečne ljude na obodu pulske arene: sede na tribinama kao u vremeplovu. Prisećaju se… Zaista, čega se oni to sećaju?

Sećanje na Jugoslaviju je kao španska serija – sapunica „pijanstva i kiča“. Jake strasti, neuverljivi zapleti i još gori raspleti. Koloplet ljubavi i mržnje sa pevanjem i pucanjem. Kao u Balaševićevim pesmama – na ivici kiča i preko te ivice. Zato se tako lako identifikujemo sa njima. To jesu pesme naših života baš zato što su kič. Naši životi su – kič. Da se odmah razumemo, ne mislim da u tome ima bilo šta loše, po Balaševića. Da su nam (jugoslovenski, a postjugoslovenski pogotovo) životi bili smisleniji, Balašević bi, verujem, pisao drugačije pesme.

Tako to ispadne kada bedni i preko svake mere zli junaci, bez kojih su sapunice nezamislive, nahrupe u stvarni svet i počnu da ga oblikuju prema svojoj meri. Ako ih ne oteramo na vreme, počnemo da živimo njihove fikcije. A tu nema mesta za nijanse i pažljivo rasuđivanje. Samo jake emocije i brzi – reklo bi se – površni zaključci. Ali, utisak o površnosti je pogrešan. Jer se u tom jednostavnom, plošnom, crno-belom svetu uvek zaključuje i bira između dobra i zla. Koliko god da je plošan, dubina (moralnog) pada u tom svetu je zagarantovana.

Balašević se pak pokazao kao nepogrešivi sudija, na strani dobra. To njegovom kiču daje jednu višu – moralnu vrednost. Kada se lako identifikujemo sa njegovim pesmama i predajemo dertu u njima, pored mnogih drugih stvari, mi zapravo želimo i da sebe vidimo boljima nego što inače jesmo. Na isti način sećamo se i Jugoslavije. To je, posle svih promašenih odluka i njihovih ružnih ishoda, sećanje na neke izmišljene bolje nas. Tu se, u tom izmišljenom boljem svetu, sreću gledaoci sa tribina na obodu arene i deca iz prvih redova, kada zajedno pevaju u glas Balaševića, to jest Jugoslaviju.

Zato su širom Jugoslavije tekle suze i kada su umrli Oliver Dragojević ili nedavno Mira Furlan, ali i kada je poginuo Toše Proeski, kome faktička Jugoslavija, baš kao i njegovoj publici, teško da je mogla išta da znači.

Jugoslavija se budi svaki put kad nam je teško, kada pomislimo da smo sami u nevolji i kada nam susedi pruže ruku i kažu – niste sami. Jeste, čisti kič. Ali, moralno superiorni kič. Gledali smo to, recimo, 2014, kada su na trgu u Skoplju Makedonci donosili i ostavljali pomoć za nastradale u poplavama u Srbiji. Gledali smo to i nedavno, kada su poruke utehe s ove strane Dunava krenule ka Zagrebu postradalom u zemljotresu. Te svojevrsne kanale solidarnosti kopali su i održavali, zajedno sa drugima, a svako na svoj način – i Proeski, Dragojević, Furlan, Balašević.

U jugoslovenskoj sapunici, spram opakih negativaca, oni su naši pozitivni superjunaci. Na razornu realnu moć politike, odgovarala je pozitivna simbolična moć popularne kulture. Ishod tog neravnopravnog sukoba morao je biti tragičan: s jedne strane gola sila, s druge strane… Zaista, šta je s druge strane? Nešto pesama, priča, filmova. Ali, takva kakva je, nematerijalna i fluidna, ponekad oskudna u nekim svojim sadržajima, popularna kultura je ipak neuništiva. Sapunice teže da svoje jednostavne obrasce razvijaju u nedogled. Tako i Jugoslavija. Sa njom i Balašević.

Koliko puta može umreti Jugoslavija? Bezbroj. Jugoslavija je večna. Kao pesma Balaševića.

pescanik