„Ne brinite se za Sokrata, brinite se za istinu“ (Sokratova poruka učenicima – Fedon)
Nekoliko nasilnih smrti leži u osnovama evropske civilizacije: surovo raspeće Onoga koji je došao da spase čovečanstvo, Cezareva smrt na martovske Ide, glava Luja XVI pod giljotinom revolucije – pogubljenja čije posledice na neki način i danas živimo. Ipak, nijedna nasilna smrt nije toliko duboko uticala na evropsku filozofsku misao i etičku svest kao što je to bila smrtna presuda sedamdesetogodišnjem Sokratu (399 godine pre n.e) – tom neobičnom čoveku i „najmudrijem od svih Atinjana“, kako ga je nazvalo Apolonovo proročište u Delfima, „ocu i prvom mučeniku filozofije“ kako su ga prozvali mnogo kasnije.
Da se o nepravdi i skandalu Sokratove osude razmišlja i raspravlja tokom skro dva i po milenijuma najzaslužniji su bili njegovi učenici, a u prvom redu Platon, koji je uz Ksenofona, napisao nekoliko dela posvećenih Sokratovom suđenju i njegovom kraju. Neki istoričari filozofije tvrde da je Sokratova smrt više uticala na razvoj Platonove filozofske misli nego samo Sokratovo učenje. Platon je ovoj temi posvetio četiri knjige: Sokratova odbrana, Kriton, Eufitron i Fedon. Ovaj događaj bio je i predmet nebrojenih kasnijih umetničkih i filozofskih ostvarenja, drama, slikarskih dela. Sećam se da sam još kao srednjoškolac slušao o monodrami „Odbrana Sokratova i smrt“ koju je izvodio naš veliki glumac Ljuba Tadić
Platon se smatra, ne samo za jednog od najvećih filozofa svih vremena već i za velikog pisca, punog „mašte, velike obdarenosti i draži“ (Bertran Rasel) koji je u svojim brojnim delima uspevao ne samo da oživi likove svojih savremenika već naročito, da na svež i privlačan način kroz dijaloge prikaže tokove ljudske misli u potrazi za krajnjim istinama. „Sokratova odbrana“ za neke predstavlja „remek delo svetske literature i model sudske odbrane“ – najveće delo grčke klasične proze koje nas i danas duboko potresa.
U nemirno vreme Peloponeskih ratova, opadanja moći Atine i borbi aristokratske i demokratske stranke u gradu, Sokrat je stradao kao žrtva jedne vrste političkog procesa (kako bismo danas rekli) u kome je optužen da „kvari omladinu“ i da „ne poštuje bogove“. Osuđen je na smrt od strane narodnog zbora od 501 sudije koji su „demokratski“, tj. tesnom većinom glasova izglasali presudu. Sokrat nije bio ni moćan, niti bogat, ni političar, ni vojskovođa, niti veleposednik. Bio je uzoran građanin iako ekscentrik, siromašan, odvažan vojnik u mladosti. Fizički je bio podoban satiru, mali, okrugao sa stomačićem, ružan, buljavih očiju, prćast, ali živahan, iskričave pameti, uvek raspričan i spreman za polemiku. Bio je to čovek sa „gradskih trgova“. Zanemario je svoju imovinu i porodicu nastojeći da podučava Atinjane „istini“, kako bi se lično usavršili i postali bolji – ljudi sa vrlinama, „ispravni ljudi“. Pišući nekoliko vekova kasnije, Ciceron je za Sokrata rekao da je
„pozvao filozofiju da siđe sa neba na zemlju i…prisilio ljude da razmišljaju o životu i običajima, o dobru i zlu“.
„Sokratova odbrana“ (ili Apologija) sadrži Sokratove govore na sudu, onakve kakve je ih je reprodukovao tada mladi Platon. Optuženi je pre svega nastojao da objasni zbog čega je postao žrtva gradskih „kleveta i zavisti“ koje su dovele do suđenja. Sokrat odbacuje prazne optužbe i objašnjava da je u svojim neprestanim debatama sa sugrađanima pokušavao da navede sabesednike da izgrađuju duh i uzdignu svoje duše putem vrline, umesto što se brinu za materijalno bogatstvo. Iz Odbrane proizilazi slika
„čoveka vrlo sigurnog u sebe, visokih stremljenja, ravnodušnog prema svetskom uspehu, koji veruje da je rukovođen božanskim glasom i koji je ubeđen da je ispravno mišljenje najvažnije sredstvo za ispravan život“ (Rasel). „Dokle god bude daha u meni, i dokle god budem snage imao, kaže Sokrat, neću prestati da se bavim ispitivanjem istine“.
Sokrata ne uznemirava pretnja smrtne kazne, jer „bojati se smrti, građani, ne znači ništa drugo nego smatrati se mudrim, ali ne biti mudar“. Starajte se za svoju dušu, poručuje on svojim sudijama, „jer se vrlina ne rađa iz (materijalnog) blaga, nego se iz vrline rađa blago“. Kada ga sud malom većinom glasova osuđuje na smrt, Sokrat ostaje miran. Možda nije teško, kaže on onima koji su ga osudili izbeći smrt, „nego je mnogo teže izbeći nevaljalstvu, jer ono trči brže nego smrt“. Pred vratima smrti, Sokrat ističe da ona može biti, ili večni san, što je „blagodet“, ili seoba na drugi svet (Had) gde će imati zadovoljstvo da susretne i da razgovara sa velikim ljudima iz prošlosti, poput Homera, Hesioda i drugih. U oba slučaja ne treba se bojati kraja života.
„Ali već je vreme da odlazim, poručuje sudijama u poslednjoj rečenici Sokrat, ja u smrt vi u život. A ko od nas ide ka boljem spasenju, to niko ne zna osim bog“.
Kriton je kratki dijalog između osuđenog Sokrata koji u zatvoru mirno čeka momenat izvršenja smrtne presude (ispijanjem otrova od biljke kukute) i njegovog prijatelja Kritona, koji ga ubeđuje da beži, ističući da su zajednički prijatelji spremni da potkupe stražu. Međutim, Sokrat to odbija. On ne želi da spašava život nego svoje ime i dobro sećanje na svoje ljudske i filozofske vrline. „Ne treba ceniti život, kaže Sokrat nego valjan život“. On smatra da treba poštovati zakone i poredak zemlje u kojoj je odrastao i gde je poveo ceo svoj život, bez obzira na nepravednost konkretne presude.
„Kome bi se sviđala država bez zakona?“ pita se Sokrat odbijajući da čak i po cenu smrti prekrši zakon svog grada. On tvrdi da treba ceniti „pravdu“ više nego život, porodicu ili išta drugo. Odbacuje mišljenje „svetine“ koja ga je osudila: „ne treba da pazimo na ono što će o nama kazati svetina, nego što će kazati onaj koji se razume u pravdu i nepravdu, onaj jedan i sama istina“.
Fedon je, uz Sokratovu odbranu i Kritona, „jedno od onih nezamenljivih dela koje predstavljaju duhovnu hranu čovečanstva“ napisao je filozof Karl Jaspers. To je obimniji tekst od prethodnih. Osim prikaza poslednjeg Sokratovog dana i njegove smrti, Fedon sadrži raspravu o duši i o tome šta se može očekivati nakon smrti. Ovo je poznije Platonovo delo pa nije sasvim jasno u kojoj meri je u njemu sadržana originalna Sokratova misao, a koliko se više radi o Platonovim idejama koje stavlja u usta svoga učitelja.
„Biti filozof, ističe Sokrat u Fedonu, znači razmišljati i pripremati se za smrt“. On ukazuje da nam za saznanje o najvećim istinama ne mogu pomoći čula (poput vida, sluha i dr) odnosno telo, nego duša, tj. misao, koja najbolje saznaje istinu onda kada je pod najmanjim uticajem spoljnih čula. Međutim, duša je „prikovana“ uz telo čulnim zadovoljstvima kao i mukama. Dobar deo Fedona sadrži argumentaciju o postojanju duše, koja je neuništiva i opstaje i nakon smrti (teorija cikličnog kretanja, prethodno sećanje, teorija večnih ideja idr). Smrt – ta misterija prelaska iz prisustva u večno odsustvo – nastaje onda kada se razdvoji duša od tela.
„Živi proizilaze od mrtvih, baš kao što mrtvi proizilaze od živih…kada se smrt približi čoveku, onda umire ono što je smrtno u njemu, dok ono besmrtno odlazi, nedirnuto i neuništivo, prepuštajući telo smrti…u Hadu, duša nosi samo svoju kulturu i svoje sklonosti…“
Fedon je mešavina logičkog dokazivanja, retorike i poezije – delo „logičara koji izlaže kao da je profesor geometrije i koji je u isto vreme majstor govorništva i čarobnjak rečenice“ (istoričar Andre Bonar, da dodam da mi se čini da između Platonovog starogrčkog i našh prevoda zjapi provalija gubitka u prevodu…). U eseju o Besmrtnosti H.L. Borhes pominje Platonovog Fedona u kome on nalazi „najdirljivije i najpatetičnije rečenice koju je Platon napisao u svom životu“. Taj odlomak (koji se odnosi na Fedonovo nabrajanje ličnosti koje su prisustvovale Sokratovom kraju,a gde nije bilo Platona) ovako glasi:
„Platon je, verujem, bio bolestan.“ To je jedini slučaj da Platon uopšte sebe pominje u nekom od svojih dela. Pretpostavlja se da je Platon sročio ovu rečenicu da bi bio slobodniji u pisanju…Verujem da je Platon osetio nenadmašnu literarnu lepotu kaže Borhes, rekavši: „Platon, je verujem, bio bolestan.“
Borhes u nastavku govori i o dirljivom odlomku kada, pred pogubljenje, Sokrata kometariše svoj osećaj zadovoljstva što na nogama više nema okove, dok se i ne obazire na predstojeće izvršenje smrtne kazne.
Fedon se završava prikazom Sokratove smrti, koji odlazi mirno, ispivši pripremljeni mu otrov, umirujući istovremeno potresene i uplakane učenike i prijatelje. To je slika filozofa – stoika pre stoicizma (Sokrat je, između ostalog, uticao na i nastanak stoičke škole), neke vrste mučenika pre onih hrišćanskih.
U Atini, u jednoj udolini nedaleko od Akropolja i drevne Agore, pokazali su mi neku vrstu pećine ili rupe u kamenu, gde je Sokrat navodno bio zatočen i gde je umro. Grčko sunce je pržilo svom snagom, uz besomučno cvrčanje miliona zrikavaca raspoređenih po stablima okolnih maslina. Tešku vrućinu je na trenutak ublažio lagani povetarac – možda sličan onom kakav je jednom davno duvao u jedra broda sa hodočasnicima koji su se vraćali sa Delosa, najavljujući smrt atinskog mudraca (za izvršenje smrtne kazne u Atini čekalo se da se hodočasnici vrate sa puta).
„Bio je od svih nas najbolji, najrazumniji, najpravedniji“.
Ovim rečima se završava Platonov Fedon koji je jedno pogubljenje pretvorio u „osnivački mit“ evropske filozofije. Stari učitelj će nastaviti da živi u Platonovim delima: Sokrat je ključna ličnost i govornik skoro u svim Platonovim dijalozima. Platon je time „podigao najveći literarni spomenik koji je ikada neki učenik posvetio svome učitelju“ (Majkl Grant).
