Svake godine u ovo doba posetim beogradski Sajam knjiga, svake godine moj me srpski izdavač lepo pozove da uz kafu i rakiju na njihovom štandu upoznam ostale njihove takozvane domaće autore na čelu sa proslavljenom spisateljicom Mirjanom Bobić Mojsilović, i svake godine ja se pristojno zahvalim, jer ostale njihove takozvane domaće autore na čelu sa proslavljenom spisateljicom Mirjanom Bobić Mojsilović ja već odavno poznajem: svaki put oni onda pitaju u čemu je moj problem sa rečenom gospođom, i svaki put ja im lepo objasnim u čemu je moj problem sa rečenom gospođom. I tako sve do sledeće godine, kada me moj srpski izdavač opet lepo dočeka u Hali 1 i pozove da uz kafu i rakiju na njihovom štandu upoznam ostale njihove takozvane domaće autore na čelu sa proslavljenom spisateljicom Mirjanom Bobić Mojsilović.
Sećam se kao da je bilo juče. Jesen je ratne 1991. godine, jugoslovenska vojska i crnogorski rezervisti pale i pljačkaju Konavle, beogradskom Knez Mihajlovom ori se Baja Mali Knindža i “Morem plovi jedna mala barka”, a ja kao mladi reporter Slobodne Dalmacije sedim u nekom većem novinarskom društvu, pa komentarišemo lik i delo danas nepravedno zaboravljenog Nebojše Jevrića, koji je te nedelje u Dugi objavio reportažu sa dubrovačkog fronta pod naslovom “Gaćice hrvatske pevačice”, naslikavajući se u bazenu Tereze Kesovije sa sve donjim vešom iz njenog ormana. A novinarka Duge Mirjana Bobić Mojsilović egzaltirano onda u kafani tumači kako je reč o antiratnom štivu poslednjeg beogradskog boema i srpskog Ernesta Hemingveja. Nakon čega sam, razume se, časni skup poslao u pizdu lepu materinu i napustio kafanu, da rečenu gospođu nikad više ne vidim.
Ili barem da je ne vidim do pre nekoliko godina, kada me na sajmu knjiga u Beogradu moj srpski izdavač lepo pozvao da uz kafu i rakiju na njihovom štandu upoznam ostale njihove takozvane domaće autore na čelu sa proslavljenom spisateljicom Mirjanom Bobić Mojsilović.
Hoću da kažem, srpsko beščašće ima dugu i raskošno bogatu tradiciju: beogradska čaršija, recimo, i danas se hijenski smeje kad joj razbarušeni kafanski boem Jevrić pripoveda svoja herojska ratna priključenija, i pričajući o silovanjima u Bosni najpre mrtav ozbiljan objašnjava kako su “žene legitimni ratni plen”, pa mrtav smešan priča kako je ono na Palama zajebao američkog novinara Roja Gutmana, rekavši mu da je “najviše bula u Bosni prevrnuo Gruban Malić”, zbog čega je taj lik iz “Heroja na magarcu” Miodraga Bulatovića završio, hahaha, i na haškoj optužnici. Ili kad se seti kako se drugi jedan boem, legendarni Risto Đogo – srpski valjda Konan O’Brajen – u Dnevniku paljanskog Kanala S u zimu 1993. svojim nenadmašnim smislom za humor šegačio sa Sarajlijama kao najsrećnijim ljudima na svetu, jer “dok svako igra loto i ništa ne dobija, oni imaju po sedam artiljerijskih pogodaka”.
Ono, međutim, što se u Beogradu dogodilo dva dana nakon mog povratka sa sajma knjiga i nesuđenog susreta sa srpskom Orijanom Falači, ne pamti čak ni raskošno bogata istorija srpskog cinizma i beščašća.
Ni poslednji, eto, razbarušeni beogradski boem, ni srpski Hemingvej ni srpski O’Brajen ne bi se dosetili onoga što je sišlo s demonskog uma pristalica Aleksandra Vučića prošle nedelje, kada je nakon komemorativnog novosadskog skupa u Beograd pred Narodnu skupštinu stigla Dijana Hrka, majka dvadesetsedmogodišnjeg Stefana, jedne od žrtava smrtonosne nadstrešnice, da u očajničkoj potrazi za ubicama svoga sina započne štrajk glađu, a u Ćacilendu s druge strane policijskog kordona pesmom je iz moćnog razglasa dočekali razbarušeni naprednjački boemi, sve go srpski Brus Springstin, pa punih stomaka i grla zapevali – “pošla majka sina da potraži”.
“Pošla majka sina da potraži.” Pa majku vam jebem, bilo bi jedino što bi čestit čovek na to mogao da kaže, samo kada takav – za razliku od ološi iz Ćacilenda, kojemu su tuđe majke legitiman ratni plen – ne bi poštovao sve majke, pa tako i njihove, ni krive ni dužne što su rodile zle imbecile. A kad ne može da kaže “majku vam jebem”, čestitom čoveku pred takvim ciničnim zlom ostaje samo da zanemi.
I da tako nem, u gluvom užasu, shvati poruku koju stihom “pošla majka sina da potraži” srpskim cinicima i Aleksandru Vučiću – Velikom meštru sviju cinika, samom srpskom Emilu Sioranu – šalje raskošno bogata istorija srpskog beščašća.
Reči tradicionalne srpske, da ne kažem četničke pesme “Morem plovi jedna mala barka”, koju je te ratne devedeset prve iz prašnjave škrinje sa narodnim blagom izvukao Baja Mali Knindža, evociraju naime uspomenu na jednu veoma poučnu istorijsku epizodu: “morem” tako u pesmi “plovi jedna mala barka,/ a u barci”, ovo je sad zanimljivo, nije “ćiribiribela Anka”, već je “u barci – kralja Petra majka”.
Šta će kralja Petra majka u barci usred moreta? “Morem plovi, ne boji se mina,/ pošla majka” – dalje znate i sami – “da potraži sina.”
Pesma je – kako vidimo, čujemo i ispravno zaključujemo – nastala u vihoru Drugog svetskog rata, kada je posle pristupanja Trojnom paktu, demonstracija u Beogradu i nemačkog napada na Jugoslaviju mladi kralj Petar II Karađorđević zajedno sa dvorskom svitom i Vladinim ministrima vojnim avionom iz Nikšića pobegao u inostranstvo, tegleći sa sobom osam sanduka sa četrnaest hiljada unci zlata iz jugoslovenskih trezora, a njegova očajna majka, kraljica Marija – ćerka rumunskog kraljevskog para Ferdinanda Hoencolerna i Marije od Edinburga, unuke britanske kraljice Viktorije – ne budi lenja, sela u malu barku i pošla da ga potraži.
“Pošla” tako “majka da potraži sina,/ pa se javi – đeneralu Draži“. Kako je sad kraljica Marija, sve ploveći morem na maloj barci, stigla usred Srbije, na Ravnu goru u Moravičkom okrugu – suvu zaravan pod suvom planinom čiji naziv i sam kaže Suvobor – ostalo je nepoznato do kraja pesme i ovoga teksta. Tek, majka tamo pita đenerala Dražu, “čiča Dražo, gde je moje dete?”, na šta joj četnički komandant odgovara da se ne sekira, jer “čuvaju ga srpske bajonete”.
Za razliku od mnogih narodnih pesama, za ovu tako tačno znamo kad je nastala: početkom leta 1941. godine. Kako to znamo? Tako što u originalnom tekstu, kakav je zabeležen na ploči “Pesme srpskih četnika”, izdanoj u srpskom rasejanju pedesetih godina, čiča Draža na pitanje kraljice Marije “gde je moje dete?” ne odgovara “čuvaju ga srpske bajonete”, već je teši rečima: “Oj kraljice, počivaj u miru,/ tvoj je Pero sada u Kairu.” Mladi kralj Petar II Karađorđević, leteći malim aeroplanom natovarenim zlatom preko Jerusalima sve do Londona, nakratko naime beše sleteo i u Kairo, gde se zadržao mesec dana, od sredine juna do sredine jula 1941.
Do kraja pesme i istorije sveta ostaće, eto, nepoznato i kako to tačno bajonete hrabrih četnika sa Ravne gore kralja Petra čuvaju u dalekom Egiptu, ali razumeli ste šta je narodni pesnik hteo da kaže. Šta je, međutim, htela da kaže istorija srpskog cinizma i beščašća?
Istorija srpskog cinizma i beščašća htela je da kaže sledeće: “mala barka” iz narodne pesme i zvučnika u Ćacilendu vratila se posle osamdeset godina, i usidrena opet, kao nekad, čeka majku srpskog kralja, koji za to vreme tamo nakraj Pionirskog parka, u dvoru Karađorđevića, baš poput kralja Petra polako pakuje kofere sa donjim vešom i sanduke sa zlatom iz srpskih trezora. Nakon pristupanja Trojnom paktu Rusije, Kine i Amerike, posle demonstracija u Beogradu i napada ustaških nacista sa srpskih univerziteta – razumeli ste poruku šaljive istorije srpskog cinizma – opet će nebom poleteti jedan mali avion, a morem zaploviti jedna mala barka, samo što će vazduhom ovoga puta ploviti Ćiribiribela Aca, a morem stara Angelina, “kralja Ace majka”.
Njenoga će sina, istina, i dalje u Ćacilendu – na Ravnoj gori između Novog dvora i Narodne skupštine – čuvati “srpske bajonete” i četnici čiča Draže, ali Aleksandra II Žvalavog, to sada znamo, u dvoru Karađorđevića više biti neće: “Oj kraljice, počivaj u miru,/ tvoj je Aca sada u Kataru.”
Da, u Kairu, ja se izvinjavam.
