“Nikada na ovaj način nisam najavljivao nijednu emisiju. Nikada, u prethodnih trinaest godina”, dramatičnim je rečima predsednik Aleksandar Vučić te nedelje u jedanaest časova ujutro na društvenim mrežama započeo svoje obraćanje naciji. “Znam da to možda neće imati veliki efekat, jer će lavine laži pokušati da zatrpaju ono što ću večeras reći, ali vas, ipak, molim da pogledate Hit Tvit od 21 čas na televiziji Pink”, napisao je predsednik i zadovoljan krenuo da klikne “Objavi”, pa se setio i dodao: “P. S. Biće mnogo stvari koje do sada niste čuli.”
Nacija je zanemela. O čemu je reč? Nijednu emisiju u istoriji Srbija nije jedvije čekala od Hit Tvita te nedelje. Dobro, sem možda superfinala Pinkovog rijalitija Elita u julu mesecu i kultnog el klasika između Gastoza i Anđele. Šest i po miliona ljudi selo je tako pred male ekrane svojih televizora, neizvesnost je bila na ivici državnog udara, pardon ja se izvinjavam srčanog udara, u vazduhu je pucketao gotovo pa električni napon i da je te večeri pala kiša, bogami bi Beograd izgledao kao da ga je napao NATO.
A onda se na malim ekranima srpskih televizora konačno ukazao predsednik Vučić. Teški se muk spustio na taj deo Evrope, u celoj gluvoj Srbiji čula se samo mušica koja se uporno zabijala u staklo jedne kafane u Surdulici.
“Spreman sam večeras da govorim detalje o kojima nisam do sada govorio”, započeo je predsednik, pa uz teški uzdah namestio naočari. “U ovih jedanaest meseci napadnute su sve naše vrednosti i državne institucije, od prosvete, visokog školstva, zdravstva, tužilaštva, sudstva, policije, državne uprave, sve. Na strašan način. Prvi put ćete večeras da čujete, iz potpuno privatnih izvora smo došli do informacija. Nemoguće je bilo da to nismo primetili. Zato što je neko želeo da to ne primetimo. Kompletna operativa nije samo zakazala nego je ili ćutala ili radila za drugu stranu.”
Na ovom mestu predsednik je napravio značajnu pauzu, tek da se ukaže pomoć ako je neko stariji i osetljiviji pred televizorom doživeo državni udar, da pardon, ja se izvinjavam, srčani udar, pa nastavio dramatičnim glasom.
“Dobili smo snimke sa nadstrešnice, tri sata pred pad nadstrešnice mi vidimo kako unezvereno šeta Miša Bačulov, a to nam niko nije rekao iz policije!” rekao je predsednik i stvarno, na ekskluzivno prikazanom snimku nadzorne kamere nacija je mogla da vidi novosadskog aktivistu i blokadera Mišu Bačulova kako 1. novembra 2024. u prepodnevnim časovima na novosadskoj železničkoj stanici udubljen u svoj telefon opušteno šeta pod nadstrešnicom koja će se za samo sat-dva urušiti i odneti šesnaest života.
Nacija je bila zaprepašćena.
“Zašto to niko nije znao? Što nam niko nije rekao, možda tu postoji neki trag?” pitao je jednako zaprepašćeni predsednik. “Kako to da jedanaest meseci niko od nas ne zna da postoje snimci, da se neka čudna lica vide? Zašto su pojedine strukture u državi krile sve ovo? Bilo je u redu da se to zna, da se pozove na razgovor, da svi drugi mogu to da vide. Odmah je prihvaćena jedna jedina verzija, a to je korupcija. Niko nije izneo nijedan dokaz, a videćete i da neće. To je bio posao kojim se svako ponosi, da se gradi, i taj ponos niko ne može da mi oduzme!”
Sada više nije bilo nikakve sumnje. Opozicija i studenti udruženi u zločinačku terorističku mrežu finansiranu od strane zapadnih centara moći organizovali su pre godinu dana urušavanje nadstrešnice i smrt šesnaestoro lica, sve kako bi za to optužili korumpiranu vlast Vučićevih naprednjaka. Molim lepo, snimak ne laže: aktivista i pokrajinski odbornik Miša Bačulov prolazi ispod nadstrešnice neposredno pre njenog urušavanja, a on – koji je samo dva dana pre te tragedije u jednom intervjuu poverio da mu je “životna misija da sruši ovaj režim”! – iako je za dlaku izbegao smrt, i iako bi mu to bio fantastičan argument za priču, nikada u sledećih jedanaest meseci to nijedanput pomenuo! Vučićevi tabloidi u pravednom su se gnevu onda pitali zašto neko ko zbog urušavanja nadstrešnice traži Vučićevu glavu nikada nije rekao da je toga jutra bio pod tom istom nadstrešnicom?
Sem što – ne znam kako drugačije da formulišem – jeste.
Sem što je tu stvar – da je 1. novembra 2024. za dlaku izbegao smrt – Miša Bačulov rekao i nakon tragedije, i u gotovo svakom intervjuu u sledećih jedanaest meseci. I sem što je to na kraju ponovio i 21. septembra, samo dakle dve nedelje pre Vučićevog otkrića, u podkastu “Iza kulisa” Ivana Milanovića, kada je po ko zna koji put ispričao kako je tog jutra čekao voz za Beograd i kako je samo pola sata nakon polaska saznao da se srušila nadstrešnica u Novom Sadu.
Cela Srbija, ukratko, zna da je Miša Bačulov te strašne nedelje bio pod nadstrešnicom na novosadskoj železničkoj stanici, da je šetao i gledao u mobilni telefon i za samo pola sata izbegao jezivu smrt, cela Srbija to zna zato što joj je to ispričao sam Bačulov, i zato što joj je to ispričao devedeset devet puta, a Vučić i njegove službe onda – nakon što je Bačulov u Milanovićevom podkastu to ispričao po stoti put – objavi naciji kako imaju snimke Miše Bačulova kako te strašne nedelje pod nadstrešnicom na novosadskoj železničkoj stanici šeta i gleda u mobilni telefon!
“Zašto to niko nije znao? Što nam niko nije rekao? Kako to da jedanaest meseci niko od nas ne zna da postoje snimci, da se neka čudna lica vide? Zašto su pojedine strukture u državi krile sve ovo?” pita se onda zaprepašćeni Aleksandar Vučić pred zaprepašćenom nacijom.
Pa kad je Vučićevim službama za senzacionalno otkriće kako su Bačulova – čoveka koji godinu dana priča kako je 1. novembra ujutro šetao pod nadstrešnicom novosadske železničke stanice – nadzorne kamere snimile gde se 1. novembra šeta pod nadstrešnicom novosadske železničke stanice, razumljivije je onda kako im je promakao i mnogo senzacionalniji snimak: snimak, naime, na kojemu se jasno vide i naručitelji i izvršitelji odgovorni za urušavanje nadstrešnice!
I ne, nije neki jevtin metaliterarni trik: snimak zaista postoji i lično sam ga video – cela grupa “čudnih lica” šeta novosadskom stanicom, pokazuje nešto u pravcu zgrade i nadstrešnice, pa ispod iste te nadstrešnice ulaze u prostrani vestibil, gde se okupljaju, nešto domunđavaju i glasno smeju. Jedna gospođa među njima onda nešto kaže, a ostali joj oduševljeno aplaudiraju, nakon čega se razilaze i nestaju u gužvi na stanici. U uglu zlokobnog kadra stoji datum i tačno vreme: 5. jul 2024., 13.21 sati: ni četiri meseca kasnije nadstrešnica se urušila ugasivši šesnaest života.
Na ovome mestu mogao bih da se zapitam “ko su ta čudna lica?” i “ko je ta žena?”, mogao bih poput zaprepašćenog Vučića da se zapitam “zašto to niko nije znao?”, “što nam niko nije rekao?”, “kako to da jedanaest meseci niko od nas ne zna da postoje snimci, da se neka čudna lica vide?” i “zašto su pojedine strukture u državi krile sve ovo?”, jednako bih mogao da kažem kako je “nemoguće da to nismo primetili” i da zaključim kako je to “zato što je neko želeo da to ne primetimo”, mogao bih čak i da Vučićevim rečima ponovim kako je “kompletna operativa ili ćutala ili radila za drugu stranu”. Konačno, morao bih na kraju da se zapitam zašto predsednik na svojim televizijama nije prikazao i taj snimak.
Sem što jeste.
Sem što su “čudna lica” koja se na tom snimku vide sam tadašnji ministar građevinarstva Goran Vesić, gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić i ostala SNS-ova svita na čelu sa predsednicom Pokrajinske vlade Majom Gojković, koja je toga 5. jula u 13.21 sati – ni četiri meseca pre tragedije! – pred kamerama Vučićevih televizija i oduševljenim aplauderima svečano otvorila rekonstruisanu novosadsku železničku stanicu sa sve rekonstruisanom nadstrešnicom. Izjavivši tom prilikom – lepo se čuje na snimku – kako će “građani sada moći da kupe kartu na bezbedan način”, jer je “rekonstrukcija izvedena po evropskim standardima”, na ponos, citiram, “svima nama koji smo u tome učestvovali”.
“Svima nama koji smo u tome učestvovali.”
To, dabome, samo za slučaj da se Vučić – kojemu je, primetili ste, jednako kao i vrednoj pčelici Maji to bio “posao kojim se svako ponosi” i kojemu jednako “taj ponos niko ne može da oduzme” – još uvek, jedanaest meseci kasnije, pita ko je u tome učestvovao.
Eto, i to sam mu rešio.
