Od mnogih institucija koje trpe posledice svetske metamorfoze od analognog ka digitalnom (realnog ka virtuelnom, od offline ka online), mali je broj onih koje su pod tako jakim udarom, kao što su temelji naše kulture – javne biblioteke. I država i lokalne uprave im režu budžete.
Čak i najbolje biblioteke smanjuju broj zaposlenih i njihov broj radnih sati. Njihovi informativni pultovi su zamenjeni Guglom, njihove enciklopedije skupljaju prašinu. A njihov glavni proizvod, onaj koji se jedini nalazi na svim njihovim policama, sada dolazi u formi bestežinskog doppelgänger kome police i ne trebaju.
U tehnokratiji, sve informacije na svetu dobijamo preko ekrana – na stolu, u džepu, na zglobu, na naočarima – i više niko neće da tabana po nevremenu, sa članskom kartom biblioteke u ruci, da bi tamo negde iskopao samo jednu knjigu. Na kraju krajeva, kada tražite tekst Magna Carte, ne tražite original. Ista stvar i sa knjigama? “Biblioteke su nagrabusile”, rekao je Eli Neiburger, direktor biblioteke u Mičigenu, u svojoj često citiranoj prezentaciji na konferenciji Library Jorunala 2010. “Biblioteke su nagrabusile, jer su investirale u kodeks, a kodeks je postao prevaziđen.”
Dakle, da li je biblioteka, skladište i pozajmljivač knjiga, anahrona kao što je prodavnica ploča, telefonska govornica i Plejbojeva duplerica? Perverzno, najpopularnija usluga u pojedinim bibliotekama je postao besplatni pristup internetu. Ljudi čekaju u redovima ispred terminala kako bi igrali pasijans i Minecraft, a bibliotekari im donose kafu. Druge mušterije sede u kolima ispred biblioteke, da bi mogli da uhvate Wi-Fi. Niko ne može da bude zadovoljan situacijom u kojoj se biblioteke svode na wannabe Starbaks.
Ono što je možda najgore od svega: “biblioteke bez knjiga” sada postoje. Potražite na Vikipediji.
Ja sam optimista. Mislim da pesimisti i oni koji se isuviše brinu – a što uključuje i neke bibliotekare – uporno skreću pogled sa bitne stvari. Biblioteke nemaju budućnost kao još jedno internet čvorište, ali neće se zbog toga povući u penziju kao antikvarno skladište. Dok naše digitalne duše ne napuste naša tela zauvek i otplutaju u cloud, i dalje imamo državljanstvo fizičkog sveta, gde nam još uvek trebaju knjige, mikrofilmovi, dnevnici i pisma, mape i rukopisi, kao i eksperti koji znaju kako da ih nađu, organizuju i dele.
Usred informativne eksplozije, bibliotekari su i dalje najsvestraniji specijalisti za podatke koje imamo. I najneokaljaniji. U svojoj novoj knjizi “Biblio Tech”, mudrom i strastvenom manifestu, Džon Palfri nas podseća da su biblioteke poslednja slobodna mesta za skupljanje i deljenje znanja: “Naša pažnja se ne može kupiti ili prodati u biblioteci.” Kao tradicija koja je stara jedva vek i po u Sjedinjenim Državama, ona daje fizički oblik onom principu po kome je javni pristup znanju temelj demokratije.
Sadašnji problem biblioteka – a to jeste problem – odnosi se na određene paradokse, koje treba rešiti. Prvo, kako Palfri navodi, bibliotekari će morati da razvijaju svoje specijalne talente kao “upravnici”, dok će morati da odustanu od svojih instikata “skupljača”. Fizičkim oblikom znanja mora da se barata pažljivo, ono mora da se održava i da se organizuje. Ali sa digitalnim informacijama koje se slivaju u ajfone i kindlove u petabajtima – preko Tvitera, Instagrama i Jutjuba, da ne pominjem Amazonove fabrike za samizdate – biblioteke moraju dobro da razmisle o svojim starim navikama. One ne mogu da skupe sve, čak ni mali fragment svega. “Već sada je suviše teško pratiti taj model”, tvrdi Palfri. “Mreža upravnika može postići mnogo više nego što bi nepovezana (ponekad i kompetitivna) grupa skupljača ikada mogla.”
Teško je odupreti se stečenom nagonu da skupljaš i šta ti treba i šta ti ne treba. Pre pet godina, Kongresna biblioteka je započela projekat skupljanja svake izjave na Tviteru, u ime čuvanja nacionalnog digitalnog nasleđa. To su milijarde podataka nedeljno, usisane i pohranjene u sigurnosne arhive, a biblioteka tek treba da smisli kako da bilo šta od svega toga učini dostupnim. Uskraćena za ljudski nadzor, nefiltrirana masa Tvitera može da bude i gomila đubreta. U međuvremenu, i dalje teče kontinuirana konverzacija na Fejzbuku i Snepčetu i na kojem god kanalu koji će se pojaviti sledeće godine, skupa sa velikim i malim mejlovima, slučajno sačuvanim ili ne, na očekivano zaprepašćenje budućih istoričara. Šta da tu radi arhivator?
Ne postoji način da se izbegne tenzija između realnog i virtuelnog prostora, između police i clouda. “Bibliotekari veoma dobro znaju da se sa otkrivanjem informacija kreće od fizičkih lokacija, ka prostorima distribucije”, primećuje Palfri, a ovo je zapravo eufemizam. On se prisetio jednog popodneva u njegovoj biblioteci u Andoveru (Masačusets), kada je čuo trinaestogodišnjaka kako urla u svoj ajfon: “Siri, šta znači “terminalna brzina”?” Očigledno da nemarni genije iz clouda nije imao ništa da ponudi kao odgovor. Palfri se time utešio, znajući da bi ga bilo koji bibliotekar bolje uputio na odgovor: “Shvatio sam da će u bibliotekarskom svetu sve biti u redu, barem za sada.”
Avaj, kao što se moglo predvideti, dok je Palfrijeva knjiga dostigla svoj fizički oblik, Siri je već naučila šta je terminalna brzina. Vikipedija nastavlja da evoluira, kao veliki otpor komercijalnom internetu, koji odbija da naplaćuje ili prodaje informacije svojih korisnika, prikupljajući stručna znanja referentnih bibliotekara sa mnoštva izvora. To je efektna onlajn realizacija zamisli o mreži upravnika. Pa ipak, to i dalje nije, niti namerava da bude, biblioteka.
Ljudi nastavljaju da se okupljaju po bibliotekama, sa ili bez njihovih laptopova i džepnih spravica. Sede za drvenim stolovima i konsultuju prava dokumenta i cene tihu auru knjiga koje ih okružuju. Da li je ovo samo nekakav nostalgični san? Palfri ima razumevanja za tehnologiju i raduje se budućnosti, i odatle sledi fundamentalna poenta: “U digitalnoj eri, prostori gde ljudi mogu da dođu da uče, čitaju i misle su esencijalni za napredovanje zajednica i individua. Već sada imamo premalo takvih otvorenih, javnih prostora.” Biblioteke su i dalje sveta mesta sekularnog naroda.
Najteže pitanje pred bibliotekarima je šta raditi po pitanju e-knjiga. Biblioteke ih žele, prirodno – da ih poseduju i iznajmljuju. “Ako su e-knjige nedostupne”, Palfri primećuje, “glavna uloga biblioteka, u smislu pružanju slobodnog pristupa kulturi onima koji drugačije ne mogu da je priušte, pod znakom je pitanja.” Ali sa druge strane, biblioteka koja izdaje e-knjige rizikuje da predstavi svoj realni prostor kao izlišan. A biblioteka koja može da iznajmljuje e-knjige, bez restrikcija, en masse, mogla bi da postane fatalna konkurencija svim knjižarama i autorima koji žele da prodaju svoje e-knjige. Nešto će morati da se žrtvuje. Palfri sugeriše da bi Kongres mogao da stvori “obavezni sistem licenci za pokrivanje digitalnog izdavanja e-knjiga u bibliotekama”, misleći na isplatu fer nadoknadi autorima. Mnoge zemlje, uključujući većinu evropskih, imaju programe za izdavanje knjiga i prava na njih, upravo u ovu svrhu.
Palfri, trenutno direktor Akademije Filips, bivši je profesor prava na Hardvardu i izvršni direktor Centra za internet i društvo Berkman. Takođe, jedan je od osnivača Digitalne javne biblioteke Amerike (DJBA), a “Biblio Tech” pruža deo obaveštenja u vezi sa tim projektom. DJBA je opisao Robert Darnton u “New York Review”; ona je počela kao reakcija na Guglov projekat digitalizacije svih knjiga na svetu, pod njegovim uslovima i za njegovu upotrebu. DJBA je osmišljena kao besplatna i javna onlajn biblioteka, kombinujući resurse najvećih univerzitetskih arhiva sa inventarima regionalnih biblioteka i muzeja – “nacionalna bibliotekarska platforma Sjedinjenih Država”, kako bi je Palfri opisao, “a u izvesnom smislu i celog sveta – u eri digitalizma.”
Tenzija koja muči svaku javnu biblioteku postoji i u DJBA. Ona je “dostupna svima” i open source je, pa zbog toga nije u stanju da uključi materijal sa autorskim pravima; i mora da bude veoma oprezna u takmičenju sa mnoštvom malih institucija koje skupljaju njene resurse. U jednu ruku, DJBA je sajt, http://dp.la. U drugu ruku, kako Palfri objašnjava, ona mora da služi kao široka platforma, koja podstiče bibliotekare da koriste svoju stručnost kako bi povezali regionalne i nacionalne bibliotekarske fondove i blagovremeno napravili postavke. Biće teško naći balans. Sajtovi vole da privlače posetioce, što ih je više to bolje, pa tako i digitalni servisi naginju centralizaciji.
Bibliotekari će morati da prihvate ove kontradikcije, a to ćemo morati i svi mi kojima je stalo do biblioteka. Prelazak na digitalnost ne sme da podrazumeva odbacivanje svetskog otelotvorenja znanja, osetljivih rukopisa, izbledelih fotografija i staromodnih knjiga od papira i lepka. Tretiranje tih stvari kao prevaziđenih objekata nostalgije je budalaština tehnokrata. Majstori internet trgovine – Gugl, Fejsbuk, Amazon, Epl – ponekad govore kako oni grade novo društvo, gde je znanje zamenjivo i deli se svetlosnom brzinom, ali tržište nije društvo.
6yka
Čak i najbolje biblioteke smanjuju broj zaposlenih i njihov broj radnih sati. Njihovi informativni pultovi su zamenjeni Guglom, njihove enciklopedije skupljaju prašinu. A njihov glavni proizvod, onaj koji se jedini nalazi na svim njihovim policama, sada dolazi u formi bestežinskog doppelgänger kome police i ne trebaju.
U tehnokratiji, sve informacije na svetu dobijamo preko ekrana – na stolu, u džepu, na zglobu, na naočarima – i više niko neće da tabana po nevremenu, sa članskom kartom biblioteke u ruci, da bi tamo negde iskopao samo jednu knjigu. Na kraju krajeva, kada tražite tekst Magna Carte, ne tražite original. Ista stvar i sa knjigama? “Biblioteke su nagrabusile”, rekao je Eli Neiburger, direktor biblioteke u Mičigenu, u svojoj često citiranoj prezentaciji na konferenciji Library Jorunala 2010. “Biblioteke su nagrabusile, jer su investirale u kodeks, a kodeks je postao prevaziđen.”
Dakle, da li je biblioteka, skladište i pozajmljivač knjiga, anahrona kao što je prodavnica ploča, telefonska govornica i Plejbojeva duplerica? Perverzno, najpopularnija usluga u pojedinim bibliotekama je postao besplatni pristup internetu. Ljudi čekaju u redovima ispred terminala kako bi igrali pasijans i Minecraft, a bibliotekari im donose kafu. Druge mušterije sede u kolima ispred biblioteke, da bi mogli da uhvate Wi-Fi. Niko ne može da bude zadovoljan situacijom u kojoj se biblioteke svode na wannabe Starbaks.
Ono što je možda najgore od svega: “biblioteke bez knjiga” sada postoje. Potražite na Vikipediji.
Ja sam optimista. Mislim da pesimisti i oni koji se isuviše brinu – a što uključuje i neke bibliotekare – uporno skreću pogled sa bitne stvari. Biblioteke nemaju budućnost kao još jedno internet čvorište, ali neće se zbog toga povući u penziju kao antikvarno skladište. Dok naše digitalne duše ne napuste naša tela zauvek i otplutaju u cloud, i dalje imamo državljanstvo fizičkog sveta, gde nam još uvek trebaju knjige, mikrofilmovi, dnevnici i pisma, mape i rukopisi, kao i eksperti koji znaju kako da ih nađu, organizuju i dele.
Usred informativne eksplozije, bibliotekari su i dalje najsvestraniji specijalisti za podatke koje imamo. I najneokaljaniji. U svojoj novoj knjizi “Biblio Tech”, mudrom i strastvenom manifestu, Džon Palfri nas podseća da su biblioteke poslednja slobodna mesta za skupljanje i deljenje znanja: “Naša pažnja se ne može kupiti ili prodati u biblioteci.” Kao tradicija koja je stara jedva vek i po u Sjedinjenim Državama, ona daje fizički oblik onom principu po kome je javni pristup znanju temelj demokratije.
Sadašnji problem biblioteka – a to jeste problem – odnosi se na određene paradokse, koje treba rešiti. Prvo, kako Palfri navodi, bibliotekari će morati da razvijaju svoje specijalne talente kao “upravnici”, dok će morati da odustanu od svojih instikata “skupljača”. Fizičkim oblikom znanja mora da se barata pažljivo, ono mora da se održava i da se organizuje. Ali sa digitalnim informacijama koje se slivaju u ajfone i kindlove u petabajtima – preko Tvitera, Instagrama i Jutjuba, da ne pominjem Amazonove fabrike za samizdate – biblioteke moraju dobro da razmisle o svojim starim navikama. One ne mogu da skupe sve, čak ni mali fragment svega. “Već sada je suviše teško pratiti taj model”, tvrdi Palfri. “Mreža upravnika može postići mnogo više nego što bi nepovezana (ponekad i kompetitivna) grupa skupljača ikada mogla.”
Teško je odupreti se stečenom nagonu da skupljaš i šta ti treba i šta ti ne treba. Pre pet godina, Kongresna biblioteka je započela projekat skupljanja svake izjave na Tviteru, u ime čuvanja nacionalnog digitalnog nasleđa. To su milijarde podataka nedeljno, usisane i pohranjene u sigurnosne arhive, a biblioteka tek treba da smisli kako da bilo šta od svega toga učini dostupnim. Uskraćena za ljudski nadzor, nefiltrirana masa Tvitera može da bude i gomila đubreta. U međuvremenu, i dalje teče kontinuirana konverzacija na Fejzbuku i Snepčetu i na kojem god kanalu koji će se pojaviti sledeće godine, skupa sa velikim i malim mejlovima, slučajno sačuvanim ili ne, na očekivano zaprepašćenje budućih istoričara. Šta da tu radi arhivator?
Ne postoji način da se izbegne tenzija između realnog i virtuelnog prostora, između police i clouda. “Bibliotekari veoma dobro znaju da se sa otkrivanjem informacija kreće od fizičkih lokacija, ka prostorima distribucije”, primećuje Palfri, a ovo je zapravo eufemizam. On se prisetio jednog popodneva u njegovoj biblioteci u Andoveru (Masačusets), kada je čuo trinaestogodišnjaka kako urla u svoj ajfon: “Siri, šta znači “terminalna brzina”?” Očigledno da nemarni genije iz clouda nije imao ništa da ponudi kao odgovor. Palfri se time utešio, znajući da bi ga bilo koji bibliotekar bolje uputio na odgovor: “Shvatio sam da će u bibliotekarskom svetu sve biti u redu, barem za sada.”
Avaj, kao što se moglo predvideti, dok je Palfrijeva knjiga dostigla svoj fizički oblik, Siri je već naučila šta je terminalna brzina. Vikipedija nastavlja da evoluira, kao veliki otpor komercijalnom internetu, koji odbija da naplaćuje ili prodaje informacije svojih korisnika, prikupljajući stručna znanja referentnih bibliotekara sa mnoštva izvora. To je efektna onlajn realizacija zamisli o mreži upravnika. Pa ipak, to i dalje nije, niti namerava da bude, biblioteka.
Ljudi nastavljaju da se okupljaju po bibliotekama, sa ili bez njihovih laptopova i džepnih spravica. Sede za drvenim stolovima i konsultuju prava dokumenta i cene tihu auru knjiga koje ih okružuju. Da li je ovo samo nekakav nostalgični san? Palfri ima razumevanja za tehnologiju i raduje se budućnosti, i odatle sledi fundamentalna poenta: “U digitalnoj eri, prostori gde ljudi mogu da dođu da uče, čitaju i misle su esencijalni za napredovanje zajednica i individua. Već sada imamo premalo takvih otvorenih, javnih prostora.” Biblioteke su i dalje sveta mesta sekularnog naroda.
Najteže pitanje pred bibliotekarima je šta raditi po pitanju e-knjiga. Biblioteke ih žele, prirodno – da ih poseduju i iznajmljuju. “Ako su e-knjige nedostupne”, Palfri primećuje, “glavna uloga biblioteka, u smislu pružanju slobodnog pristupa kulturi onima koji drugačije ne mogu da je priušte, pod znakom je pitanja.” Ali sa druge strane, biblioteka koja izdaje e-knjige rizikuje da predstavi svoj realni prostor kao izlišan. A biblioteka koja može da iznajmljuje e-knjige, bez restrikcija, en masse, mogla bi da postane fatalna konkurencija svim knjižarama i autorima koji žele da prodaju svoje e-knjige. Nešto će morati da se žrtvuje. Palfri sugeriše da bi Kongres mogao da stvori “obavezni sistem licenci za pokrivanje digitalnog izdavanja e-knjiga u bibliotekama”, misleći na isplatu fer nadoknadi autorima. Mnoge zemlje, uključujući većinu evropskih, imaju programe za izdavanje knjiga i prava na njih, upravo u ovu svrhu.
Palfri, trenutno direktor Akademije Filips, bivši je profesor prava na Hardvardu i izvršni direktor Centra za internet i društvo Berkman. Takođe, jedan je od osnivača Digitalne javne biblioteke Amerike (DJBA), a “Biblio Tech” pruža deo obaveštenja u vezi sa tim projektom. DJBA je opisao Robert Darnton u “New York Review”; ona je počela kao reakcija na Guglov projekat digitalizacije svih knjiga na svetu, pod njegovim uslovima i za njegovu upotrebu. DJBA je osmišljena kao besplatna i javna onlajn biblioteka, kombinujući resurse najvećih univerzitetskih arhiva sa inventarima regionalnih biblioteka i muzeja – “nacionalna bibliotekarska platforma Sjedinjenih Država”, kako bi je Palfri opisao, “a u izvesnom smislu i celog sveta – u eri digitalizma.”
Tenzija koja muči svaku javnu biblioteku postoji i u DJBA. Ona je “dostupna svima” i open source je, pa zbog toga nije u stanju da uključi materijal sa autorskim pravima; i mora da bude veoma oprezna u takmičenju sa mnoštvom malih institucija koje skupljaju njene resurse. U jednu ruku, DJBA je sajt, http://dp.la. U drugu ruku, kako Palfri objašnjava, ona mora da služi kao široka platforma, koja podstiče bibliotekare da koriste svoju stručnost kako bi povezali regionalne i nacionalne bibliotekarske fondove i blagovremeno napravili postavke. Biće teško naći balans. Sajtovi vole da privlače posetioce, što ih je više to bolje, pa tako i digitalni servisi naginju centralizaciji.
Bibliotekari će morati da prihvate ove kontradikcije, a to ćemo morati i svi mi kojima je stalo do biblioteka. Prelazak na digitalnost ne sme da podrazumeva odbacivanje svetskog otelotvorenja znanja, osetljivih rukopisa, izbledelih fotografija i staromodnih knjiga od papira i lepka. Tretiranje tih stvari kao prevaziđenih objekata nostalgije je budalaština tehnokrata. Majstori internet trgovine – Gugl, Fejsbuk, Amazon, Epl – ponekad govore kako oni grade novo društvo, gde je znanje zamenjivo i deli se svetlosnom brzinom, ali tržište nije društvo.
6yka
