Činjenica je da se nalazimo u eri antropocena. Izmenili smo sudbinu planete i njenih ekosistema u toj meri da je naš uticaj uporediv sa uticajem tektonskih pomeranja ili ledenih doba. Sve to ima dva glavna uzroka: ljudsku glupost i tehnologiju. Glupost je konstantno bila prisutna kroz istoriju ljudskog roda, ali da nismo razvili tehnologiju nikad ne bismo uspeli da upumpamo toliko hemikalija u atmosferu Zemlje.
Pa ipak, tehnologija je takođe konstantno prisutna u našim životima. Upotreba alata nas je postepeno odvojila od majmuna, a danas nam je telefon kamen temeljac društvenog života, kompjuter glavni proizvodni mehanizam, a biotehnologija (npr. pejsmejker) nam bukvalno čini razliku između života i smrti. Što nam se društvo više usložnjava, to nam tehnološka sredstva više utiču na društvenopolitičku, ekonomsku, i kulturnu dinamiku.
via Flickr/Ubé
U svom delu Neurocapitalismo (Mimesis, 2016), Đorđo Gricioti ističe simbiotski odnos koji imamo sa tehnologijom koja nam uslovljava društveni život. Oruđe od suštinske važnosti za napredak civilizacije, ponekad i oružje koje omogućava revoluciju, tehnologija takođe sužava mogućnosti onima koji žele da uspostave kontrolu nad svojim bližnjim. Ova knjiga – čiji prevodi na francuski, engleski, i španski se uskoro očekuju – gleda na kapitalizam koji je nastao u vreme u kom su se postavljala samo pitanja viška vrednosti i sredstava proizvodnje kroz prizmu savremenog sveta koji polako skreće u pravcu post-humanizma. Ako nam tehnologija omogućava da menjamo svet oko sebe, ko kaže da nam nije omogućila da preobrazimo i sebe same?
Jednog sunčanog popodneva, razgovarala sam sa Đorđom o njegovoj knjizi, Eplu, semaforima, i transhumanizmu. Insistirao je da mu ne persiram jer smatra da je, uprkos sedim vlasima, onaj isti militantni levičar koji je sedamdesetih godina bio izgnan u Francusku iz političkih razloga.
Motherboard: Šta te je navelo da napišeš „Neurokapitalizam"?
Đorđo Gricioti: Knjiga je produkt mojih najvećih strasti, politike i tehnologije. Od studentskih dana se interesujem za softver, studirao sam IT dok je ta tehnologija još bila u povoju, godinama sam i radio u tom polju. Ali u isto vreme sam se bavio politikom, a i još uvek se bavim, zato sam proputovao pola sveta... (smeh) Želeo sam da ispitam šta povezuje ova dva fenomena-
U ono vreme na Berkliju, oko rata u Vijetnamu, nastajao je prvi antiratni pokret ali i prvi besplatni softver. Tako sam i zaključio da je to sve povezano.
Tehnologija i politika?
Tako je, tehnologija je uvek uticala na nas, fundamentalno menjala našu subjektivnost još od praistorije. Uvod u knjigu pominje čuvenu scenu iz „Odiseje u svemiru" u kojoj majmun uzima kost da bi je upotrebio kao oružje, pa tako nastaje prvi alat.
Od devedesetih godina, tehnologija je postala mnogo više invazivna, javili su se prvi pravi hibridni subjektiviteti. Tehnologija nije više samo sredstvo, samo instrument kroz koji mi delujemo na svet; postala je suštinski deo našeg subjektivnog doživljaja.
Šta konkretno karakteriše neurokapitalizam? Ko nam i šta tu preti?
Kako bih rekao, za razliku od industrijskog kapitalizma koji je Marks opisao, sad ulazimo u kognitivno odnosno biokognitivno doba kapitalizma. Industrijski pogoni još uvek postoje, ali nisu u srži političke svesti. Prelazimo iz perioda u kom je ljudska aktivnost bila motivisana akumulacijom materijalnih vrednosti, gradimo društvo na osnovama performansa, na šire sagledanom življenju. Bilo da radiš u fabrici ili sediš ispred ekrana, sve je to danas neki oblik proizvodnje, a kognitivni kapitalizam taj tvoj rad koristi i iz njega izvlači profit.
Naša ekonomija zasnovana je na znanju i informaciji. Kapitalizam u Silikonskoj dolini, delu šireg finansijskog mehanizma, bazira se na algoritmima, na sposobnosti da nam usmerava pažnju, da manipuliše prostor i vreme.
Nedavno su u nemačkom gradu Augsburgu uvedeni u upotrebu podnožni semafori , namenjeni pešacima zagledanim u ekran telefona. Šta misliš o ovome? Da li nas „sistem" tako ohrabruje da ne odvajamo pogled sa uređaja?
U neku ruku, da. Svakako nas ne poziva da kritički priđemo problemu. U knjizi opisujem kako vreme nekad guta prostor: kognitivni kapitalizam ne želi da uzaludno gledamo okolo.
Telefoni nam takođe omogućavaju da budemo poslovno aktivni bez prekida. Istorijski gledano, granica između privatnog i poslovnog života nestala je kad i fabrika, uveden je autonomni i nedefinisani radni dan. Produktivnost je danas deo života, upravo zahvaljujući novim tehnologijama.
„Identitet ljudskog bića prolazi kroz drastične promene zahvaljujući napretku tehnologije."
Kompanija „Epl" je naprasno i kontroverzno postala nekakav zaštitnik prava na privatnost u sporu sa FBI oko enkripcije. A upravo su oni izmislili pametne telefone.
Po meni, stav Epla je lažan. Zar nije u pitanju konzervativna kompanija koja proizvodi i prodaje svoj softver? A u ovom slučaju, baš se oni trapavo trude da zauzmu liberalnu anarho-kapitalističku poziciju, tvrde da je potreba pojedinca iznad potrebe društva. Meni, iskreno, taj pogled ne leži.
Tvoj rad je deo šire debate o biopolitici, zar ne?
Jeste, glavni izvori inspiracije su mi Empire trilogija Harta i Negrija, kao i Fuko u širem smislu. Na osnovu njihovih ideja počeo sam da razmišljam o odnosu koji imam sa svojim telefonom i sličnim uređajima. Fuko, na primer, ne bi ni mogao da zamisli sve ove neverovatne promene koje danas imamo na delu.
Ja koncept biohipermedija definišem kao „kontekst u kom je celo telo povezano sa umreženim uređajima do te mere da nastaje simbioza dvosmernog uticaja."
Nekadašnji centri za obradu podataka ili današnji računari stimulišu i uslužuju racionalni deo uma, levu moždanu hemisferu. Telefoni i ostali gedžeti, sa druge strane, obraćaju se direktno emocijama i telu. Fukoova biopolitika u tom smislu razvija tehnološku dimenziju. Kontrola individua preko uređaja obuhvata kako čula tako i emocije, granularne je prirode. Pogledaj samo koliko nas države nadgledaju putem [malvera] koji nam instaliraju na uređaje.
Kako neurokapitalizam utiče na naše savremenike?
Kao što sam i rekao, ljudi se na neki način sjedinjuju sa tehnologijom. U takvom dobu živimo, ljudi skoro da postaju mašine, ali budućnost je i dalje nepouzdana. Filozof Rosi Braidoti posthumanizam definiše vrlo ilustrativno: duboka promena ljudskog identiteta, zahvaljujući tehnološkom napretku. Ali rekao bih da Rosi na stvari gleda sa previše optimizma. Ako individua iz doba posthumanizma razvije nov subjektivitet, moguće je (iako nije sigurno) da ćemo videti antikapitalističku etiku kojom neće upravljati prihod i profit .
Ali u današnjem kontekstu, svako znanje, svaka kreativnost, sve je to roba. Ako te uzmu da radiš na nekom projektu, tvoja sposobnost se tretira kao roba, obračuna joj se cena koju je sistem spreman da ti plati, a onda ti krajnji proizvod proda skuplje i zaradi. Istini za volju, bez svesti i spremnosti da se pruži otpor neoliberalnim težnjama, ništa ne garantuje da ćemo ikad razviti drugačiju etiku. Čak i post-humanizam, ako se do njega jednom stigne, obeležiće ekonomska racionalnost koja je danas sveprisutna.
A šta misliš o transhumanizmu, koji pozdravlja sve prisutniju hibridizaciju između čoveka i mašine, želi da je unapredi?
Transhumanizam je filozofija koja pristoji neoliberalima iz Silikonske doline. Nedavno ga je Le Monde opisao kao religiju 3.0. Umesto čoveka koji teži božanskom, imaš čoveka koji teži mašini i tako traži besmrtnost, kroz spajanje sa tehnologijom.
Sa druge strane, transhumanisti nastavljaju tradiciju prosvetiteljstva koju u knjizi kritikujem jer smatram da je prevaziđena. To ne znači da ne bi trebalo da koristimo tehnologiju da bismo unapredili ili produžili živote. Prosto znači da, kao što nas psihijatrija uči, držati čoveka za svemoćnog i besmrtnog može da bude znak ozbiljnih poremećaja. Za kraj, samo bih želeo da dodam da je neprocenjiv uticaj javnog diskursa na sva etička, politička i društvena pitanja vezana za korišćenje novih tehnologija.
vice
Pa ipak, tehnologija je takođe konstantno prisutna u našim životima. Upotreba alata nas je postepeno odvojila od majmuna, a danas nam je telefon kamen temeljac društvenog života, kompjuter glavni proizvodni mehanizam, a biotehnologija (npr. pejsmejker) nam bukvalno čini razliku između života i smrti. Što nam se društvo više usložnjava, to nam tehnološka sredstva više utiču na društvenopolitičku, ekonomsku, i kulturnu dinamiku.
via Flickr/Ubé
U svom delu Neurocapitalismo (Mimesis, 2016), Đorđo Gricioti ističe simbiotski odnos koji imamo sa tehnologijom koja nam uslovljava društveni život. Oruđe od suštinske važnosti za napredak civilizacije, ponekad i oružje koje omogućava revoluciju, tehnologija takođe sužava mogućnosti onima koji žele da uspostave kontrolu nad svojim bližnjim. Ova knjiga – čiji prevodi na francuski, engleski, i španski se uskoro očekuju – gleda na kapitalizam koji je nastao u vreme u kom su se postavljala samo pitanja viška vrednosti i sredstava proizvodnje kroz prizmu savremenog sveta koji polako skreće u pravcu post-humanizma. Ako nam tehnologija omogućava da menjamo svet oko sebe, ko kaže da nam nije omogućila da preobrazimo i sebe same?
Jednog sunčanog popodneva, razgovarala sam sa Đorđom o njegovoj knjizi, Eplu, semaforima, i transhumanizmu. Insistirao je da mu ne persiram jer smatra da je, uprkos sedim vlasima, onaj isti militantni levičar koji je sedamdesetih godina bio izgnan u Francusku iz političkih razloga.
Motherboard: Šta te je navelo da napišeš „Neurokapitalizam"?
Đorđo Gricioti: Knjiga je produkt mojih najvećih strasti, politike i tehnologije. Od studentskih dana se interesujem za softver, studirao sam IT dok je ta tehnologija još bila u povoju, godinama sam i radio u tom polju. Ali u isto vreme sam se bavio politikom, a i još uvek se bavim, zato sam proputovao pola sveta... (smeh) Želeo sam da ispitam šta povezuje ova dva fenomena-
U ono vreme na Berkliju, oko rata u Vijetnamu, nastajao je prvi antiratni pokret ali i prvi besplatni softver. Tako sam i zaključio da je to sve povezano.
Tehnologija i politika?
Tako je, tehnologija je uvek uticala na nas, fundamentalno menjala našu subjektivnost još od praistorije. Uvod u knjigu pominje čuvenu scenu iz „Odiseje u svemiru" u kojoj majmun uzima kost da bi je upotrebio kao oružje, pa tako nastaje prvi alat.
Od devedesetih godina, tehnologija je postala mnogo više invazivna, javili su se prvi pravi hibridni subjektiviteti. Tehnologija nije više samo sredstvo, samo instrument kroz koji mi delujemo na svet; postala je suštinski deo našeg subjektivnog doživljaja.
Šta konkretno karakteriše neurokapitalizam? Ko nam i šta tu preti?
Kako bih rekao, za razliku od industrijskog kapitalizma koji je Marks opisao, sad ulazimo u kognitivno odnosno biokognitivno doba kapitalizma. Industrijski pogoni još uvek postoje, ali nisu u srži političke svesti. Prelazimo iz perioda u kom je ljudska aktivnost bila motivisana akumulacijom materijalnih vrednosti, gradimo društvo na osnovama performansa, na šire sagledanom življenju. Bilo da radiš u fabrici ili sediš ispred ekrana, sve je to danas neki oblik proizvodnje, a kognitivni kapitalizam taj tvoj rad koristi i iz njega izvlači profit.
Naša ekonomija zasnovana je na znanju i informaciji. Kapitalizam u Silikonskoj dolini, delu šireg finansijskog mehanizma, bazira se na algoritmima, na sposobnosti da nam usmerava pažnju, da manipuliše prostor i vreme.
Nedavno su u nemačkom gradu Augsburgu uvedeni u upotrebu podnožni semafori , namenjeni pešacima zagledanim u ekran telefona. Šta misliš o ovome? Da li nas „sistem" tako ohrabruje da ne odvajamo pogled sa uređaja?
U neku ruku, da. Svakako nas ne poziva da kritički priđemo problemu. U knjizi opisujem kako vreme nekad guta prostor: kognitivni kapitalizam ne želi da uzaludno gledamo okolo.
Telefoni nam takođe omogućavaju da budemo poslovno aktivni bez prekida. Istorijski gledano, granica između privatnog i poslovnog života nestala je kad i fabrika, uveden je autonomni i nedefinisani radni dan. Produktivnost je danas deo života, upravo zahvaljujući novim tehnologijama.
„Identitet ljudskog bića prolazi kroz drastične promene zahvaljujući napretku tehnologije."
Kompanija „Epl" je naprasno i kontroverzno postala nekakav zaštitnik prava na privatnost u sporu sa FBI oko enkripcije. A upravo su oni izmislili pametne telefone.
Po meni, stav Epla je lažan. Zar nije u pitanju konzervativna kompanija koja proizvodi i prodaje svoj softver? A u ovom slučaju, baš se oni trapavo trude da zauzmu liberalnu anarho-kapitalističku poziciju, tvrde da je potreba pojedinca iznad potrebe društva. Meni, iskreno, taj pogled ne leži.
Tvoj rad je deo šire debate o biopolitici, zar ne?
Jeste, glavni izvori inspiracije su mi Empire trilogija Harta i Negrija, kao i Fuko u širem smislu. Na osnovu njihovih ideja počeo sam da razmišljam o odnosu koji imam sa svojim telefonom i sličnim uređajima. Fuko, na primer, ne bi ni mogao da zamisli sve ove neverovatne promene koje danas imamo na delu.
Ja koncept biohipermedija definišem kao „kontekst u kom je celo telo povezano sa umreženim uređajima do te mere da nastaje simbioza dvosmernog uticaja."
Nekadašnji centri za obradu podataka ili današnji računari stimulišu i uslužuju racionalni deo uma, levu moždanu hemisferu. Telefoni i ostali gedžeti, sa druge strane, obraćaju se direktno emocijama i telu. Fukoova biopolitika u tom smislu razvija tehnološku dimenziju. Kontrola individua preko uređaja obuhvata kako čula tako i emocije, granularne je prirode. Pogledaj samo koliko nas države nadgledaju putem [malvera] koji nam instaliraju na uređaje.
Kako neurokapitalizam utiče na naše savremenike?
Kao što sam i rekao, ljudi se na neki način sjedinjuju sa tehnologijom. U takvom dobu živimo, ljudi skoro da postaju mašine, ali budućnost je i dalje nepouzdana. Filozof Rosi Braidoti posthumanizam definiše vrlo ilustrativno: duboka promena ljudskog identiteta, zahvaljujući tehnološkom napretku. Ali rekao bih da Rosi na stvari gleda sa previše optimizma. Ako individua iz doba posthumanizma razvije nov subjektivitet, moguće je (iako nije sigurno) da ćemo videti antikapitalističku etiku kojom neće upravljati prihod i profit .
Ali u današnjem kontekstu, svako znanje, svaka kreativnost, sve je to roba. Ako te uzmu da radiš na nekom projektu, tvoja sposobnost se tretira kao roba, obračuna joj se cena koju je sistem spreman da ti plati, a onda ti krajnji proizvod proda skuplje i zaradi. Istini za volju, bez svesti i spremnosti da se pruži otpor neoliberalnim težnjama, ništa ne garantuje da ćemo ikad razviti drugačiju etiku. Čak i post-humanizam, ako se do njega jednom stigne, obeležiće ekonomska racionalnost koja je danas sveprisutna.
A šta misliš o transhumanizmu, koji pozdravlja sve prisutniju hibridizaciju između čoveka i mašine, želi da je unapredi?
Transhumanizam je filozofija koja pristoji neoliberalima iz Silikonske doline. Nedavno ga je Le Monde opisao kao religiju 3.0. Umesto čoveka koji teži božanskom, imaš čoveka koji teži mašini i tako traži besmrtnost, kroz spajanje sa tehnologijom.
Sa druge strane, transhumanisti nastavljaju tradiciju prosvetiteljstva koju u knjizi kritikujem jer smatram da je prevaziđena. To ne znači da ne bi trebalo da koristimo tehnologiju da bismo unapredili ili produžili živote. Prosto znači da, kao što nas psihijatrija uči, držati čoveka za svemoćnog i besmrtnog može da bude znak ozbiljnih poremećaja. Za kraj, samo bih želeo da dodam da je neprocenjiv uticaj javnog diskursa na sva etička, politička i društvena pitanja vezana za korišćenje novih tehnologija.
vice
