Što je pisao: Veljko Kadijević i njegovo viđenje raspada SFRJ

Kadijević je do kraja života ostao ustrajan u svom jugoslavenskom opredjeljenju i "čistoći" JNA što je pokušao dokazati i u svojoj knjizi "Protivudar: moje viđenje raspada", objavljenoj 2007. u Moskvi.

Kao da ne može prežaliti što nije uspio spasiti Jugoslaviju, što srpski narod ne živi u zajedničkoj državi, pa zbog toga svuda traži neprijatelje koji su ga u tome onemogućili. On u knjizi Miloševića drži jednim od najodgovornijih za neuspjeh JNA u očuvanju jugoslavenskog jedinstva, što obrazlaže ovako:

"Za vreme rata u Hrvatskoj, zbog nepostojanja normalne federalne države, JNA je imala ogromnih teškoća od političke, informativne i propagandne podrške, pa do mobilizacije srpsko rukovodstvo je stalno ponavljalo kako Srbija nije u ratu. Za koga je onda ratovala JNA? Takav stav srpskog rukovodstva više je onemogućavao JNA, osobito u mobilizaciji, nego celokupna delovanja spoljnih i unutrašnjih neprijatelja. Druga fundamentalna razlika je u odnosu prema celini srpskog nacionalnog korpusa. Ja sam uvek smatrao da se jednako moraju tretirati i braniti interesi celine srpskog naroda, kako Srba u Srbiji, tako isto i Srba u Bosni i Hercegovini u Hrvatskoj. Osim toga, smatrao sam da kada već faktički više nema Jugoslavije kao celine, da će se srpski narod uspešnije suprotstaviti i odbraniti svoj nacionalni interes, ako se odmah brani ujedinjeno. To je, valjda, i vojničkom laiku jasno. Nažalost, dogodilo se obratno, tučen je i definitivno dotučen upravo deo po deo prvo Srbi u Hrvatskoj, potom Srbi u Bosni i Hercegovini, i konačno Srbi u Srbiji.

Vrlo su karakteristične izjave Borisava Jovića, na primer, kako Srbi u Srbiji nemaju ništa zajedničko sa Srbima preko Drine i Une, osim imena.

Bilo je i nekoliko drugih značajnih razlika generalne prirode, pre svega, između Miloševića i mene, a koje su uticale na različita gledanja, i, naravno, praktična delovanja. Ja sam se uvek zalagao za timski rad, a on je solirao. Ja sam se maksimalno zalagao da moj štab radi dobro i identifikovao se sa njim, bilo da su u pitanju uspesi ili neuspesi. On je, nasuprot, prema svojoj ekipi uvek imao distancu, pa ako uspe, tu je da taj uspeh koristi, a ako ne uspe, žrtvuje ekipu i ljude. Naravno, da je to davalo negativne razultate."

Kadijević je i krunski svjedok da je Milošević od 6. siječnja 1992., kad je dao ostavku, preuzeo potpunu kontrolu nad JNA. Kadijević piše:

"U tom svetlu smešno, da ne upotrebim adekvatniji izraz, deluje izjava Slobodana Miloševića data na takozvanom suđenju u Hagu da on nije komandovao JNA, jer da je on komandovao JNA Jugoslavija bi bila sačuvana. Milošević zaista nije komandovao JNA dok sam ja bio savezni sekretar za narodnu odbranu (do 6. januara 1992. godine), a od toga momenta je preuzeo apsolutnu komandu nad Armijom."

Dakako, sasvim drugačije viđenje tih događaja ima srbijanski predstavnik u Predsjedništvu SFRJ i tadašnji vršitelj dužnosti predsjednika Predsjedništva SFRJ Borisav Jović koji je u svojoj knjizi „Poslednji dani SFRJ: Izvodi iz dnevnika" (Beograd, 1995., str. 349.) zapisao da su 5. srpnja 1991. on i predsjednik Srbije Slobodan Milošević saveznom sekretaru za narodnu obranu SFRJ ('ministru odbrane') Veljku Kadijeviću sasvim otvoreno „postavili niz zahtjeva vezanih za ulogu JNA, koje je on prihvatio bez pogovora": „Slobodan i ja zakazali smo s Veljkom Kadijevićem razgovor koji smatramo odlučujućim", piše Jović i nastavlja sasvim jasno i nedvosmisleno:

„Od Veljka odlučno tražimo sledeće: ...Glavne snage JNA koncentrisati na crti: Karlovac-Plitvice na zapadu; Baranja, Osijek, Vinkovci-Sava na istoku i Neretva na jugu. Na taj način pokriti sve teritorije gde žive Srbi do potpunog raspleta (doktrina Stevana Moljevića o 'Homogenoj Srbiji' ili: 'Srbi svi i svuda', nap. a.)... Potpuno eliminisati Hrvate i Slovence iz vojske"!

Kadijević je opisao je što je dovelo do njegove ostavke, što je napisao i govorio pred Predsjedništvom SFRJ, ali i zašto je odbijao Miloševićev nalog da Armija izvede vojni puč i preuzme kontrolu i vlast u cijeloj bivšoj državi:

"Dva dana nakon što je JNA efektno i vrlo lako rasturila demonstracije u Beogradu i tako jasno svima u zemlji i inostranstvu pokazala da neće dozvoliti nikakve nelegalne modele zauzimanja vlasti, ja sam po pozivu Jovića došao u njegov kabinet gde se već nalazio Slobodan Milošević. Nakon pozdrava, Milošević je odmah, bez nekog posebnog objašnjenja rekao da je situacija u zemlji takva da JNA treba da preuzme vlast, pohapsi sve koga treba (naravno, on tada nije video da bi trebalo pohapsiti 90 odsto hrvatskog, slovenačkog i muslimanskog, veliki deo makedonskog, pa i srpskog naroda) i uvede red u zemlji."

Kadijević je sazvao sastanak Štaba Vrhovne komande, koji je odbio izvesti puč, ali je predložio uvođenje izvanrednog stanja. Sazvano je Predsjedništvo SFRJ:

"Sednica je održana na ratnom komandnom mestu Vrhovne komande u Beogradu, koje je, inače, izgrađeno sa veoma jakom protivnuklearnom, protivbiološkohemijskom zaštitom. Većina članova Predsedništva je prvi put bila na tom komandnom mestu.

Valjda zbog ratne atmosfere i režima koji je vladao na komandnom mestu, ali i zbog straha, Mesić je mene pitao: Da li smo uhapšeni? Ja sam mu odgovorio da, ako bi bilo hapšenja, sigurno ne bi počeli s njim, niti sa bilo kojim članom Predsedništva SFRJ, jer oni nemaju baš nikakvu vlast, niti se za bilo šta ozbiljno pitaju u svojim republikama, odnosno pokrajinama. Kada su se svi članovi Predsedništva upoznali sa svojim kabinetima i vezama koje su imali na raspolaganju unutrašnjim i spoljnim i kada su počeli vrlo mnogo da koriste uglavnom spoljne veze, onda je valjda i Mesić video besmislenost svoga pitanja. Mesić, Tupurkovski i Drnovšek su najviše koristili spoljne veze. Mesić je stalno obaveštavao Tuđmana, Drnovšek Kučana, a Tupurkovski američku ambasadu u Beogradu. Tim putem dobijali su i naknadna uputstva šta i kako da rade još za vreme trajanja sednice. Pored toga, svako veče su svi članovi Predsedništva odlazili u grad gde su i stanovali, tako da su imali mogućnost za neograničene komunikacije sa kim su želeli."

Prijedlog je odbijen, pa se Kadijević uputio u Moskvu, da ispita može li JNA računati na pomoć SSSR-a. Podržao ga je maršal Jazov, ali Gorbačov nije htio niti čuti za njega. Kadijeviću je tada postalo jasno da je kraj blizu pa naširoko opisuje svoje viđenje uzroka krize i raspada Jugoslavije, a glavni mu je vanjski neprijatelj Njemačka.

seebiz