Postoje albumi čiji odjek seže daleko izvan same muzike; to su oproštajna pisma vešto skrivena među brazdama ploče. Kod nekih je susret sa sopstvenom prolaznošću bio neizbežan: Dejvid Bouvi i Voren Zevon snimali su u potpunoj tajnosti, dok je bolest svakom stihu davala oštrinu i dubok reljef. Kod drugih, kraj je kucao na vrata iz manje tragičnih pobuda: grupe The Smiths i Japan dovršavale su svoje poslednje radove u trenutku kada su unutrašnji potresi dostizali usijanje, a razlaz postajao jedini ishod.
Danas, u tim zvucima čujemo tonove ispraćaja: tu su rezignacija, prkos, pa čak i neka tiha, ozarena proslava života. Neke pesme su ispovedne i bolno intimne, druge su filmski grandiozne ili elegično sumorne. Ovi albumi su zarobili onaj teskobni trenutak saznanja da se jedno poglavlje – bilo ljudsko ili umetničko – nepovratno zatvara. Oni nisu tek puki snimci; oni su dostojanstvena odjavna špica, oblikovana svešću o svršetku.
Jedanaest albuma snimljenih sa krajem na umu – bilo zbog smrti ili raspada benda – gde oproštaj, refleksija i hitnost tiho oblikuju svaku notu.
1. David Bowie – Blackstar (2016)
Bouvi je snimio “Blackstar” dok se lečio od terminalnog raka, što je bila istina strogo čuvana unutar njegovog najužeg kruga. Javnosti je njegovo izdanje delovalo kao još jedan umetnički zaokret – džez muzičari umesto rok benda, kriptični stihovi, jeziv osećaj lutanja svemirom. Dva dana kasnije, Bouvi je otišao, a čitav album se retroaktivno presložio u novu sliku.
“Blackstar” nije samo poslednja ploča; to je komponovani oproštaj, teatralan, simboličan i potpuno nameran. Pesma “Lazarus” postaje razarajuća: “Look up here, I’m in heaven” (Pogledaj ovamo, ja sam na nebu). Fragment zvezde na omotu bukvalno postaje “crna zvezda” – astronomski termin za urušenu zvezdu koja više ne emituje svetlost. Zavijeni, slepi Bouvi u spotu za “Lazarus”, koji steže beležnicu a zatim je odlaže, postaje nezaobilazan simbol. Ovo je umetnik koji režira svoj odlazak sa jasnoćom, duhom i dostojanstvom. Ovo nije samo poslednji album; to je brižljivo režiran scenski odlazak. Bouvi nije samo prihvatio kraj – on ga je potpisao, pretvorivši sopstveno iščeznuće u vrhunsku umetnost.
2. Leonard Cohen – You Want It Darker (2016)
Sniman iz fotelje, dok je telo polako otkazivalo poslušnost, ovaj album deluje kao šapatom vođen dijalog sa Tvorcem. Nema tu melodrame, samo milost i tiha neminovnost čoveka koji odlaže pero i mirno korača ka izlazu.. Aranžmani su oskudni, ritmovi neusiljeni; Koenov glas je šljunak, dah i težina. Po izlasku, mnogi kritičari su govorili o “mudrosti poznog stila” – o ostarelom pesniku koji analizira svoj život. Ali samo nekoliko nedelja kasnije, Koen je umro, i značenje se izoštrilo. Ovo nije bila samo refleksija – bio je to oproštaj.
Leonard Cohen with Salman Rushdie, who presented him with his award during the PEN New England Awards for Song Lyric Excellence, 2012 - Angela Rowlings/MediaNews Group/Boston Herald via Getty Images
Refren naslovne pesme – “Hineni, I’m ready, my Lord” (Evo me, spreman sam, Gospode) – nije metafora već deklaracija, izgovorena sa dostojanstvom pre nego sa strahom. Pesme promišljaju o ljubavi, kajanju, veri i onoj tvrdoglavoj iskri humora koja je uvek živela u njegovom pisanju. Ovde nema melodrame, niti grandioznog završnog gesta. Samo milost, jasnoća i tiha neizbežnost čoveka koji završava svoj rad i povlači se.
3. Warren Zevon – The Wind (2003)
Nakon što mu je dijagnostikovan rak u terminalnoj fazi, Voren Zevon je odbio produženo lečenje, birajući umesto toga da ostane prisutan, da radi i da se oprosti kroz pesmu. Prijatelji, uključujući Brusa Springstina, Dona Henlija, Toma Petija i Stivi Niks, pridružili su mu se – ne u žalosti, već u zajedništvu. Njegov glas je krhak, ponekad istrošen, ali pun svrhe.
Emotivni raspon albuma je zapanjujući: prkosan u umornoj ali nesalomivoj pesmi “Keep Me in Your Heart”, duhovit u mračnom, samopregornom hvalisanju “Things to Do in Denver When You’re Dead”, i nepretenciozan u iskrenoj nežnosti “Please Stay”. Završna obrada “Knockin’ on Heaven’s Door” je gotovo nepodnošljiva – ne teatralna, već prosto iskrena. Zevon ne pokušava da prevaziđe smrt, već samo da je dočeka sa jasnoćom, dostojanstvom i ljubavlju. Umro je dve nedelje nakon izlaska albuma, ostavljajući za sobom oproštaj koji deluje proživljeno, a ne odglumljeno.
4. Queen – Innuendo (1991)
U vreme snimanja “Innuendo”, Fredi Merkjuri je bio teško bolestan, iako je njegovo stanje i dalje bilo privatna stvar. Ipak, album ne zvuči poraženo – on je razigran, hrabar, čak i vragolast. Pesme poput “I’m Going Slightly Mad” koriste nadrealni humor da se suoče sa smrtnošću, dok “Don’t Try So Hard” nosi nežnu, bolnu milost.
Queen, L- R Freddie Mercury, Roger Taylor and Brian May on stage at the Brit Awards, 1990 - John Rodgers/Redferns via Getty Images
Muzički, bend se kreće između flamenko deonica, operskih krešenda i grmljavine roka, kao da odbijaju da se smanje pred neizbežnim. Merkjuri je snimao dok god ga je telo služilo, ponekad pevajući sedeći na podu studija. A tu je i “The Show Must Go On”. Bend je znao; mi nismo. Ta hrabrost je zapanjujuća.
5. The Beatles – Abbey Road (1969)
Sada jedna drugačija vrsta oproštaja. Bitlsi nikada nisu javno objavili da će “Abbey Road” biti njihov poslednji album – ali unutar benda, kraj je bio jasan. “Let It Be” sesije ranije te godine bile su napete, jadne i kreativno iscrpljujuće. Džordž Harison je nakratko napustio bend. Džon Lenon je privatno rekao ostalima da odlazi. Pol Makartni, odlučan da bend barem završi dostojno, insistirao je na još jednoj ploči napravljenoj sa umećem i pažnjom. Pristali su – ne da spasu Bitlse, već da im prirede dostojan ispraćaj. Poslednji zajednički stihovi bili su njihovo „zbogom“ usred belog dana.
John Lennon and Paul McCartney announce their new venture, Apple Corps, 14 May 1968, New York - Don Paulsen/Michael Ochs Archives/Getty Images
To saznanje oblikuje muziku. Čuveni splet pesama na drugoj strani (medley) nije samo pametno ređanje – to je namerno sumiranje. Delovi nezavršenih pesama, stari fragmenti i melodične skice ušiveni su u jedan široki luk, kao da bend ponovo posećuje sopstvenu kreativnu prošlost ubrzanim snimkom. To zvuči kao poslednji izlazak na poklon: svaki glas, svaki stil, svaka harmonija po poslednji put. A poslednji stih otpevan zajedno – “And in the end…” – jeste zbogom svima naočigled.
6. Joy Division – Closer (1980)
Rob Verhorst/Redferns via Getty Images
Bend je znao da se Ijan Kertis bori – njegova epilepsija se pogoršavala, brak mu se raspadao, a depresija produbljivala – ali nisu verovali da će ovo biti njegov poslednji rad. Nadali su se da će ga turneja stabilizovati. Umesto toga, “Closer” je postao dokument nečijeg iščezavanja. Album je ogoljen, distanciran i jezivo pribran. Dokument nestajanja. Dok je Ijan Kertis klizio u ponor, stvorena je muzika koja zvuči kao eho u praznoj katedrali. Nismo znali da slušamo oproštaj dok nije postalo prekasno.
“Isolation” spaja očajničko priznanje sa gotovo mehaničkim pulsom. “Heart and Soul” deluje ispražnjeno, kao glas koji odjekuje kroz praznu arhitekturu. A “The Eternal” i “Decades” se odvijaju sa pogrebnom smirenošću. Kada je Kertis umro pre izlaska albuma, značenje se iskristalisalo: sve vreme smo slušali oproštaj.
7. Johnny Cash – American IV: The Man Comes Around (2002)
Johnny Cash and June Carter Cash on the set of CMT INSIDE FAME at their home in Jamaica - R. Diamond/WireImage via Getty Images
Ovo je Džoni Keš na kraju svog puta, gorostasno svedočanstvo o smrtnosti, refleksiji i nepokolebljivoj iskrenosti. Njegov glas je istrošen, ogrubao i krhak, a ipak svaka nota nosi ogromnu emotivnu snagu. Obrada pesme “Hurt” je razarajuća – Keš ne interpretira samo pesmu benda Nine Inch Nails; on se useljava u nju, pretvarajući svaki stih u autobiografiju. Prateći video, sa svojim ogoljenim slikama propadanja, smrtnosti i sećanja, uveličava tu proganjajuću intimnost.
Kroz čitav album, Keš svodi račune o životu, ljubavi i gubitku: u “The Man Comes Around” promišlja o sudu i nasleđu, u “Personal Jesus” se suočava sa verom i sumnjom, a u “I Hung My Head” ispituje krivicu i posledice. Ovo je Keš koji se oprašta – iskren, skroman i duboko ljudski.
8. Nick Drake – Pink Moon (1972)
“Pink Moon” je Nik Drejk potpuno ogoljen – glas i gitara, bez ukrasa, bez pretvaranja. Album deluje kao povlačenje, tihi uzmak od sveta pre nego poruka svetu. Numere poput “Place to Be”, sa svojim nesigurnim, lutajućim gitarskim linijama, “Things Behind the Sun”, sa svojom krhkom, osunčanom melanholijom, i naslovna pesma “Pink Moon”, svedena i proganjajuća, sve deluju kao šaputave ispovesti sa ruba postojanja. Izdat uz malo pažnje, album se tada jedva prodavao, ali posmatrano unazad, “Pink Moon” odzvanja kao dubok, intiman oproštaj koji je uhvatio Drejkovu izolaciju, suptilni genije i delikatnu lepotu njegovih poslednjih muzičkih iskaza.
9. R.E.M. – Collapse Into Now (2011)
Ovaj album je svesni oproštaj grupe R.E.M., poslednje poglavlje napisano sa jasnoćom i svrhom. Nakon tri decenije revolucionarne muzike, bend je shvatio da bi nastavak rada bez strasti ili kohezije ukaljao njihovo nasleđe. Umesto da unapred objave kraj, odlučili su da puste album da govori sam za sebe.
Michael Stipe, Mike Mills and Peter Buck of R.E.M sign posters during rehearsals for the Music of R.E.M. tribute at Carnegie Hall on March 11, 2009 in New York City - Bobby Bank/WireImage via Getty Images
Album se osvrće na njihovu prošlost kroz tiho samoposmatranje – kao u pesmi “Oh My Heart”, gde se bend vraća temama ljubavi i gubitka uz nežan dodir. Istovremeno je i ekspanzivan, sa pesmama poput “All the Best” koje prizivaju njihove najsmelije trenutke. Do trenutka kada se album završio, R.E.M. su stvorili finalni iskaz koji slavi njihovu 31-godišnju karijeru: inventivan, iskren i dostojanstven, ostavljajući slušaoce sa osećajem zaokruženosti, a ne urušavanja.
10. Japan – Tin Drum (1981)
“Tin Drum” hvata grupu Japan na vrhuncu njihove umetnosti. David Silvijan sa svojim hladnim, ekspresivnim vokalima lebdi iznad tekstura sintisajzera Ričarda Barbijerija, fluidnog bezpragovnog basa Mika Karna i preciznog bubnjanja Stiva Jansena. Pesme poput “Ghosts” i “Visions of China” primer su sposobnosti benda da spoji minimalizam sa bogatim, filmskim zvučnim pejzažima.
Japan, rock band, photo session in rainy Gion town in Kyoto, Japan, February 1981 - Koh Hasebe/Shinko Music/Getty Images
Ipak, uprkos ovoj kreativnoj kristalizaciji, tenzije unutar grupe dostigle su tačku pucanja. Odmah nakon završetka turneje 1982. godine, bend se tiho raspao, nikada zvanično ne objavivši oproštaj. Nije bilo dramatičnog javnog zbogom – samo nagli kraj, ostavljajući ploču kao spomenik grupi koja je usavršila svoj zvuk do perfekcije pre nego što je nestala.
11. The Smiths – Strangeways, Here We Come (1987)
U vreme ovog albuma, The Smiths su se raspadali. Unutrašnje tenzije između Morizija i Džonija Mara postale su neizdržive, a Mar je već odlučio da više ne može da nastavi. Iako nije bilo javne objave, članovi su znali da će ovo biti njihova poslednja ploča.
Morrissey and Johnny Marr of The Smiths, 1986 - Brian Rasic/Getty Images
Sama muzika nosi tragove te svesti: postoji mešavina melanholije, konačnosti i promišljene zajedljivosti koja deluje namernije nego na ranijim pločama. Pesme poput “I Started Something I Couldn’t Finish” i “Last Night I Dreamt That Somebody Loved Me” nose osećaj zatvaranja kruga. “Strangeways” deluje kao oproštaj koji je pre šapnut nego uzviknut.
