Niko ne pominje dugogodišnji teror nad Albancima, slanje tenkova na Kosovo, policijsko maltretiranje, masovno otpuštanje s posla, aparthejd; niko ne pominje hladnjače sa telima albanskih civila, masovne grobnice u Batajnici u kojima su pronađeni klikeri, dečja odeća, leš jedne bebe i jednog fetusa; niko ne pominje masakr u Suvoj Reci ili masovnu grobnicu kod Vučitrna, niko se ne seća proterivanja 900.000 Albanaca tokom NATO bombardovanja…

Aleksandar Vučić već osam godina pokušava da potpiše nezavisnost Kosova, ali mu taj posao ne ide od ruke. Taman predsednik reši da se ratosilja bede, dohvati penkalo da ispiše paraf, kad ono – istrošilo mu se mastilo. Generalni sekretar Nikola Selaković brže-bolje mu zameni patron u naliv-peru, ali se u međuvremenu dokument koji treba potpisati negde zaturio. Selaković pretraži ceo kabinet, posle tri sata detaljnog pretresa jedva pronađe inkriminisani papir u soški, pored puške Milana Obrenovića koju je Vučiću poklonio Putin, osvrne se, ali od predsednika ni traga ni glasa. Otišao je Vučić u nove radne pobede: treba patronažno obići sve televizije s nacionalnom frekvencijom, satanizovati ostatke zaklane opozicije, otvoriti par novih fabrika za motanje kablova, izabrati novog premijera i sve ministre, a ni korupcija ne može da čeka. Toliko je neodložnih obaveza u predsedničkoj agendi, Kosovo nikako da dođe na red.

Uprkos upornom Vučićevom odbijanju da normalizuje odnose s Kosovom i privede kraju pregovore, i dalje opstaje uverenje da će on to jednog dana ipak učiniti. Podrška koju dobija od zapadnih zemalja upravo se i zasniva na pustoj nadi da će Vučić pitanje Kosova skinuti s dnevnog reda. Dok je međunarodna zajednica živela u nadi, Vučić je obećavao, pregovarao, prekidao pregovore, zatezao odnose sa Kosovom, izmišljao fiktivne predloge poput onog o famoznom razgraničenju o kojem niko ništa pouzdano ne zna, te zamajavao sve učesnike u pregovorima. Paralelno sa stvaranjem kosovske dimne zavese, Vučić je na domaćem terenu intenzivno radio na onome što ga zaista zanima – na uspostavljanju apsolutne moći.

Priznanje Kosova kao političko samoubistvo

Rušio je institucije, gušio medije, prigrabio sve državne resurse i celu Srbiju pretvorio u prćiju svoje stranke, po uzoru na kolege Orbana, Lukašenka i Putina. Usput je od Srpske napredne stranke napravio monstruma sačinjenog od 700.000 ljudskih ćelija. Partija sa najbrojnijim članstvom u Evropi samo je formalno politička organizacija, faktički to je interesno udruženje čerupača budžeta u koje ljudi ulaze u nadi da će zgrabiti ono do čega manjkavim ličnim kvalitetima, kvalifikacijama, znanjem i pameću nikada ne bi uspeli da dođu. Uz podršku evropskih političara, Vučić je na kraju uspeo da dobije Parlament u kojem nema nijedne proevropske stranke. Sve vreme je pred međunarodnom zajednicom glumio saradljivost oko kosovskog problema, ali su dela govorila drugačije – sprovodio je politiku zamrznutog konflikta. Za njega je Kosovo „lažna država“ i tu se ništa neće promeniti. Nikada Vučić neće potpisati priznanje Kosova, jer bi time potpisao i sopstveno političko samoubistvo.

Međunarodna zajednica koristila je buduće članstvo Srbije u Evropskoj uniji kao mamac, ali to je bio očigledan primer pravljenja računa bez krčmara. Kao što je nedavno napisao Dejvid Filips, nekadašnji savetnik Ričarda Holbruka: “Do sada su napori počivali na pretpostavci da će Srbija normalizovati odnose sa Kosovom u zamenu za članstvo u EU”. Budući da je pretpostavka pogrešna, logično je što pregovarački napori nisu urodili plodom. Iako je Srbija zvanično na putu integracija u EU, naprednjačka vlast ne pokazuje nimalo entuzijazma u tom procesu sumnjivog ontološkog statusa.

Poglavlja se gotovo više i ne otvaraju, niko se ne bavi ozbiljnom primenom evropskih standarda, Srbija u Evropu putuje brzinom ranjenog puža. Da Vučić ozbiljno misli da Srbiju uvede u Evropsku uniju, ne bi za posao evrointegracija zadužio Jadranku Joksimović koja je političku karijeru započela u redakciji radikalske „Velike Srbije“. I najmanja evropeizacija Srbije Vučiću ne ide u prilog, jer svaka demokratizacija i uspostavljanje vladavine prava smanjuju njegovu apsolutnu vlast. A njega jedino zanima što duži ostanak na vlasti sa što većom količinom moći u rukama.

Zavidan stepen jednoumlja

S druge strane, opozicija je uverena da će Vučić popustiti pred međunarodnim pritiscima, pa se nameračila da ruši diktatora baš na kosovskom pitanju. U Programu počivšeg Saveza za Srbiju u 30 tačaka jedna je bila posvećena i Kosovu. Tu se opozicioni blok obavezao da će se protiviti “bilo kom aktu koji bi za posledicu imao afirmaciju međunarodnog subjektiviteta, uključujući i članstvo u UN, tzv. ‘države Kosovo’”. I naprednjaci i opozicija Kosovo smatraju takozvanom, lažnom državom koja je, zapravo, južna srpska pokrajina, odnosno “sastavni deo teritorije Srbije“, kako lepo piše u Preambuli Ustava Srbije. Onog istog Ustava koji su zajedničkim snagama progurali Vojislav Koštunica, Tomislav Nikolić i Boris Tadić, e da bi sačuvali Kosovo.

Kad na tapet jednog dana dođu večna nacionalna pitanja kao što su „najskuplja srpska reč“, litije u Crnoj Gori ili Republika Srpska kao – što reče Dobrica Ćosić – „jedina politička i ratna pobeda srpskog naroda“, sve ideološke razlike naprasno ispare, a vlast i opozicija pokažu zavidan stepen jednoumlja. A posle se pitamo kako smo ponovo dospeli do jednopartijske države i čime smo takvu pošast zaslužili.

S treće strane, tu su ugledni pripadnici srpskog društva koji imaju svoj pogled na Kosovo. Poglavar najbrojnije nevladine organizacije, Srpske pravoslavne crkve, patrijarh Irinej ima jednostavan stav: „Kosovo je naša sveta zemlja, ne možemo ga se nikad odreći”. On je zadovoljan što se Vučić za Kosovo „bori kao lav“, patrijarh predsedniku pruža punu podršku, a predsednik ume da uzvrati, pa svako malo zavuče ruku u državnu kasu i plati milionski reket duhovnom vođi pravoslavnog srpskog naroda. Simfonija države i crkve funkcioniše besprekorno, bez disonantnih tonova, po starom vizantijskom modelu.

Čuvari duhovnog genotipa

Za razliku od patrijarha, srpska intelektualna elita malo drugačije gleda na Vučićev novi Kosovski boj. Nedavno je formiran Pokret za odbranu Kosova i Metohije koji su osnovali brojni intelektualci, univerzitetski profesori, pisci, novinari, akademici i ostale umne glave. U uvodnom slovu konstatuju da je „režim u Srbiji, na čelu sa predsednikom naše napaćene države, ušao u poslednju fazu predaje južne srpske pokrajine velikoalbanskom pokretu“. Umne glave optužuju Vučića za izdaju, zatiranje srpskog identiteta i uništenje srpskog naroda koje će uslediti čim Srbija prizna Kosovo.

Za razliku od političara svih boja koji Kosovo brane oveštalim floskulama, članovi Pokreta su znatno inventivniji, kako i priliči intelektualnoj eliti. Tako, na primer, član Predsedništva Pokreta Časlav Koprivica, filozof i redovni profesor Fakulteta političkih nauka, ovako objašnjava suštinu stvari: “Tradicija Kosovskog boja je ono što stoji u jezgru duhovnog genotipa srpskog naroda”. Koprivica je sklon i kovanju novih termina, pa je Vučićevom mutnom razgraničenju suprotstavio koncept „samoobgraničenja“. Iza ovog kurioznog, gotovo poetskog neologizma stoji jednostavna ideja – ujedinjenje svih srpskih zemalja, u konkretnom slučaju Srbije, Kosova, Republike Srpske i Crne Gore.

Kad se spusti sa filozofskih visina na teren zemaljske pragmatike, Koprivica se i tu dobro snalazi, pa očas posla napravi plan za rešenje kosovskog problema – „oružanom silom reintegrisati KiM u ustavnovpravni sistem Republike Srbije”. Jesu naši današnji kosovski vitezovi odani kosovskom zavetu, daju oni prednost carstvu nebeskom nad carstvom zemaljskim, njima su duhovne vrednosti uvek iznad profanih zemaljskih poseda (takav im je „duhovni genotip“), ali teritorija je ipak teritorija. Kosovo je, kako to veli jedan od osnivača Pokreta, profesor Filozofskog fakulteta Slobodan Antonić, “simbol viših vrednosti, obrazac odbijanja da se prihvati nasilje i pogne glava, da se ono materijalno i ćiftinsko proglasi za jedini životni imperativ”, ali ako to realno, materijalno Kosovo ponovo ne bude deo Srbije, srpski narod će strefiti apokalipsa.

Dostojni naslednici velikosrpskog projekta

Svi dominantni stavovi glede Kosova samo su varijacije na temu Miloševićeve politike koja je i dovela do otcepljenja. Današnji branitelji Kosova pokazuju da su dostojni naslednici memorandumske elite i velikosrpskog projekta koji je Milošević sa svojim radikalskim saradnicima ognjem i mačem sprovodio u delo. Svega ima u ovim nazovi mišljenjima o Kosovu, samo jedan element nedostaje – realnost. A realnost je da je Kosovo već godinama nezavisna država. Zanimljivo je da niko od pomenutih aktera nijednom rečju ne pominje kako i zašto je došlo do takve političke realnosti.

Niko ne pominje dugogodišnji teror nad Albancima, slanje tenkova na Kosovo, policijsko maltretiranje, masovno otpuštanje s posla, aparthejd; niko ne pominje hladnjače sa telima albanskih civila, masovne grobnice u Batajnici u kojima su pronađeni klikeri, dečja odeća, leš jedne bebe i jednog fetusa; niko ne pominje masakr u Suvoj Reci ili masovnu grobnicu kod Vučitrna, niko se ne seća proterivanja 900.000 Albanaca tokom NATO bombardovanja. Niko da pomene Nikolu Šainovića, Dragoljuba Ojdanića, Nebojšu Pavkovića, Sretena Lukića i Vlastimira Đorđevića koji su u Hagu osuđeni za ratne zločine počinjene na Kosovu. Sve su to prekrili zaborav, kosovski božuri i šaš.

Zato pomalo komično deluje zbunjenost zapadnih političara ponašanjem srpskih predstavnika u pregovorima s Kosovom. Pomenuti Dejvid Filips, recimo, veli kako nije baš jasno šta Srbija želi u pregovorima. A zvanična Srbija želi jedno te isto već decenijama: Kosovo kao deo srpske teritorije, ali bez Albanaca. Kad bi međunarodna zajednica ponudila nešto slično, lako bi se našao državni funkcioner da ponudu prihvati i sporazum potpiše.

Tomislav Marković je novinar i pisac iz Beograda. Jedan od osnivača i urednik Kulturno-propagandnog kompleta Beton (2006-2013) i zamenik glavnog urednika e-novina (2008-2016). Između ostalog, objavio poetsko-prozne knjige „Vreme smrti i razonode“ i „Velika Srbija za male ljude“, te zbirku pesama „Čovek zeva posle rata”. Član je redakcije XXZ magazina. Piše kolumne za nekoliko regionalnih portala: Al Jazeera Balkans, Antena M, Pobjeda, Analiziraj.ba, Tacno.net.

slobodnareč