Kako možeš Milana Lukića da proglasiš za heroja i da mu se diviš kad je on sa svojim kolegama-zločincima iste takve ljude kao što si ti zatvorio u kuću na Bikavcu, blokirao sve izlaze, pucao, bacao bombe unutra, da bi na kraju polio kuću benzinom i zapalio je? I ne samo ljude poput tebe, već je spalio i decu koja su bila uzrasta tvoje dece, i starce i starice koji su bili u godinama tvojih roditelja. Kako možeš da vidiš nešto dostojno divljenja u Maki Radiću koji je silovao devojčice životne dobi tvoje maloletne ćerke? Šta s tobom, prijatelju, nije u redu? Koji je tebi, čoveče, đavo?
Piše: Tomislav Marković
Slavljenje ratnih zločinaca spada u utemeljujuće rituale naših društava. Ponekad se taj obred činodejstvuje u državnim institucijama, u svečanim salama, u crkvenim prostorijama, uz učešće društvenog krema, ali ni nižerangirani slojevi ne zaostaju, pa na društvenim mrežama, forumima, u portalskim komentatorlucima nesmiljeno daju oduška svojim nežnim osećanjima spram krvavih idola.
Političke opcije koje veličaju ratne zločince redovno dobijaju masovnu podršku na izborima, a stotine hiljada građana očigledno nemaju nikakav problem sa glasanjem za one koji su okrvavili ruke. Tako je, recimo, Miroslav Škoro koji se zalaže za pomilovanje Tomislava Merčepa na izborima dobio više od 400.000 glasova, a Srpska napredna stranka redovno dobija poverenje skoro dva miliona glasača.
Pritom, na tribinama Srpske napredne stranke gostuje Veselin Šljivančanin, ministar odbrane postavlja Vladimira Lazarevića za predavača na Vojnoj akademiji, osuđeni ratni zločinci učestvuju u unutrašnjem dijalogu o Kosovu, povratnici iz evropskih kazamata redovno gostuju na televizijama sa nacionalnom frekvencijom u udarnim terminima, učeći gledaoce patriotizmu. Mladić i Karadžić su za veliki deo javnosti živi sveci, samo još fali da im oreol zablista nad glavom. Dok ne dođe do zvanične kanonizacije, njihova imena i likovi krasiće samo ulice srpskih gradova, u obličju sekularnih urbanih grafita.
Ratni zločin, jedina delatnost u kojoj se poštuje fizički rad
Predmet ovog nakaznog kulta nisu samo generali i zapovednici, oni koji su zločine naređivali sa bezbedne distance, već mastan komad slave pripada i izvršiocima radova, onima koji su ubijali svojim rukama. Lepo je videti da klasne razlike nisu prepreka za obožavanje: kad su ratni zločinci u pitanju, tu se ne gleda na poreklo, imovno stanje, vojni čin ili društveni rang. Istina, najveća čast pripada vođama udruženog koljačkog poduhvata, oni zauzimaju vrhovno mesto u Panteonu nacionalnih veličina, tamo stoje rame uz rame sa duhovnim krilom ubilačkog projekta, takozvanim očevima nacija & militarističke naracije.
Međutim, ne zaboravlja zahvalna nacija ni zaslužne manuelne radnike. U ovom surovom vremenu predatorskog kapitalizma koje je bacilo i srp i čekić na bunjište istorije, te poštuje samo selebritije, biznismene, bogatune, influensere, estradne i ostale zvezde lažnog sjaja, a prezire svakog ko zarađuje hleb u znoja lica svog – ratni zločin je valjda jedina delatnost u kojoj se i dalje poštuje fizički rad. To poštovanje za radne ljude na polju zločina bilo je vidljivo nedavno kada se na komemoraciji Marku Maki Radiću okupio vrh bosanskog HDZ-a.
A bilo je vidljivo i pre nekoliko godina kada je promocija knjige višegradskog ubice i silovatelja Milana Lukića održana u parohijskom domu Hrama svetog Save u Beogradu. Ista vrsta poštovanja krasila je skupove podrške Branimiru Glavašu, uz kolce, pevanje prigodnih pesama i vesele zvuke tamburice. Slično je bilo i maja ove godine kad je ratnom zločincu Mitru Vasiljeviću, članu paravojne jedinice Milana Lukića, u Višegradu priređen svečani doček, uz trešteću muziku i kolone automobila.
Ljubitelji zločinaca iz komšiluka
Primera ima bezbroj, nabrajanju nikad kraja. Kad političke partije, crkva ili naci-intelektualci slave ratne zločince, tu nema ništa čudno, reč je o ideološkoj doslednosti: oni odaju priznanje izvođačima radova svog zločinačkog ideološkog projekta. U udruženim zločinačkim poduhvatima postoji jasna podela posla koja podrazumeva da niži šrafovi mehanizma smrti rizikuju robiju, dok idejni tvorci, huškači i planeri ratnih zločina i genocida uglavnom ostaju nedostupni pravdi, usled nesavršenosti pravne regulative. Međutim, kad obični ljudi, radnici, seljaci, studenti, srednjoškolci slave ubice, i to ljude koji su osuđeni za konkretne zločine – to ipak izaziva blagu dozu čuđenja, uprkos tome što nas život u ovom kolopletu zla i naopakog neprestano uči da se ničemu ne čudimo.
Kako to da naši susedi podržavaju ljude za koje znaju da su silovali devojčice, nalivali zarobljenicima kiselinu iz akumulatora u ždrelo, otimali civile iz vozova i streljali ih, i organizovali logore za silovanje? Kako mogu da slave monstrume koji su od žena, dece i staraca pravili žive buktinje, one koji su pobili stotine ljudi na Višegradskom mostu, a potom njihova beživotna tela bacali u Drinu? Kako je moguće da grupe dečaka koji imaju jedva 14-15 godina krstare centrom Beograda i pevaju na sav glas: „Mladiću moj, problem je tvoj što si srpski heroj?“ Pa taj isti Ratko Mladić je takve dečake masovno ubijao, samo zato što su imali malo drugačija imena.
Kako možeš Milana Lukića da proglasiš za heroja i da mu se diviš kad je on sa svojim kolegama-zločincima iste takve ljude kao što si ti zatvorio u kuću na Bikavcu, blokirao sve izlaze, pucao, bacao bombe unutra, da bi na kraju polio kuću benzinom i zapalio je? I ne samo ljude poput tebe, već je spalio i decu koja su bila uzrasta tvoje dece, i starce i starice koji su bili u godinama tvojih roditelja. Kako možeš da vidiš nešto dostojno divljenja u Maki Radiću koji je silovao devojčice životne dobi tvoje maloletne ćerke? Šta s tobom, prijatelju, nije u redu? Koji je tebi, čoveče, đavo?
Društva moralne inverzije
Neki đavo jeste, sakriven iza Boga, nacije, domovine, nacionalnog interesa i srodnih kumira vazda žednih ljudske krvi, patnje i nesreće. Društva u kojima živimo su po mnogo čemu specifično nakazna, budući da su utemeljena upravo na zločinu. Kao što veli Viktor Ivančić, nacionalistički režimi su „uspjeli formirati neke vrste ciničnih zajednica, mi svi živimo u društvima koja su zapravo cinične zajednice”. U takvim zajednicama važe neka drugačija pravila.
Kaže Ivančić: „Poruka cinične zajednice je više od običnog poricanja, to nije poruka ‘mi nismo znali’, nego ‘mi smo znali i smatramo da je dobro to što se događalo’. I to je ono najgore”. Dakle, nisu to samo zajednice obeležene poricanjem, već društva moralne inverzije u kojima se zločin smatra nečim što je poželjno. Sve je okrenuto naopačke, sve elementarne ljudske vrednosti su izvrgnute ruglu i postavljene naglavce: zločinac je heroj, zlo je dobro, ubistvo je čin rodoljublja, laž je jedina istina.
Naša društva su živi dokaz da se zločin isplati. Ratni zločinci uživaju sve počasti od najviših krugova vladajuće kaste, ratni profiteri su prošli nekažnjeno i nastavili da se bogate; političari su napravili karijere na ratu i zločinu, neki su i dalje na vlasti, a neki su samo enormno imućni. Intelektualci koji su osmišljavali i propagirali zločinački poduhvat su izgradili karijere, to su najugledniji članovi naše zajednice, stubovi društva; a oni koji su se zlu usprotivili oglašeni su za izdajnike i autošoviniste, marginalizovani su i skrajnuti, popljuvani i omraženi. Mediji su u rukama lažova i šićardžija, istinu ni lupom ne možeš u njima da pronađeš, to su dežurne sluge onog ko ima pare da ih plati, a bogatstvo je u posedu onih koji su iskoristili naopako stanje i opljačkali sve što se opljačkati moglo.
Obožavanje ubica kao vrhunac procesa socijalizacije
Čitava društva su u vlasništvu kriminalnih bandi čiji se članovi lažno predstavljaju kao političari, poslovni ljudi, intelektualci, pisci, vojni i policijski oficiri, akademici, biskupi, episkopi i sveštenici. U takvoj zatrovanoj atmosferi, kada običan čovek koji nema nikakvu moć pruži podršku ratnim zločincima, on se samo priklanja jačima, moćnicima koji vladaju telima i dušama, to je takoreći pragmatičan čin. Obožavanje ubica dođe kao vrhunac procesa socijalizacije i prilagođavanja društvenoj sredini, maltene znak zrelosti. Što bi rekla narodna poslovica – pognutu glavu mač ne seče. I tu se krije još jedan motiv za pristajanje uz zločince: strah. Kad čovek proglasi za zločinca za heroja, on se pravda time da je on „naš“. To je eufemizam za opravdani unutrašnji drhtaj: to „naš“ zapravo znači – „neće mene“.
Klaus Tevelajt u studiji o fašizmu „Muške fantazije“ piše upravo o tome, objašnjavajući jedan od razloga privlačnosti fašizma za mase. Nacija konstantno traži žrtve, njeni propagandisti insistiraju na žrtvovanju za svog idola, a tu ne misle na sebe. „Odatle, čini mi se, dolazi golema privlačnost tadašnje propagande koja neprestano traži žrtve: slušaoci jasno osjećaju da se onaj gore uopće ne želi žrtvovati. Upravo ga zato tako rado slijede. Oni se nadaju da će se izvući uz njegovu pomoć“.
Svi oni koji su propovedali smrt na bojnom polju zarad nacije i nacionalnih interesa, živi su i zdravi, imućni i na visokim društvenim položajima. I danas razni patriotski besprizornici, intelektualci i akademici, pozivaju u rat za Kosovo, pozivaju svoj narod da se žrtvuje za „svetu srpsku zemlju“. Samo što podrazumevaju da će svoje živote žrtvovati uvek neko drugi, obični ljudi prerađeni u topovsko meso, dok će oni koji propagiraju pogibiju u ime otadžbine mirno nastaviti da grade svoje karijere.
Moralne barijere su se pomerile nekud u stranu
Koliko god bila naopaka i moralno sunovraćena, naša društva nisu baš preterano originalna. Opisi ovakvih zajednica mogu se pronaći u literaturi, čak i tamo gde se čovek ne bi nadao. Recimo, kod Varlama Šalamova u „Pričama sa Kolime“. U staljinističkim logorima kriminalci su bili povlašćena klasa robijaša, sarađivali su sa logorskim vlastima, zlostavljajući takozvane političke zatvorenike, zapravo nevine ljude koji su ni krivi ni dužni završili u gulagu. Kriminalci – ubice, pljačkaši, razbojnici, silovatelji, lopovi – velikim delom određivali su pravila logorskog života.
Šalamov piše: „Stotine hiljada zatvorenika izopačila je lopovska ‘ideologija’ i oni su prestali da budu ljudi. Nešto od kriminalaca zauvek se uselilo u njihove duše, lopovi i njihov moral ostavili su neizbrisiv trag u duši svakog od tih ljudi.” Kako je došlo do takve dehumanizacije? Jednostavno, kroz svakodnevni život u logoru, pod čizmom kriminalaca.
Evo šta se sve dešava u čoveku prinuđenom da tamo obitava: “Zatvorenik tamo uči da mrzi rad − ništa drugo tamo i ne može da nauči. On tamo uči da laska, da laže, uči se malim i velikim podlostima, postaje egoista. (…) Moralne barijere su se pomerile nekud u stranu. Vidi se da se mogu činiti podlosti, a ipak živeti. Može se lagati − i živeti. Može se obećavati a ne ispunjavati obećanja, i ipak živeti. Može se propiti novac druga. (…) Vidi se da čovek koji je učinio podlost ne umire. On se tamo uči besposličenju, obmanjivanju i mržnji na sve i svja. On krivi ceo svet ‘oplakujući svoju sudbinu’. On precenjuje svoje patnje i zaboravlja da svaki čovek ima svoju nesreću. On se odučio da saoseća sa drugim − jednostavno ne razume, neće da razume. (…) On se uči da mrzi ljude. Boji se − kukavica je. (…) On je moralno satrven. Izmenile su se njegove predstave o moralnom a da to nije ni primetio”.
Zvuči nekako odveć poznato, zar ne? A evo šta se dešava običnom, poštenom čoveku koji dođe u ovakvu moralno iskvarenu sredinu: “Mlad seljak koji je dospeo među zatvorenike vidi da u tom paklu samo ‘banda’ živi relativno dobro, da se na nju računa, da se svemoguća uprava nje boji. Banda je uvek obučena, sita, međusobno solidarna. Seljak se zamišlja. Njemu počinje da se čini da je istina logorskog života na strani kriminalaca, da će krenuti putem stvarnog spasenja samo ako podražava njihovo ponašanje. Ispostavlja se da postoje ‘ljudi’ koji ‘mogu da žive’ na samom ‘dnu’. I seljak počinje da imitira kriminalce u ponašanju i postupcima. Povlađuje svakoj njihovoj reči, spreman je da ispuni sve njihove zadatke, govori o njima sa strahopoštovanjem. Žuri da ukrasi svoj govor rečima iz govora kriminalaca − takve reči uvukle su se u govor svakog čoveka, muškog ili ženskog pola, koji je boravio na Kolimi. Te reči su otrov, zaraza koja se uvlači u ljudsku dušu; zbližavanje frajera sa svetom kriminalaca upravo i počinje od ovladavanja žargonom kriminalaca”.
Masovne ubice, svetitelji nacionalizma
Nezahvalno je praviti paralele, ali se one ponekad nametnu same po sebi. Naše kriminalne bande nisu samo obučene i site, već su bogate, moćne i drže vlast u svojim rukama. Ljudima se čini da je istina života na strani ratnih zločinaca i njihovih moćnih pokrovitelja, i zato im se priklanjaju. Ne moraju da se trude kako bi ukrasili svoj govor rečima iz govora kriminalaca, jer je on sveprisutan u njihovim medijima. Nacionalni interes, Kosovski zavet, izdajnici, autošovinisti, drugosrbijanci, Jugoslavenčine, orjunaši, jugozombiji, slučajni Srbi, genocidni narod, srpstvo, hrvatstvo, srce Srbije, Bog i Hrvati, svetosavlje – takve reči uvukle su se u govor svakog čoveka. Te reči su otrov, zaraza koja se uvlači u ljudsku dušu i izobličava je do neprepoznatljivosti.
Moralne barijere su se pomerile nekud u stranu. Čovek može činiti podlosti, lagati, ne ispunjavati obećanja, obmanjivati, a ipak živeti. I to dobro, bogato, uspešno, imućno živeti. Ideolozi, političari, mediji neprestano ga uveravaju da je njegov narod najveća žrtva, da ceo svet mrzi Srbe i da nas niko ne razume, da je međunarodna zajednica protiv nas, da se samo Srbima (ili Hrvatima) sudi u Hagu, da smo sa svih strana okruženi neprijateljima. Čovek krivi ceo svet ‘oplakujući svoju sudbinu’. On precenjuje svoje patnje i zaboravlja da svaki čovek ima svoju nesreću. On se odučio da saoseća sa drugim − jednostavno ne razume, neće da razume.
On je moralno satrven. Izmenile su se njegove predstave o moralnom, a da to nije ni primetio. Zločinačka ideologija izopačila je stotine hiljada prividno slobodnih ljudi. Odučeni od empatije, navikli da mrze druge narode, da im svi drugi budu krivi za njihovu nesreću, da se nikada ne suočavaju sa svojim odrazom u ogledalu – ljudi lako postaje poštovaoci ratnih zločinaca. U naopakom svetu normalno je poštovati zlo & naopako. Jednostavno, ljudi se ponašaju kao dobri vernici nacionalizma, te svevlasne političke religije čiji je integralni deo kult svetaca. A svetitelji pravovernog nacionalizma su mahom masovne ubice, slava im i milost.
tacno
