Piše: Bojan Marjanović

Arsen Dedić živi u mom detinjstvu

i u mom sećanju na njega

Ratni profiteri

Dolaze ratni profiteri,
Kupuju srce, kupuju krv,
Nadiru strašni amateri –
U trulom voću truli crv.

Dolaze ratni profiteri,
Kupuju povijest, kupuju mit,
Njihovi sinovi i kćeri
Već beru užasni profit.

Ah, Mitteleurope,
Ah, taj naš Weltschmerz,
Dok posvuda cvjeta
Domoljubni šverc.

Dolaze ratni profiteri,
Sad lažni sin i lažni brat
Drmaju u toj atmosferi,
Dok posvuda cvjeta
Domoljubni šverc.

Dolaze ratni profiteri,
Sad lažni sin i lažni brat
Drmaju u toj atmosferi,
Al’ ide vrijeme, kuca sat…

Sedeo sam na zadnjem sedištu bele Zastave 101 koju je moj otac vozio tih godina. Prolazili smo ne naročito dobro osvetljenim magistralnim putevima kroz vrelu i mladu jadransku noć, a ja sam – odvojen od stvarnosti, kao da je taj naš porodični, famozni beli Kec nekakva kapsula koja oštro razgraničava svet poznatog spokoja i svet širokog nepoznanstva – vrteo plastični omot audio kasete u znojnim, malenim dlanovima, zagledao je sa svih strana, kao što deca imaju običaj kad se dočepaju nekih novih stvari, nekih novih predmeta. Naprosto, detetu su sve te čudnovate stvari – pa i tako besmisleno obične kao što su plastični omoti – apsolutna i neverovatno uzbudljiva novost. Dete se tek uči da imenuje svet oko sebe, detetu prepoznavanje i klasifikovanje po fiokama nisu svakodnevna, nesvesna rutina; kad je dete bilo dete, u njegovoj memoriji nisu postojale nepregledne imaginarne police sa gomilama ploča, kaseta, diskova, knjiga, kondoma, gaćica, flaša, hamburgera, lopti, instrumenata i čega sve ne. Mozgovi odraslih osoba temeljno su ispresecani i ispregrađivani tim policama, te mi se čini da je to odsustvo oduševljenja novim (jer je malo šta više uistinu novo) verovatno i stvar koja suštinski ubija dete u čoveku. Siguran sam da se u bespućama biblioteka i interneta krije četa francuskih semiotičara koja bi imala još štošta reći na temu imenovanja predmeta, ali to nije previše važno za nastavak ovog teksta i za onog dečaka sa zadnjeg sedišta. Naime, na belom omotu te, već pomenute, audio kasete bile su četiri male fotografije. Naziv piratske, kasetne kompilacije bio je „Ponovo sa vama“, a sa tog – svakako, ne naročito inventivno dizajniranog – omota gledali su me Josipa Lisac, Kićo Slabinac, Gabi Novak i Arsen Dedić.

Dakle, za Arsena Dedića sam prvi put čuo 1997. godine, te jedne julske ili avgustovske večeri kada sam sa roditeljima bio na odmoru u mestu Buljarice na crnogorskom primorju. Ne mogu taj prvi susret sa Arsenom vezati za neki koherentan memorijski narativ – znam da je bilo vruće, znam da sam se borio sa komarcima, da sam obožavao Majkla Džordana i Šakila O’Nila, da sam tek otkrivao svet nosača zvuka uživajući u najvećim hitovima Riblje čorbe, Bijelog dugmeta i Prljavog Kazališta i da su moji roditelji, eto, na jednoj tezgi sa audio kasetama na primorskom korzou kupili i tu kompilaciju na kojoj je bilo i četiri-pet Arsenovih pesama. Nisu mi se tad dopale te pesme. Čudne su mi i ne lako svarljive bile boja njegovog glasa i njegova artikulacija, te nigde tu nije bilo ni nekih umereno zvečećih gitara kakve dečije uši vole, a i, uistinu, kako pevušiti Arsenove pesme kada imaš samo sedam godina? Nikakav nije problem nemutiranim dečačkim glasićem interpretirati stihove kao što su Avionu, slomiću ti krila, da ne letiš ona bi tu bila, ali jebiga, kako to uraditi sa Moderato Cantabile ili Kućom pored mora?

Pol Oster, ipak, na jednom mestu piše da je sećanje prostor u kome se stvari dešavaju po drugi put. I, stvarno, kada pokušam da rekonstruišem moje upoznavanje sa Arsenom Dedićem, teško mi je da se odmaknem od kontekstualizacije koju nalaže moja sadašanja, ne naročito velika, ali kakva-takva pamet. Dakle, neizbežno mi je da zakoračim u onaj široki svet ondašnjeg nepoznanstva, svet koji je postojao van moje dečije glave i van te bele Zastave 101. Negde u vreme kada sam ja učio da hodam, govorim, čitam, prepoznajem svet oko sebe, dakle, negde u vreme kad sam proživljavao ono što zovemo detinjstvom – doba kome konvencija daje stalni epitet „bezbrižno“ – ubijana je država u kojoj su živeli moji roditelji i država u kojoj sam ja, godinu dana pre nego će ona nestati, rođen. Isto kao što je i iz imena mog rodnog grada nestala prva reč, te je od Titovog postalo samo Užice, grad koji je, tek mi je sad to jasno, geografski ponižavajuće blizu drugih gradova u kojima neka deca nisu mogla da prožive to bezbrižno detinjstvo onako kako bi ono trebalo da se proživi. Prestrašno je koliko je udaljenost, zapravo, politička, a ne fizička kategorija. Beograd je dvesta kilometara udaljen od Užica i za mene je to u godinama kada sam odrastao bio grad snova u koji povremeno idem u posetu tetki koja tamo živi. Sa druge strane, od Užica je takođe dvesta kilometara udaljeno i Sarajevo, grad o kome sam ja tad malo znao i grad u kome je upravo tada, za vreme opsade, ubijeno hiljadu šesto i jedno dete. Tih godina, roditelji su me pažljivo sakrivali u detinjstvo u kome je i siromaštvo u kome su svi živeli izgledalo kao neka surova dečija igra. Barem kao dečija igra u odnosu na ona detinjstva koja su se dešavala nekoliko desetina kilometara zapadno od mene. Jeo sam sladoled, šutao prve lopte, dečije se zaljubljivao u devojke iz komšiluka, ležao zavaljen na neudobno zadnje sedište tog drndavog porodičnog Keca i ipak nekako prošao kroz taj detinji period. Znao sam da postoji Sarajevo i da je to u grad u kome je nastalo Bijelo dugme, ali nisam imao pojma da je Sarajevo i grad u kome neki svirepi ljudi ubijaju druge ljude i to sve u ime plemena kome bih i sam, tobože, trebalo da pripadam i da, zbog te fantomske pripadnosti, verujem u besmislice i sranja koja taj ljudski ološ prostire kao plašt za svoje ludilo, bahatost i nezasitost. I, dakako, za svoje ratno profiterstvo.

Isto tako, kada sam imao sedam godina znao sam da je Arsen Dedić čovek koji peva sa te kompilacije, te da moji roditelji uz te zvuke pevuše neke nasumično odabrane stihove i pitaju jedno drugo Sećaš li se ovoga, te sećaš li se onoga, kao da govore o sećanjima na neki daleki, prošli život i da je Arsen neki stari gost koji dugo nije bio tu, a sad je, evo, ponovo sa vama. Ipak, tada nisam znao da je Arsen Dedić i čovek koji u tom trenutku, te 1997. godine, izdaje album koji se zove „Ministarstvo straha“ i na njemu pesmu „Ratni profiteri“ – pesmu koja maestralno prokazuje sve te hulje koje su mračile široki svet mog detinjeg nepoznanstva. Ratni profiteri iz Arsenove pesme, oni koji kupuju povijest i kupuju mit, nisu samo predstavnici političkih elita koje se, u manje ili više sličnim formacijama, okreću i (lažno) smenjuju u jugoslovenskim stvarnostima već godinama. Naprotiv, ti ratni profiteri su se razmileli preko celih društava kao jedna grozna metafora, njihov toksični svetonazor nađubrio je mnoge mozgove svojim otrovima, penetrirali su silovito u ljudskost, sveli ljude na besmislena obeležja, pokriveni kao kosmos teškim i ozbiljnim narativima opljačkali su gomilu kretena koji se i dalje kunu u njih, busajući se u grudi na koje su gospodari života i smrta nalepili ovaj ili onaj žig. Arsen je na njih upozoravao svega dve godine posle Dejtona, upućivao je na kancerogeno dejstvo domoljubnog šverca, a čak i donekle naivno optimistično rekao da i njima ide vrijeme, kuca sat, baš kao što je i jedan mladi beogradski rok pevač tih godina pevao kako proći će i njihovo. Gotovo dvadeset godina od tada, ratni profiteri su i dalje tu, slizali su se sa ciničnim birokratizmom lažno ujedinjene Evrope, te su – kao što su pronašli način da rat nastave drugim sredstvima ili da ga barem zamrznu i drže u stanju stalne pretnje – pronašli i način da svoje ratno profitersvo nastave drugim sredstvima.

Danas, na prostoru nekadašnje Jugoslavije postoji čitav niz malih, ovakvih i onakvih država i svaka od njih ima neku svoju malu, ovakvu i onakvu stvarnost. Ipak, postoji i još jedna posebna stvarnost u kojoj živimo mi kojima te granice i te države ne znače ama baš ništa. Za razliku od pesama Arsena Dedića koje nam znače puno i koje su svojevrsni soundtrack te naše izopštene, neprilagođene stvarnosti.

Arsen Dedić živi u raskidu

moje duge ljubavne veze

Razgovor s konobarom

Vraćam se ko svake noći,
Svršilo se sve po starom,
Još me čeka zadnje piće
I razgovor s konobarom,
I razgovor s konobarom.

On te priče ne razumije,
Ništa ne zna o samoći,
Ne stižu ga moje riječi,
Smiješi mi se ili toči,
Smiješi mi se ili toči.

I tako,
On me pušta da do jutra monologe svoje vodim,
On je samo dobar barmen, ja sam pijani gospodin.

Govorim mu kako živim,
Uzbudljivo, ludo, sretno,
Zar da kažem da te nema
I da sam sam kao pseto,
I da sam sam kao pseto?!

Pored nas je jedna dama,
Dok ja pričam njoj se spava,
Poželim da ode k meni,
Al’ to ništa ne rješava,
Al’ to ništa ne rješava.

I tako,
On me pušta da do jutra monologe svoje vodim,
On je samo dobar barmen, ja sam pijani gospodin.

Vraćam se ko svake noći,
Svršilo se sve po starom,
Još me čeka zadnje piće
I razgovor s konobarom
..i razgovor s konobarom.

Iako sam započeo tekst pišući o jednoj njegovoj angažovanoj pesmi, Arsen Dedić je, pre svega, veliki ljubavni pesnik. Ipak, moraš proći neke stvari u životu da bi ti ono o čemu on peva bilo blisko i važno, da bi ti ta ogoljenost u stihu bila razumljiva, te da to što on pesmom šalje zaista i dođe do tebe, a da ne završi u nekom besmislenom komunikacijskom šumu jer ste on, kao autor, i ti, kao slušalac, bili na isuviše različitim talasnim dužinama. Retko ko peva na našem jeziku tako kao Arsen, potpuno slobodan da sa svojom tugom i srećom radi što mu je volja i dovoljno siguran u sebe da u formi pop pesme prizna svima, a pre svih sebi, da mu je teško i da sam je kao pseto. Pop muzika je, naravno, na prvom mestu industrija i kao takva ona nudi gomilu proteza, gomilu gotovih obrazaca, gomilu (para)estetičkih poštapalica koje služe kao simulacija pravih emocija (gomilu „privida punoće“, rekao bi u svojoj jednoj priči Danilo Kiš). Arsen skoro svakom svojom pesmom odbija ta idiotska pomagala i skoro svakom svojom pesmom on odlazi nekoliko koraka dalje od onoga što žanrovski okviri pop muzike obično zadaju. Dedić, kao malo ko drugi, ume da vrlo odlučno zagrebe po toj neuhvatljivoj supstanci koja nas čini ljudima, toj supstanci koja nas, uprkos svemu, čini ovako blesavim, tužnim, srećnim, napaljenim i zaljubljenim. Iako sam ga, kao što rekoh, prvi put čuo kao dete, muzika Arsena Dedića mi nije ama baš ništa značila sve do jednog vrlo važnog dana u mom životu. Naime, njegova muzika mi nije značila sve do onog dana kada je moja tadašnja devojka, posle nekih nepunih četiri godine veze, odlučila da sebi dodeli novi epitet – bivša.

Postoji mnogo eufemizama da bi se to stanje opisalo, ali savršeno ispravan opis je samo jedan – ostavila me je devojka. Dešava se i to ponekad, to je samo jedan od milion privatnih i malenih smakova sveta koji se svakodnevno vrte planetom. I tad, rasejan i rastrojen u vlastitom životu, pronašao sam muziku Arsena Dedića. Tek sam bio završio fakultet i tek počinjao da ulazim u svoje prve profesionalne angažmane, jurio sam bezglavo iz dana u dan, razapet između stabilne, zacementirane slike svega onoga što je do skoro bio moj život i svega onoga što me je tek čekalo, celog tog još jednog novog, širokog sveta nepoznanstva. I u tom međustanju, sa mnom je plovio Arsen Dedić. Nisam siguran da li je u redu na taj način posmatrati stvari, ali ja zaista umetnike koje volim doživljavam kao svoje lične prijatelje. Svako slušanje njihovih pesama, čitanje njihovih knjiga ili gledanje njihovih filmova doživljavam kao razgovore sa njima. Recimo, tih dana su dosta pomogli razgovori sa Vimom Vendersom i Semom Šepardom koje smo vodili dok sam gledao njihov „Pariz, Teksas“. Ili razgovori sa Fatihom Akinom koje sam vodio kroz gledanje njegovog filma „Gegen Die Wand“. Da ne pominjem koliko sam se samo napričao sa ostarelim Leonardom Koenom, promuklim Tomom Vejtsom i već odavno pokojnim Rejmondom Karverom. Upravo tih dana je i Arsen Dedić bio moj čest sagovornik. Sve barijere koje sam ranije imao prema njegovoj muzici samo su se istopile, nestale nevidljivom rukom odnesene. Nisu mi više smetali ni neki preterano šlagerski aranžmani, niti njegova šansonjerska interperatcija. Naprosto, kada si tužan, ali, stvarno i ozbiljno tužan, nemaš puno volje da izigravaš tvrdokornog pankera.

Bilo kako bilo, u to vreme sam sedeo skoro svaki dan u jednom dorćolskom kafiću gde kao konobarica radi jedna od mojih najboljih prijateljica. Ona je, za razliku od konobara iz Dedićeve pesme, razumela sve moje priče, ali ja sam se trudio da – makar kad god ne moram – što manje pričam o svojim jadima. Vodio sam se tim Arsenovim savetima –  Zar da kažem da te nema
i da sam sam kao pseto? Pomogle su mi tada i ta i mnoge druge Arsenove pesme. Danima su te pesme sedele sa mnom, grlile su me i tešile dok smo zajedničkim snagama tužnjikavo cugali i prisećali se stopala i kose moje bivše devojke na tom malenom šanku. Arsenova estetizovana tuga ima u sebi jednu neverovatnu dozu stila, elegancije u najboljem smislu te reči. Naprosto, pomaže ti da artikulišeš svoj bol i da naučiš, ipak, kako-tako da skladno živiš sa njim. Pomaže ti u tome da uspeš da vlastiti bol ne iskoristiš kao oružje za masivno samouništenje.

I to je jedna od dve najvažnije funkcije velike umetnosti. Ona nas uči tome kakvo društvo bi mogli da gradimo i kako da se ophodimo jedni prema drugima u tom društvu (tome nas je, upućujući na loš model izgradnje društva, naučila pesma „Ratni profiteri“), ali nas ona uči i tome kako da se provlačimo kroz tu smešno-tužnu šumu svakodnevice, te kako da se nosimo sa svim tim čudima koja u toj šumi žive.

Arsen Dedić živi u praktičnoj primeni Džonijevog stiha

„A ja ne želim, ne želim da se blamiram“

Sve što znaš o meni

Ono sve što znaš o meni
To je stvarno tako malo
U dvje riječi sve bi stalo
Kada pričala bi ti

Ono sve što znaš o meni
To i drugi ljudi znaju
Što mi ruku samo daju
Il’ na pozdrav mahnu tek

Ne znam da l’ dan će doći
Kad ćemo sami ostati
Kad ćemo dugo pričati
Jedno drugom sav, sav život svoj

Jer ono sve što znaš o meni
To je samo stara priča
Ja sam jedan od mladića
Koje viđaš svaki dan

Kada neku umetnost stvarno zavoliš i kada je besomučno konzumiraš, ona postane neka vrsta tvog privatnog, emotivnog metajezika. Ona, naprosto, ocrta kartu nekog tvog unutrašnjeg pejzaža, napravi neke granice tvojih shvatanja sveta i prepuštanja tom svetu. Svoje dane, ljude koje upoznaješ, emocije koje otkrivaš, počinješ da doživljavaš kroz umetnost koju voliš i do koje ti je stalo. Svoju zaljubljenost počneš da opevavaš pesmama koje voliš. Tako, recimo, ovog proleća ja svoju zaljubljenost pevušim pevušeći nekoliko pesama Džonija Štulića i jednu pesmu Arsena Dedića.

Arsenova pesma „Sve što znaš o meni“ poseduje istu onu eleganciju kao i pesma „Razgovor sa konobarom“, samo što je emocija koja se njom artikuliše potpuno drugačija. Nisam siguran da postoji još puno pesama koje na tako suptilan način mogu čoveka probuditi iz hibernacije ove ili one vrste. Niz običnih, na prvi pogled emotivno nimalo naglašenih slika se pitko i smerno ređaju, ugodna muzika i tradicionalni džezersko-šlagerski aranžman prate te slike, a opet, krajnji učinak pesme je posve neverovatan – upravo one stvari koje je pesnik oćutao, one stvari koje je ostavio tek da se naslute, te moćne, neizrečene misli, upravo one stvaraju onu dobro poznatu slatku teskobu u stomaku, zbog koje poludiš kao da si opet srednjoškolac koji je prvi put video gole ženske grudi i stavio svoje drhtave šake na njih. Hodaš gradom, proleće te udara svojim mirisima i sve laganijom odećom na curama, a kao da ti čuči Arsen negde na ramenu i svojim uzdržanim stihovima Ne znam da l’ dan će doći/Kad ćemo sami ostati/Kad ćemo dugo pričati/Jedno drugom sav, sav život svoj podseća na devojku koju od nedavno gledaš drugačije nego ostale, iako si ti njoj još uvek verovatno samo jedan od mladića koji viđa svaki dan. Duško Radović je lepo jednom rekao da mu je iskreno žao ljudi kojima nije važna činjenica dolaska proleća. Zaista, čudnovata magijska moć tog godišnjeg doba pokazuje koliko smo svi skupa, ceo ljudski rod, besramno i neodoljivo smešna grupa kretena. Ubijamo se kao manijaci, gubimo poslove, nanosimo bol jedni drugima, gladujemo i spavamo po ulicama, znamo da je svet podeljen na devedeset devet posto siromašnih i jedan posto bogatih, a onda, opet, zvekne te proleće, zvekne te jedna mala brucoškinja sa očima kao dva dugmeta, te ideš gradom, smeten kao pijani tinejdžer na ekskurziji, misliš na tu curu i jedino što ti odzvanja u glavi je da bi bilo dovoljno da je vidiš, da ti kaže ’miki, kako si’, već bi se od toga osećao bolje i odmah je na cesti poželeo, te ti se čini da je upravo ta devojka nešto što te može ispuniti snagom koja će pobediti sve fašizme, kapitalizme, rasizme i ostale zle –izme ovog sveta. Naravno, to uopšte nije tačno, ali, naravno, to uopšte nije ni važno.

I upravo zbog tog čudnovatnog osećaja koji je i Arsen ulovio stihovima i akordima, upravo zbog toga što ne znaš kako da se ponašaš pred tom curom, te, jebiga, ne želiš, ne želiš da se blamiraš, iako je svlačiš pogledom i zamišljaš golu, te želiš da je okreneš, upravo zbog onog predivnog sola na električnoj gitari u koji je Štulić uleteo posle poslednjeg stiha upućenog Mirni, kažem, upravo zbog svih tih stvari važno je baviti se i politikom. Na ovaj ili onaj način. Svet je pun groznih idejnih sklopova i ljudi koji bi te idejne sklopove sprovodili u svoja grozna životna dela. Ljudi koji bi, na primer, stavili topove na brda oko grada i odatkle ubijali i grad i proleće. Arsen Dedić je pesnik koji se, čak i kada peva pesme kao što su „Sve što znaš o meni“ bavi politikom. Jer takve pesme, ti spomenici ljubavi, one stoje gizdave, velike i jake, nasuprot svim onima koji bi da svet prekroje prema svojim pohlepama i bahatostima, svojim mržnjama i neprilagođenostima.

U tom smislu, zaljubljenost može biti zanimljiv politički čin. Svakome ko se usudi da se zaljubi na takav način, jasno, proleće i Arsen Dedić biće važni saveznici.

tacno