U gradu nasukanom u plićaku mogućnosti,

                         u našem gradu mlohavih jedara,

                         polomljenih vesala, s izbezumljenim kapetanom,

                         primjetio sam jednog pripitomljenog čovjeka,

                         raskopčanog putnika, a možda i člana posade,

                         uzornog primjerka nesposobne tihe većine

                         mrtve iznutra,

                         kako kao lutak, ponosno i s osjećajem časti,

                         nosi ispranu majicu s natpisom

                         Jutarnji list 365 puta bolji.

                         Samo zato što me kao i Zerzana

                         ugnjetava uljudnost,

                         nisam narušio ravnotežu tog putnika,

                         ili člana posade,

                         na palubi broda koji ne zna kuda bi plovio.

                         I on je neometan nastavio biti privržen

                         idiotskim ritualima podrške sustavu.

                        A morao sam mu reči –

                        grad je poprište bez prestanka, čovječe,

                        život ti je imitacija radosti,

                        i svi smo postali zatočenici košmara.

                        Ljudskost nam je zamrznuta,

                        putniče, ili članu posade, svejedno,

                        kad pristajemo na unaprijed

                        izgubljene bitke, kao lutci

                        u uniformama s natpisima

                       što veličaju lutkare koji vuku konce

                       poput Iliccheve neporažene smrti.