Kao što nam je poznato, presudnom godinom za britanski modernizam smatra se 1922. kada je objavljena Eliotova pesnička zbirka „Pusta zemlja”, zatim Džojsov „Uliks“ i „Džejkobova soba“ Virdžinije Vulf.
Promene koje su zadesile svet posle Prvog svetskog rata naterale su umetnike da preispitaju vrednosti na kojima je počivala zapadna civilizacija, odnosno, novi umetnički senzibilitet je zahtevao nove forme i stilska sredstva. Prozu modernizma interesuje čovekova prošlost i ono što je potisnuto, a što čini njegov unutrašnji, emotivni život. Pristup tradiciji (kako kulturnoj tako i književnoj) u modernizmu je drugačiji: pozajmljuju se razni mitovi, legende i simboli, stavljaju se u drugi kontekst i menja im se tradicionalno značenje. Modernizam se takođe udaljava od objektivne stvarnosti i ističe subjektivnost- to je ona naglašenost unutrašnjeg života pojedinca u romanima Džojsa, Vulfove, Konrada, Forstera, Lorensa… Posmatranje sveta u modernizmu dolazi iznutra, a najvažnija osobina likova je njihovo sećanje.
Roman Ka svetioniku Virdžinije Vulf objavljen je 1927. godine i opisuje priču porodice Remzi tokom Prvog svetskog rata. Mnogi čitaoci koji vole romane realizma (ili u britanskim okvirima viktorijanske romane), elemente romana Ka svetioniku pronalazili su dosta teškim i nerazumljivim. Istina je da se roman Ka svetioniku dosta razlikuje od tipičnog romana XIX veka, a na esksperimente književnika sa početka XX veka uticali su brojni vanknjiževni faktori: Darvinova teorija evolucije (objavljena 1859.) koja je nesumnjivo dovela u pitanje postojanje Boga; zatim psihoanalitčka teorija Frojda i Junga koja je predstavila svetu koncept nesvesnog; progres nauke (Ajnštajnova teorija relativiteta); Bergsonova filozofija, itd. (Popović 2007: 445)Termin tok svesti prvi je upotrebio Vilijam Džejms u Principima psihologije, gde je istakao kako „empirizam greši u nastojanju da prikaže svest kao niz podeljenih utisaka, jer je mi doživljavamo kao celinu, kao tok, što je vrlo slično Bergsonovoj ideji da vreme doživljavamo kao trajanje, a ne kao niz doživljaja.“ (Dojčinović-Nešić 2008: 1) Ubrzo je ovaj naučni pojam postao književni, i počeo je da opisuje neprekidan tok opažaja, misli i osećanja likova. U XX veku, prema mišljenju kritičara, Džojs, Vulfova i Fokner ovu pripovedačku tehniku dovode do vrhunca. Dominantne teme u romanima toka svesti su usamljenost i duhovni svet likova. Koncept vremena u romanima toka svesti je drugačiji: u njima se vreme meri kroz sposobnost sećanja likova. Zatim, još jedna bitna karakteristika romana toka svesti je slab zaplet (slab u poređenju sa tradicionalnim romanom), koji modernom romanu nije važan. Zato Virdžinija Vulf koristi jednistvene tehnike koje nas drže zaintersovanim do samog kraja romana, između ostalog, koristi unutrašnji monolog, sećanja i haotične misli likova čime nas uvodi u njihov unutrašnji život:
„Kako onda da se reši sve ovo? Kako neko može da sudi o ljudima, da misli o njima? Kako čovek može da sabere ovo i ono, i da zaključi da je ono što oseća naklonost ili gnušanje? I kakvo najzad značenje imaju te reči? Dok je stajala, očigledno prikovana u mestu, pored kruške, utisci o ta dva čoveka navirali su, i pratiti njenu misao bilo je kao pratiti glas koji govori i suviše brzo da bi se to moglo zapisati, a glas je bio njen i kazivao je bez podsticanja neporecive, večne, protivrečne stvari, da su čak i pukotine i kvrge na kori kruškinog drveta bile neopozivo prikovane tamo za večita vremena. (…) Sve ove misli poigravale su gore-dole, kao roj mušica, svaka za sebe, ali sve čudesno u vlasti neke nevidljive elastične mreže- poigravale su gore- dole u Lilinoj svesti (…) dok njene misli, koje su se obrtale sve brže i brže, ne eksplodiraše od sopstvene napetosti; ona oseti olakšanje; pucanj odjeknu u blizini i, bežeći od sačme, zaplašeno, rastureno, šumno, dolete jato čvoraka.” (Vulf 2004: 29)
Ka Svetioniku predstavlja važan doprinos britanskom modernizmu jer je u velikoj meri doprineo razvoju pripovedačke tehnike toka svesti, ali i feminističkim pokretima koji su nastali početkom XX veka, jer govori o negativnom uticaju koje patrijarhalno društvo ima na slobodoumne žene i umetnice – npr. Lili Brisko u romanu često razmišlja o negativnim komentarima koje sluša o svojim umetničkim sposobnostima: „ I ona ču neki glas kako govori da ona ne ume da slika, ne ume da stvara, kao da je uhvaćena u jedan od onih uobičajenih tokova koji posle izvesnog vremena stvaraju iskustvo u duši, tako da čovek ponavlja reči a da nije više svestan ko ih je prvobitno izrekao…” (Vulf: 2004: 171), tema je koju će Virdžinija Vulf posebno obraditi u Sopstvenoj sobi („Žena mora imati novac i sopstvenu sobu ako želi da piše.”). Romani Virdžinije Vulf se ne bave materijalnim stvarima već pitanjima ličnog identiteta, međuljudskih odnosa i sećanja pojedinaca. Virdžinija Vulf je odlična u opisivanju nestabilnosti uma i onoga o čemu se ne razgovara, a o čemu se misli… Interesantna nam je i upotreba česte interpunkcije u romanu, kojom Vulfova pokazuje razgranutost i dubinu osećanja svojih likova, koji su često kao bujica reči i misli koje će ona odvajati zarezima. Tri teme dominiraju romanom: život, smrt i umetnost. Isto tako, roman je podeljen na tri celine: Prozor, Vreme prolazi i Svetionik. Roman počinje dan pre rata (Prozor), središnji deo (Vreme prolazi) se odigrava tokom rata, a poslednji deo (Svetionik) se nadovezuje se na prvi i odigrava se dan posle rata. Radnja romana je smeštena na ostrvu Skaj (Hebridska ostrva), u Škotskoj, gde je V.Vulf provela najlepši deo svog detinjstva.
Roman počinje opisom jednog običnog dana porodice Remzi i njihovih osmoro dece koji zajedno sa gostima borave u svom letnjikovcu na ostrvu Skaj, a preko puta letnjikovca nalazi se Svetionik koji planiraju da posete. U realnom vremenu radnja prvog dela traje jedno popodne i veče, a kroz ceo prvi deo u fokusu je uglavnom gđa Remzi. Ona je žena filozofa, u romanu ima oko 50 godina i predstavlja zaštitinicu svih u porodici, a najviše muškaraca. Verujući da muškarci vladaju svetom i vode ratove („kontrolišu finansije“), ona smatra da je zadatak žena da budu osnovni oslonac i podrška svojim porodicama. Sin gđe Remzi, Džejms, je nestrpljiv da ode na Svetionik, i ona mu govori: „Da, naravno, ako sutra bude lepo vreme, ali moraćeš da ustaneš pre zore“. Sa druge strane, g-din Remzi (inače zamišljen po liku oca Virdžinije Vulf) mu govori: „ali, vreme neće biti lepo“. Na šta će gđa Remzi odgovoriti:„ ali možda će biti lepo- nadam se da će biti lepo“. Ovaj motiv sukoba mišljenja (između muškarca i žene) o tako običnoj temi kao što je vremeska prognoza provlačiće se kroz ceo prvi deo. Istina je da ni jedno ni drugo ne mogu da znaju kakvo će vreme biti sutra, a ova prepirka će dobiti dublje značenje: predstavljaće sukob muškog i ženskog principa- racionalnog i intuitivnog, tj. sukob principa žene koja će pružiti bezuslovnu podršku detetu bez obzira na sve, makar i padala kiša sutradan, i muškarca koji će dosta hladno uskratiti detetu čak i nadu da će sutradan otići na izlet. Gđa Remzi u romanu predstavlja snagu intuicije, njen emotivni život je kompleksan i ona je oslonac svima u porodici, a najviše svom mužu koji je njena sušta suprotnost. G. Remzi u romanu predstavlja svet bez empatije (tzv. muški svet intelekta i razuma), koji je hladan i nesposoban da se poveže sa drugim svetovima. Da nema gđe Remzi on bi ostao zauvek izolovan od porodice. On u svojoj deci izaziva nelagodnost, uznemirenost, strah:
“Ali sin ga mrzi. Mrzi ga zato što je došao do njih, zato što se zaustavio i gleda ih; mrzi ga zato što ih prekida; mrzi ga zbog egzaltiranosti i uzvišenosti njegovih gestova; zbog veličanstvene glave; zbog prisiljavanja i egotizma (jer eto, zapoveda im da ga slušaju); ali najviše od svega mrzi zujanja i brujanja očeve emocije koja, vibrirajući oko njih, uznemiruje savršenu jednostavnost i zdrav razum njegovih odnosa sa majkom. Nadao se da će nepomičnim gledanjem u knjigu naterati oca da ode; nadao se da će pokazujući prstom neku reč privući majčinu pažnju, koja se, to vidi s ljutinom, pokolebala čim se otac zaustavio. Ali ne. Ništa neće naterati g. Remzija da se pokrene. Eto on stoji tu, i zahteva saosećanje” (Vulf 2004: 42).
Gđa Remzi predstavlja neophodni oslonac u životu g. Remzija, ona pravi taj balans između realnog života i apstraktnog života intelekta i ideja. Gđa Remzi njihovom braku daje „ono umirenje koje dva različita akorda, jedan visok drugi nizak, sjedinujući se, daju jedan drugom“ (Vulf 2004: 44). Središnji deo, nazvan simbolično Vreme prolazi, u realnom vremenu traje 10 godina, najkraći je i sadrži najmanje međuljudske interakcije. U tih 10 godina rat će izbiti u Evropi, g-đa Remzi će umreti, a najstariji sin Endru će poginuti u ratu; njegova sestra Pru će umreti posle porođaja. Porodica neće posećivati letnjikovac o kom će se sada brinuti kućepaziteljka gđa Meknab, a noću će svetlost svetionika obasjavati kuću, odveć praznu i zapuštenu:
“I sad, u letnjoj vrućini, vetar je slao svoje uhode u kuću. Insekti su pleli mrežu u sunčanim sobama; korov koji je rastao blizu stakla u noći lupkao je metodično o prozorsko okno. Kad je padala noć, snop svetlosti sa Svetionika, koji se prostirao tako despotski samovlasno po tepihu u tami, osvetljujući njegovu šaru, dođe sad u mekšoj svetlosti proleća pomešanom sa mesečinom, klizeći blago kao da spušta svoje milovanje i zadržava se kradomice i gleda pa opet ljubavnički dolazi. Ali u samoj tišini tog ljubavnog milovanja, dok se drugi snop oslanjao o krevet, stena se odlomi; drugi prevoj šala se odreši; visio je, i njihao se. Kroz kratke letnje noći i duge letnje dane, kad je izgledalo da prazne sobe žamore od odjeka sa polja i zujanja mušica, dugački zrak se blago talasao, besciljno njihao; a sunce je tako pravilo pruge i preprečivalo sobe i punilo ih žutom maglom da je gđa Meknab, kad bi provaljivala unutra i klatila se tuda, prašeći, brišući, izgledala kao neka tropska riba koja vesla kroz suncem obasjane vode…”
G-đa Remzi je umrla, ali ne i njena dobrota, koja je poput svetlosti svetionika: istrajna i zauvek prisutna.
Poslednji deo u romanu, nazvan Svetionik, opisuje jutro 10 godina kasnije. G. Remzi, njegova deca i dva gosta (Lili Brisko i pesnik A. Karmajkl) će konačno otići na planirani izlet. Ovaj deo se nadovezuje na prvi (Prozor) i događa se dan posle rata. U ovom delu će Džejms doživeti svoju epifaniju i konačno videti svetionik, Kem će konačno osetiti pravu emociju prema svom ocu g. Remziju, a Lili će završiti svoju sliku gđe Remzi sećajući je se toliko dobro kao da je živa, čime Vulfova pokušava da nam kaže da je vreme nevažno dokle god imamo očuvano sećanje:
“O životu, o smrti, o gđi Remzi”- ne, pomisli ona, ne može se reći ništa nikome. Potreba trenutka uvek premaši svoj cilj. Reči odlepršaju u stranu i pogode predmet i suviše nisko. Tad čovek odustaje od pokušaja; onda misao opet potone; tada čovek postaje kao većina sredovečnih ljudi smotren, lukav, sa borama među očima i izgledom neprestane strepnje. Jer kako se mogu izraziti rečima ove emocije tela? izraziti praznina onde? (Gledala je stepenice salona; izgledale su naročito prazne.) To je osećanje tela, ne razuma. Fizički oseti koji idu sa golim izgledom stepenica postali su odjednom krajnje neprijatni. Želeti a nemati prouzrokova u celom njenom telu tegobu, prazninu, napetost. I onda želeti a nemati- želeti i želeti- kako to muči srce, i muči ga, muči neprestano! Oh, gđo Remzi! dozivala je nemo, to suštastvo koje sedi pored barke, tu apstrakciju načinjenu od nje, tu ženu u sivom, kao da hoće da je grdi što je otišla, a onda, pošto je otišla, vratila se opet. Razmišljanje o njoj izgledalo je tako bezbedno. Sablast, vazduh, ništavilo, tvar sa kojom se možeš igrati lako i sigurno u ma koje doba dana ili noći, to je bila onda, a onda, odjednom, ona ispruža ruku i kida srce ovako. Odjednom, prazne stepenice salona, stolice unutra, kuče koje se valja na tersi, šuštanje i talasanje vrta postadoše kao krivulje i arabeske koje ukrašavaju unaokolo središte totalne praznine. (…) Ipak, slika će biti obešena i bačena pod sofu; no čak neka je tako, čak i o takvoj slici, to je istina. Može se reći čak o ovom brljanju, ne baš o ovoj konkretnoj slici, možda, već o onom što se tom slikom pokušava, da to ”ostaje zauvek”, htela je da kaže… ”
Ako niste pročitali Ka svetioniku do sada, počnite već danas, jer ovo je roman toka svesti koji će promeniti vaš tok svesti, zasigurno…
Za P.U.L.S.E: Mihajlo Ravić
Literatura
Promene koje su zadesile svet posle Prvog svetskog rata naterale su umetnike da preispitaju vrednosti na kojima je počivala zapadna civilizacija, odnosno, novi umetnički senzibilitet je zahtevao nove forme i stilska sredstva. Prozu modernizma interesuje čovekova prošlost i ono što je potisnuto, a što čini njegov unutrašnji, emotivni život. Pristup tradiciji (kako kulturnoj tako i književnoj) u modernizmu je drugačiji: pozajmljuju se razni mitovi, legende i simboli, stavljaju se u drugi kontekst i menja im se tradicionalno značenje. Modernizam se takođe udaljava od objektivne stvarnosti i ističe subjektivnost- to je ona naglašenost unutrašnjeg života pojedinca u romanima Džojsa, Vulfove, Konrada, Forstera, Lorensa… Posmatranje sveta u modernizmu dolazi iznutra, a najvažnija osobina likova je njihovo sećanje.
Roman Ka svetioniku Virdžinije Vulf objavljen je 1927. godine i opisuje priču porodice Remzi tokom Prvog svetskog rata. Mnogi čitaoci koji vole romane realizma (ili u britanskim okvirima viktorijanske romane), elemente romana Ka svetioniku pronalazili su dosta teškim i nerazumljivim. Istina je da se roman Ka svetioniku dosta razlikuje od tipičnog romana XIX veka, a na esksperimente književnika sa početka XX veka uticali su brojni vanknjiževni faktori: Darvinova teorija evolucije (objavljena 1859.) koja je nesumnjivo dovela u pitanje postojanje Boga; zatim psihoanalitčka teorija Frojda i Junga koja je predstavila svetu koncept nesvesnog; progres nauke (Ajnštajnova teorija relativiteta); Bergsonova filozofija, itd. (Popović 2007: 445)Termin tok svesti prvi je upotrebio Vilijam Džejms u Principima psihologije, gde je istakao kako „empirizam greši u nastojanju da prikaže svest kao niz podeljenih utisaka, jer je mi doživljavamo kao celinu, kao tok, što je vrlo slično Bergsonovoj ideji da vreme doživljavamo kao trajanje, a ne kao niz doživljaja.“ (Dojčinović-Nešić 2008: 1) Ubrzo je ovaj naučni pojam postao književni, i počeo je da opisuje neprekidan tok opažaja, misli i osećanja likova. U XX veku, prema mišljenju kritičara, Džojs, Vulfova i Fokner ovu pripovedačku tehniku dovode do vrhunca. Dominantne teme u romanima toka svesti su usamljenost i duhovni svet likova. Koncept vremena u romanima toka svesti je drugačiji: u njima se vreme meri kroz sposobnost sećanja likova. Zatim, još jedna bitna karakteristika romana toka svesti je slab zaplet (slab u poređenju sa tradicionalnim romanom), koji modernom romanu nije važan. Zato Virdžinija Vulf koristi jednistvene tehnike koje nas drže zaintersovanim do samog kraja romana, između ostalog, koristi unutrašnji monolog, sećanja i haotične misli likova čime nas uvodi u njihov unutrašnji život:
„Kako onda da se reši sve ovo? Kako neko može da sudi o ljudima, da misli o njima? Kako čovek može da sabere ovo i ono, i da zaključi da je ono što oseća naklonost ili gnušanje? I kakvo najzad značenje imaju te reči? Dok je stajala, očigledno prikovana u mestu, pored kruške, utisci o ta dva čoveka navirali su, i pratiti njenu misao bilo je kao pratiti glas koji govori i suviše brzo da bi se to moglo zapisati, a glas je bio njen i kazivao je bez podsticanja neporecive, večne, protivrečne stvari, da su čak i pukotine i kvrge na kori kruškinog drveta bile neopozivo prikovane tamo za večita vremena. (…) Sve ove misli poigravale su gore-dole, kao roj mušica, svaka za sebe, ali sve čudesno u vlasti neke nevidljive elastične mreže- poigravale su gore- dole u Lilinoj svesti (…) dok njene misli, koje su se obrtale sve brže i brže, ne eksplodiraše od sopstvene napetosti; ona oseti olakšanje; pucanj odjeknu u blizini i, bežeći od sačme, zaplašeno, rastureno, šumno, dolete jato čvoraka.” (Vulf 2004: 29)
Ka Svetioniku predstavlja važan doprinos britanskom modernizmu jer je u velikoj meri doprineo razvoju pripovedačke tehnike toka svesti, ali i feminističkim pokretima koji su nastali početkom XX veka, jer govori o negativnom uticaju koje patrijarhalno društvo ima na slobodoumne žene i umetnice – npr. Lili Brisko u romanu često razmišlja o negativnim komentarima koje sluša o svojim umetničkim sposobnostima: „ I ona ču neki glas kako govori da ona ne ume da slika, ne ume da stvara, kao da je uhvaćena u jedan od onih uobičajenih tokova koji posle izvesnog vremena stvaraju iskustvo u duši, tako da čovek ponavlja reči a da nije više svestan ko ih je prvobitno izrekao…” (Vulf: 2004: 171), tema je koju će Virdžinija Vulf posebno obraditi u Sopstvenoj sobi („Žena mora imati novac i sopstvenu sobu ako želi da piše.”). Romani Virdžinije Vulf se ne bave materijalnim stvarima već pitanjima ličnog identiteta, međuljudskih odnosa i sećanja pojedinaca. Virdžinija Vulf je odlična u opisivanju nestabilnosti uma i onoga o čemu se ne razgovara, a o čemu se misli… Interesantna nam je i upotreba česte interpunkcije u romanu, kojom Vulfova pokazuje razgranutost i dubinu osećanja svojih likova, koji su često kao bujica reči i misli koje će ona odvajati zarezima. Tri teme dominiraju romanom: život, smrt i umetnost. Isto tako, roman je podeljen na tri celine: Prozor, Vreme prolazi i Svetionik. Roman počinje dan pre rata (Prozor), središnji deo (Vreme prolazi) se odigrava tokom rata, a poslednji deo (Svetionik) se nadovezuje se na prvi i odigrava se dan posle rata. Radnja romana je smeštena na ostrvu Skaj (Hebridska ostrva), u Škotskoj, gde je V.Vulf provela najlepši deo svog detinjstva.
Roman počinje opisom jednog običnog dana porodice Remzi i njihovih osmoro dece koji zajedno sa gostima borave u svom letnjikovcu na ostrvu Skaj, a preko puta letnjikovca nalazi se Svetionik koji planiraju da posete. U realnom vremenu radnja prvog dela traje jedno popodne i veče, a kroz ceo prvi deo u fokusu je uglavnom gđa Remzi. Ona je žena filozofa, u romanu ima oko 50 godina i predstavlja zaštitinicu svih u porodici, a najviše muškaraca. Verujući da muškarci vladaju svetom i vode ratove („kontrolišu finansije“), ona smatra da je zadatak žena da budu osnovni oslonac i podrška svojim porodicama. Sin gđe Remzi, Džejms, je nestrpljiv da ode na Svetionik, i ona mu govori: „Da, naravno, ako sutra bude lepo vreme, ali moraćeš da ustaneš pre zore“. Sa druge strane, g-din Remzi (inače zamišljen po liku oca Virdžinije Vulf) mu govori: „ali, vreme neće biti lepo“. Na šta će gđa Remzi odgovoriti:„ ali možda će biti lepo- nadam se da će biti lepo“. Ovaj motiv sukoba mišljenja (između muškarca i žene) o tako običnoj temi kao što je vremeska prognoza provlačiće se kroz ceo prvi deo. Istina je da ni jedno ni drugo ne mogu da znaju kakvo će vreme biti sutra, a ova prepirka će dobiti dublje značenje: predstavljaće sukob muškog i ženskog principa- racionalnog i intuitivnog, tj. sukob principa žene koja će pružiti bezuslovnu podršku detetu bez obzira na sve, makar i padala kiša sutradan, i muškarca koji će dosta hladno uskratiti detetu čak i nadu da će sutradan otići na izlet. Gđa Remzi u romanu predstavlja snagu intuicije, njen emotivni život je kompleksan i ona je oslonac svima u porodici, a najviše svom mužu koji je njena sušta suprotnost. G. Remzi u romanu predstavlja svet bez empatije (tzv. muški svet intelekta i razuma), koji je hladan i nesposoban da se poveže sa drugim svetovima. Da nema gđe Remzi on bi ostao zauvek izolovan od porodice. On u svojoj deci izaziva nelagodnost, uznemirenost, strah:
“Ali sin ga mrzi. Mrzi ga zato što je došao do njih, zato što se zaustavio i gleda ih; mrzi ga zato što ih prekida; mrzi ga zbog egzaltiranosti i uzvišenosti njegovih gestova; zbog veličanstvene glave; zbog prisiljavanja i egotizma (jer eto, zapoveda im da ga slušaju); ali najviše od svega mrzi zujanja i brujanja očeve emocije koja, vibrirajući oko njih, uznemiruje savršenu jednostavnost i zdrav razum njegovih odnosa sa majkom. Nadao se da će nepomičnim gledanjem u knjigu naterati oca da ode; nadao se da će pokazujući prstom neku reč privući majčinu pažnju, koja se, to vidi s ljutinom, pokolebala čim se otac zaustavio. Ali ne. Ništa neće naterati g. Remzija da se pokrene. Eto on stoji tu, i zahteva saosećanje” (Vulf 2004: 42).
Gđa Remzi predstavlja neophodni oslonac u životu g. Remzija, ona pravi taj balans između realnog života i apstraktnog života intelekta i ideja. Gđa Remzi njihovom braku daje „ono umirenje koje dva različita akorda, jedan visok drugi nizak, sjedinujući se, daju jedan drugom“ (Vulf 2004: 44). Središnji deo, nazvan simbolično Vreme prolazi, u realnom vremenu traje 10 godina, najkraći je i sadrži najmanje međuljudske interakcije. U tih 10 godina rat će izbiti u Evropi, g-đa Remzi će umreti, a najstariji sin Endru će poginuti u ratu; njegova sestra Pru će umreti posle porođaja. Porodica neće posećivati letnjikovac o kom će se sada brinuti kućepaziteljka gđa Meknab, a noću će svetlost svetionika obasjavati kuću, odveć praznu i zapuštenu:
“I sad, u letnjoj vrućini, vetar je slao svoje uhode u kuću. Insekti su pleli mrežu u sunčanim sobama; korov koji je rastao blizu stakla u noći lupkao je metodično o prozorsko okno. Kad je padala noć, snop svetlosti sa Svetionika, koji se prostirao tako despotski samovlasno po tepihu u tami, osvetljujući njegovu šaru, dođe sad u mekšoj svetlosti proleća pomešanom sa mesečinom, klizeći blago kao da spušta svoje milovanje i zadržava se kradomice i gleda pa opet ljubavnički dolazi. Ali u samoj tišini tog ljubavnog milovanja, dok se drugi snop oslanjao o krevet, stena se odlomi; drugi prevoj šala se odreši; visio je, i njihao se. Kroz kratke letnje noći i duge letnje dane, kad je izgledalo da prazne sobe žamore od odjeka sa polja i zujanja mušica, dugački zrak se blago talasao, besciljno njihao; a sunce je tako pravilo pruge i preprečivalo sobe i punilo ih žutom maglom da je gđa Meknab, kad bi provaljivala unutra i klatila se tuda, prašeći, brišući, izgledala kao neka tropska riba koja vesla kroz suncem obasjane vode…”
G-đa Remzi je umrla, ali ne i njena dobrota, koja je poput svetlosti svetionika: istrajna i zauvek prisutna.
Poslednji deo u romanu, nazvan Svetionik, opisuje jutro 10 godina kasnije. G. Remzi, njegova deca i dva gosta (Lili Brisko i pesnik A. Karmajkl) će konačno otići na planirani izlet. Ovaj deo se nadovezuje na prvi (Prozor) i događa se dan posle rata. U ovom delu će Džejms doživeti svoju epifaniju i konačno videti svetionik, Kem će konačno osetiti pravu emociju prema svom ocu g. Remziju, a Lili će završiti svoju sliku gđe Remzi sećajući je se toliko dobro kao da je živa, čime Vulfova pokušava da nam kaže da je vreme nevažno dokle god imamo očuvano sećanje:
“O životu, o smrti, o gđi Remzi”- ne, pomisli ona, ne može se reći ništa nikome. Potreba trenutka uvek premaši svoj cilj. Reči odlepršaju u stranu i pogode predmet i suviše nisko. Tad čovek odustaje od pokušaja; onda misao opet potone; tada čovek postaje kao većina sredovečnih ljudi smotren, lukav, sa borama među očima i izgledom neprestane strepnje. Jer kako se mogu izraziti rečima ove emocije tela? izraziti praznina onde? (Gledala je stepenice salona; izgledale su naročito prazne.) To je osećanje tela, ne razuma. Fizički oseti koji idu sa golim izgledom stepenica postali su odjednom krajnje neprijatni. Želeti a nemati prouzrokova u celom njenom telu tegobu, prazninu, napetost. I onda želeti a nemati- želeti i želeti- kako to muči srce, i muči ga, muči neprestano! Oh, gđo Remzi! dozivala je nemo, to suštastvo koje sedi pored barke, tu apstrakciju načinjenu od nje, tu ženu u sivom, kao da hoće da je grdi što je otišla, a onda, pošto je otišla, vratila se opet. Razmišljanje o njoj izgledalo je tako bezbedno. Sablast, vazduh, ništavilo, tvar sa kojom se možeš igrati lako i sigurno u ma koje doba dana ili noći, to je bila onda, a onda, odjednom, ona ispruža ruku i kida srce ovako. Odjednom, prazne stepenice salona, stolice unutra, kuče koje se valja na tersi, šuštanje i talasanje vrta postadoše kao krivulje i arabeske koje ukrašavaju unaokolo središte totalne praznine. (…) Ipak, slika će biti obešena i bačena pod sofu; no čak neka je tako, čak i o takvoj slici, to je istina. Može se reći čak o ovom brljanju, ne baš o ovoj konkretnoj slici, možda, već o onom što se tom slikom pokušava, da to ”ostaje zauvek”, htela je da kaže… ”
Ako niste pročitali Ka svetioniku do sada, počnite već danas, jer ovo je roman toka svesti koji će promeniti vaš tok svesti, zasigurno…
Za P.U.L.S.E: Mihajlo Ravić
Literatura
- Popović, Tanja. Rečnik književnih termina, Beograd: Logos Art, 2007, strana 445
- Dojčinović-Nešić Biljana. U lavirintu uma: Džojs, Vulfova, Fokner, Treći program Radio Beograda, broj 137-138, 1.11. 2008, str. 1
- Marković, Vida. Engleski roman XX veka, Cetinje: Obod,1966, strane 114-117
- Vulf, Virdžinija. Ka svetioniku, Beograd: Večernje novosti, 2004
