Ključno pitanje nije zašto evro nije doneo konvergenciju, već zašto su svi verovali da će evro to učiniti. Kratak osvrt na tri para dobro integrisanih ekonomija ovde može biti od koristi: to su Švedska i Norveška, Australija, Novi Zeland, Amerika i Kanada
Pre tačno 20 godina, puštanjem u opticaj novih kovanica i novčanica, zajednička evropska valuta je postala opipljiva stvarnost. Ministri finansija evrozone obeležili su godišnjicu izdavanjem saopštenja u kom zajedničku valutu opisuju kao jedno od „najopipljivijih dostignuća evropskih integracija“. Istina je, zapravo, da evro nimalo nije doprineo evropskim integracijama. Naprotiv.
Primarna svrha nove valute bila je da olakša integraciju eliminisanjem troškova valutnih konverzija i, još važnije, otklanjanjem rizika destabilizujućih devalvacija. Evropljanima je obećano da će nova valuta podstaći rast trgovine između država, da će se životni standardi u različitim zemljama ujednačiti, da će se fluktuacije poslovnih ciklusa ublažiti, da će cene biti stabilnije, i da će investicije unutar evrozone doneti brz rast produktivnosti i ujednačavanje ekonomskog rasta u zemljama članicama. Ukratko, evro će omogućiti da čitava Evropa postane Nemačka, na jedan dobar način.
Dvadeset godina kasnije, nijedno od datih obećanja nije ispunjeno. Otkako je evrozona uspostavljena, trgovina unutar zone porasla je za 10%, što je znatno niže od rasta globalne trgovine od 30% u istom periodu i, još važnije, od rasta trgovine između Nemačke i tri zemlje EU koje nisu prihvatile evro, a koji je iznosio 63%. Te zemlje su Poljska, Mađarska i Češka.
Isto je i sa produktivnim investicijama. Džinovski talas zajmova iz Nemačke i Francuske preplavio je zemlje kao što su Grčka, Irska, Portugalija i Španija, što je bio izvor krize evra pre 10 godina. Takođe, najveći broj stranih direktnih investicija iz zemalja kao što je Nemačka usmeren je u onaj deo EU koji je odabrao da ne uđe u monetarnu uniju. Dok su razlike u investicijama i produktivnosti unutar evrozone rasle, konvergencija je zabeležena jedino u odnosu na zemlje koje su ostale izvan zone.
Što se tiče dohotka, na svakih 100 evra dohotka koji je prosečan Nemac ostvario 1995. godine, prosečan Čeh je zarađivao 17, prosečan Grk 42, a prosečan Portugalac 37. Od ove tri zemlje jedino u Češkoj nije bilo moguće podići evre sa bankomata posle 2001. godine. A opet, do 2020. godine prosečan dohodak Čeha približio se ostvarenom nemačkom dohotku od 100 evra za cela 24 evra, dok je u Grčkoj i Portugaliji to pomeranje iznosilo 3 i 9 evra.
Ključno pitanje nije zašto evro nije doneo konvergenciju, već zašto su svi verovali da će evro to učiniti. Kratak osvrt na tri para dobro integrisanih ekonomija ovde može biti od koristi: to su Švedska i Norveška, Australija i Novi Zeland i Amerika i Kanada. Bliska povezanost ovih zemalja nikada nije bila ugrožena upravo zato što su izbegle monetarnu uniju.
Da bismo uočili kakva je bila uloga monetarne nezavisnosti u održavanju bliskih veza između povezanih ekonomija pogledaćemo kako su se kretale stope inflacije. Posle 1979. godine, stope inflacije u Švedskoj i Norveškoj, Australiji i Novom Zelandu i Americi i Kanadi bile su uglavnom slične. S druge strane, bilateralni valutni kursevi su u istom periodu značajno fluktuirali da bi apsorbovali šokove asimetričnih recesija i bankarskih kriza.
Nešto slično događalo se i u EU, u odnosima između Nemačke, vodeće ekonomije evrozone, i Poljske, zemlje koja ne koristi evro. Kada je nastao evro poljska zlota je izgubila 27% vrednosti. Onda je posle 2004. porasla za 50%, da bi za vreme finansijske krize 2008. ponovo pala za 30%. Poljska je izbegla generisanje rasta zaduživanjem u inostranstvu, što je bilo tipično za članice poput Grčke, Španije, Irske i Kipra, kao i ogromnu recesiju kada se zahuktala kriza evra. Treba li onda da nas čudi što je od svih EU ekonomija najviši stepen konvergencije s Nemačkom dostigla upravo Poljska?
U retrospektivi, gotovo da se čini da je arhitektura evra postavljena s ciljem da proizvede najveće moguće udaljavanje između zemalja članica. Evropljani su ustanovili zajedničku centralnu banku koja iza sebe nije imala zajedničku državu koja će je podržati kada je to potrebno, i ostavili zemlje članice da se snalaze bez centralne banke koja će ih podržati kada nastupi finansijska kriza, a države su prinuđene da pokrivaju gubitke banaka koje posluju na njihovim teritorijama.
Stranim zajmovima u dobra vremena nagomilana su neodrživa zaduženja. Na prvi znak finansijske krize (bilo privatnog ili javnog duga), događa se neizbežno: finansijski grč čitave evrozone, koji nužno produbljuje razlike i donosi nove disbalanse.
Laički govoreći, Evropljani su odlučili da uštede tako što će skinuti amortizere s automobila, a onda su upali u prvu rupu na putu. Razlog zašto su zemlje poput Poljske, Novog Zelanda i Kanade bolje podnele globalnu krizu (ne zaostajući dodatno za Nemačkom, Australijom i Amerikom, i ne predajući im sopstveni suverenitet) jeste to što su se oduprle monetarnoj uniji sa moćnijim susedima. Da su podlegle iskušenju zajedničke valute, krize 1991, 2001, 2008. ili 2020. pretvorile bi ih u dužničke kolonije.
Neki tvrde da je Evropa izvukla potrebne pouke. Kriza evra i pandemija donele su evrozoni nove institucije kao što su Evropski mehanizam za stabilnost (zajednički fond za pokrivanje gubitaka), Jedinstveni nadzorni sistem za evropske banke i plan oporavka NextGenerationEU.
To su velike promene. Ali to je tek minimum onoga što je neophodno da bi se evro održao u životu, a da pritom ne promeni svoj karakter. EU je tako potvrdila spremnost da promeni sve da bi sve ostalo isto – ili tačnije, da bi izbegla jedinu promenu koja je zaista važna: a to je formiranje pune fiskalne i političke unije, što je preduslov za uspešno upravljanje makroekonomskim šokovima i eliminisanje regionalnih disbalansa.
Dvadeset godina posle nastajanja, evro je konstrukcija koja dobro funkcioniše samo u dobra vremena, dok u međuvremenu doprinosi rastu nejednakosti umesto da je smanjuje. To je donedavno inspirisalo žučne rasprave – i nadu da je Evropa svesna snaženja centrifugalnih sila koje ugrožavaju njene temelje.
Ali nije više tako. Kada su ministri finansija evrozone objavili zajednički hvalospev jedinstvenoj valuti, dogodila se zanimljiva stvar: ništa. Niko im se nije pridružio u slavlju. Niko nije osetio potrebu da izrazi neslaganje. Takav stepen apatije nije dobar znak za uniju ugroženu sve izraženijim nejednakostima i ksenofobičnim populizmom.
6yka
Pre tačno 20 godina, puštanjem u opticaj novih kovanica i novčanica, zajednička evropska valuta je postala opipljiva stvarnost. Ministri finansija evrozone obeležili su godišnjicu izdavanjem saopštenja u kom zajedničku valutu opisuju kao jedno od „najopipljivijih dostignuća evropskih integracija“. Istina je, zapravo, da evro nimalo nije doprineo evropskim integracijama. Naprotiv.
Primarna svrha nove valute bila je da olakša integraciju eliminisanjem troškova valutnih konverzija i, još važnije, otklanjanjem rizika destabilizujućih devalvacija. Evropljanima je obećano da će nova valuta podstaći rast trgovine između država, da će se životni standardi u različitim zemljama ujednačiti, da će se fluktuacije poslovnih ciklusa ublažiti, da će cene biti stabilnije, i da će investicije unutar evrozone doneti brz rast produktivnosti i ujednačavanje ekonomskog rasta u zemljama članicama. Ukratko, evro će omogućiti da čitava Evropa postane Nemačka, na jedan dobar način.
Dvadeset godina kasnije, nijedno od datih obećanja nije ispunjeno. Otkako je evrozona uspostavljena, trgovina unutar zone porasla je za 10%, što je znatno niže od rasta globalne trgovine od 30% u istom periodu i, još važnije, od rasta trgovine između Nemačke i tri zemlje EU koje nisu prihvatile evro, a koji je iznosio 63%. Te zemlje su Poljska, Mađarska i Češka.
Isto je i sa produktivnim investicijama. Džinovski talas zajmova iz Nemačke i Francuske preplavio je zemlje kao što su Grčka, Irska, Portugalija i Španija, što je bio izvor krize evra pre 10 godina. Takođe, najveći broj stranih direktnih investicija iz zemalja kao što je Nemačka usmeren je u onaj deo EU koji je odabrao da ne uđe u monetarnu uniju. Dok su razlike u investicijama i produktivnosti unutar evrozone rasle, konvergencija je zabeležena jedino u odnosu na zemlje koje su ostale izvan zone.
Što se tiče dohotka, na svakih 100 evra dohotka koji je prosečan Nemac ostvario 1995. godine, prosečan Čeh je zarađivao 17, prosečan Grk 42, a prosečan Portugalac 37. Od ove tri zemlje jedino u Češkoj nije bilo moguće podići evre sa bankomata posle 2001. godine. A opet, do 2020. godine prosečan dohodak Čeha približio se ostvarenom nemačkom dohotku od 100 evra za cela 24 evra, dok je u Grčkoj i Portugaliji to pomeranje iznosilo 3 i 9 evra.
Ključno pitanje nije zašto evro nije doneo konvergenciju, već zašto su svi verovali da će evro to učiniti. Kratak osvrt na tri para dobro integrisanih ekonomija ovde može biti od koristi: to su Švedska i Norveška, Australija i Novi Zeland i Amerika i Kanada. Bliska povezanost ovih zemalja nikada nije bila ugrožena upravo zato što su izbegle monetarnu uniju.
Da bismo uočili kakva je bila uloga monetarne nezavisnosti u održavanju bliskih veza između povezanih ekonomija pogledaćemo kako su se kretale stope inflacije. Posle 1979. godine, stope inflacije u Švedskoj i Norveškoj, Australiji i Novom Zelandu i Americi i Kanadi bile su uglavnom slične. S druge strane, bilateralni valutni kursevi su u istom periodu značajno fluktuirali da bi apsorbovali šokove asimetričnih recesija i bankarskih kriza.
Nešto slično događalo se i u EU, u odnosima između Nemačke, vodeće ekonomije evrozone, i Poljske, zemlje koja ne koristi evro. Kada je nastao evro poljska zlota je izgubila 27% vrednosti. Onda je posle 2004. porasla za 50%, da bi za vreme finansijske krize 2008. ponovo pala za 30%. Poljska je izbegla generisanje rasta zaduživanjem u inostranstvu, što je bilo tipično za članice poput Grčke, Španije, Irske i Kipra, kao i ogromnu recesiju kada se zahuktala kriza evra. Treba li onda da nas čudi što je od svih EU ekonomija najviši stepen konvergencije s Nemačkom dostigla upravo Poljska?
U retrospektivi, gotovo da se čini da je arhitektura evra postavljena s ciljem da proizvede najveće moguće udaljavanje između zemalja članica. Evropljani su ustanovili zajedničku centralnu banku koja iza sebe nije imala zajedničku državu koja će je podržati kada je to potrebno, i ostavili zemlje članice da se snalaze bez centralne banke koja će ih podržati kada nastupi finansijska kriza, a države su prinuđene da pokrivaju gubitke banaka koje posluju na njihovim teritorijama.
Stranim zajmovima u dobra vremena nagomilana su neodrživa zaduženja. Na prvi znak finansijske krize (bilo privatnog ili javnog duga), događa se neizbežno: finansijski grč čitave evrozone, koji nužno produbljuje razlike i donosi nove disbalanse.
Laički govoreći, Evropljani su odlučili da uštede tako što će skinuti amortizere s automobila, a onda su upali u prvu rupu na putu. Razlog zašto su zemlje poput Poljske, Novog Zelanda i Kanade bolje podnele globalnu krizu (ne zaostajući dodatno za Nemačkom, Australijom i Amerikom, i ne predajući im sopstveni suverenitet) jeste to što su se oduprle monetarnoj uniji sa moćnijim susedima. Da su podlegle iskušenju zajedničke valute, krize 1991, 2001, 2008. ili 2020. pretvorile bi ih u dužničke kolonije.
Neki tvrde da je Evropa izvukla potrebne pouke. Kriza evra i pandemija donele su evrozoni nove institucije kao što su Evropski mehanizam za stabilnost (zajednički fond za pokrivanje gubitaka), Jedinstveni nadzorni sistem za evropske banke i plan oporavka NextGenerationEU.
To su velike promene. Ali to je tek minimum onoga što je neophodno da bi se evro održao u životu, a da pritom ne promeni svoj karakter. EU je tako potvrdila spremnost da promeni sve da bi sve ostalo isto – ili tačnije, da bi izbegla jedinu promenu koja je zaista važna: a to je formiranje pune fiskalne i političke unije, što je preduslov za uspešno upravljanje makroekonomskim šokovima i eliminisanje regionalnih disbalansa.
Dvadeset godina posle nastajanja, evro je konstrukcija koja dobro funkcioniše samo u dobra vremena, dok u međuvremenu doprinosi rastu nejednakosti umesto da je smanjuje. To je donedavno inspirisalo žučne rasprave – i nadu da je Evropa svesna snaženja centrifugalnih sila koje ugrožavaju njene temelje.
Ali nije više tako. Kada su ministri finansija evrozone objavili zajednički hvalospev jedinstvenoj valuti, dogodila se zanimljiva stvar: ništa. Niko im se nije pridružio u slavlju. Niko nije osetio potrebu da izrazi neslaganje. Takav stepen apatije nije dobar znak za uniju ugroženu sve izraženijim nejednakostima i ksenofobičnim populizmom.
6yka
