Jakob Augstein: "Što misliš o Vladimiru Putinu?" postaje lakmus test za vjernost vazala i ključno pitanje nečijih osobnih uvjerenja. Foto: Kremlin.ru
Uskrs je vreme čuda, a uskrsnuće je najveće čudo od svih. Međutim, gospodar koji je ovoga puta bio na delu je onaj iz Kremlja, a njegove moći su prilično ograničene. Vladimir Putin je ulio novu snagu Zapadu, razjedinjenom i slabom pre ukrajinske krize. NSA afera je zaboravljena, NATO-u je udahnut novi život. Zahvaljujući zajedničkom naprijatelju.
Ali sve je to samo privid. Harmonija je samo privremena, sumnja će se vratiti. Zahtev Zapada da govori u ime celog sveta bio je nečuvena drskost. Taj zahtev nije počivao na visokom moralu, već na većoj sili. Ali moć Zapada je srušena - zauvek.
Zato uvek, Hari, zaposli kolebljivce
Spoljnim ratovima, da ih dela izvan
Zemlje ne sećaju na minule dane.[1]
To što je Šekspirov kralj Henri IV na samrtnoj postelji poručio svojim naslednicima važi i danas. Zapadu je u idealnom trenutku došla Putinova eskalacija unutrašnje ukrajinske krize u evroazijski konflikt. Da li još neko želi da optužuje SAD da je iprijatelje i neprijatelje prekrila senkom globalnog nadzora?
Zapad koristi ukrajinsku krizu da dovede u red sopstveni tabor. "Šta misliš o Putinu?" postaje lakmus test za vernost vazala i ključno pitanje nečijih uverenja. Ako ne aplaudirate u pravom trenutku, žigošu vas da "razumete Putina" i morate odmah da objasnite šta mislite o Putinovoj politici prema homoseksualcima, uz naravno redovnu optužbu za antiamerikanizam.
Nemačka vojska namerava da pošalje šest eurofajter borbenih aviona na Baltik. Ministarka odbrane Ursula von der Layen preti Rusiji novim sankcijama, a u novom Spiegelu Dirk Kurbjuwelt preklinje da se upotrebe zapadnjačke "osobine boga Marsa: oružje, ratne veštine i odlučnost".
Ovo podseća na period Praškog proleća koje su Rusi brutalno ugušili. Tada je Franz Josef Strauß, dugogodišnji predsednik CSU i Bavarske, likovao jer "su u Moskvi pale maske" i grmeo o "uvećanju nemačke odbrambene moći" i "jačanju ofanzivnih kapaciteta i odbrambenog potencijala atlantskog saveza". Ali tada moćni NATO nije mogao da pomogne Česima, a danas neodlučne zapadne mesije neće moći da zaustave raspad Ukrajine, ukoliko je on neizbežan.
Svest o sopstvenim slabostima je osobina koju Zapad nevoljno uči. Ali to ne treba da nas čudi. Odbijanje Zapada da uči na iskustvu i greškama je samo naizgled zaprepašćujuće. Totalitarne ideologije nisu sklone samopreispitivanju, a to što je istoričar Heinrich August Winkler nazvao "normativnim projektom Zapada" bilo je od samog početka po svojoj prirodi totalitarna ideologija - univerzalizam je totalitaran.
Francuski nacionalni konvent je 19. novembra 1792. doneo dalekosežni zaključak - istog trenutka kada je francuska nacija proglasila sopstveni suverenitet priznala je i suverenitete svih drugih nacija. To je donelo veliko olakšanje, jer i u sekularnom dobu Zapad pri osvajanju neće osećati grižu savesti. Ranije hrišćanstvo, sada samoopredeljenje naroda. Univerzalnost ljudskih prava je od samog početka pretočena u "imperijalizam univerzalnog" (Pierre Bourdieu). Od tog trenutka postoje širom sveta, ne samo u Vijetnamu, sela, gradovi, zemlje, koje Zapad mora da razori da bi ih oslobodio.
Ako koji slučajem razmišljate o napuštanju zapadnjačkog apsolutističkog zahteva, novi piegel će vas podsetiti da Zapad ne može da izbegne sukob između "sile i misije", pri čemu je sila kategorija zlih Rusa i Kineza, dok misija pripada dobrom Zapadu.
Mnogi bi teško prepoznali ovu razliku. Od potomaka 80 hiljada pripadnika plemena Herero, koje su Nemci ubili početkom 20. veka, sve do četvoro ili petoro nevinih, koji su pre samo par dana stradali od američkog napada dronovima u Jemenu. Ali sve su to samo kolateralne štete zapadnjačkog morala. Mirna savest je nešto čega se ne odričemo tako lako. Tako je Zapad navikao da ignoriše svoju moralnu i vojnu katastrofu u Avganistanu i Iraku. A sad kada šef američke tajne službe dolazi u posetu Ukrajini, Süddeutsche Zeitung komentariše: "Da, i direktor CIA je bio u Ukrajini - nesmotrenost uzvišene dobrote i idealan materijal za sve teoretičare zavere." Čak je i CIA postala instrument dobra.
[1] Henri IV – drugi deo, IV čin, scena V, prev. Živojin Simić i Sima Pandurović, u Viljem Šekspir, Sabrana dela (Beograd: Službeni list SRJ i Dosije, 1995), str. 663.
Izvor: h-alter
Uskrs je vreme čuda, a uskrsnuće je najveće čudo od svih. Međutim, gospodar koji je ovoga puta bio na delu je onaj iz Kremlja, a njegove moći su prilično ograničene. Vladimir Putin je ulio novu snagu Zapadu, razjedinjenom i slabom pre ukrajinske krize. NSA afera je zaboravljena, NATO-u je udahnut novi život. Zahvaljujući zajedničkom naprijatelju.
Ali sve je to samo privid. Harmonija je samo privremena, sumnja će se vratiti. Zahtev Zapada da govori u ime celog sveta bio je nečuvena drskost. Taj zahtev nije počivao na visokom moralu, već na većoj sili. Ali moć Zapada je srušena - zauvek.
Zato uvek, Hari, zaposli kolebljivce
Spoljnim ratovima, da ih dela izvan
Zemlje ne sećaju na minule dane.[1]
To što je Šekspirov kralj Henri IV na samrtnoj postelji poručio svojim naslednicima važi i danas. Zapadu je u idealnom trenutku došla Putinova eskalacija unutrašnje ukrajinske krize u evroazijski konflikt. Da li još neko želi da optužuje SAD da je iprijatelje i neprijatelje prekrila senkom globalnog nadzora?
Zapad koristi ukrajinsku krizu da dovede u red sopstveni tabor. "Šta misliš o Putinu?" postaje lakmus test za vernost vazala i ključno pitanje nečijih uverenja. Ako ne aplaudirate u pravom trenutku, žigošu vas da "razumete Putina" i morate odmah da objasnite šta mislite o Putinovoj politici prema homoseksualcima, uz naravno redovnu optužbu za antiamerikanizam.
Nemačka vojska namerava da pošalje šest eurofajter borbenih aviona na Baltik. Ministarka odbrane Ursula von der Layen preti Rusiji novim sankcijama, a u novom Spiegelu Dirk Kurbjuwelt preklinje da se upotrebe zapadnjačke "osobine boga Marsa: oružje, ratne veštine i odlučnost".
Ovo podseća na period Praškog proleća koje su Rusi brutalno ugušili. Tada je Franz Josef Strauß, dugogodišnji predsednik CSU i Bavarske, likovao jer "su u Moskvi pale maske" i grmeo o "uvećanju nemačke odbrambene moći" i "jačanju ofanzivnih kapaciteta i odbrambenog potencijala atlantskog saveza". Ali tada moćni NATO nije mogao da pomogne Česima, a danas neodlučne zapadne mesije neće moći da zaustave raspad Ukrajine, ukoliko je on neizbežan.
Svest o sopstvenim slabostima je osobina koju Zapad nevoljno uči. Ali to ne treba da nas čudi. Odbijanje Zapada da uči na iskustvu i greškama je samo naizgled zaprepašćujuće. Totalitarne ideologije nisu sklone samopreispitivanju, a to što je istoričar Heinrich August Winkler nazvao "normativnim projektom Zapada" bilo je od samog početka po svojoj prirodi totalitarna ideologija - univerzalizam je totalitaran.
Francuski nacionalni konvent je 19. novembra 1792. doneo dalekosežni zaključak - istog trenutka kada je francuska nacija proglasila sopstveni suverenitet priznala je i suverenitete svih drugih nacija. To je donelo veliko olakšanje, jer i u sekularnom dobu Zapad pri osvajanju neće osećati grižu savesti. Ranije hrišćanstvo, sada samoopredeljenje naroda. Univerzalnost ljudskih prava je od samog početka pretočena u "imperijalizam univerzalnog" (Pierre Bourdieu). Od tog trenutka postoje širom sveta, ne samo u Vijetnamu, sela, gradovi, zemlje, koje Zapad mora da razori da bi ih oslobodio.
Ako koji slučajem razmišljate o napuštanju zapadnjačkog apsolutističkog zahteva, novi piegel će vas podsetiti da Zapad ne može da izbegne sukob između "sile i misije", pri čemu je sila kategorija zlih Rusa i Kineza, dok misija pripada dobrom Zapadu.
Mnogi bi teško prepoznali ovu razliku. Od potomaka 80 hiljada pripadnika plemena Herero, koje su Nemci ubili početkom 20. veka, sve do četvoro ili petoro nevinih, koji su pre samo par dana stradali od američkog napada dronovima u Jemenu. Ali sve su to samo kolateralne štete zapadnjačkog morala. Mirna savest je nešto čega se ne odričemo tako lako. Tako je Zapad navikao da ignoriše svoju moralnu i vojnu katastrofu u Avganistanu i Iraku. A sad kada šef američke tajne službe dolazi u posetu Ukrajini, Süddeutsche Zeitung komentariše: "Da, i direktor CIA je bio u Ukrajini - nesmotrenost uzvišene dobrote i idealan materijal za sve teoretičare zavere." Čak je i CIA postala instrument dobra.
[1] Henri IV – drugi deo, IV čin, scena V, prev. Živojin Simić i Sima Pandurović, u Viljem Šekspir, Sabrana dela (Beograd: Službeni list SRJ i Dosije, 1995), str. 663.
Izvor: h-alter
