Zoran Bognar, naš prijatelj, ponovo je na SBPeriskopu, a povodom dodjele Nagrade "Ivan Focht" za knjigu Srbijo, mogu li da budem tvoj sin (BKG, 2019). Otvorite dolje i treći link. Zoran je jedan od prikazivača odabrane knjige poezije Veljka Lukića, urednika. Ovaj put objavljujemo fragmente iz njegove knjige Ejdetske slike 2. Napominjemo da će se Ejdetske slike 1 i Ejdetske slike 2 uskoro pojaviti u izdanju beogradskog izdavača Skripta Internacional.
SBPeriskop objavljuje: Zoran Bognar (Pet pjesama)
Izašla zbirka odabranih pjesmama Veljka Lukića: završit ćeš kao ray manzarek
Zoran Bognar, znameniti srpski pesnik, esejista, prozni pisac, književni kritičar i antologičar, rođen je 30. januara 1965. godine u Vukovaru (Hrvatska).
Objavio je dva romana: “Noć praznih ruku” (1989) i “Budno stanje sna” (1993); desetak knjiga poezije od kojih su nesumnjivo najznačajnije dve poetske trilogije: “Elizejska trilogija” (2000) i „Albedo, aura, alhemija” (2009), te knjiga „Insomnija, bele noći” (2013); tri knjige poetsko-fenomenoloških mikroeseja: “Fotografije glasova” (1997), “Ejdetske slike” (1998) i „Fotografije glasova” II (2002); kao i dve antologije: „Novo raspeće”, antologija savremenene srpske poezije kraja XX veka (2001) i „Tečni kristal”, antologija srpskog mikroeseja XX veka (2006).
Izdavačka kuća „Draganić” objavila je Izabrana dela Zorana Bognara u 7 tomova povodom 30 godina književnog rada (2013-2014, Beograd).
Poezija Zorana Bognara prevođena je na italijanski, francuski, engleski, nemački, mađarski, švedski, slovenački, makedonski, turski, jermenski, bugarski, holandski, friski, portugalski, grčki, poljski, rumunski, ruski, arapski i španski jezik.
O književnom delu Zorana Bognara objavljeno je preko 200 eseja, kritika i studija, kao i jedna monografija (Vladan Panković i Nikica Banić: Atletsko hodočašće nad jelisejskim vodama i poljima Zorana Bognara, Užice, 2002).
Dobitnik je mnogih nacionalnih književnih nagrada od kojih izdvajamo “Pečat varoši sremskokarlovačke” (1993), “Matićev šal” (1994), “Stevan Pešić” (1994), “Blažo Šćepanović” (1996), “Rade Drainac” (1999), “Isidora Sekulić” (1999), “Srboljub Mitić” (2000), “Milutin Uskoković” (2003), „Milan Bogdanović” (2009), „Dimitrije Mitrinović” (2010), Nagrada Akademije „Ivo Andrić” (2010), „Kočićevo pero” (2013), Nagrada ULUPUDS-a (2013), „Miodrag Draganić” (2013), „Zlatni beočug” (2013), „Vasko Popa” (2013), „Jovan Skerlić” (2018), „Ivan Focht” (2019); tri internacionalne: “Vannelli” (Italija, 1997), “Mediterranean Lion” (1998, Crna Gora) i “Hubert Burda” (1999, Nemačka); kao i prestižne stipendije fondacije Ville Waldberte (Nemačka, 2002), jedne od najetabliranijih evropskih kuća pisaca u kojoj su boravili i stvarali mnogi svetski priznati pisci kao što su Tomas Man, Zbignjev Herbert, Hlebnjikov, Mihael Kriger, Ištvan Erši i mnogi drugi.
Član je Udruženja književnika Srbije i počasni član Društva pisaca Bosne i Hercegovine. Takođe, počasni je član i PEN-a Bosne i Hercegovine.
Zoran Bognar je učestvovao na mnogim međunarodnim pesničkim festivalima i kongresima. Održao je više samostalnih književnih večeri u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Austriji, Grčkoj, Španiji, Poljskoj, Australiji, kao i u zemljama regiona (Makedonija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, CrnaGora)...
Živi u Beogradu (Srbija) kao profesionalni književnik. Urednik je u jednom od vodećih srpskih izdavača „Dereta” (www.dereta.rs). Predsednik je Fonda „Ars Longa” za očuvanje lepih umetnosti (www.fondarslonga.com).
___________________________
Ejdetske slike
Dijalektika smrti iliti pakao (ne)zaborava
Večni sabesedniče, ako u hodočašću kroz ove misli budeš sledio utabane tragove pređenog puta možda ćeš u uglovima praznog rama pronaći dokumente milenijumskih snova i vrednost neopipljivog. I kada ti se na oteklim nogama ukaže otisak spoznaje da otmenost Puta potiče od usklađenosti dimenzija tvog duha, kreni prema izvoru svetlosti kao prema porodičnom prijatelju. Tada ćete jedinstvo mudrosti čoveka iz senke, rečitosti tišine, slabosti reči i (ne)moći glasa naučiti da ne ostavljaš otiske na ramovima ejdetskih slika i da se čuvaš ropstva eskapade:
1.
Nema velikih priča bez malih ljudi i njihovog ubogog grizodušja, nepokora i neprebola...
2.
Naša realnost pripada žanru groteske koja je proistekla iz toga što je bitno postalo nebitno, a nebitno bitno... i što su ljudi na sve to pristali... Naša realnost je duboki žig trećemilenijumskih pošasti i poremećenih vrednosti, ali i snažni krik protiv vremena u kojem je vernost značenje koje nestaje; vremena u kojem znamo koliko šta košta, ali ne znamo više koliko šta vredi... gde se trguje svim i svačim, pa i istinskom slobodom i ljudskim dostojanstvom...
3.
U književnosti kao profesiji uvek je bilo teško. Stalno si pred iskušenjima da li da (moralno) poklekneš pred isplativim šundom ili da prosto „jedeš svoj gorki lebac“ i istinski služiš umetnosti. Ars longa, vita brevis!
4.
Umetnost je postala roba široke potrošnje, kao voda ili struja, nešto što je potrebno (ne i banalno) i čiji bi se nedostatak osetio tek kad je ne bi bilo. Ali, nije pitanje šta će biti sa umetnošću, nego šta će biti sa čovekom ukoliko ostane bez umetničkog čula...
5.
Živimo u društvu koje vode ljudi koji politički legalizuju šund kao način komunikacije: prevaru, laž, obmanu, minimiziranje vrednosti, marginalizovanje svega što je duhovno. Svi naši duhovni životni izvori su otrovani, celo naše građansko društvo počiva na kužnom zemljištu laži... Ubili su nas u pojam. Ljudi veruju da će im neko drugi rešiti probleme. Znaju da od obećanja iz raznoraznih izbornih kampanja nema ništa (višedecenijsko iskustvo im to potvrđuje), ali lakše im je da povere svoje živote drugima. Ta apatija i odsustvo odgovornosti za bližnje koštaju nas mnogo. Zavisimo od milosti beskrupuloznih ljudi, i to većini nije signal da potisne strah u sebi i da se, napokon, čuje i njihov glas...
6.
Marketing uspešno potiskuje sve vrednosti koje se ne mogu neposredno unovčiti i izraziti tržišnim brojkama i procentima. Moralni obzir se smatra nemodernim opterećenjem. I sve je više, u ovom destruktivnom vremenu, na (s)ceni takozvani večni dualitet forme i suštine... Forma je ono što je sada relevantno, a suština je postala opšte mesto. Doveli smo sebe do toga da jedino marketing ima suštinu. Više nije bitno da promovišete književno delo, muzičku kompoziciju, film ili pozorišnu predstavu zato što je to zaista dobro, nego zato što neko ima para da plati reklamu. I svako ko ima para da plati dobru reklamu ravnopravan je sa onima koji imaju („samo”) kvalitet. Danas bez marketinga ne možete da postojite u svetu (konzumenata), jer u protivnom, niko ne zna za vas. Ljudi su postali inertni i nezainteresovani i sve mora da (im) se plasira i servira. I pre svega ovoga, ne tako daleko, recimo pre tridesetak godina, postojao je marketing, ali je on bio u službi kvaliteta, u službi promovisanja pravih vrednosti. Nije moglo, bilo da je reč o knjizi, filmu, muzičkom delu ili pozorišnoj predstavi, da prođe ako nema standard i kvalitet. Svi umetnici su danas uslovljeni da rade na svom ličnom marketingu, na tome kako žele da se predstave drugima i to nije ništa ni čudno ni iznenađujuće, ali žalosno je što je to postalo samo sebi svrha...
7.
Ljudi bi trebalo uvek da se bore da održe svoje dostojanstvo. I što je situacija teža, to su bitke veće. To je naša i sudbina i obaveza. Ipak, reč nekolicine odvažnih nije dovoljno glasna da bi u ljudima probudila hrabrost. Mnogi od njih su izgubili samopoštovanje u teškim vremenima, pa gledaju kako da prežive. Mnogo puta se u istoriji zapalila iskra kada je niko nije očekivao, ali mi smo potrošili mnogo energije. Račun je godinama rastao... postao je prevelik i nema ko da ga plati. Političari i tajkuni neće, a narod ne može. Ovaj narod je umoran od iščekivanja slamke spasa... A bez vere nema svetlosti i zato smo u mraku decenijama. Voleo bih kada bi naša deca uspela da se ugledaju na najvrednije među njima i da na taj način menjaju sebe i sistem. Daće Bog da tako i bude...
9.
Kritikovanje erozije društva je osnovno pitanje političke svesti, egzistencijalne istine i intelektualne časti. Mi smo danas zemlja estrade i jeftine zabave. U Srbiji zamerke ne pomažu. Neko mora da ugasi i restartuje mašinu. Kod nas su događanja u raznim odborima, borba oko upravničkih fotelja, ogovaranja po hodnicima i bifeima postala zanimljivija od same kulture i umetnosti, od umetničkog proizvoda i od umetnika. Odgovor na pitanje oko strategije, identiteta i budućnosti kulture trebalo bi da daju eksperti koji su plaćeni da razmišljaju, a zatim najave i sprovedu promene, stvore sistem koji bi obezbedio funkcionisanje umetničkih disciplina i institucija. Međutim, nema tog eksperta ili ministra-mađioničara koji može da nas spase od ovog devijantnog (ne)kulturuškog haosa ukoliko se prethodno ne stvori dobar ambijent i atmosfera. Za dobar restoran podjednako su zaslužni i kuvar i konobari...
10.
Moćnicima ne odgovaraju neposlušni...
11.
Najbolje moje godine prošle su u borbi za preživljavanje. I zato mogu jedino da kažem, u svoje ime i u ime svoje generacije: to nikako nije fer... Vlastodršci bi trebalo da shvate da književnost i pozorište nisu elitističke umetnosti, već mesto gde se neguje sopstveni jezik i nacionalno biće...
12.
Živimo u vremenu i hronotopu u kojem je gotovo nemoguće poverovati u čistotu motiva... Kultura danas nema stvarni uticaj, već se koristi kao defanzivno oružje. Tek kad neko posrne, seti se da ima kulturu, da ima Andrića, Selimovića, Crnjanskog...
13.
U životu bi trebalo da nam mali znaci pokazuju put (za) dalje, jer vreme u kojem vegetiramo je već predugo veoma mračno i čovek želi da pronađe znak/zrak svetlosti....
14.
Čemer malih sredina seli se u karakter (ljudi).
16.
Stvarnost u Srbiji je toliko fantastična da pisci nemaju distancu. Srbija je postala zemlja čudesa, neverovatnog sunovrata morala i pameti. Zgrožen sam nad politikom koja misli da će uštedama u kulturi rešiti svoje probleme... To je jasna poruka države da joj ne trebaju misleći ljudi bez obzira na posledice te otvorene Pandorine kutije... Na čelu ustanova kulture trebalo bi da budu stvaraoci ili menadžeri koji su najiskusnij i najkompetentniji. To, na žalost, nije bio slučaj prethodnih godina...
17.
(Sve ovo podseća na Domanovića)
I Domanović se, kao i svi veliki pisci, naročito satiričari, bavio ne samo svojim aktuelnim trenutkom, nego i ljudskom prirodom, a ona se ne menja na instrumentalizovanim izborima... Ljudska priroda i ljubav za lako, nepošteno i na mufte i na kvarno i na foru, mogu da se terminološki primenjuju, ali ta želja je duboko u ljudskoj prirodi, a u ovom našem istorijskom kazanu je vežbana vekovima. U ljudskoj prirodi je rugobnost koja kada ispliva i kada dođe u poziciju da odlučuje i da vodi, može da ima kobne posledice. Strašno je što mi za sto i više godina ne da nismo isterali našu stvarnost iz Domanovića, nego se svaka naša stvarnost zaplju(s)nula i upisala u njegova dela...
19.
Zvuči gotovo groteskno, ali i istinito: srpska je kaldrma pravljena za gumene čizme, a ne za satenske patike. U proteklim decenijama, Srbija, a pre svega oni koji su je vodili postigli su toliko neuspeha, ekonomskih, političkih, vojnih i uopšte na svim „poljima“, da to prosto još nikome na ovoj planeti nije uspelo. Zatrto je i upropašćeno, obezvređeno i obesmišljeno sve, skoro sve vredno, dobro i valjano, tako da su mnogi odlučili da ovu državu zamene nekom drugom. I ne zameram im, jer život je kratak, i ako treba izgubiti nekoliko meseci, pa i čitavu godinu samo zbog izbora i formiranja vlasti (i tako svake četiri godine), jasno je da vremena nema... I baš kad pomislim da ne možemo pasti niže od ovoga jer smo već na samom dnu, setim se devedesetih godina tek izmaklog veka. Tada smo bukvalno bili u šahtu... Sada smo, opet, iznad njegovog otvora sa kojeg nedostaje poklopac. Da, isti onaj koji su takozvana „nepoznata lica“ otuđila... Sve u svemu, kao i zemlja i društvo nalazimo se iznad jednog velikog šahta bez poklopca, koji smo „uklonili“ mi sami. Sada još samo postoji nada da nećemo ponovo upasti u njega kao devedesetih godina prošlog veka. Cloaca maxima!!!
20.
I dalje živimo u svetu obmana, u lažnoj slici o sopstvenoj važnosti i veličini, uz istovremeno uverenje da su problemi i rešenje problema uvek negde drugde, a ne tu među nama... Ima li uopšte heroja u takvom svetu i vremenu i ako ih ima, ko su oni? Naravno da ima. To su obični, pošteni ljudi koji rade marljivo i brinu se o bližnjima. Oni nisu poverovali u tajkunske bajke i političku estradu, već i dalje veruju u dobro i pravednost božjeg kantara. Kada voliš bližnje, ti zapravo veruješ u boga i ogledaš se u jezeru njegove blagonaklonosti...
21.
U Americi je gotovo svako emigrant. To je realnost koja će se teško i ubuduće menjati. Tako mnogi emigranti po „prirodi“ tamo spadaju u takozvane neukorenjene osobe. Amerika nije naročito zainteresovana ni za vlastitu istoriju, a kamoli za tuđu. Pamćenje je tamo kratko, a sve neameričko uglavnom nezanimljivo. Koliko će ih takva bespotrebna nadmenost koštati, vreme će pokazati...
22.
Emigrantsko iskustvo je izuzetno zanimljivo za ljudsko biće jer nas uči da su naše predodžbe o nama samima uglavnom nepouzdane, krhke i podložne promenama. Nema u ovom svetu ništa što je stalno, nepromenljivo i apsolutno pouzdano. Emigrantstka situacija samo intenzivira tu spoznaju.
26.
U ovom veku pritisak da se izgleda mlado je neopisivo jak, za žene reklo bi se nepodnošljiv. Teško da postoji ijedna značajnija glumica, voditeljka ili manekenka koja se nije srela sa skalpelom. Nemam ideoloških primedbi na tu vrstu izbora jer on produžava profesionalni vek trajanja. Ipak, trebalo bi sve da ide svojim prirodnim tokom jer bitku protiv starenja još niko nije dobio. U toj bici, svi smo, bez izuzetka, unapred osuđeni na poraz.
27.
Surov je ovaj svet. Uvek postoji neko ko želi da te iskoristi. Stoga, probaj da izvučeš najbolje iz te „bogomdane“ situacije...
28.
Ako nemate odnos prema svome delu, ne možete očekivati da se priznaju ni vaši napori i žrtve... jer bez žrtve nema ni žetve...
30.
(O modernom ropstvu)
Represija samo menja oblike, a problema na ovom svetu, u Srbiji, i u svakoj drugoj zemlji, ima sve više... i biće ih sve više. Vlada apsolutna kontrola. Robovi smo sistema. Ne samo da radimo da bismo namirili zver zvanu Sistem, već nam sistem ulazi i u najdublju intimu preko društvene mreže, gde su slike na kojima bilo šta da radite dostupne kontrolnim službama. Moderno ropstvo. Veliki brat je stvaran, reklo bi se, stvarniji nego ikada. Sve jako liči na vreme otkrovenja. Na Zapadu ljudi jedu plastičnu hranu i goje se do smrti, dok treći svet umire od gladi. I svi mi sve to znamo i ne možemo ništa da promenimo. Budibogsnama!
31.
Strah od neuspeha osnovni je razlog zbog kojeg odlažemo, najčešće, stvari koje su nam bitne.
32.
Jedino što je piscu iz malog grada potrebno je(ste) sveprisutnost.
33.
Ne postoje živi i mrtvi pesnici... Postoje samo besmrtni pesnici... Svi ostali ili su već mrtvi rođeni ili (nikada) nisu ni živeli kao pesnici...
34.
( O tangu)
Bio sam na koncertu Marije Volonte, kraljice tanga i članice Kuće slavnih. Utisak u dve reči: (na)prosto božanstveno! Mnogi kažu da je Marija Volonte za tango isto što su Diego Maradona i Lionel Messi za fudbal. Potpisujem i sam ovo zanimljivo poređenje. Koliko je samo do sada pisaca, slikara, filmskih reditelja bilo ostrašćeno i impresionirano tangom? Koliko je samo ingenioznih dela nastalo s motivom ovog nekrunisanog plesa nad plesovima? A tango... tango je mnogo više od muzike ili argentinskog plesa. Tango je stanje svesti i način života. On je prosto i jednostavno lekcija o životu i načinu na koji bi ga trebalo proživeti. Uči nas da bi trebalo živeti snažno i intenzivno i shvatiti ono što nam je još Aurelije Avgustin poručio da je uvek mnogo bolje voleti snažno i duboko i biti povređen, nego ne voleti uopšte...
- septembar 2012, Beograd
35.
Najteže (i najvažnije) je trajati, a to možete samo sa ljudskom jednostavnošću.
36.
Živimo u potpuno devijantnom vremenu, u vremenu poremećenih vrednosti u kojem znamo koliko šta košta, ali ne znamo koliko šta vredi. Živimo u vremenu u kojem je sve na prodaju, u kome se trguje svim i svačim, pa i istinskom slobodom i ljudskim dostojanstvom... Živimo u vremenu koje oskudeva uzvišenošću bilo koje vrste... ovo je definitivno doba plitkog gacanja po blatu...
