Pre svih, to su naši gospodari – oni su marksisti koji drhte i okupljaju se noću čim se berza zaljuja ili stopa rasta padne. S druge strane, stavite im pod nos reč „komunizam“, skočiće kao opareni i smatrati vas zločincem
Izvor fotografije: lifo.gr
Često mi zameraju, računajući tu i pripadnike „tabora“ mojih potencijalnih političkih prijatelja, da ne uzimam u obzir svojstva savremenog kapitalizma, da ne dajem njegovu „marksističku analizu“. Shodno tome, komunizam bi za mene bio nekakva ideja koja visi u vazduhu, a ja ih navodno bio idealista bez ikakvog uporišta u stvarnom. Osim toga, ne vodim računa o zapanjujućim mutacijama kapitalizma, mutacijama koje nas ovlašćuju da, sa žudnim izrazom na licu, govorimo o postmodernom kapitalizmu.
Na primer, Antonio Negri me je, na jednoj međunarodnoj konferenciji o ideji komunizma – bio sam, a i dalje sam veoma zadovoljan što je na njoj učestvovao – javno uzeo kao primer onih koji tvrde da su komunisti, a nisu čak ni marksisti. Odgovorio sam mu ukratko da je to bolje nego tvrditi da ste marksista, a niste čak ni komunista. S obzirom na to da se, po laičkom mišljenju, marksizam sastoji u pripisivanju odlučujuće odluke ekonomiji i društvenim protivrečnostima koje iz njih proističu, ko to, dakle, danas nije „marksista“? Pre svih, to su naši gospodari – oni su marksisti koji drhte i okupljaju se noću čim se berza zaljuja ili stopa rasta padne. S druge strane, stavite im pod nos reč „komunizam“, skočiće kao opareni i smatrati vas zločincem.
Ovde bih želeo da kažem, ne brinući više o protivnicima i suparnicima, da sam i ja marksista – naivno, potpuno, na tako prirodan način da nema potrebe da se ponavlja. Hoće li se savremeni matematičar brižljivo truditi da dokaže da je veran Euklidu ili Ojleru? Izvorni marksizam, koji se poistovećuje sa racionalnom političkom borbom za egalitarnu organizaciju društva, nastao je, bez sumnje, oko 1848, sa Marksom i Engelsom, ali od tada je prešao dug put, sa Lenjinom, sa Maom i još nekoliko drugih. Odrastao sam na tim istorijskim i teorijskim poukama. Mislim da dobro poznajem rešene probleme, koje je besmisleno ponovo istraživati, još nerešene probleme, koji zahtevaju razmišljanje i iskustvo, loše obrađene probleme, koji nam nameću korenite popravke i teška usavršavanja. Svako živo znanje je sačinjeno od problema, koji su bili ili moraju biti konstruisani i rekonstruisani, a ne od ponavljanja opisa. Marksizam tu nije nikakav izuzetak. On nije ni grana ekonomije (teorija proizvodnih odnosa), niti grana sociologije (dijalektičko promišljanje protivrečnosti). On je, recimo to još jednom, organizovano znanje o političkim sredstvima potrebnim da se razgradi postojeće društvo i razvije jedna konačno egalitarna i racionalna figura kolektivne organizacije, čije je ime „komunizam“.
Hteo bih, međutim, da dodam da, kada je reč o „objektivnim“ datostima savremenog kapitalizma, ne verujem da sam nešto naročito neobavešten. Globalizacija? Preseljenje mnogobrojnih industrijskih pogona u zemlje sa jeftinom radnom snagom i autoritarnim političkim režimom? Prelazak – tokom osamdesetih godina – u našim starim razvijenim zemljama, sa ekonomije okrenute samoj sebi, obeležene neprestanim rastom radničkih plata i društvenom raspodelom koju organizuju država i sindikati, na liberalnu privredu integrisanu u globalnu trgovinsku razmenu, dakle izvozno orijentisanu, specijalizovanu, koja privatizuje profite, socijalizuje rizike i pretpostavlja povećanje nejednakosti na planetarnom nivou? Veoma brza koncentracija kapitala pod vođstvom finansijskog kapitala? Upotreba novih sredstava zahvaljujući kojima je brzina prometa, pre svega kapitala, a zatim i robe, znatno povećana (sveopšta upotreba avionskog saobraćaja, univerzalne telefonije, finansijske mašinerije, interneta, programa čiji je cilj da obezbede uspešno donošenje trenutnih odluka, itd.)? Sofistikacija berzanskog špekulisanja zahvaljujući novim derivativnim proizvodima ili suptilnoj matematici kombinovanja rizika? Spektakularno slabljenje, u našim zemljama, seljaštva i čitave ruralne organizacije društva? I posledično, apsolutna nužnost da se konstituiše gradska sitna buržoazija kao stub postojećeg društvenog i političkog režima? Široko rasprostranjeno uskrsnuće, i to pre svega kod najbogatijih krupnih buržuja, ubeđenja starog koliko i Aristotel, da je srednja klasa alfa i omega „demokratskog“ života? Planetarna borba, čas prigušena čas krajnje žestoka, da se po niskoj ceni obezbedi pristup sirovinama i izvorima energije, naročito u Africi, tom kontinentu svih „zapadnjačkih“ pljački i, posledično, svih zverstava? Sve to znam zadovoljavajuće dobro, kao i svi, pravo rečeno [1] .
A u stvari, treba znati da li taj trivijalni skup predstavlja „postmoderni“ kapitalizam, novi kapitalizam, kapitalizam dostojan želećih mašina Deleza i Gatarija, kapitalizam koji sam po sebi rađa kolektivnu inteligenciju novog tipa, koji podstiče izdizanje jedne do sada podjarmljene ustavotvorne vlasti, kapitalizam koji opkoračuje stavu vlast država, kapitalizam koji proletarizuje mnoštvo i od sitne buržoazije pravi radnike sa nematerijalnim intelektom, ukratko, kapitalizam čije je neposredno naličje komunizam, kapitalizam čiji je Subjekt na neki način isti kao Subjekt latentnog komunizma koji podupire njegovo paradoksalno postojanje. Kapitalizam uoči svog preobražaja u komunizam. Takvo je, ugrubo, ali tačno rečeno, Negrijevo stanovište. Ali, uopšteno govoreći, takvo je stanovište svih onih koje tehnološke promene i neprestana ekspanzija kapitalizma u poslednjih trideset godina opčinjavaju, i koji, nasamareni vladajućom ideologijom („sve se menja sve vreme, a mi trčimo za tom znamenitom promenom“) umišljaju da prisustvuju nekoj čudesnoj epizodi istorije – kakav god da je njihov konačni sud o kvalitetu dotične epizode.
Moje stanovište je upravo suprotno: savremeni kapitalizam ima sve odlike klasičnog kapitalizma. On je strogo u skladu sa onim što se moglo očekivati od njega, čim njegovu logiku više ne osujećuju odlučna i lokalno pobedonosna delovanja mase. Uzmimo, u onome što se tiče nastajanja Kapitala, sve Marksove prediktivne kategorije i videćemo da se upravo sada njihova belodanost u potpunosti potvrđuje. Zar Marks nije govorio o „svetskom tržištu“? Ali šta je 1860. godine bilo svetsko tržište u odnosu na ono što je danas, na ono što smo uzalud želeli da preimenujemo u „globalizaciju“? Zar Marks nije promišljao neminovnu narav koncentracije kapitala? Kolika je bila ta koncentracija i koje su veličine bila preduzeća i finansijske institucije u vreme te prognoze, u poređenju sa čudovištima koja se svakog dana pojavljuju zahvaljujući novim spajanjima firmi? Marksu je odavno prigovoreno da je poljoprivreda ostala u sistemu porodičnih imanja, a on je najavio da će ta koncentracija sigurno uticati na zemljišne posede. Ali danas u stvari znamo da je, u zemljama zvanim razvijene (onima u kojima je imperijalni kapitalizam nesputano uspostavljen), deo stanovništva koji živi od poljoprivrede, da tako kažemo, beznačajan. I koja je prosečna veličina zemljišnih poseda danas, u poređenju sa njihovom veličinom u vreme kad je seljaštvo u Francuskoj predstavljalo 40% ukupnog stanovništva? Marks je strogo analizirao neizbežnu narav cikličnih kriza, koje, između ostalog, svedoče o temeljnoj iracionalnosti kapitalizma i o prinudnoj naravi kako imperijalnih aktivnosti, tako i ratova. Ozbiljne krize su čak i za njegovog života potvrdile te analize, a kolonijalni ratovi i ratovi između imperijalnih sila zaokružili su dokazivanje. Ali kada je reč o vrednosti koja je otišla u dim, sve to nije bilo ništa u poređenju sa krizom iz tridesetih godina ili današnjom krizom, i u poređenju sa dva svetska rata iz XX veka, sa divljačkim kolonijalnim ratovima, sa današnjim i sutrašnjim zapadnjačkim „intervencijama“. Čak i osiromašenje ogromnih masa stanovništva, ako razmatramo situaciju u čitavom svetu a ne samo u svom dvorištu, postaje sve očiglednije.
U suštini, današnji svet je upravo onaj što ga je, genijalnom anticipacijom, nekom vrstom istinite naučne fantastike, Marks najavljivao kao razvijanje u celosti onih iracionalnih i, istini za volju, čudovišnih potencijala kapitalizma.
Kapitalizam poverava sudbinu naroda malobrojnoj oligarhiji. U izvesnom smislu, to je banditski režim. Kako se to može prihvatiti da zakon sveta uspostavljaju nemilosrdni interesi jedne kamarile naslednika i skorojevića? Zar se ne mogu s razlogom nazvati „banditima“ ljudi kojima je profit jedina norma? I koji su spremni da, u službi te norme, pregaze milione ljudi ako je potrebno? To da sudbina miliona ljudi zavisi od proračuna takvih bandita sada je tako očito, tako upadljivo, da prihvatanje te „stvarnosti“ kako kažu banditska piskarala, svakoga dana sve više iznenađuje. Tužni prizor država poraženih zato što im je neka mala družina samoproklamovanih procenitelja dala lošu ocenu, kao što bi je lošim studentima dao profesor ekonomije, istovremeno je farsičan i silno zabrinjavajući. Dakle, dragi glasači, na vlast ste doveli ljude koji noću drhte kao školarci zato što se u osvit dana može saznati da su im predstavnici „tržišta“, što će reći špekulanti i paraziti iz sveta svojine i kapitala, zalepili ocenu AAB umesto AAA? Zar nije varvarska ta konsenzualna vlast naših poluzvaničnih gospodara nad našim zvaničnim gospodarima, poluzvaničnih gospodara čija je jedina briga njihova sadašnja i buduća zarada na lutriji na koju ulažu svoje milione? Da ne pominjemo što će njihovo mučno blejanje – „a! a! be!“ – biti plaćeno izvršavanjem mafijaških naređenja, koja su uvek sledećeg tipa: „Privatizujte sve. Ukinite pomoć nejakima, usamljenima, bolesnima, nezaposlenima. Ukinite svaku pomoć svima, osim bankama. Više ne zbrinjavajte siromašne, a stare pustite da umru. Smanjite plate siromašnima, ali i poreze bogatima. Neka svi rade do devedesete. Matematici podučavajte samo trgovce, čitanju samo krupne zemljoposednike, istoriji samo dežurne ideologe“. A izvršenje tih naređenja de facto će uništiti živote miliona ljudi.
Ali i tu je naše stvarno potvrdilo, pa čak i prevazišlo Marksovu prognozu. On je vlade iz četrdesetih i pedesetih godina XIX veka nazvao opunomoćenicima Kapitala. Što obezbeđuje ključ za zagonetku: vlastodršci i finansijski banditi potiču iz istog sveta. Sintagma „opunomoćenici kapitala“ postaje potpuno tačna tek danas, i utoliko više što u tom smislu ne postoji nikakva razlika između desničarskih vlada Sarkozija ili Merkelove, i „levičarskih“ vlada Obame, Sapatera ili Papandreua.
Mi smo, dakle, svedoci retrogradnog ostvarenja suštine kapitalizma, povratka duhu iz pedesetih godina XIX veka, koji se odigrao nakon obnavljanja reakcionarnih ideja do kojeg je došlo nakon „crvenih godina“ (1960-1980), baš kao što je pedesete godine XIX veka omogućila kontrarevolucionarna restauracija iz perioda između 1815. i 1840, nakon velike revolucije od 1792. do 1794.
Jasno je da je Marks mislio kako će proleterska revolucija, pod zastavom komunizma, prekinuti to razvijanje u celosti i poštedeti nas njegove grozote, koju je jasno uviđao. Za njega je izbor zaista bio komunizam ili varvarstvo. Strahoviti napori iz prve dve trećine XX veka da se dokaže kako je u pravu, de facto su znatno usporili kapitalističku logiku i skrenuli je s kursa, pogotovo nakon Drugog svetskog rata. U poslednjih tridesetak godina, nakon propasti socijalističkih država kao upotrebljivih alternativnih oblika (slučaj SSSR), ili nakon što ih je srušio otrovni državni kapitalizam posle neuspeha jednog eksplicitno komunističkog masovnog pokreta (slučaj Kine od 1965. do 1968), imamo sumnjivu privilegiju da konačno prisustvujemo potvrđivanju svih Marksovih prognoza u vezi sa stvarnom suštinom kapitalizma i društava kojima on upravlja. Već živimo u varvarstvu, i brzo ćemo potonuti u njega još dublje. Ali je do najsitnijih pojedinosti u skladu sa onime čiji će dolazak, kako se nadao Marks, biti predupređen snagom organizovanog proleterijata.
Savremeni kapitalizam nije, dakle, nimalo stvaralački i postmoderan: pošto je procenio da se otarasio svojih komunističkih neprijatelja, veselo nastavlja svojim putem po linijama čiji je pravac, nakon klasičnih ekonomista i nastavljajući njihov rad iz kritičke perspektive, uvideo Marks. Jasno je da kapitalizam i njegove političke sluge nisu oni koji bude istoriju, ako se pod „buđenjem“ podrazumeva javljanje jedne u isti mah rušilačke i stvaralačke sposobnosti, čiji je cilj da se uistinu izađe iz uspostavljenog poretka. U tom smislu, Fukujama je bio u pravu: moderni svet, nakon što se potpuno razvio i postao svestan da mora da umre – pa makar i, što je nažalost verovatno, u samoubilačkom nasilju – više ne može da misli ni o čemu drugom do o „kraju istorije“, baš kao što Votan, u drugom činu Vagnerove Valkire, objašnjava svojoj kćeri Brunhildi kako njegova jedina misao glasi „kraj! kraj!“. Ako buđenje istorije postoji, ne treba ga tražiti u varvarskom konzervativizmu kapitalizma i tvrdoglavoj rešenosti svih državnih aparata da održe njegov mahniti obrazac. Jedino moguće buđenje je buđenje narodne inicijative u kojoj će se ukoreniti snaga jedne Ideje.
Iz knjige: Alen Badiju, Buđenje istorije. Univerzitet Singidunum, Beograd, 2013. Str. 17-29
Priredio: Darko Vujica
[1] Radi sticanja veoma jasnog uvida u oblike savremenog kapitalizma, savetujem čitanje dveju knjiga Pierre-Noela Girauda: L'Inegalite du monde contemporain (Pariz, Gallimard, 2001) i La Mondialisation (2008). Giraud na veoma ubedljiv način rasvetljuje globalno (i reaktivno) preinačenje planetarnog kapitalizma počev od kraja sedamdesetih godina.
prometej
