Kako napuhati drveni kotač

Sa veleposeda izvesnog bogataša jednog je sumornog dana na misteriozan način nestalo jato ptica, prekrasnih primeraka koje je dotični sa mnogo ponosa i ljubavi uzgajao i čuvao. Izbezumljen i očajan, u želji da razreši misteriju nestanka ptičica, bogataš unajmljuje čuvenog detektiva – izuzetnog stručnjaka za ptice i ostalu perad. Došavši na imanje, detektiv započinje dugotrajnu i neverovatno studioznu istragu na rešenju zagonetnog slučaja. Nakon nekoliko meseci napornog stručnog rada, detektiv uspešno rešava misteriju nestanka i sav ushićen je saopštava bogatašu:
Ptice su nestale zato što ih nema, a nema ih zato što su odletele!

Bio je ovo jedan od mnoštva nadrealistično – apsurdnih alanfordovskih fazona, uvrnutih bisera uz koje su odrastale mnoge generacije crnohumornih i drugih otkačenjaka, ljubitelja stripa i bizarnog pogleda na zadati nam svet. Za milione obožavalaca Monty Python’s flying circusa, literature Danila Harmsa, filmova Woodyja Allena i Louisa Bunuela i kazališnih ispada Ionesca, legendarni strip Alan Ford čini već tridesetak godina vrhunsko zadovoljstvo – jedan zaseban svet rafiniranog i suptilnog humora, začinjenog blagom ironijom i sveobuhvatnom kritikom društva, svet koji egzistira nasuprot dešavanjima unutar zvanične istorije i ultimativnih pravila sistema koja ignorišu ljudsku različitost.



Dok pišem ovaj sentimentalno intonirani omaž jednoj od mojih najvećih ljubavi i nanovo iščitavam neke od klasičnih epizoda kultnog stripa, lagano mi naviru suze smehuljice i sećanja na  neka prohujala, hedonistička vremena. Bila su to vremena bez raznih političkih monstruma i njima sličnih turbo folk kreatura, bez rata, socijalnih nemira i svinjske pink shit & happy kulture – vremena kada su se takve pojave nalazile samo u filmovima (Balkanski špijun, Život je lep), kazališnim komadima (Radovan 3, Razvojni put Bore Šnajdera) ili pak unutar stripova tipa Iznogud.

Na žalost, ono čemu smo se tada grohotom smejali iščitavajući do iznemoglosti omiljeni strip (namesto obavezne i neizmerno dosadne školske lektire partizanskog tipa, uglavnom), otelotvorilo se kod nas, ludih devedesetih, do nivoa sarkastičnosti.

Ipak, sve je to samo zvanična istorija – ostavimo je ovom prilikom ad akta i uputimo se u čarobni svet newyorške cvijećarnice.

Kako je nastala grupa TNT

Ideja o nastanku popularnog stripa rađa se krajem šezdesetih godina, u Italiji. Studentski nemiri, antiratni i antirasistički pokreti, čovekov let u kosmos, globalna politička previranja i završna faza modernizma, čudestan su okvir jedne nemirne epohe, unutar koje izvesni dramski pisac – Luciano Secchi, alias Max Bunker, rođen 24. avgusta 1939. u Milanu, dolazi na ideju o stvaranju stripa Alan Ford.

Na početku zamišljen kao satira na serijal filmova o detektivu Jamesu Bondu, strip se nakon niza prerada pojavljuje po prvi put 1969. godine, ali tada već kao žestoka socijalna satira. Drugi ključni čovek, koji će u narednih nekoliko godina (do septembra 1975.) učestvovati u stvaranju prvih 75 epizoda stripa, bio je profesor likovne umetnosti Roberto Raviola, alias Magnus, rođen 30. arila 1939. godine u Bolonji. Strastveni ljubitelj stripa, crtač, stvorio je izuzetno originalan stil koji je vremenom postao jednim od zaštitnih znakova stripa.

A ko su zapravo junaci ove neobične priče, gde su smešteni i o čemu je zapravo reč?

Grupa privatnih detektiva, krajnje neobičnih kvaliteta, okupljena pod veoma eksplozivnim nazivom TNT prikriva svoju pravu ulogu i delatnost unutar jedne od elitnih cvećarnica Pete avenije grada New Yorka. Upadajući iz epizode u epizodu u niz manje više neverovatnih, nadrealnih situacija, grupa  na čudesan kluzoovski način rešava kriminalne i druge probleme, u rasponu od lokalnih do onih globalne prirode, živeći istovremeno  sama na marginama tog istog društva u jednom od mnogih autentičnih geta.

Glavni anti  junak ove čudesne skupine, oličenje naivnosti i dobrote – ALAN FORD je nespretni i rasejani dugajlija u crnom, koji kao bivši reklamni agent i socijalni slučaj, dospeva zabunom u pomenutu grupu. Detektiv iz nužde, uprkos svojoj trapavosti i maleroznosti ubrzo postaje miljenik mnogih, jer su njegova glavna oružja lepota i dobrota. Prisećam se jedne od kultnih scena iz najboljeg stripa svih vremena… Nakon što je uhićen u špijunskoj akciji, Alan Ford biva podvrgnut mučenju radi priznanja na taj način što mora neprestano da sluša Šubertovu ,,Nedovršenu“ simfoniju. Nakon sati iznurivanja, Alana uspeva da oslobodi njegova TNT ekipa. Na pitanje prijatelja kako je podneo pomenutu torturu, Alan u svom neodoljivom stilu saopštava:
Sreća pa je bila ,,nedovršena“!

Drugi u ovom kratkom predstavljanju, legendarna prznica i buntovnik protiv svega, u čuvenoj Šerlok Holms odeždi jeste BOB ROCK. Svojom zajedljivošću, borbenošću i eksplozivnošću Bob daje dinamiku svim bizarnim alanfordovskim situacijama. Njegove sarkastične opaske (videti samo epizodu Idila), sukobi sa okolinom, čudesna veličina nosa i poetski uzleti u stilu: Kiša je padala sa neba, kao voda iz oblaka, bili su i ostali zaštitnim znacima stripa. Legendarna je scena sa početka jedne od urnebesnih epizoda u kojoj učestvuju Bob Rock i Debeli šef… Na putu ka izvršenju zadatka, njima dvojici se pokvari jedan od čuvenih automobila, konstrukcija genija Grunfa. Debeli šef šalje Bob Rocka po pomoć, rekavši mu da pita prvog na koga naiđe da im pomogne. Bob odlazi i nakon dužeg vremena se vraća. Na pitanje Debelog šefa: Da li si našao nekog i da li si ga pitao za pomoć?, Bob odgovara potvrdno. Potom Debeli šef iznova pita: I šta je rekao?, dok Bob odgovara: Ništa… Zbunjen, Debeli šef insistira da ga Bob odvede do stranca kojeg je pitao za pomoć. Oni odlaze i nakon nekog vremena nailaze na pustu poljanu na kojoj stoji samo traktor. Debeli šef, iznerviran, ponovo upita: Pa koga si pitao za pomoć?, dok mu Bob nemoćno i stidljivo pokazuje na traktor, uz reči: Pa rekli ste – prvog, na koga naiđem!!! Na scenu potom stupa volšebni engleski plemić u elegantnom odelu skitnice SIR OLIVER. On je ostao oličenje britanske oholosti, kleptomanskih sklonosti i prilagodljivosti na sve životne situacije. Ovaj krajnje lucidan lik je prototip modernog i neuništivog pojedinca današnjice, kameleona postinduistrijskog doba.



Negde iza pomenute trojice mladića vuku se četiri metuzalema. Prvi od njih, JEREMIJA LEŠINA, dovoljno je rečito predstavljen samim imenom. Nakon što je stigao u grupu kao bivši prodavac limuna, nastanjen u kanalizacionim cevima odbačenim sa gradilišta, Jeremija postaje simbol beskorisnosti, staračke malaksalosti, hipohondrije i stanište svih mogućih i nemogućih bolesti. Zajedno sa Lešinom nastupa simbol letargije, lenjosti, neefikasnosti, pa i telesne i mentalne zapuštenosti DEBELI ŠEF. Jedna od čuvenih scena sa Debelim šefom je sledeća: radeći pri vojsci kao pisar on dobija zadatak da napiše brzojav koji mu diktira oficir. Nakon dugog diktiranja i opširne poruke, oficir proverava kako je Debeli šef napisao brzojav. Na njegovo veliko iznenađenje, od mnoštva izdiktiranog teksta on pronalazi na papiru samo ispisana dva slova: Š i T… Na njegovo besno reagovanje i kritiku, Debeli šef lakonski odgovara: ŠT…zar nisu lijepo napisana!? Sledeći elitni predstavnik skupine je bivši avijatičar i tehnološki genije GRUNF. On je i tvorac legendarnih parola tipa:
Tko leti-vrijedi, tko vrijedi-leti, tko ne leti-ne vrijedi!

Kao šlag na torti pojavljuje se vrhunski lik NJEGOVE VISOSTI – BROJ JEDAN. Metuzalemski diktator, čiji pogled isijava zlobu i ubitačni cinizam je duhovni vođa ekipe, galantni rasipnik i učesnik svih ključnih povijesnih zbivanja (koja su sve do jednoga, naravno, krivo interpretirana u historijskim udžbenicima). Dominantan u svakom pogledu, Broj 1 zaokružuje ovu kultnu skupinu. Uz famoznu sedmorku kroz strip defiluje niz urnebesnih kreatura, što životinjskog, što ljudskog podrijetla: pas Nosonja, mali krznaš Skviki, papiga Klodovik, Superhik, Trio Fantastikus, Gumifleks, Margot…

Hoćemo kruha i čokolade!

Otkačenim jezičkim stilom i tematskom različitošću u odnosu na ostale ,,obične”stripove Alan Ford nije odmah naišao na veće razumevanje. Ipak, vremenom je njegov satiričan stil počeo ulaziti u pore mladih ljudi. Prepoznavši sebe kao gubitnike unutar izrabljivačkih, licemernih sistema i lako se poistovetivši sa antiherojem Alanom, oni su počeli da furaju alanfordovski fazon, sagledavajući u iskrivljenom ogledalu stvarnosti sasvim novu verziju ,,stvarnih i zvaničnih”događanja.

Političari svih mogućih profila, svakojaki  prevaranti, ubice, alhemičari, bogataši i vojskovođe, vlastodršci, naučnici, umetnici i drugi, obrađeni su satirom, ironijom i parodijom na osebujan način. Kontrast bogatstva i bede, zvanične i nepoželjne verzije istorije, stvara pred očima čitaoca pročišćenu, i od banalnosti i laži oslobođenu sliku sveta koji ga okružuje. Ni likovi iz grčke i rimske mitologije nisu bili pošteđeni lucidne i beskompromisne kritike. Izuzeta je bila jedino religija. Ako i ne siđemo u ove socijalno-psihološke dubine stripa, njegove dosetke, scene i situacije junaka dovoljan su razlog vanvremenskog kvalitete, pogodne za sve ukuse i generacije.

Oštrina kritičkog tona Alan Forda jedan je od mogućih razloga ne baš široke prihvaćenosti stripa u svetu Zapadne civilizacije (izuzeci su, gle čuda, matična Italija i bivša nam SFR Jugoslavija). Ključna ličnost u popularizaciji stripa na ovim našim alanfordovskim prostorima (prostorima gde je Alan Ford zaživeo kao nigde, postavši najcrnjom varijantom svog vizionarskog duha i beznađa ljudske egzistencije) svakako je bio i ostao hrvatski književnik i prevodilac Nenad Brixy. Prevodeći gotovo neprevodive igre reči sa italijanskog originala, on je stvorio jedinstven hrvatski alanfordovski jezik koji se proširio diljem nekadašnje zemlje (tko je čitao, razumjeće).

Bez obzira na kasniji pad kvaliteta stripa, od kojeg je nažalost ostalo samo ime kao tekovina neprocenjivog kvaliteta, zauvek će živeti mnoštvo antologijskih epizoda. Pomenimo samo neke: Zoo simfonija, Ucviljeni diktator, Šuplji zub, Dvanaest umjetnika, Traži se Alex Barry, Idila, Kako je nastala grupa TNT, Udar munje, Cirkus…

Alan Ford je jedan jedini i neponovljiv, kao i decenija u kojoj je nastao. On ostaje mnogo, mnogo više od običnog stripa za mnoge generacije – jedna vrsta načina razmišljana, humora, dosetki i sasvim neobičnog ludila. Za mnoge od nas inficirane ovim stripom, Alan Ford postaje čitava jedna životna filozofija, pogled na svet i elegantna, ironično-sarkastična oporba u odnosu na svu malograđanštinu sveta i sve rigidne sisteme čiji je jedini cilj da što više zaglupe čoveka, obesmisle mu život i iskoriste ga kao roba i eventualnog glinenog goluba na nekom od ,,humanih“ ratišta za sopstvene, bolesne ciljeve… Jer kako se u jednoj od bitnih filozofskih dosjetki u ovom stripu i filozofskom priručniku za neodrasle kaže:
Bolje cijeli život u izobilju, nego li jedan dan u bijedi !!!

 

pulse