Veče. Sedim u bifeu Ateljea 212. Ušao je kolega Zoran Radmilović, gladeći svoje guste brkove. Naslonio se na zid, šarmantno isturio stomak i počeo da ga gladi zadovoljno puštajući zvuke podrigivanja: ,,Oh, oh, oh. Zoro, daj mi jednu dobru kafu”.
,,Jesi li se toliko najeo baklava?”, dobacio mu je drugi kolega.
,,Jesam, mamu vam j…. nacionalističku.”
Te večeri saznajem da je Zoran Radmilović, u znak protesta, svakog dana i večeri, posećivao porazbijane poslastičarnice u Beogradu čiji su vlasnici bili Albanci. Nije bio ješan, ali bi popio neku bozu ili kafu i ohrabrivao ih. Zoran Radmilović je bio Čovek.”
Iz knjige B. Fehmiua ,,Blistavo i strašno
6yka
