Državno nasilje nad civilnim stanovništvom koje je bilo uvod u rat na Kosovu, počelo je mnogo pre mog rođenja, a sam rat, u svojim najrazličitijim oblicima, proteže se kroz ceo život moje generacije. Obeležavanje godišnjice početka bombardovanja SRJ među pripadnicima generacija rođenih osamdesetih i devedesetih, i ove će godine izazvati zbunjenost i produbiti neznanje koje mladi u Srbiji imaju o bombardovanju i o ’ratovima u bivšoj Jugoslaviji’.
Kada tim ljudima kažete rat, oni su ubeđeni da im govorite o NATO bombardovanju; malo je onih koji znaju da je pre toga uopšte bilo rata u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu. Opšti je utisak da ne postoji svest o pravim razlozima zbog kojih je do tih ratova, i na kraju bombardovanja SRJ, uopšte došlo i na koji su način ti događaji povezani. Država se trudi da ovakvo stanje svesti održi, ali ne propušta da implicira da je godišnjica bombardovanja tek jedan u nizu parastosa koji obeležavaju ’postradanja srpskog naroda’.
U tu sliku uklapaju se i ruševine u centru Beograda, pored kojih odrastaju generacije mladih prihvatajući ih kao ponosni deo nacionalnog i gradskog dekora. Spajanje nepovezanih događaja (na primer savezničkog bombardovanja Beograda 1944. i NATO intervencije 1999) i njihovo pojedinačno iskrivljeno tumačenje zasnovano na propagandi, a ne istorijskim činjenicama, pored toga što proizvodi iritirajuću kakofoniju, za posledicu ima i promovisanje teze o nedužnom srpskom narodu, nevinoj žrtvi viševekovne zavere Amerike, celog zapadnog sveta, Vatikana, engleske kraljice, itd.
Ono o čemu se u Srbiji uporno ćuti, jesu okolnosti zbog kojih je do ratova i bombardovanja SR Jugoslavije uopšte došlo. To ne čudi, jer se u domaćoj javnosti malo govori o stepenu odgovornosti koju je nekadašnje rukovodstvo ove države imalo za ratove na prostoru bivše Jugoslavije, kao i za njenu dezintegraciju. To je, između ostalog, posledica činjenice da su naslednici, ideolozi, saradnici i bivši članovi tog istog rukovodstva i dalje politički aktivni i na najvišim državnim i drugim javnim funkcijama. Tako se postiže opšta konfuzija u kojoj se prosečan građanin baca u vrtlog oprečnih informacija i tumačenja, iz koga se umoran i nezaintersovan vraća svojim svakodnevnim problemima, što sve zajedno za posledicu ima uspešno zataškavanje zločina i aboliranje zločinaca.
Ćuti se, dakle, o okolnostima koje su dovele do ’svih žrtava’, kojima ovih dana beogradske vlasti dižu spomenik, čime se generacijama koje politika ne zanima, a ratova se ne sećaju, a u koje spada i moja (rođeni u SFRJ, odrastali u SRJ), poručuje da su za ’ratove devedesetih’ zapravo krivi svi, da nemamo čega da se stidimo, naprotiv; da je istina negde tamo, daleka, nepouzdana i nedokučiva, da su istorija i politika apstraktne oblasti života i da je sve to zajedno ionako previše komplikovano da bi se razumelo. Ne propuštaju, ipak, da morbidnim ’proslavama’ ratnih godišnjica ukažu na ispravnost velikosrpske nacionalističke politike i nevinost ’naše strane’. Mnogi pojedinci i grupe, uz blagonaklonost većine medija, ni ove godine neće propustiti priliku da bombardovanje Jugoslavije predstave u kontekstu nepravedne i ničim izazvane agresije protiv Srbije i ’svega što je srpsko’. Onaj deo javnosti koji javno govori istinu o našoj ratnoj prošlosti ostaće i dalje tih, skrajnut na marginu, bez mogućnosti da utiče na javno prećutkivanje i falsifikovanje sasvim nedavne istorije.
Bombardovanje SRJ je u srpskoj javnosti godinama unazad predstavljano kao jednostrani nasilni akt, zaverenička agresija država zapadne Evrope i Amerike protiv Srbije, a sve u cilju da ’nam uzmu Kosovo’. Stvari, međutim, stoje sasvim drugačije.
Kontekst
Uspostavljanje policijske države na Kosovu koju je pratio žestok državni teror, etničko čišćenje i proterivanje Albanaca, imalo je svoje faze, razvoj i posledice. Ono što se u domaćoj javnosti često percipira kao ’početak kraja kosovske krize’, a to je bombardovanje SR Jugoslavije, nedovoljno se posmatra u kontekstu događaja koji su bombardovanju prethodili i koji, u određenom smislu, predstavljaju podlogu u kojoj je bilo moguće Miloševićevo rasparčavanje Jugoslavije i masovni zločini protiv civilnog stanovništva na Kosovu – koji su na kraju doveli do intervencije NATO pakta 1999. godine.
Nakon Titove smrti, preko 77 odsto stanovništva na Kosovu činili su Albanci. Tada je još uvek važio Ustav SFRJ iz 1974, koji su mnogi srpski intelektualci smatrali ’dželatom Srbije’, jer srpskim vlastima s jedne strane nije dozvoljavao dominaciju nad Jugoslavijom, dok je s druge široka decentralizacija propisana Ustavom Vojvodini i Kosovu davala nadležnosti slične onima koje su imale ostale jugoslovenske republike, što je među političkom i intelektualnom elitom u Srbiji izazivalo frustraciju.
Godine 1981, u Srbiji sve glasnije počinje da se govori o promeni Ustava. Istovremeno, na Kosovu, marta 1981, studenti Univerziteta u Prištini organizuju mirne demonstracije na kojima se prvi put čuo zahtev ’Kosovo Republika’. Zahtev demonstranata bio je uspostavljanje ravnopravnog položaja Albanaca u okviru Jugoslavije priznanjem albanske narodnosti, umesto dotadašnjeg statusa nacionalne manjine. Jugoslovenska vlast je na demonstracije odgovorila slanjem vojske koja se obračunala sa demonstrantima, kada je ubijeno više desetina đaka i studenata.
U godinama koje slede, počeće zavođenje vojne uprave nad Kosovom, koju su pratile masovna hapšenja i represija nad onima koji su se zalagali za nezavisnost Kosova. Paralelno sa tim, pripadnici srpske političke, intelektualne i verske elite oživljavaju kosovski mit i u javnosti počinju da šire govor mržnje prema kosovskim Albancima, uz teorije zavere o ’genocidu nad Srbima na Kosovu’.
Ilustrativni su primeri Apela za zaštitu srpskog življa i njegovih svetinja na Kosovu i Metohiji iz 1982, koji su uglavnom potpisala sveštena lica, među njima i Amfilohije Radović; i Peticija 2016 građana Kosova iz 1985. godine, u čijem je stvaranju učestvovao i Dobrica Ćosić. Uticaj srpske nacionalističke intelektualne elite kulminirao je godinu dana kasnije, septembra 1986, kada je objavljen Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti, koji se smatra ideološkom osnovom, svetim pismom nacionalističke Miloševićeve politike, koja je za cilj imala etnički čistu, Veliku Srbiju. U tom se dokumentu zahtevi Albanaca za ravnopravnošću tumače kao ’fizički, politički, pravni i kulturni genocid nad srpskim stanovništvom’.
Kao jedan od rezultata višegodišnje kampanje, aprila 1987, kosovski Srbi u Kosovu Polju organizuju demonstracije protiv ’albanskog rukovodstva pokrajine’. U fingiranom sukobu sa pokrajinskom policijom, Milošević izgovara čuvenu rečenicu ’Ne sme niko da vas bije’, čime osvaja naklonost kosovskih Srba. Iste godine, dogodila se Osma sednica Saveza komunista Srbije, na kojoj je pobedila nacionalistička struja Slobodana Miloševića, kada on i faktički preuzima sav uticaj i vlast u partiji. Dve godine od tog događaja biće dovoljno vremena da se Milošević na talasu nacionalističke histerije inauguriše kao novi nacionalni lider, centralizuje vlast i početkom 1989. godine nasilno ukine autonomiju Kosova. Na Kosovu je zavedeno vanredno stanje, vojska i policija su gušile svaki vid otpora, pohapšeno je na stotine ljudi, a na demonstracijama Albanaca krajem marta 1989. policija je, prema podacima Human Rights Watch-a, ubila 24 osobe. Tri meseca kasnije, u okviru proslave 600. godina od poraza srpske vojske u Kosovskom boju, 28. juna 1989. godine, Milošević drži govor na Gazimestanu, u kome najavljuje da za ostvarenje ciljeva njegove politike ni oružani sukobi nisu isključeni. (’Opet smo pred bitkama i u bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene.’)
Pet meseci kasnije, dolazi do pada Berlinskog zida i kraja hladnog rata. Dva dana nakon početka rušenja Berlinskog zida, na izborima za predsednika predsedništva, građani Srbije Miloševiću daju plebiscitarnu podršku i izglasavaju ga za novog nacionalnog lidera – dobio je 86 odsto glasova u Srbiji, 92 odsto u Beogradu, 98 odsto u Nišu, 99 odsto u Kuršumliji. Neposredno nakon izbora, 14. novembra 1989. godine u intervjuu Rojtersu, Milošević prvi izgovara danas svima poznatu rečenicu ’Kosovo je srce Srbije’.
U domaćim medijima nastavlja se histerija, govor mržnje i huškanje protiv albanskog stanovništva na Kosovu. Građani Kosova uveliko se nazivaju separatistima, šiptarskim teroristima, zlostavljačima, ubicama. Jula 1990. godine, Milošević nasilno ukida autonomiju Kosova, a Skupština Kosova donosi Ustavnu rezoluciju kojom se Kosovo proglašava nezavisnom republikom u okviru Jugoslavije. Tri dana kasnije, Srbija raspušta kosovski parlament i smenjuje glavne urednike javnih glasila na Kosovu. U to vreme, dolazi do formiranja paralelnih kosovskih institucija koje rade u ilegali. Godine 1991, kosovska Vlada u senci i Skupština raspisuju referendum o nezavisnosti, kada je proglašena nezavisna država Kosovo i formiran niz paralelnih institucija (školstvo, zdravstvo, poreski sistem itd), koje su bile direktno suprotstavljene zvaničnim institucijama pod kontrolom Srbije.
U godinama koje dolaze, Miloševićeva politika bila je fokusirana na rasparčavanje Jugoslavije i ratove u Hrvatskoj i Bosni, dok je na Kosovu zavedena policijska država. Nakon što su vlasti iz Beograda preuzele kosovske institucije, stotine hiljada kosovskih Albanaca je otpušteno iz državnih institucija i firmi. Većina škola na albanskom jeziku prestalo je sa radom, pa su se albanski đaci i studenti obrazovali na maternjem jeziku u dubokoj ilegali, po privatnim stanovima i napuštenim zgradama. Milošević se borio protiv svakog organizovanja među Albancima, pa ih je srpska policija na Kosovu godinama rutinski privodila, maltretirala i zlostavljala. Politički predstavnici kosovskih Albanaca koje je predvodio Ibrahim Rugova pružali su pasivni, nenasilni otpor srpskim vlastima odbijajući da učestvuju u zvaničnim političkim strukturama.
Sve do okončanja rata u Bosni 1995. godine, nenasilna strategija otpora imala je široko uporište među albanskim stanovništvom. Tokom i naročito posle rata u Bosni, počinju da se formiraju paravojni odredi kosovskih Albanaca koji preduzimaju nasilne akcije prema kosovskim Srbima, predstavnicima i institucijama zvanične Srbije na Kosovu. Godine 1996, Oslobodilačka vojska Kosova (formirana 1994) počinje sve češće da se sukobljava sa srpskom policijom i civilnim stanovništvom. Sukobi OVK i srpskih specijalnih policijskih i paravojnih jedinica nastalih tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, 1998. eskaliraju u tzv. Kosovski rat sa još neutvrđenim brojem žrtava. Podaci Fonda za humanitarno pravo ukazuju da je reč o preko 15.000 ubijenih i nestalih samo u periodu 1998-2000.
Miloševićeva politika je tokom 1999. sprovodila i kampanju ’brisanja identiteta’, u kojoj su kosovskim građanima albanske nacionalnosti oduzimana i uništavana lična dokumenata i drugi dokazi o državljanstvu. Uništavani su glasački spiskovi, opštinske arhive i matične knjige. Na taj način, mnogi kosovski Albanci ostali su bez ikakvih dokaza o svom identitetu. Ubistva i masovna proterivanja bila su praćena pljačkom i iznuđivanjem od strane pripadnika srpskih paravojnih formacija, koji su ’prolaskom’ kroz albanska naselja iza sebe ostavljali pustoš. Srpske snage bezbednosti primoravale su Albance na kopanje rovova, bunkera i druge teške fizičke poslove, koristili ih kao ljudski štit u sukobima, a tokom NATO intervencije na Kosovu su postavili i oko 50.000 nagaznih mina.
Preko 850.000 Albanaca proterano je iz svojih domova tokom 1998. i 1999. godine. Đinđićeva vlada objavila je 2001. podatak o otkriću masovne grobnice kod Batajnice, koju su pratila otkrića još četiri grobnice, sa ukupno oko 1.000 ubijenih kosovskih Albanaca doveženih sa Kosova i pokopanih u Srbiji, u cilju zataškavanja zločina protiv civilnog stanovništva. Sumnja se da postoji još nekoliko masovnih grobnica na teritoriji Srbije. Njihov broj i lokacija za sada su nepoznati, iako o tome postoje osnovane sumnje. Masovna kršenja ljudskih prava koje je sprovodio Miloševićev režim bila su razlog zbog kojeg se međunarodna zajednica umešala u sukob i pokušala da bude medijator u njegovom rešavanju.
Rambuje, bombardovanje, Kumanovo
Tokom čitave 1998, međunarodna zajednica, sada sa već višegodišnjim iskustvom u mirovnim pregovorima sa Miloševićevim režimom, pokušava na brojne načine da zaustavi divljanje nad civilnim stanovništvom i etničko čišćenje na Kosovu, koje je u državnim medijima u Srbiji predstavljano kao ’rat srpskih snaga protiv terorističke OVK’. Protesti na ulicama Prišine početkom marta 1998. bili su uvod u razbuktavanje rata na Kosovu. Ubijanje albanskih i srpskih civila širom Kosova se nastavlja u otvorenom sukobu srpskih snaga i OVK tokom čitave godine.
Septembra 1998. godine, Savet bezbednosti UN usvaja Rezoluciju 1199, kojom se od Srba i Albanaca traži da obustave borbe i otpočnu pregovore. Paralelno sa tim, NATO saopštava da je podignuta borbena gotovost alijanse i donosi Akt upozorenja, kao najavu za vazdušne operacije na Kosovu. Kada je u oktobru akcija NATO alijanse već postala izvesna, delegacija predvođena specijalnim izaslanikom SAD Ričardom Holbrukom dolazi u Beograd, u poslednjem pokušaju da ubedi Miloševića da se povinuje Rezoluciji 1199. Posle nekoliko dana intenzivnih pregovora, 13. oktobra 1998. sporazum je postignut, čime je bila odložena vojna intervencija NATO. Prema sporazumu, Milošević je trebalo da sa Kosova povuče specijalne i policijske jedinice. Beograd se složio da dozvoli pristup 2.000 civilnih OEBS-ovih posmatrača sa zadatkom da nadgledaju i potvrde sprovođenje sporazuma.
Iako su američki predstavnici naglašavali da sporazum Holbruk-Milošević otvara mogućnost za neku vrstu autonomije Kosova, Milošević je sporazum opisao kao garanciju srpske teritorijalne celovitosti i nastavak njene kontrole nad Kosovom. Predstavnici kosovskih Albanaca izražavali su sumnju u to da će dovođenje međunarodnih posmatrača sprečiti dalje sukobe, a Ibrahim Rugova je pozivao NATO da odmah pošalje trupe na Kosovo, što je smatrao jedinom mogućnošću da se kosovski Albanci odbrane od srpskih specijalnih jedinica. Prvi put posle Drugog svetskog rata, 5. oktobra 1998. u SRJ je proglašeno stanje neposredne ratne opasnosti.
Sredinom meseca u Beograd dolaze predstavnici NATO radi potpisivanja konačnog sporazuma utvrđenog tokom razgovora Milošević-Holbruk. Međutim, Milošević tada sa njima ne zaključuje dogovor, već pokušava da izbegne sprovođenje pojedinih odredbi iz sporazuma. U to vreme, na sednicama Generalštaba Vojske Jugoslavije govori se i o toku pregovora sa Holbrukom, a načelnik generalštaba Momčilo Perišić javno izjavljuje da opasnost od strane vojne intervencije na teritoriji SRJ ’još uvek nije otklonjena’. Krajem godine, dolazi do nove eskalacije sukoba na Kosovu, komandant snaga NATO za Evropu Vesli Klark dolazi ponovo u Beograd, razgovori sa Miloševićem završavaju se bez konkretnih rezultata.
Petnaestog januara 1999. godine u kosovskom selu Račak otkriveno je 45 tela ubijenih kosovskih Albanaca. Petnaest dana kasnije, Savet NATO izdaje saopštenje u kome insistira na nastavku pregovora i prekidu nasilja, istovremeno dajući ovlašćenje generalnom sekretaru da ’odobri vazdušne udare po ciljevima u Jugoslaviji, radi sprečavanja humanitarne katastrofe’. To su okolnosti u kojima počinju srpsko-albanski pregovori u zamku Rambuje kod Pariza u februaru 1999. godine.
Pregovore je inicirala Kontakt grupa za Balkan (SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Italija, Rusija) i trajali su 17 dana. Međunarodni posrednici bili su Kristofer Hil (SAD), Boris Majorski (Rusija) i Volfgang Petrič (EU). Srpska delegacija u Rambujeu imala je 13 članova koje je predvodio potpredsednik vlade Ratko Marković. Na čelu delegacije kosovskih Albanaca bio je Hašim Tači, sadašnji kosovski premijer, a u toj delegaciji je sedela i Edita Tahiri koja je danas zadužena za pregovore sa Beogradom. Delegacija Srbije odbila je da direktno ’razgovara sa teroristima’, pa se u Rambujeu pregovaralo iz različitih prostorija, pisanim porukama i preko posrednika. Priština je potpisivanje sporazuma uslovljavala referendumom o samoopredeljenju, a Beograd je odbijao dolazak stranih trupa, kao i referendum o samoopredeljenju Kosova. Pregovori su završeni uslovnim prihvatanjem sporazuma, uprkos tome što se strane nisu saglasile o najvažnijim pitanjima. Beograd je načelno prihvatio široku autonomiju Kosova, ali je izričito odbacio vojni aneks sporazuma, čija bi primena ’praktično značila okupaciju i ograničenje suvereniteta SRJ’.
Petnaestog marta 1999. u Parizu je počeo još jedan krug pregovora o rešenju kosovske krize, ali posle nekoliko dana i ti pregovori su propali. Holbruk po poslednji put dolazi u Beograd. Razgovori sa Miloševićem ovoga puta su trajali kratko, a sam Holbruk je posle razgovora na konferenciji za novinare saopštio da je odgovor jugoslovenske strane negativan. Holbruk je najavio da iz Beograda putuje u Brisel da generala NATO Vesli Klarka obavesti o sadržaju razgovora sa Miloševićem, što je značilo da je početak bombardovanja pitanje dana. Na kraju konferencije za novinare, Holbruk je rekao da je njegov telefon ’i dalje dostupan i da vlasti u Beogradu znaju njegov broj’. Predsednik Srbije Milan Milutinović ranije je u Parizu na pitanje novinara da li je Beograd svestan da odbijanje sporazuma SRJ vodi u rat sa NATO odgovorio: „Que sera, sera.“
Dva dana po Holbrukovom odlasku iz Beograda, 24. marta 1999. počela je intervencija NATO-a pod nazivom Operacija savezničkih snaga, koju su srpski režimski mediji nazvali Operacija milosrdni anđeo. Bombardovanje SRJ trajalo je 78 dana. Tokom 11 nedelja ratnog stanja u SRJ, Miloševićev režim je organizujući javne skupove, tzv. mitinge slobode i zloupotrebom medija, vodio kampanju o ’uspesima jugoslovenske vojske nad NATO snagama’, slavio ’pobede nedužnog srpskog naroda’ vodeći svojevrstan medijski rat protiv celog sveta. U nastojanjima da još više učvrsti podršku među građanima, a istovremeno u pokušaju da obmane međunarodnu javnost vestima o ’masovnom ubijanju civila od strane NATO-a’, pored svakodnevne žestoke propagande, Miloševićev režim je žrtvovao i 16 radnika RTS-a krajem aprila 1999. Prema dostupnim informacijama, zvanični Beograd je bio obavešten da će zgrada RTS-a biti bombardovana, ali je uprkos tome nije evakuisao. Porodice žrtava godinama se bore za istinu o smrti radnika RTS-a. To nije jedini pokušaj Miloševićevog režima da sopstvene zločine pripiše NATO; jedan od primera je i masovno ubijanje zatvorenika u zatvoru Dubrava aprila 1999. Neposredno pre i tokom bombardovanja, kampanja Miloševićevog režima etničkog čišćenja kosovskih Albanaca koja se može sažeti u tri reči – proterati ili ubiti – u javnosti je bila poznata kao Operacija potkovica.
U intervenciji NATO, teško je uništena infrastruktura zemlje, žrtve nikada nisu pobrojane, a prema procenama FHP stradalo je preko 9.000 ljudi. Oni su se pridružili stotinama hiljada stradalih u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Bombardovanje je okončano 9. juna 1999. potpisivanjem Kumanovskog sporazuma, koji je predviđao povlačenje jugoslovenskih snaga bezbednosti sa Kosova, razmeštanje vojnih NATO snaga na celoj teritoriji Kosova i postavljanjem UNMIK, civilne misije Ujedinjenih nacija. Milošević je, međutim, ovaj mirovni sporazum koji je široko ocenjen kao njegova kapitulacija i otvaranje puta ka nezavisnosti Kosova, ocenio kao pobedu SRJ i njegove politike. Sledećeg dana, Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244.
Tokom naredne godine Miloševićev režim beleži pad u podršci građana Srbije, što je bio uvod u njegov poraz na predsedničkim izborima 24. septembra 2000. godine. Za Slobodana Miloševića tada je glasalo preko milion i osamsto dvadeset hiljada građana Srbije, dok je Vojislav Koštunica, predsednički kandidat opozicije, imao 640 hiljada glasova više. Zbog Miloševićevog odbijanja da prizna rezultate izbora, celu Srbiju zahvata talas demonstracija koji kulminira u Beogradu, 5. oktobra 2000. godine. Tada je i zvanično okončana Miloševićeva vladavina koja je iza sebe ostavila razbijenu Jugoslaviju, četiri rata u deset godina, stotine hiljada ubijenih, neutvrđeni broj zlostavljanih, raseljenih i prognanih, dok se, prema podacima Međunarodne komisije za nestale osobe, oko 14 hiljada ljudi još uvek vodi kao nestalo.
peščanik
Kada tim ljudima kažete rat, oni su ubeđeni da im govorite o NATO bombardovanju; malo je onih koji znaju da je pre toga uopšte bilo rata u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu. Opšti je utisak da ne postoji svest o pravim razlozima zbog kojih je do tih ratova, i na kraju bombardovanja SRJ, uopšte došlo i na koji su način ti događaji povezani. Država se trudi da ovakvo stanje svesti održi, ali ne propušta da implicira da je godišnjica bombardovanja tek jedan u nizu parastosa koji obeležavaju ’postradanja srpskog naroda’.
U tu sliku uklapaju se i ruševine u centru Beograda, pored kojih odrastaju generacije mladih prihvatajući ih kao ponosni deo nacionalnog i gradskog dekora. Spajanje nepovezanih događaja (na primer savezničkog bombardovanja Beograda 1944. i NATO intervencije 1999) i njihovo pojedinačno iskrivljeno tumačenje zasnovano na propagandi, a ne istorijskim činjenicama, pored toga što proizvodi iritirajuću kakofoniju, za posledicu ima i promovisanje teze o nedužnom srpskom narodu, nevinoj žrtvi viševekovne zavere Amerike, celog zapadnog sveta, Vatikana, engleske kraljice, itd.
Ono o čemu se u Srbiji uporno ćuti, jesu okolnosti zbog kojih je do ratova i bombardovanja SR Jugoslavije uopšte došlo. To ne čudi, jer se u domaćoj javnosti malo govori o stepenu odgovornosti koju je nekadašnje rukovodstvo ove države imalo za ratove na prostoru bivše Jugoslavije, kao i za njenu dezintegraciju. To je, između ostalog, posledica činjenice da su naslednici, ideolozi, saradnici i bivši članovi tog istog rukovodstva i dalje politički aktivni i na najvišim državnim i drugim javnim funkcijama. Tako se postiže opšta konfuzija u kojoj se prosečan građanin baca u vrtlog oprečnih informacija i tumačenja, iz koga se umoran i nezaintersovan vraća svojim svakodnevnim problemima, što sve zajedno za posledicu ima uspešno zataškavanje zločina i aboliranje zločinaca.
Ćuti se, dakle, o okolnostima koje su dovele do ’svih žrtava’, kojima ovih dana beogradske vlasti dižu spomenik, čime se generacijama koje politika ne zanima, a ratova se ne sećaju, a u koje spada i moja (rođeni u SFRJ, odrastali u SRJ), poručuje da su za ’ratove devedesetih’ zapravo krivi svi, da nemamo čega da se stidimo, naprotiv; da je istina negde tamo, daleka, nepouzdana i nedokučiva, da su istorija i politika apstraktne oblasti života i da je sve to zajedno ionako previše komplikovano da bi se razumelo. Ne propuštaju, ipak, da morbidnim ’proslavama’ ratnih godišnjica ukažu na ispravnost velikosrpske nacionalističke politike i nevinost ’naše strane’. Mnogi pojedinci i grupe, uz blagonaklonost većine medija, ni ove godine neće propustiti priliku da bombardovanje Jugoslavije predstave u kontekstu nepravedne i ničim izazvane agresije protiv Srbije i ’svega što je srpsko’. Onaj deo javnosti koji javno govori istinu o našoj ratnoj prošlosti ostaće i dalje tih, skrajnut na marginu, bez mogućnosti da utiče na javno prećutkivanje i falsifikovanje sasvim nedavne istorije.
Bombardovanje SRJ je u srpskoj javnosti godinama unazad predstavljano kao jednostrani nasilni akt, zaverenička agresija država zapadne Evrope i Amerike protiv Srbije, a sve u cilju da ’nam uzmu Kosovo’. Stvari, međutim, stoje sasvim drugačije.
Kontekst
Uspostavljanje policijske države na Kosovu koju je pratio žestok državni teror, etničko čišćenje i proterivanje Albanaca, imalo je svoje faze, razvoj i posledice. Ono što se u domaćoj javnosti često percipira kao ’početak kraja kosovske krize’, a to je bombardovanje SR Jugoslavije, nedovoljno se posmatra u kontekstu događaja koji su bombardovanju prethodili i koji, u određenom smislu, predstavljaju podlogu u kojoj je bilo moguće Miloševićevo rasparčavanje Jugoslavije i masovni zločini protiv civilnog stanovništva na Kosovu – koji su na kraju doveli do intervencije NATO pakta 1999. godine.
Nakon Titove smrti, preko 77 odsto stanovništva na Kosovu činili su Albanci. Tada je još uvek važio Ustav SFRJ iz 1974, koji su mnogi srpski intelektualci smatrali ’dželatom Srbije’, jer srpskim vlastima s jedne strane nije dozvoljavao dominaciju nad Jugoslavijom, dok je s druge široka decentralizacija propisana Ustavom Vojvodini i Kosovu davala nadležnosti slične onima koje su imale ostale jugoslovenske republike, što je među političkom i intelektualnom elitom u Srbiji izazivalo frustraciju.
Godine 1981, u Srbiji sve glasnije počinje da se govori o promeni Ustava. Istovremeno, na Kosovu, marta 1981, studenti Univerziteta u Prištini organizuju mirne demonstracije na kojima se prvi put čuo zahtev ’Kosovo Republika’. Zahtev demonstranata bio je uspostavljanje ravnopravnog položaja Albanaca u okviru Jugoslavije priznanjem albanske narodnosti, umesto dotadašnjeg statusa nacionalne manjine. Jugoslovenska vlast je na demonstracije odgovorila slanjem vojske koja se obračunala sa demonstrantima, kada je ubijeno više desetina đaka i studenata.
U godinama koje slede, počeće zavođenje vojne uprave nad Kosovom, koju su pratile masovna hapšenja i represija nad onima koji su se zalagali za nezavisnost Kosova. Paralelno sa tim, pripadnici srpske političke, intelektualne i verske elite oživljavaju kosovski mit i u javnosti počinju da šire govor mržnje prema kosovskim Albancima, uz teorije zavere o ’genocidu nad Srbima na Kosovu’.
Ilustrativni su primeri Apela za zaštitu srpskog življa i njegovih svetinja na Kosovu i Metohiji iz 1982, koji su uglavnom potpisala sveštena lica, među njima i Amfilohije Radović; i Peticija 2016 građana Kosova iz 1985. godine, u čijem je stvaranju učestvovao i Dobrica Ćosić. Uticaj srpske nacionalističke intelektualne elite kulminirao je godinu dana kasnije, septembra 1986, kada je objavljen Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti, koji se smatra ideološkom osnovom, svetim pismom nacionalističke Miloševićeve politike, koja je za cilj imala etnički čistu, Veliku Srbiju. U tom se dokumentu zahtevi Albanaca za ravnopravnošću tumače kao ’fizički, politički, pravni i kulturni genocid nad srpskim stanovništvom’.
Kao jedan od rezultata višegodišnje kampanje, aprila 1987, kosovski Srbi u Kosovu Polju organizuju demonstracije protiv ’albanskog rukovodstva pokrajine’. U fingiranom sukobu sa pokrajinskom policijom, Milošević izgovara čuvenu rečenicu ’Ne sme niko da vas bije’, čime osvaja naklonost kosovskih Srba. Iste godine, dogodila se Osma sednica Saveza komunista Srbije, na kojoj je pobedila nacionalistička struja Slobodana Miloševića, kada on i faktički preuzima sav uticaj i vlast u partiji. Dve godine od tog događaja biće dovoljno vremena da se Milošević na talasu nacionalističke histerije inauguriše kao novi nacionalni lider, centralizuje vlast i početkom 1989. godine nasilno ukine autonomiju Kosova. Na Kosovu je zavedeno vanredno stanje, vojska i policija su gušile svaki vid otpora, pohapšeno je na stotine ljudi, a na demonstracijama Albanaca krajem marta 1989. policija je, prema podacima Human Rights Watch-a, ubila 24 osobe. Tri meseca kasnije, u okviru proslave 600. godina od poraza srpske vojske u Kosovskom boju, 28. juna 1989. godine, Milošević drži govor na Gazimestanu, u kome najavljuje da za ostvarenje ciljeva njegove politike ni oružani sukobi nisu isključeni. (’Opet smo pred bitkama i u bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene.’)
Pet meseci kasnije, dolazi do pada Berlinskog zida i kraja hladnog rata. Dva dana nakon početka rušenja Berlinskog zida, na izborima za predsednika predsedništva, građani Srbije Miloševiću daju plebiscitarnu podršku i izglasavaju ga za novog nacionalnog lidera – dobio je 86 odsto glasova u Srbiji, 92 odsto u Beogradu, 98 odsto u Nišu, 99 odsto u Kuršumliji. Neposredno nakon izbora, 14. novembra 1989. godine u intervjuu Rojtersu, Milošević prvi izgovara danas svima poznatu rečenicu ’Kosovo je srce Srbije’.
U domaćim medijima nastavlja se histerija, govor mržnje i huškanje protiv albanskog stanovništva na Kosovu. Građani Kosova uveliko se nazivaju separatistima, šiptarskim teroristima, zlostavljačima, ubicama. Jula 1990. godine, Milošević nasilno ukida autonomiju Kosova, a Skupština Kosova donosi Ustavnu rezoluciju kojom se Kosovo proglašava nezavisnom republikom u okviru Jugoslavije. Tri dana kasnije, Srbija raspušta kosovski parlament i smenjuje glavne urednike javnih glasila na Kosovu. U to vreme, dolazi do formiranja paralelnih kosovskih institucija koje rade u ilegali. Godine 1991, kosovska Vlada u senci i Skupština raspisuju referendum o nezavisnosti, kada je proglašena nezavisna država Kosovo i formiran niz paralelnih institucija (školstvo, zdravstvo, poreski sistem itd), koje su bile direktno suprotstavljene zvaničnim institucijama pod kontrolom Srbije.
U godinama koje dolaze, Miloševićeva politika bila je fokusirana na rasparčavanje Jugoslavije i ratove u Hrvatskoj i Bosni, dok je na Kosovu zavedena policijska država. Nakon što su vlasti iz Beograda preuzele kosovske institucije, stotine hiljada kosovskih Albanaca je otpušteno iz državnih institucija i firmi. Većina škola na albanskom jeziku prestalo je sa radom, pa su se albanski đaci i studenti obrazovali na maternjem jeziku u dubokoj ilegali, po privatnim stanovima i napuštenim zgradama. Milošević se borio protiv svakog organizovanja među Albancima, pa ih je srpska policija na Kosovu godinama rutinski privodila, maltretirala i zlostavljala. Politički predstavnici kosovskih Albanaca koje je predvodio Ibrahim Rugova pružali su pasivni, nenasilni otpor srpskim vlastima odbijajući da učestvuju u zvaničnim političkim strukturama.
Sve do okončanja rata u Bosni 1995. godine, nenasilna strategija otpora imala je široko uporište među albanskim stanovništvom. Tokom i naročito posle rata u Bosni, počinju da se formiraju paravojni odredi kosovskih Albanaca koji preduzimaju nasilne akcije prema kosovskim Srbima, predstavnicima i institucijama zvanične Srbije na Kosovu. Godine 1996, Oslobodilačka vojska Kosova (formirana 1994) počinje sve češće da se sukobljava sa srpskom policijom i civilnim stanovništvom. Sukobi OVK i srpskih specijalnih policijskih i paravojnih jedinica nastalih tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, 1998. eskaliraju u tzv. Kosovski rat sa još neutvrđenim brojem žrtava. Podaci Fonda za humanitarno pravo ukazuju da je reč o preko 15.000 ubijenih i nestalih samo u periodu 1998-2000.
Miloševićeva politika je tokom 1999. sprovodila i kampanju ’brisanja identiteta’, u kojoj su kosovskim građanima albanske nacionalnosti oduzimana i uništavana lična dokumenata i drugi dokazi o državljanstvu. Uništavani su glasački spiskovi, opštinske arhive i matične knjige. Na taj način, mnogi kosovski Albanci ostali su bez ikakvih dokaza o svom identitetu. Ubistva i masovna proterivanja bila su praćena pljačkom i iznuđivanjem od strane pripadnika srpskih paravojnih formacija, koji su ’prolaskom’ kroz albanska naselja iza sebe ostavljali pustoš. Srpske snage bezbednosti primoravale su Albance na kopanje rovova, bunkera i druge teške fizičke poslove, koristili ih kao ljudski štit u sukobima, a tokom NATO intervencije na Kosovu su postavili i oko 50.000 nagaznih mina.
Preko 850.000 Albanaca proterano je iz svojih domova tokom 1998. i 1999. godine. Đinđićeva vlada objavila je 2001. podatak o otkriću masovne grobnice kod Batajnice, koju su pratila otkrića još četiri grobnice, sa ukupno oko 1.000 ubijenih kosovskih Albanaca doveženih sa Kosova i pokopanih u Srbiji, u cilju zataškavanja zločina protiv civilnog stanovništva. Sumnja se da postoji još nekoliko masovnih grobnica na teritoriji Srbije. Njihov broj i lokacija za sada su nepoznati, iako o tome postoje osnovane sumnje. Masovna kršenja ljudskih prava koje je sprovodio Miloševićev režim bila su razlog zbog kojeg se međunarodna zajednica umešala u sukob i pokušala da bude medijator u njegovom rešavanju.
Rambuje, bombardovanje, Kumanovo
Tokom čitave 1998, međunarodna zajednica, sada sa već višegodišnjim iskustvom u mirovnim pregovorima sa Miloševićevim režimom, pokušava na brojne načine da zaustavi divljanje nad civilnim stanovništvom i etničko čišćenje na Kosovu, koje je u državnim medijima u Srbiji predstavljano kao ’rat srpskih snaga protiv terorističke OVK’. Protesti na ulicama Prišine početkom marta 1998. bili su uvod u razbuktavanje rata na Kosovu. Ubijanje albanskih i srpskih civila širom Kosova se nastavlja u otvorenom sukobu srpskih snaga i OVK tokom čitave godine.
Septembra 1998. godine, Savet bezbednosti UN usvaja Rezoluciju 1199, kojom se od Srba i Albanaca traži da obustave borbe i otpočnu pregovore. Paralelno sa tim, NATO saopštava da je podignuta borbena gotovost alijanse i donosi Akt upozorenja, kao najavu za vazdušne operacije na Kosovu. Kada je u oktobru akcija NATO alijanse već postala izvesna, delegacija predvođena specijalnim izaslanikom SAD Ričardom Holbrukom dolazi u Beograd, u poslednjem pokušaju da ubedi Miloševića da se povinuje Rezoluciji 1199. Posle nekoliko dana intenzivnih pregovora, 13. oktobra 1998. sporazum je postignut, čime je bila odložena vojna intervencija NATO. Prema sporazumu, Milošević je trebalo da sa Kosova povuče specijalne i policijske jedinice. Beograd se složio da dozvoli pristup 2.000 civilnih OEBS-ovih posmatrača sa zadatkom da nadgledaju i potvrde sprovođenje sporazuma.
Iako su američki predstavnici naglašavali da sporazum Holbruk-Milošević otvara mogućnost za neku vrstu autonomije Kosova, Milošević je sporazum opisao kao garanciju srpske teritorijalne celovitosti i nastavak njene kontrole nad Kosovom. Predstavnici kosovskih Albanaca izražavali su sumnju u to da će dovođenje međunarodnih posmatrača sprečiti dalje sukobe, a Ibrahim Rugova je pozivao NATO da odmah pošalje trupe na Kosovo, što je smatrao jedinom mogućnošću da se kosovski Albanci odbrane od srpskih specijalnih jedinica. Prvi put posle Drugog svetskog rata, 5. oktobra 1998. u SRJ je proglašeno stanje neposredne ratne opasnosti.
Sredinom meseca u Beograd dolaze predstavnici NATO radi potpisivanja konačnog sporazuma utvrđenog tokom razgovora Milošević-Holbruk. Međutim, Milošević tada sa njima ne zaključuje dogovor, već pokušava da izbegne sprovođenje pojedinih odredbi iz sporazuma. U to vreme, na sednicama Generalštaba Vojske Jugoslavije govori se i o toku pregovora sa Holbrukom, a načelnik generalštaba Momčilo Perišić javno izjavljuje da opasnost od strane vojne intervencije na teritoriji SRJ ’još uvek nije otklonjena’. Krajem godine, dolazi do nove eskalacije sukoba na Kosovu, komandant snaga NATO za Evropu Vesli Klark dolazi ponovo u Beograd, razgovori sa Miloševićem završavaju se bez konkretnih rezultata.
Petnaestog januara 1999. godine u kosovskom selu Račak otkriveno je 45 tela ubijenih kosovskih Albanaca. Petnaest dana kasnije, Savet NATO izdaje saopštenje u kome insistira na nastavku pregovora i prekidu nasilja, istovremeno dajući ovlašćenje generalnom sekretaru da ’odobri vazdušne udare po ciljevima u Jugoslaviji, radi sprečavanja humanitarne katastrofe’. To su okolnosti u kojima počinju srpsko-albanski pregovori u zamku Rambuje kod Pariza u februaru 1999. godine.
Pregovore je inicirala Kontakt grupa za Balkan (SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Italija, Rusija) i trajali su 17 dana. Međunarodni posrednici bili su Kristofer Hil (SAD), Boris Majorski (Rusija) i Volfgang Petrič (EU). Srpska delegacija u Rambujeu imala je 13 članova koje je predvodio potpredsednik vlade Ratko Marković. Na čelu delegacije kosovskih Albanaca bio je Hašim Tači, sadašnji kosovski premijer, a u toj delegaciji je sedela i Edita Tahiri koja je danas zadužena za pregovore sa Beogradom. Delegacija Srbije odbila je da direktno ’razgovara sa teroristima’, pa se u Rambujeu pregovaralo iz različitih prostorija, pisanim porukama i preko posrednika. Priština je potpisivanje sporazuma uslovljavala referendumom o samoopredeljenju, a Beograd je odbijao dolazak stranih trupa, kao i referendum o samoopredeljenju Kosova. Pregovori su završeni uslovnim prihvatanjem sporazuma, uprkos tome što se strane nisu saglasile o najvažnijim pitanjima. Beograd je načelno prihvatio široku autonomiju Kosova, ali je izričito odbacio vojni aneks sporazuma, čija bi primena ’praktično značila okupaciju i ograničenje suvereniteta SRJ’.
Petnaestog marta 1999. u Parizu je počeo još jedan krug pregovora o rešenju kosovske krize, ali posle nekoliko dana i ti pregovori su propali. Holbruk po poslednji put dolazi u Beograd. Razgovori sa Miloševićem ovoga puta su trajali kratko, a sam Holbruk je posle razgovora na konferenciji za novinare saopštio da je odgovor jugoslovenske strane negativan. Holbruk je najavio da iz Beograda putuje u Brisel da generala NATO Vesli Klarka obavesti o sadržaju razgovora sa Miloševićem, što je značilo da je početak bombardovanja pitanje dana. Na kraju konferencije za novinare, Holbruk je rekao da je njegov telefon ’i dalje dostupan i da vlasti u Beogradu znaju njegov broj’. Predsednik Srbije Milan Milutinović ranije je u Parizu na pitanje novinara da li je Beograd svestan da odbijanje sporazuma SRJ vodi u rat sa NATO odgovorio: „Que sera, sera.“
Dva dana po Holbrukovom odlasku iz Beograda, 24. marta 1999. počela je intervencija NATO-a pod nazivom Operacija savezničkih snaga, koju su srpski režimski mediji nazvali Operacija milosrdni anđeo. Bombardovanje SRJ trajalo je 78 dana. Tokom 11 nedelja ratnog stanja u SRJ, Miloševićev režim je organizujući javne skupove, tzv. mitinge slobode i zloupotrebom medija, vodio kampanju o ’uspesima jugoslovenske vojske nad NATO snagama’, slavio ’pobede nedužnog srpskog naroda’ vodeći svojevrstan medijski rat protiv celog sveta. U nastojanjima da još više učvrsti podršku među građanima, a istovremeno u pokušaju da obmane međunarodnu javnost vestima o ’masovnom ubijanju civila od strane NATO-a’, pored svakodnevne žestoke propagande, Miloševićev režim je žrtvovao i 16 radnika RTS-a krajem aprila 1999. Prema dostupnim informacijama, zvanični Beograd je bio obavešten da će zgrada RTS-a biti bombardovana, ali je uprkos tome nije evakuisao. Porodice žrtava godinama se bore za istinu o smrti radnika RTS-a. To nije jedini pokušaj Miloševićevog režima da sopstvene zločine pripiše NATO; jedan od primera je i masovno ubijanje zatvorenika u zatvoru Dubrava aprila 1999. Neposredno pre i tokom bombardovanja, kampanja Miloševićevog režima etničkog čišćenja kosovskih Albanaca koja se može sažeti u tri reči – proterati ili ubiti – u javnosti je bila poznata kao Operacija potkovica.
U intervenciji NATO, teško je uništena infrastruktura zemlje, žrtve nikada nisu pobrojane, a prema procenama FHP stradalo je preko 9.000 ljudi. Oni su se pridružili stotinama hiljada stradalih u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Bombardovanje je okončano 9. juna 1999. potpisivanjem Kumanovskog sporazuma, koji je predviđao povlačenje jugoslovenskih snaga bezbednosti sa Kosova, razmeštanje vojnih NATO snaga na celoj teritoriji Kosova i postavljanjem UNMIK, civilne misije Ujedinjenih nacija. Milošević je, međutim, ovaj mirovni sporazum koji je široko ocenjen kao njegova kapitulacija i otvaranje puta ka nezavisnosti Kosova, ocenio kao pobedu SRJ i njegove politike. Sledećeg dana, Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244.
Tokom naredne godine Miloševićev režim beleži pad u podršci građana Srbije, što je bio uvod u njegov poraz na predsedničkim izborima 24. septembra 2000. godine. Za Slobodana Miloševića tada je glasalo preko milion i osamsto dvadeset hiljada građana Srbije, dok je Vojislav Koštunica, predsednički kandidat opozicije, imao 640 hiljada glasova više. Zbog Miloševićevog odbijanja da prizna rezultate izbora, celu Srbiju zahvata talas demonstracija koji kulminira u Beogradu, 5. oktobra 2000. godine. Tada je i zvanično okončana Miloševićeva vladavina koja je iza sebe ostavila razbijenu Jugoslaviju, četiri rata u deset godina, stotine hiljada ubijenih, neutvrđeni broj zlostavljanih, raseljenih i prognanih, dok se, prema podacima Međunarodne komisije za nestale osobe, oko 14 hiljada ljudi još uvek vodi kao nestalo.
peščanik
