Braća po dugu

Slavoj Žižek i Srećko Horvat, Što Europa želi? (Zagreb: Algoritam, 2013.; Preveli Marko Perožić, Vladimir Cvetković Sever i Dubravka Franz Spiliotopoulou.)

Pisanje ove kritike poklopilo se s dva značajna događaja u političkom životu Evrope. Najpre su počeli protesti u Kijevu, da bi zatim, nama mnogo bliže i zanimljivije, buknule demonstracije u Tuzli koje su se potom proširile u više gradova Bosne i Hercegovine. Ako tome dodamo najveću krizu koja je zahvatila Evropsku uniju od svog postojanja u ovom obliku, kao i primanje Hrvatske kao nove članice od 1. jula prošle godine, imamo sijaset razloga da prosto 'progutamo' ove tekstove.

Što Europa želi? je skup tekstova slavnog, preslavnog Slavoja Žižeka i harizmatičnog (kako ga je Oliver Stoun glavom i bradom opisao) hrvatskog filozofa Srećka Horvata kome, reklo bi se, vreme tek dolazi, seda brada i sve što nužno ide kod intelektualaca. Ispred nas je ukupno 18 tekstova, ravnopravno podeljenih po 9 Žižekovih i 9 Horvatovih, koji se naizmenično smenjuju. Neki od tekstova su stariji (Žižekov 'Što Europa želi' iz 2004.), a neki su po prvi put objavljeni u ovoj knjizi što predstavlja kuriozitet zbirke. I na koncu, tj. na početku stoji predgovor Alexisa Tsiprasa ('najopasnijeg' grčkog političara) kao najava zajamčene oštrine i brtitkosti tekstova.

Grčki scenario kao model za celu Evropu, beskrupolozne privatizacije, pogubna i krajnje ksenofobična politika prema imigrantima, učahurivanje Evropljana u korporativne torove poslušnih građana koji uredno odvajaju plastiku od stakla, razvoj novih fašistoidnih tendencija i jačanje radikalne desnice (npr. Zlatna zora u Grčkoj) glavne su teme ove knjige. Kako kaže Horvat u predgovoru za hrvatsko izdanje, cilj knjige nije "sveobuhvatna autopsija Europske unije... Njezina je skromna intencija da barem naznači obrise krize jedne Ideje." (str. 9)

Možemo govoriti o neospornom značaju ovih tekstova: s jedne strane o analizi Žižeka i Horvata koja pozicionira trenutno stanje levice u Evropi, te sa druge strane o izvesnoj anticipaciji kasnijih događaja kao što je rast radikalne desnice u Grčkoj. Međutim, ovde bih se ipak zadržao na jednom segmentu koji mi deluje kao differentia specifica ove zbirke tekstova. To je pre svega ideja o trećoj opciji – novoj Evropi, koju kroz svoje redove proturaju i Žižek i Horvat. To je, uslovno rečeno, treći put koji stoji naspram američkog kapitalizma u svojoj blagoj kataklizmi i kineskog kapitalizma s 'azijskim vrednostima', odnosno kapitalizma koji je pokazao da "brak između njega i demokratije nije više nužan". To je put koji je kritičan prema Evropskoj uniji kao takvoj danas, ali snažno otvoren prema evropskim legatskim vrednostima demokratije, antifašizma, antišovinizma, tj. prema Evropi kao personifikaciji Francuske revolucije u svemu što Liberté, Egalité, Fraternité zapravo podrazumevaju.

Drugim rečima, to je put ka 'nepredvidivoj' budućnosti, kako Horvat naglašava u tekstu 'Imaju li tržišta osjećaje?', distancirajući predvidivu budućnost korporativne Evrope od jedine prave budućnosti koja je otvorena. Pritom se Horvat poziva na Derridino razlikovanje pojmova l’avenir i la future. Dakle, ono što ove tekstove spaja u jednu celinu, pored jasne tematske povezanosti kao i niti u obliku Grčke koja se konstantno provlači, jeste gotovo otvoreni poziv autora na promišljanje novih mogućnosti koje ne podrazumevaju nužno odricanje od Evropske unije.

Tu zapravo i nastaje problem. Može li se pričati o Evropi bez Evropske unije? Možemo li govoriti o drugačijoj strukturi Evropske unije od sadašnje ukoliko znamo da briselski birokratizam, beskrupolozna pljačka tokom privatizacija usko povezana sa stranim 'ulaganjima', te sve veća i jasnija klasna podela penetriraju u samu srž svakodnevnog života Evropljanina? Zapravo, pravo pitanje možda glasi: je li kasno za novu Evropu ako još uvek staru nismo razorili? Horvat je upotrebio citat Gramscija iz Zatvorskih beležnica: "Dok staro umire, a novo se ne može roditi, nastupa doba čudovišta”. Upravo se u takvom manirističkom razdoblju danas i nalazimo te je i Horvat sam zaljučio: "Stara Europa ubrzano umire, a novo nikako da se rodi. Čudovišta su svuda oko nas". (str. 9).

Kao neku vrstu svetlosti na kraju tunela, kao model ili mogući model za buduća rešenja, Žižek i Horvat apostrofiraju Aleksisa Tsiprasa i njegovu Sirizu, da bi Žižek u tekstu 'Jednostavna hrabrost odluke: lijeva počast za Thatcher' uskliknuo da je dosta bilo postojane levičarske mizerabilnosti i da je konačno došlo vreme za novog levog lidera: "Danas, u ovoj situaciji, trebamo Thatchericu ljevice: vođu koji bi ponovio njezine korake, ali sa suprotnim predznakom, preobličujući čitavo polje pretpostavki koje dijele današnje političke elite svih orijentacija.” (str. 139). Nije nebitno što je to ujedno poslednji tekst u knjizi (nakon toga slijede razgovori između autora), te da je ta vrla rečenica poslednja u tom tekstu. Pa ću uzeti za slobodu da je predstavim kao svojevrsnu revolucionarnu parolu koja svojim slovima brodi ka nekoj mogućoj, boljoj budućoj konstelaciji evropskih žutih zvezdica.

Međutim, problem nastaje kada se ova rečenica i njen značaj postave naspram (po meni) najupečatljivijem tekstu u knjizi 'Odriješi nas duga našeg'. Naime, pozivajući se na Mauricija Lazarata, Žižek u ovom tekstu izvrsno razvija teoriju o večito zaduženom subjektu savremenosti koji praktikuje dve vrste rada, plaćeni rad i rad na sebi koji je potreba "da bi se proizveo subjekt koji je u mogućnosti obećati, vratiti dugove i koji je spreman preuzeti krivnju zbog toga što je zadužen." (str. 121) U ovakvim okolnostima subjekt je lišen mogućnosti vladavine svojim vremenom i procene sopstvenog ponašanja, a kapacitet samostalnog ponašanja je strogo skrojen.

Tu se postavlja pitanje: kako izabrati Sirizu (sve Sirize širom Evrope ako ih ima) kada je manevarski prostor zaduženog građanina sveden na ono što kreditodavac dozvoljava. Dakle, ono na šta nam Žižek i Horvat ne ukazuju jeste da li je zaista apatija ta koja nije izglasala Sirizu (u nekim tekstovima oni nisu znali ishod izbora u Grčkoj), ili je ipak dug taj alat kojim se vlast služi da stvori novi dug. U tom vrzinom kolu su kanda i pojedinci i kolektiviteti (države), te je pitanje može li se subjekt ponašati drugačije ako se "sjeća da (već) duguje pa se mora ponašati tako da bude u mogućnosti vratiti"? Drugim rečima nalazi li se Evropa u situaciji kada je dug postao apsudran eksces, "te se ni ne očekuje vratiti"? Jesu li točkovi mehanizma pokrenuti tako da ih puko skretanje u levo ili u desno zapravo ne može zaustaviti, štaviše u nekim uslovima može ih čak i pospešiti? To su pitanja na koja bih voleo da pročitam odgovor premda se mora istaći da autori na konačna rešenja nisu ni pretendirali, već su ih samo naslutili svojim viđenjima.

Moram istaći i vidljiv uticaj Slavoja Žižeka na Horvata, što naravno nije nikakvo čudo, pa se ponekad mogu prepoznati jasne parafraze poznatog filozofa u rečima 'harizmatičnog' filozofa.  Recimo, u tekstu 'Rat i mir u Europi' Horvat koristi poznato poricanje Octavea Mannonija: "Znam vrlo dobro ali..." Jamačno, to miriše na Žižekovo često pozivanje na tu rečenicu uz upotrebu famoznog primera iz psihoanalize u kome izvesni čovek misli za sebe da je seme koje će kokoška pokljucati. U prilog tome ide i pominjanje Kusturice u tekstu 'Zašto EU treba Hrvatsku', u vrlo poznatom kontekstu predstavljanja Balkana, što je također Žižekov jako često korišćen argument. To nipošto ne znači da Horvat nema pravo da misli isto, samo je podudarnost ipak prisutna. S druge strane u svojim tekstovima Horvat pokazuje mnogo više od onoga što se može čuti u njegovim javnim nastupima, pa se polako ali sigurno instalira kao jedan od najbitnijih mislioca na post-jugoslovenskim prostorima i šire.

Sve u svemu, vrednost ove knjige jeste u isticanju surovih činjenica koje se više ne mogu nazvati samo budućnošću već savremenom zbiljom, a koje se može sabiti u citat iz evropske himne: Alle Menschen werden Brüder ("Svi će ljudi biti braća”). Problem je u tome što ćemo biti (ili već jesmo) braća u korporativnom zagrljaju dugovanja kao modusa vivendi; robovi antagonizama neoliberalnog, kognitivnog semio-kapitalizma, društva dehronotopizacije kultura usled (usred) druge globalizacije; braća po klasnim raslojavanjima, savremenim ideologijama svakodnevnog života lišenih malih čuda i braća po nostalgiji koja sve više dobija na značaju i od koje se naravno sve više zarađuje.

Dalibor Plečić
foto: John Higgins***

Dalibor Plečić (1979, Strumica) diplomirao Opštu i komparativnu književnost u Skoplju. Trenutno na master studijama iz Bibliotekarstva i informatike na Beogradskom univerzitetu. Objavljivao kritike u okviru projekta Criticize This! Pored književne kritike bavi se kreativnim pisanjem proze, scenarija, kao i izvođačkom poezijom; piše za časopis Beton, ne meša malter i igra basket.