“Da li ste stvarni?” “A ja?” Nekada su takva pitanjima zaokupljala samo filozofe. Naučnici su taman počeli da shvataju kakav je svet i zašto je nastao, ali čini se da su neke pretpostavke o prirodi sveta ista pitanja nametnuli i nauci.
Neki fizičari, kosmolozi i tehnolozi danas oduševljeno zagovaraju teoriju da svi mi živimo u ogromnoj kompjuterskoj simulaciji, u virtuelnom svetu u stilu “Matriksa” za koji greškom smatramo da je stvaran.
Naši instinkti se tome, naravno, opiru. Sve izgleda suviše stvarno da bi bilo simulacija. Težina šoljice koju držite u ruci, bogata aroma kafe u njoj, zvuci oko vas - kako je moguće da je toliko obilje iskustava lažno?
Razmislite, međutim, o izvanrednom napretku u kompjuterskim i informacionim tehnologijama u proteklih nekoliko decenija. Računari su nam pružili začuđujuće stvarne igrice - uključujući i nezavisne likove koji reaguju na naše odluke - kao i simulatore neverovatno uverljive snage. Sve to je dovoljno da postanete paranoični.
"Možda neš ceo univerzum naučni eksperiment nekog srednjoškolca"
U filmu “Matriks”, zla sila zatvara ljude u virtuelnom svetu koji oni bez sumnje prihvataju kao “stvaran”. Međutim, naučno-fantastični filmovi o košmaru zarobljenosti u univerzumu proizvedenom u našem umu postojali su i ranije, na primer, “Videodrom”, Dejvida Kronenberga (1983) i “Brazil” Terija Gilijama (1985).
Iznad svih tih distopijskih vizija lebde dva pitanja: Kako možemo znati? I, da li je to uopšte važno?”
Ideja o tome da živimo u simulaciji ima nekoliko poznatih zagovornika. Juna 2016. Ilon Mask je izneo uverenje da izgledi da živimo u “objektivnoj stvarnosti” iznose “jedan prema milijardu”. Na sličan način, “Guglov” stručnjak za veštačku inteligenciju Rej Kerzvajl kaže da je “možda neš ceo univerzum naučni eksperiment nekog srednjoškolca u drugom univerzumu”.
Štaviše, fizičari su spremni da ispitaju tu mogućnost. Aprila 2016. nekoliko njih je raspravljalo o tom pitanju u Američkom prirodnjačkom muzeju u Njujorku.
Dva scenarija
Postoje najmanje dva moguća načina na koje svet oko nas ne bi morao da bude stvaran.
Kosmolog Alan Gat sa Tehnološkog instituta Masačusets (MIT) sugeriše da ceo naš univerzum možda jeste stvaran, ali da je ipak reč o laboratorijskom eksperimentu. On veruje da je neka superinteligencija stvorila naš univerzum, na isti način na koji biolozi uzgajaju kolonije mikroorganizama.
“U načelu, nema razloga da isključimo mogućnost stvaranja univerzuma u veštačkom Velikom prasku, ispunjenom stvarnom materijom i energijom”, kaže Gat.
Takav univerzum ne bi uništio univerzum u kome je stvoren. Novi univerzum bi obrazovao vlastiti mehur prostor-vremena, odvojen od onog u kome je napravljen. Taj mehur bi se brzo odvojio od roditeljskog univerzuma i izgubio vezu s njim.
"Čak je i naš mozak simuliran"
Ovaj scenario, prema tome, ništa ne menja. Naš univerzum možda jeste nastao u eksperimentalnoj posudi nekih superbića, ali je fizički “realan” kao da je “prirodno” nastao.
Međutim, postoji i drugi scenario, koji privlači svu pažnju zato što, kako se čini, podriva naše suštinsko poimanje stvarnosti.
Ilon Mask i njegovi istomišljenici tvrde da su ljudi simulirana bića, odnosno skupovi informacija kojima se manipuliše u džinovskom računaru, poput likova u video-igrici. Čak je i naš mozak simuliran i reaguje na simulirani senzorski input.
Prema takvom shvatanju, ne postoji Matriks iz kojeg bismo mogli da pobegnemo. Tu živimo i to nam je jedina šansa da uopšte “živimo”.
Zašto bismo poverovali u ovakvu bizarnu mogućnost? Razlog je prilično jednostavan: mi već pravimo simulacije, a savršenija tehnologija trebalo bi da omogući najbolju simulaciju, sa svesnim akterima koji je doživljavaju kao potpuno stvarnu.
Ljudi ne prave kompjuterske simulacije samo u igricama, već i u istraživanjima. Naučnici pokušavaju da simuliraju aspekte života na nivoima koji sežu od subatomskog do celokupnih društava i galaksija, čak i čitavih univerzuma. Primera radi, kompjuterska simulacija životinja može da nam kaže kako one razvijaju složena ponašanja kao što je obrazovanje jata ili krda. Neke simulacije životinja mogu da nam pomognu da shvatimo kako nastaju planete, zvezde i galaksije.
Dolazi li vreme KOMPJUTERSKIH AGENATA?
Takođe možemo da simuliramo ljudske zajednice pomoću prostih “agenata” (autonomnih entiteta) koji prave izbore u skladu sa određenim pravilama. One nam pružaju uvid u to kako se uspostavlja saradnja, kako se razvijaju gradovi, kako funkcionišu drumski saobraćaj, ekonomije i još mnogo toga.
Takve simulacije postaju sve složenije kako se razvija moć kompjutera. Ko može da tvrdi da za kratko vreme nećemo moći da stvorimo kompjuterske agente - virtuelna bića - koji pokazuju znake svesnosti? Napredak u razumevanju i mapiranju mozga, kao i široki kompjuterski resursi koje obećava kvantno računarstvo, sa svakim danom to čine verovatnijim.
Ako ikada dođemo do tog stadijuma, pravićemo ogroman broj simulacija, koje će preovladati u odnosu na onaj jedini “stvaran” svet oko nas.
Imajući sve ovo u vidu, zar ne bi trebalo očekivati da je neka druga inteligencija negde u univerzumu već stigla do te tačke?
Ukoliko je tako, onda je logično da svesna bića poput nas pretpostave da se zapravo nalazimo u takvoj simulaciji, a ne u onom jednom svetu u kome su te simulacije stvorene.
Filozof Nik Bostrom sa Univerziteta Oksford takav scenario je podelio na tri mogućnosti:
- (1) Inteligentne civilizacije nikada neće doći u fazu kada će moći da prave takve simulacije, možda zato što će same sebe istrebiti;
- (2) Doći će do te tačke, a zatim iz nekog razloga odlučuju da ne naprave te simulacije;
- (3) Postoji ogromna verovatnoća da se već nalazimo u takvoj simulaciji.
Postavlja se pitanje koja je od ove tri opcije najverovatnija.
Astrofizičar i nobelovac Džordž Smut tvrdi da ne postoje ubedljivi razlozi da verujemo u (1) ili (2).
Čovečanstvo, doduše, u ovom trenutku stvara sebi mnoštvo problema: klimatske promene, nuklearno naoružanje i opasnost od masovnog izumiranja. Međutim, ti problemi ne moraju biti konačni. Što je još važnije, ništa ne ukazuje na to da su detaljne simulacije, u kojima agenti sebe doživljavaju kao stvarne i slobodne, u načelu nemoguće. Budući da znamo koliko su rasprostranjene druge planete (pri čemu se planeta slična Zemlji nalazi na našem kosmičkom pragu), bilo bi veoma araogantno pretpostavljati da smo najnaprednija inteligencija u celom univerzumu.
A šta se sa mogućnošću broj (2)? Iz etičkih razloga, možda ne bi bilo u redu stvarati simulirana bića koja veruju da postoje i da su nezavisna. Međutim, i to je malo verovatno, smatra Smut. Na kraju krajeva, jedan od glavnih razloga zbog kojih danas izvodimo simulacije jeste da saznamo više o stvarnom svetu. To može da nam pomogne da poboljšamo svet i spasavamo život. Prema tome, postoje opravdani etički razlozi da se to uradi.
Šta ako smo zaista u simulaciji? Jedan od odgovora je MULTIVERZUM
Prema tome, ostaje nam treća mogućnost: verovatno se nalazimo u simulaciji.
Sve su ovo, međutim, nagađanja. Postoje li bilo kakvi dokazi za to?
Neki naučnici tvrde da postoje dobri razlozi da verujemo da se nalazimo u simulaciji, a jedan od njih je i činjenica da naš univerzum deluje kao da je skrojen prema određenom modelu. Prirodne konstante, kao što je jačina osnovnih sila, imaju vrednost koja deluje kao da je specijalno prilagođena kako bi učinila život mogućim. Čak i mala odstupanja značila bi da atomi više nisu stabilni, ili da zvezde ne mogu da se formiraju. Zbog čega je tako, jedna je od najvećih misterija kosmologije.
Jedan od mogućih odgovora podrazumeva “multiverzum”. Možda postoji mnoštvo univerzuma koji su svi nastali događajima tipa Velikog praska i kojima vladaju različiti zakoni fizike.
Međutim, ideja o paralelnim svetovima je prilično spekulativna. Prema tome, u najmanju ruku je zamislivo da je naš svet simulacija čiji su parametri precizno podešeni da daju zanimljive rezultate, kao što su zvezde, galaksije i ljudi.
Iako je tako nešto moguće, takvo razmišljanje nas nikuda ne vodi, jer “stvarni” svet naših tvoraca takođe mora biti precizno podešen da bi oni mogli da postoje. U tom slučaju, stav da smo deo simulacije ne objašnjava misteriju precizne podešenosti.
Da li su zakoni fizike zapravo KOMPJUTERSKE ŠIFRE?
Na osnovu vlastitih istraživanja u oblasti fundamentalne fizike, Džejms Gejts sa Univerziteta Merilenda veruje da postoji konkretniji razlog da sumnjamo da zakone fizike diktira kompjuterska simulacija. On je proučavao materiju na nivou subatomskih čestica kao što su kvarkovi, komponente protona i neutrona u atomskom jezgru. On kaže da zakoni koji diktiraju ponašanje tih čestica imaju odlike koje podsećaju na šifre koje ispravljaju greške u manipulisanju podacima u kompjuterima. Možda su ti zakoni zapravo kompjuterske šifre?
Verovatno je izuzetno teško, ako ne i nemoguće, naći čvrste dokaze da smo deo simulacije. Osim ako ona zaista nije posledica greške, biće teško napraviti test čiji rezultati ne bi mogli da se objasne na neki drugi način.
Možda nikada nećemo znati, kaže Smut, jednostavno zato što naši umovi nisu sposobni za tako nešto. Na kraju krajeva, svoje agente u simulaciji pravite tako da funkcionišu po pravilima igre, a ne da ih podrivaju. Možda je ovo kutija izvan koje ne možemo da razmišljamo.
Da li je priroda - čista informacija?
Međutim, možda postoji dublji razlog zbog kojeg ideja da smo informacija kojom upravlja složeni kompjuterski program ne bi trebalo previše da nas zabrinjava. Zato što je reč o nečemu što je za fizičare ionako “stvaran” svet.
Neki fizičari smatraju da priroda, u suštini, nije čista matematika već čista informacija: bitovi, poput jedinica i nula u računarima. Uticajni teoretičar fizike Džon Viler to naziva “It From Bit”.
Prema tom shvatanju, sve što se događa - od interakcija fundamentalnih čestica pa nadalje - jeste neka vrsta računa.
“Univerzum možemo da posmatramo kao džinovski kvantni kompjuter”, kaže Set Lojd sa MIT. “Ako pogledate ‘utrobu’ univerzuma - strukturu materije na najmanjem nivou - onda se ta utroba ne sastoji ni iz čega drugog nego od kvatnih bitova koji učestvuju u lokalnim, digitalnim operacijama.”
Uradimo nešto zanimljivo od svojih života
Tako stižemo do same suštine. Ako je stvarnost samo informacija, onda nismo manje ili više “stvarni”, zavisno od toga da li jesmo ili nismo u simulaciji. O oba slučaja, informacija je sve što možemo da budemo.
Da li je uopšte bitno da li je informaciju programirala priroda, ili su to učinili superinteligentni tvorci? Nije jasno zašto bi bilo - osim što bi, u poslednjem slučaju, ti kreatori najvrovatnije mogli da utiču na simulaciju, ili da je jednostavno isključe. Da li toga treba da se bojimo?
Maks Tegmark sa MIT, imajući u vidu ovu mogućnost, preporučuje da bi nam bilo bolje da izađemo i uradimo nešto zanimljivo od naših života pre nego što tvorcima simulacije postanemo dosadni.
