Svi dajemo prednost onome što je prijateljsko, iskreno, ljubazno, pristojno. Ali, u ovom košmarnom svetu, sve dublje prožetom krizom, u kojem sve biva dovedeno u pitanje, prijatno može biti lažno.
Lice dominacije često je nasmejano, kultivisano. Prisećamo se Aušvica, čiji su upravnici znali da uživaju u svom Geteu i Mocartu. Atomsku bombu nisu konstruisali nekakvi monstrumi, već pristojni, liberalni intelektualci. Isto važi i za današnje promotere kompjuterizacije i sve druge koji rade na tome da nas zaglibe u trulež ovog sistema. Na primer, prijatan lik poslovnog čoveka (samoupravljačkog ili nekog drugog), stuba oslonca radi-i-kupuj načina života, koji na svaki način prikriva sve njegove užase.
Najsizam posebno žestoko drma mirovnjake, koje njihova moralna uljudnost uvek iznova vodi u idiotski ritualizovane akcije, u kojima nikada ne pobeđuju. Mislim na one iz Earth First!, koji ne uspevaju da se obračunaju čak ni sa duboko nazadnom ideologijom koja se diktira s vrha njihove organizacije, kao i na Fifth Estate, čiji nekada važan doprinos sve više gubi na značaju zbog prodora liberalizma. Svi ti ograničeni, separatni ciljevi, od ekoloških do feminističkih, čak i u svom najmilitantnijem obliku, samo potvrđuju do koje je mere potreban suštinski raskid s praksom koja u okviru sistema proizvodi samo incidente.
Pristojno je savršeni neprijatelj taktičkog i analitičkog mišljenja: budi tolerantan, teži sporazumevanju, ne dozvoli da radikalne ideje utiču na tvoje ponašanje; prihvati već postojeće metode i pomiri se sa svim ograničenjima svakodnevnog gušenja. Stalno popuštanje, uslovna reakcija na komandu „igraj po pravilima“ – onih na vlasti, naravno – to je prava Peta kolona, ona u našim glavama.
U kontekstu teško oštećenog društvenog života, koji nalaže primenu najdrastičnijih mera kao minimalan odgovor u cilju ozdravljenja, najsizam se otkriva kao izrazito infantilna, konformistička, ali i opasna opcija. On nam ne obećava radost, već samo još više rutine i izolacije. Zadovoljstvo autentičnog življenja moguće je osetiti samo kroz sukob sa ovakvim društvom. Najsizam nas drži prikovanim svakog za svoje mesto, gde zbunjeni i izolovani neprestano reprodukujemo sve ono što nas inače zgražava. Zato prestanimo da budemo pristojni prema ovom košmaru i prema svima koji bi da nas u njemu zadrže.
Džon Zerzan, 1994.
