Jugoslavija je propala prerano, a mi bolji period nemamo – Goran Bregović

„Tri pisma iz Sarajeva“. Na koje adrese i sa kojim ciljem su upućena ako nije pretenciozno?

– Bilo bi naivno verovati da je ova ploča nešto što menja svet, ali treba imati na umu da je ovo vek u kojem treba da naučimo da živimo sa različitima i tome svako treba da da neki doprinos. Ipak sam ja jedan od tih Sarajlija traumatizovanih ratom, bez obzira na to što nisam živeo u Sarajevu i bez obzira što je prošlo gotovo tri decenije od tog rata, ja sam za to vreme imao sedam-osam velikih porudžbina i svaka je bila na tu temu. Kao i ovaj put, jer je i ovo bila porudžbina za violinski koncert koji bi bio izveden u pariskoj crkvi Sen Deni. Znaš, uvek ima stvari koje lečiš, a ne izlečiš. Neko ode kod psihijatra, neko komponuje. Ja komponujem.

Foto: N. Babić / RAS Srbija

Terapija, dakle?

– Pa, da. Ne verujem da je išta drugo. A opet, kad pokušaš da to nekako razumno objasniš, onda se pomalja taj napor ne bi li se ovaj svet međusobno razumeo i svak daje svoj doprinos. Neko predaje u školi, neko je policajac, neko je vojnik, ja pišem muziku. Svakako je to dug put koji treba da se osvetli. I tome pomaže i najmanje svetlo koje negde neko upali.

Skoro tri decenije, a izgleda kao da je taj rat maltene juče bio. Imate li taj osećaj?

– Da, jer nas stalno drže u tom ratnom stanju i tu teče neko usporeno, a ne realno vreme. U tom smislu je ovaj moj album kao poruka u boci koja nekog nađe a nekog ne pronađe. Ja se nadam da će nekog pronaći. Tolerancija nije ništa komplikovano, samo je nama komplikovana. Mi čak ni reč za nju nemamo nego koristimo stranu, što znači da za njom kod nas nije postojala potreba. Nema je ni na semantičkom nivou.

Mlađi ne znaju, ali i pred taj naš zlosrećni rat vi ste što muzikom, što ličnim angažmanom pokušavali da opomenete, provocirate na razum, osvestite. „Kosovska“, „Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo“, nagovorili ste i Svetozara Vukmanovića Tempa (narodni heroj) da vam peva na ploči, semplovali ste „Tamo daleko“ i „Lijepu našu“… Da nije ovo danas slična poruka, ali na globalnom nivou?

– Ima taj video koji sam baš pred rat radio sa krova sarajevskog hotela „Evropa“ u trenutku kad se čuju i zvona crkava i mujezini iz džamije, iza je sinagoga. Vidiš mene, mladog i u punoj snazi, kako govorim da je to jedno od retkih mesta na zemaljskoj kugli gde to sve skupa divno funkcioniše i da bi bilo šteta da se to raspadne. Nakon toga Francuzi su pravili neke dokumentarce o meni gde se sad pojavljuje neki frajer od šezdesetak godina koji pokušava da kaže to isto.

Ali vas niko nije poslušao na terenu. Tamo su se pevale neke druge pesme?

– Pa, dobro. Radiš kao Sizif, guraš taj kamen, ali to je tako. Ako uzmeš Sarajevo kao metaforu za ovo naše vreme gde smo danas dobre komšije, a sutra pucamo jedni na druge, onda se sve ovo što sad vidimo u svetu prvi put videlo u Sarajevu. Pre toga mi to nismo viđali. Tako da ja Sarajevo ne koristim čak ni kao mesto gde sam rođen i odrastao nego kao metaforu za današnje vreme.

Kako su vas razumeli Špankinja, Tunišanin, Alžirac, Jevrejin… koji pevaju?

– Ima ona čuvena priča kad Pikasa pitaju kako da razumemo vaše slike, a on kaže: „Vi slušate ptice kako pevaju, je l’ razumete šta pevaju? Ne, a ipak ih slušate.“

Nisam za nasilnu simboliku, ali od vaša tri pisma najkraće je ono hrišćansko, pa jevrejsko, a najduže muslimansko.

– Kad sam plovio preko okeana i na brodu smo imali jednu Bibliju i jedan Kuran, pošto je moja žena muslimanka. Biblija je imala jedno trista grama, a Kuran tri kile. Možda je po toj liniji.

Da li možda ova hrišćanska civilizacija danas ima najmanje da ponudi, da li se iscrpla, pa ste i vi tako merili?

– Nisam. To su samo fragmenti jednog violinskog koncerta koji su bili zgodni da se izdvoje kao male celine. Ovde stoji „Tri pisma iz Sarajeva“, opus jedan. Tu sam stavio pesme i ta tri mala izvoda iz violinskog koncerta. Opus dva izlazi iduće godine i na njemu će biti ceo koncert.

Na ploči se našla i jedna bosanska doskočica uz šargije, gde u tekstu nudite pomalo šaljiv, ali i originalan recept kako bi se ovdašnja plemena možda primirila da ne nasrću jedni na druge…

– Pouka ploče i jeste u tome. „Udri Anta, udri Šima i Zaima po jajima, udri Miću po glaviću!“ To je naravoučenije ove ploče. Ako krenemo od toga da nas istorija stolećima udara po glavi, naivno verujući da mi mislimo glavom. I prvo što ti padne na pamet kad se zapitaš čime mi to mislimo, shvatiš da mislimo onom stvari. Dakle, istorija nas udara na pogrešno mesto i ako misli da treba da dođemo sebi, onda nas treba udarati u onu stvar. Mi njom mislimo. Jer da mislimo glavom, ne bismo ponavljali iste budalaštine stolećima. Poslednji rat nije ništa novo. To je rat koji mi ponavljamo i, kao što se vidi, ništa nismo naučili. Rat i dalje traje. Ta moja mala vulgarnost u mojoj pesmi je ništa spram vulgarnosti koju naša kolektivna glupost nosi.

Pitaju se i u toj pesmi čija je jalija. Da li se možda u tom pitanju i nalazi ključ naših nesreća, svi bi da jalija bude samo njihova.

– Znaš, ti koji su vodili, i opet bi, ratove su upravo jalijaši, nisu to neki veliki kriminalci. I ratovi su im jalijaški. Nema tu nikakvih velikih ideja osim velikih nevolja koje prave.

Osim naglaska, da li je u vama ostalo nešto od onog pozitivnog jalijaškog, čaršijskog?

– Ja sam, kao neko ko je rat proveo u izbeglištvu, jedan od onih lečenih Sarajlija, ali ne možeš se ti izlečiti od toga. Sarajlija – to je dijagnoza. Ne znam zašto, ali mesto u kojem se rodiš je nešto što te prati i što je neizlečivo. Ima boljih i lepših gradova, ima ovakvih i onakvih ljudi, ali ono gde si se rodio prati te. Tu si se rodio, išao u školu, odrastao, većina mojih prijatelja koje bih mogao da nazovem za slučaj da me kakva policija goni jesu iz tog perioda i iz Sarajeva.

Foto: N. Babić / RAS Srbija

Ima li u toj, kako je nazvaste, bolesti nešto što ne bi trebalo ni lečiti?

– Većinu stvari i ne treba dirati. Valjda je i priroda tako predvidela, ono što se u tebi sedimentira je dobro, ono što ne valja – prođe. Kad sećanja vratim u Sarajevo, u meni nema ništa što je ostalo kao loše. Odrastao sam u takvom kraju da sam, valjda, u razredu bio jedino dete koje nije bilo musliman. Kad su mi drugovi nosili iftar za vreme posta, i ja sam nosio sendviče zajedno s njima da ne budem drugačiji. I nisam imao osećaj da se uklapam, jednostavno je to bilo tako. I ne mogu da se setim ničega što bi mi kvarilo to što sam Sarajlija. Moguće da sam imao sreće da ne budem u ratu, zadesio sam se u Parizu.

Vi niste otišli u Sarajevo nego se niste vraćali?

– Nije se ni moglo vratiti. Šta da radim, da kopam tunel od aerodroma do grada? A nije ni imalo smisla da se vratim, kome bih ja bio od ikakve koristi, a ne znam ni u koga bih pucao? Moja porodica je komplikovana, otac Hrvat, majka Srpkinja, žena muslimanka, i malo mi je komplikovano da se odlučim na koju stranu da zapucam niti znam koga bih od koga branio.

Da li bi možda za sve nas bilo bolje da ste i vi postali anonimni profesor marksizma i da ga još predajete?

– Ne bi bilo bolje, slab ja imam talenat da nekoga učim. Ja sam na četvrtoj godini već predavao, ali nije to bilo za mene…

Govorim kao metaforu u smislu da je ostala socijalistička Jugoslavija.

– Čvrsto verujem da je problem današnjeg sveta to što nema novih ideja u političkoj nauci. Poslednja velika ideja je bila Marksova, ali to je devetnaesti vek. Od tada naovamo svet nema ništa novo. To je tragedija ovog sveta čija jeste ambicija da reši probleme svih. Marks je imao tu ideju da će probleme sviju rešiti radnička klasa. Mi danas nemamo ideju koja govori o tome kako bi se rešili problemi svih klasa, a to je ono što je najveći problem. Govori se kako ratujemo protiv islama, a u to veruju samo naivni. Ne, ovo je klasna borba, samo što nije u okviru jedne države jer je svet globalizovan. Onaj koji te tlači je globalan i neka sirotinja se buni jer jedan posto ovog sveta drži 90 odsto njegovog bogatstva. I gde su ovi? Moraju da se bune.

Foto: N. Babić / RAS Srbija

Znam da je priča o Jugoslaviji pomalo pase, ali me inspirisala primedba mladog hrvatskog pesnika Marka Tomaša kako je možda i bolje što Jugoslavija sada postoji na nivou ideje, a nije neki državni provizorijum…

– Može biti. Verovatno je tako jednako bila lepa i pre nego što je napravljena, možda je takva bila lepša nego kao realizovana ideja. Mada, ako pogledamo istoriju, najlepši period je bio ovih poslednjih pedeset godina socijalističke Jugoslavije. Mi nemamo bolji period. To je bio period kada su sva deca išla u školu, kada smo svi imali posao i socijalno osiguranje… To je tada izgledalo kao – jao, samo to imamo, a danas izgleda – da nam je makar to. Nekako je prerano stvar propala. Ako je već trebalo da se desi, trebalo je da se desi u nekom boljem trenutku.

Vi ste čovek sveta, ali se stalno vraćate, kako biste sami rekli, na „teritoriju“. Ima li neki viši razlog od pukog stanovanja?

– Znaš kako… Književnici mogu biti svetski ljudi jer je njihova umetnost prevodiva, ali ovi koji barataju onim što je iza govornog jezika kao što su poezija i muzika – oni su lokalni. Ja sam pokušao da radim vani, ali pošto dolazim iz rokenrola, moram biti okružen ljudima, ne mogu ja sam da radim. Mora biti makar deset ljudi na ručku, mora se jesti, piti, svirati, mora biti neki vašar, odatle izlazi muzika. Probao sam da radim u Francuskoj, imao sam divne asistente Francuze, ali ne vredi… Znaš, stvari uz koje mi plešemo, ti neparni ritmovi su za njih pogibija. Čujem kako mu u glavi škljoca – kako opet jedan, zar ne mora do osam da ide i tako… Postoje stvari koje su neprevodive i zato nema svetskih pesnika, ima svetskih pisaca. Pesnici su uvek u jednom jeziku, a svaki jezik ima svoje arhetipske simbole koji su neprevodivi. Tako je i sa kompozitorima. Evo, pogledajmo bilo kog velikog kompozitora – Geršvin, Stravinski, Lenon, Makartni, Bono… i kad mu u opusu odbiješ ono što je naslonjeno na tradiciju, ne ostaje mnogo. Tako i ja isto ne mogu, osim ovde, biti kompozitor. Da bih stvarao, moram imati studio upljuvan od trubača, mora nešto da smrdi na ovo ovde, inače nikakav miris neće izaći.

O „Bijelom dugmetu“ ste skoro sve ispričali. Ima li nečeg da ste se u međuvremenu setili?

– Otkrio sam da je ovo kako sada sviramo različito nego ono kad smo se sastali. Prvi put smo svirali tri koncerta jer je „Koka Kola“ dala ponudu koja se ne može odbiti, a sada sam zbilja ja poželeo da sviram.

Šta je to bilo?

– Ne znam. Jedno jutro se probudiš i poželiš da sviraš te pesme. Ja malo našeg sveta vidim na mojim koncertima i poželeo sam da pred sobom opet imam ljude koji znaju pesme i kojima znači taj red koji sam napisao. I kad krenem da sviram, shvatim da tu ima solidno napisane muzike. Tako da smo ove godine svirali tridesetak koncerata i zaista sam uživao u svakom od njih. A nemam nikakvu nuždu da to radim, imam 120 do 150 svojih koncerata godišnje. I ova dvojica sa mnom, znaš, to su stvari koje su mi nedostajale. Ima u tome neke neobjašnjive inteligencije, čarolije. Nekad ti dođe da ubiješ Tifu jer radi stvari koje ne idu uz zdrav razum, a onda bih ga samo grlio i vodi sa sobom na more. Alen isto tako. Sa tim ljudima sam proveo mnogo vremena i valjda sam ih se poželeo.

Foto: N. Babić / RAS Srbija
„Luksuz mi je oduvek izgledao kao neki vid prostote koji meni ne stoji. Imam ja svoje prostote, ali luksuz to nije.

One koncerte iz 2005. ste opisali i kao potpisivanje sopstvenog Rambujea?

– Meni je to tako izgledalo. Recimo, na beogradski koncert sam dolazio iz Koreje i bukvalno su me na svim aerodromima startovali neki naši koji su krenuli na koncert. Tako da mi to više nije izgledalo kao – eto, ponovo ćemo biti zajedno, muslimani, Hrvati, Srbi… nego – evo nas koji zajedno pevamo neke pesme. Velika je stvar imati zajedničku pesmu. Možemo biti neprijatelji u sto stvari, ali jednom se desi da imamo pesmu koju volimo da pevamo zajedno.

Imate li utisak da ste dva puta išli po uspeh. Jednom kao jugoslovenski, sada kao svetski umetnik?

– Sreću da počinje dva puta može imati samo srećković kao što sam ja. Najlepši je početak i nikakva glamurozna rutina se ne može porediti sa čarolijom početka. Ono, nije da sam ja birao da dva puta počinjem nego sam morao. Kad sam se našao u Parizu na početku rata, bio sam prinuđen da počnem da radim. Gledaš televiziju nedelju dana i šta ćeš nego sedneš da radiš. I onda sam bio prinuđen da krenem iz početka, a to je bio težak početak. Ovde bih imao neku tetku kod koje mogu na ručak, ujaka od koga mogu pozajmiti neku lovu, tamo ni tetke ni ujaka. Tih prvih godina rata sam radio stvari koje su mi bile nezamislive, kao što su reklame, filmovi ne bih li se vratio da za pare radim ono što bih i džabe radio. Ne prihvatam više ništa da radim što ne bih radio za džabe.

Više televiziju ne gledate?

– Ne, niti imam televizor. Zbilja mi je to sve nesnosno. Svaki je dan istorijski, umoriš se od tolike istorije.

Neću da ulazim u vaše međusobice, ali pitaću vas za Kusturicu samo nešto na tragu vaše izjave kako biste voleli da ponovo napravi dobar film. I je li napravio, jeste li gledali „Na mlečnom putu“?

– Nisam. Pošto nemam vremena da idem u kino, čekam da ga negde na putu pogledam. A pošteno, malo me i strah šta ću videti. Kusturica je veliki reditelj po kome se ova kinematografija prepoznaje u svetu i vreme je da opet napravi veliki film kao što su bili „Dom za vešanje“, „Arizona drim“, „Andergraund“.

Kusturica u Sarajevo neće, a i ne bi ga dočekali dobrodošlicom, kao što nisu ni Neleta. Kako ste vi sačuvali tu kopču sa rodnim gradom?

– Možda zato što su oni imali stranu, ja nisam. Oni su se nekako lako odlučili na kojoj su strani, a ja sam bio od tih zbunjenih Sarajlija koji nije umeo, a ni mogao odabrati stranu. Meni je to bilo nemoguće.

Ostvareni ste i po pitanju materijalnog bogatstva, ali kažete kako su svi vaši luksuzi i meraci sirotinjski i da kad hoćete da se počastite, otvorite „onaj gulaš iz konzerve“. Na prvi pogled zvuči kao poza?

– Ma jok! Luksuz mi je oduvek izgledao kao neki vid prostote koji meni ne stoji. Imam ja svoje prostote, ali luksuz to nije. Kažu, ima jahtu. Ma to je jedan sportski brod, jedrilica kojom jedrim, ja sam jedriličar… Ova kuća je više radni atelje. Možda je to zato što je moj otac bio vojno lice i u kući smo imali samo ono što je neophodno.

Kako onda gledate na ovu skorojevštinu koja je zacarila?

– Ma, ne govorim ja ovo da bi ispalo kako sam bolji od drugih nego je jednostavno tako. I dosta je to često sa ljudima koji imaju novca. Jedan od najbogatijih ljudi sveta Voren Bafet vozi neki stari „volvo“. Onda ga pitaju što vozi baš to, a on kaže “Dobar mi je, ne kvari se.“

Gde je vaš „trabant“?

– Tu je. Volim „trabanta“ i lakše ću ti dati „mercedes“ da voziš nego „trabanta“. Volim te utopijske koncepte, pa i tu utopiju da se napravi auto koji će svako moći da kupi. To je tako lepo, je li?

Jeste, naša utopija se zvala „fića“.

– Pa da. Kako bi ovaj svet izgledao da nije tih utopija…

Imate li neki stav o muzici koja se danas sluša?

– Verovatno ima i dobre i loše, ne znam.

Šta vi slušate?

– Ne slušam ništa! Ja sam ti kao ginekolog koji kad dođe kući ne nastavlja da radi, bez obzira na to što je to najbolji posao na svetu.

O Džoniju Štuliću