Stručnjaci tvrde da puzzle, ili pazl, ili opet slagalice, pomažu popravljanju koncentracije, uče nas strpljenju a i pojačavaju mož opažanja. Od malih nogu susrećem ose sa slagalicama, prvo od samo nekoliko delova… Slagalice su i samostalna i društvena igra, za sve uzraste podjednako, naravno, prema našim sposobnostima se i slagalica pretvara od jednostavne slike recimo Crvenkape u Mona Lizu od 2000 komada za koju je potrebno ponekad i nekoliko dana da se složi.
Nastanak pazla vezuje se za vreme oko 1760. godine, kada su evropski kartografi imali običaj da prenose mape na drvenu površinu i da ih seku na sitne delove testericom (engl. jigshaw, i otuda i naziv za ovu igru jigshow puzzle). Prvi je to uradio kartograf i graver Džon Spilsberi (John Spilsbury) koji je svoj rad nazvao “iseckana mapa” i prodavao je kao učilo za časove geografije.
Spilsberi je do 1769. godine, kada je umro, napravio nekoliko različitih “iseckanih” mapa, sa kojima je uspeo da koliko-toliko razvije posao i da postigne izvestan uspeh. Iseckane mape su i danas odlična edukativna igračka. Američka deca i dalje uče geografiju uz pomoć ovakvih “kartografskih” slagalica, a mnogi pedagozi, psiholozi i sistemi edukacije preporučuju ih kao neizostavni deo dečjeg rasta i razvoja.
Slagalice su, tako, prvo bile namenjene deci, a verujemo da bi oni koji su ih osmislili u 18. veku danas bili zgranuti i iznenađeni kada bi videli transformaciju ove popularne igre, koja više nije posvećena edukaciji, već i zabavi, i koju sve više, osim dece, veoma ozbiljno igraju i odrasli.
Vrlo brzo su pored drvenih, počele da se proizvode i kartonske slagalice, mada su mnogi proizvođači zadržali drvene, koje su bile boljeg kvaliteta, a troškovi proizvodnje bili su isti. Narednih decenija u proizvodnju slagalica uključile su se jače izdavačke kuće kao što su bili Braća Parker, Milton Bredli i drugi. Jedna od najpoznatijih serija slagalica “Pastime Puzzles”, proizvod Braće Parker je nastala 1908. godine i proizvodila se narednih pola veka. Ove ručno rađene drvene slagalice za samo godinu dana su kompaniji donele odličan uspeh, pa su ubrzo proizvodili 15.000 slagalica nedeljno. Za tri naredne godine, unapredili su toliko tehnički deo proizvodnje da su ove slagalice sledećih pedeset godina suvereno sedele na tronu najboljih na svetu. Ove slagalice su u obojenim površinama sadržale delove koji su bili raznih oblika, kao što su siluete životinja, cveća, slova, brojeva i geometrijskih oblika. Standard je bio 12 takvih oblika na slagalici od 100 delova. Tako su bile zagonetnije i onome ko slaže zadavale su teži posao. Kompanija je 1917. patentirala ovu ideju, tako da je već imala standardne oblike koje su korišćeni pri sečenju.
Najveći deo proizvodnje išao je u široku prodaju, a pored toga kompanija je omogućila i naručivanje posebnih slagalica za pojedince. Tako je 1920. godine nastala najveća slagalica koja i danas stoji u javnom prostoru sa motivom postera vojne akademije Vest point (West Point), a koja je sadržala 10.000 komada na površini od oko 3 kvadratna metra.
Zanimljivo je da je komanija Braća Parker angažovala isključivo žene za poslove sečenja slagalica, smatrajući da su one veštije i preciznije u radu sa sitnim delovima, a u to vreme većina žena je umela da šije, pa je to navodno bio jedan od motiva da se kompanija ovako opredeli. Drugi, verovatno realniji razlog je bio taj što su u Salemu, gde je bila proizvodnja, žene bile mnogo manje plaćene od muškaraca. A pošto su odeljenje za slagalice vodili kao “radionicu” u kome je svaka radnica imala određenu autonomiju, pa čak i mogućnost da smisli svoj dizajn slagalice, priča o ženama kao preciznijim radnicima mogla je da “prođe” bez problema. Od svake radnice se očekivalo da može da napravi bar 1.400 delova dnevno. Pastime Puzzles su se u čitavoj Americi distribuirale poštom i preko određenih robnih kuća i prodavnica papirne opreme, a svoja predstavništva kompanija je imala i u Londonu i Parizu. Ipak, 1958. godine kompanija je prestala da proizvodi slagalice.
Tokom Velike depresije opala je kupovina drvenih slagalica, ali su zbog toga kartonske slagalice osvajale publiku. Predstavljale su sate zabave za celu porodicu, kada se jednom slože, razmenjivale su se među rođacima i prijateljima, a pre svega, bile su jeftine. Zbog gubitka posla, mnogi su počeli i sami da prave “pazl” u svojim kućnim radionicama. I dok su početak veka za proizvodnju slagalica obeležile žene, tridesete godine 20. veka u ovom zanatu svakako su obeležili muškarci. Često su prosto “reciklirali” neki stari kalendar ili slike iz starih magazina i koristili ih kao motive na slagalicama. Slike su predstavljale izvesni beg u neke lepše predele, u neka mesta o kojima se sanjari, kao što su venecijanski kanali, flamanski gradovi, divljine, prirodne lepote itd. U martu 1933. godine je zabeleženo da je do tada prodato oko 100 miliona slagalica.
Kutije koje su sadržale slagalice isprva nisu imale sliku na sebi, ili su imale crno-belu sliku scene na slagalici. Slika u boji na koricama slagalice (na kutiji) postala je uobičajeni deo ambalaže tek negde početkom četrdesetih godina 20. veka. Posle Drugog svetskog rata, interesovanje za drvene slagalice je opalo, cene slagalica su rasle, a prodaja se smanjivala, dok su istovremeno kartonske slagalice napredovale u tehnološkom smislu. Posebno su postale popularne kada je Sprinbok predstavio na slagalicama prve reprodukcije umetničkih dela, visokog kvaliteta. Jedna od najuspešnijih ideja, a svakako predstavljena kao “najteža slagalica na svetu” privukla je 1965. godine stotine hiljada Amerikanaca da se okušaju u rešavanju – bila je u pitanju reprodukcija slike Džeksona Poloka “Konvergencija”.
I dok su veliki proizvođači drvenih slagalica polako odlazili u istoriju, dva preduzimljiva čoveka smatrala su da je to odličan trenutak da se popuni praznina. Stiv Ričardson i Dejv Tibets osnovali su “Stave Puzzles” i za samo nekoliko godina postali prvaci drvenih slagalica. Njihov uspeh krio se u tome da su otkupljivali originalna umetnička dela koja su posebno bila dizajnirana da odgovaraju oblicima sečenja slagalica. Eksperimenti sa “iskačućim” detaljima doveli su do trodimenzionalnih slagalica, a jedna od prvih bio je trodimenzionalni samostojeći ringišpil. Tokom godina Ričardson je osmislio veliki broj slagalica koje su mogle da se slože na više pogrešnih načina, ali samo sa jenim tačnim rešenjem Ova kompanija je pravila i personalizovane slagalice, kojima je čak obeležavala i rođendane svojih korisnika. Uspeh kompanije sa luksuznim slagalicama ubedio je i druge da tržište za ovakav pristup postoji, te su drvene slagalice dobile novu priliku, uz tehnologiju koja je dozvolila da se danas seku pomoću kompjutera, robota i lasera.
Osim što su omamljujuća igra koncentracije i dugog vremena, slagalice su i strast ne samo igrača nego i kolekcionara širom sveta. Kolekcionari imaju sajmove, okupljaju se širom sveta, kolekcije retkih starih drvenih slagalica često su predmet aukcija, a ostalo je zabeleženo i u Ginisovoj knjizi rekorda da je najskuplja slagalica prodata na nekoj aukciji dostigla vrednost od 27 hiljada dolara i njena autorka je bila Rejčel Pejdž Eliot, širom Amerike poznata kao stručnjak za pse, njihovo kretanje i anatomiju. Njena slagalica, koju je stvorila 2005. godine u svojoj 95. godini, dobila je nekoliko nagrada za detalje i izradu. Slagalica je prodata u dobrotvorne svrhe za Fondaciju zlatni retriver, koja se bavi zdravljem i zbrinjavanjem pasa, posebno zlatnih retrivera.
avantartmagazin
