Raspad socijalističke Jugoslavije i celog realno-socijalističkog sveta ključni je epohalni događaj koji je odredio naše doba. Ipak, on još nema zadovoljavajuće teorijsko objašnjenje.
Teško je sagledati takav događaj kao što je raspad Jugoslavije bez takozvane “istorijske distance” - šta god to značilo. U toj frazi krije se, ipak, deo istine: radi se o tome da smo mi učesnici, akteri, i da stoga "svoju" subjektivnu stranu vidimo kao neku neutralnu tačku. Znači, teorijski je bar to jasno: pitanje "šta se dogodilo i zašto", i pitanje "ko smo mi" - to je jedno i isto pitanje. Ti događaji bili su i jesu odvijanje naše istine i govore o tome kakvi smo.
Ali ko smo mi, i šta smo? Doći ćemo i do toga.
Za početak, da obradimo tezu o uzroku raspada SFRJ koja je u poslednje vreme zadobila izvesnu popularnost: o nekoj vrsti zavere tadašnjih "elita". Elite su eto namerno posvađale narode, ukinule socijalizam i izazvale ratove, a sve to da bi se u tome materijalno okoristile. U toj priči smo "mi", građani pasivna supstancija na kojoj se prosto vrši istorija i koja trpi nepravdu.
U ovom "objašnjenju" ima nešto dobro i nešto loše. Dobro je to što se u opisu mogu prepoznati neki stvarni politički događaji u socijalističkoj Jugoslaviji: recimo, politička natezanja oko republičkih prava i tehnokratska natezanja oko rukovodećih prava, a protiv samoupravljanja.
Loše je to što je to samo deo priče. I to nesuštinski. U stvari, praktično celokupna politička elita iz osamdesetih je devedesetih nestala sa političke scene (osim Miloševića i njegovih pučista), a tehnokratska elita je bila pretežno liberalno-anacionalna, pa je nacionalizam u tom periodu nije zanimao.
Ali ova teza o zaveri elita ima jedan još važniji problem zbog kojeg je formalno nepodesna za ozbiljno naučno-istorijsko razmatranje. Zato što je, formalno gledano, to teorija zavere, što se još zove i "protagonističkom" istorijom.
Priča bi išla nekako ovako: neki istaknuti ljudi su želeli vlast, pa su "poveli mase" i proizveli istorijske događaje i istorijska stanja. Istorija je začela u njihovoj glavi, kao ideja, i onda su je oni primenili na stvarnost. U tom kontekstu, raširena je teza kako je "naš narod" (uvek bio) podložan manipulaciji. Od toga je samo jedan polukorak do teze o "našem narodu" kao večitoj istorijskoj žrtvi, što je uostalom i bila jedna od glavnih teza kontrarevolucije koja se devedesetih dogodila.
Protagonizam u kome se istorija sagledava kroz delovanje pojedinaca je inače oduvek bio pretežni pravac u buržoaskoj istoriografiji. I on zadovoljava taj formalni uslov percepcije: tako spolja izgleda. Tako se priviđa.
Ali je već i pre Marksa ovakav način istorijskog razmatranja bio prevaziđen: ukratko, istorijske okolnosti sazrevaju putem unutrašnjeg kretanja i previranja celine društva, a pojedinac može postati istorijska ličnost ne tako što će izmisliti nešto svoje, nego samo tako što će artikulisati sile koje već potencijalno objektivno postoje u društvenom trenutku. Ali nije pojedinac njihova snaga - naprotiv, društvene sile i tenzije su jedina snaga tog "istorijskog" pojedinca.
"Duh vremena", "svetski duh" - tako se govorilo početkom devetnaestog veka, to je ono što determiniše istorijska zbivanja, a pojedinci, vođe - oni su samo njegovi glasnogovornici. Naravno, to ne znači da su vođe ili "elite" u tome besplatno: naprotiv, oni u tome uvek zastupaju svoje vlastite interese, u koje je "svetski duh" položio svoju klicu. To se zvalo "lukavstvo uma". Ali, od Marksa znamo da se ne radi ni o duhu ni o umu, nego o konkretnom materijalnom procesu društvene reprodukcije.
Najpre je bio narodnooslobodilački rat. Rat je, kao što znamo, u SFRJ zvanično nazivan "narodnooslobodilački", što nam govori da su i tokom tog rata nagoveštaji socijalističke revolucije za koje su se zalagali partizani sistematski potiskivani u cilju dodvoravanja narodu. Samo se proklamovalo da "neće biti povratka na staro", a u ovom nemuštom i neartikulisanom izrazu bila je pohranjena nada i obećanje nekakve buduće društvene "pravde". Ovde nije na odmet podsetiti da revolucija i pravda nemaju nikakve suštinske veze.
Uglavnom, izvojevana je pobeda u ratu, i to pretežno pridobijanjem siromašnog seljaštva. Komunistička partija iskoristila je legitimitet stečen vodećom ulogom u pobedonosnom ratu da bi pokrenula revoluciju: nacionalizacija i nametanje agrarnog maksimuma, zahvaljujući veoma raširenom siromaštvu, prošlo je bez velikih trzavica. Javni radovi na obnovi i izgradnji zasnovani na revolucionarnom entuzijazmu, neko vreme su pristojno funkcionisali.
Međutim, već na pitanju kolektivizacije sela "partija" se sukobila sa onim istim siromašnim seljaštvom koje joj je omogućilo pobedu, i - polomila zube. Posle nekoliko godina mučnog natezanja i samoponižavanja, "partija" se povukla.
U suštini isti sitnosopstvenički otpor tinjao je i po gradovima, u industriji. "Partija" je izbacivala parole, organizovala aktiviste, ali produktivnost je bila slaba. Tek kad je "partija" primenila jedan stari trik, nagrađivanje prema rezultatima rada, produktivnost se popravila.
Znači, privrednu reformu, tržište i ostale instrumente "partija" nije uvela iz dogmatskih razloga, zato što je verovala da je to dobro, nego iz pragmatizma. U stvari, jer je bila prinuđena.
Mi danas volimo da zamišljamo kako je SFRJ bila jedno snažno i suvereno upravljano i rukovođeno društvo. Ali ništa nije bilo dalje od istine. Partija se tokom celog postojanja te države borila da sačuva i osnaži svoj legitimitet. A taj legitimitet se zasnivao na zadovoljstvu naroda. A zadovoljstvo naroda se zasnivalo na privrednom rastu i rastu standarda.
U stvari, Partija je bila prinuđena da neprekidno potkupljuje stanovništvo rastom njegove potrošačke moći. Revolucija je kupovala svoj legitimitet pothranjivanjem sitnosopstveničkog osećaja stanovništva. Ako vam se čini da u ovome postoji protivrečnost, u pravu ste.
Partija i revolucija su kupovale vreme i spašavale tekući trenutak potkopavajući svoje temelje i stvarajući uslove za jednu buduću krizu. Generalno, "elita" (ako pod tim terminom podrazumevamo rukovodeće "kadrove") je od početka pa do samog kraja bila levo od stanovništva, tako da se ne radi o tome da su oni "izdali" komunizam i revoluciju. Oni su sve vreme vukli pramac ulevo, ali ih je stvarno kretanje talasa, odnosno objektivna društvena situacija, posredovana i njihovim neprekidnim popuštanjem, odvukla udesno.
I da, možda se može reći da nisu bili dorasli svojoj istorijskoj ulozi. Ali, ni drugi oblici usmeravanja revolucije u drugim zemljama nisu bolje završili. Sama radnička klasa u koju se revolucija najviše pouzdala, u stvari nije reagovala drugačije od celine naroda.
Postoji jedna duboko ukorenjena zabluda među takozvanim socijalistima i još takozvanijim komunistima: to je ona zabluda o nepogrešivom socijalističkom instinktu radničke klase.
Iskustvo dovoljno govori koliko je radnička klasa u stvari potkupljiva. Socijalizam nije društvo u kojem je radnička klasa bogata, u kojoj se radnik bori za visoku platu nezavisno od opšte društvene cene, nego društvo u kojem je radnička klasa odbacila kapitalizam sa sve tržištem, robom i novcem.
Onoliko koliko je opstajala, Jugoslavija je opstajala na osnovu zamagljivanja ove protivrečnosti. Da bi sačuvala svoju revolucionarnu savest, "partija", (ili "elita" ako hoćete) je uvela radničko samoupravljanje, koje je u stvari sasvim lepo radilo na nivou preduzeća. Ali problem je u tome što jedno preduzeće ne drži uslove svog postojanja u svojim rukama: njegova sudbina se odlučuje na tržištu. I tu ne pomažu ni najbolje odluke najboljeg radničkog saveta.
Naravno, "elita" je uvidela ovaj problem: bilo je predviđeno da se preko delegatskih skupština samoupravljanje ukrupnjava i sistematizuje i tako na neki način umanji negativne efekte tržišnog pritiska. I da se, u perspektivi, na kraju tržište sasvim ukine u korist svedruštvenog dogovaranja proizvođača. To je ono što su ekonomisti posprdno zvali "dogovorna ekonomija".
Međutim, to se nije ostvarilo, iz jednostavnog razloga što je to protivno logici tržišta: na tržištu dva preduzeća u principu nisu saradnici, nego konkurenti.
Naravno, posle je došla i dužnička kriza osamdesetih, što je dovelo do daljeg velikog pada poverenja i legitimiteta partije, elite i samog sistema. Praktično, "partija" (Savez komunista) je zasnivala svoj legitimitet na paketu koji je s jedne strana sadržao verodostojno obećanje prosperitata, a s druge strane zahtevao odricanje od tradicionalnih vrednosti i prihvatanje opšte saradnje u ime budućnosti.
Celokupna modernistička agenda: kosmopolitizam odnosno bratstvo/jedinstvo umesto nacionalne agende, i vera u čoveka-graditelja budućnosti na mesto starih religija - sve je to palo zajedno sa padom poverenja u revoluciju. Kako se gasio legitimitet socijalističkog projekta, iz njegovog plićaka su izronile hridi nacionalnog i religijskog.
Ljudi se danas ne mogu načuditi kad vide koliko je na primer u ranim osamdesetim celokupna kultura: književnost, film, pozorište, slikarstvo - koliko je to bilo leglo žestokog antikomunizma. I to u jednoj formalno socijalističkoj zemlji, i pod navodnom strogom kontrolom partije, elite, režima, sistema...
Ali, Partija je tu bila nemoćna. Njeni instrumenti su otkazivali jedan za drugim. Jer "kulturni radnici" su bili samo avangarda: isti proces odvijao se kroz proizvodno radništvo i kroz celokupno stanovništvo, samo sporije. Jednostavno, ljudi su stekli neki društveni položaj, i nepoverenje u sistem im je nalagalo da teže da taj položaj konvertuju u privatnu imovinu. Dok god bi neko bio na listi za stan, zastupao bi društvene vrednosti, solidarnost i zajedništvo, da bi, čim isti stan dobije (ili napravi kuću) po svom biću automatski postajao antisocijalista i zastupao "rezanje troškova".
Znači, društvo je po svom biću postalo nesocijalističko još pre nego što je to postalo i po formi. Jednostavno, društvena forma se prilagodila društvenom sadržaju. To je sva misterija.
Čim se ugasi entuzijazam zajedništva i vera u budućnost, na scenu stupaju kosturi iz ormara: nacija, crkva, individualizam, egoizam, obuzetost sobom. Jer, to nametanje velikog projekta zajedničke, socijalističke budućnosti nikad nije bilo jako duboko, i nikad se nije sasvim učvrstilo. Zbog toga je partija neprekidno pravila kompromise, da bi održala kakvu-takvu podršku. Ljudi su jednostavno formalno tolerisali "novo", dok su "staro" držali spremljeno u ormaru.
Tako se ocrtala sledeća mogućnost: da neki inventivni partijski ljudi izmisle retoriku koja će nominalno biti revolucionarna, a sadržinski tradicionalna i nacionalna, to jest kontrarevolucionarna.Tako je na primer nastao MASPOK u Hrvatskoj sedamdesetih.
Taj isti osećaj je opio Miloševića sedamnaest godina kasnije. Milošević je inače bio liberal, a ne nacionalista, ali ga je ta energija ponela. Inače, danas se često potencira falsifikovana predstava kako je Milošević bio jastreb, i kako je on zli veleum, arhitekta sveg zla. U stvari, on je u Srbiji predstavljao umerenu struju, i na izborima 1990. dobio je Vuka Draškovića na kartu umerenosti, suprotstavljajući se njegovom ekstremizmu.
U tom periodu je prećutni sporazum između Partije i Naroda po kome će Partija omogućivati standard i samopoštovanje, a Narod neće talasati - taj višedecenijski pakt je postao praktično bespredmetan. Nakon višedecenijskog korigovanja kursa radi ugađanja narodu i obezbeđivanja standarda, Partija je izgubila i poslednju trunku revolucionarnog i komunističkog sadržaja. Uspeh reformi i potrošačka pomama za vreme Ante Markovića više nije mogla vratiti veru u Partiju: naprotiv, dodatno je osnažila verovanje da je istina s druge strane, u potrošačkom društvu. Kad je nastupila kriza poverenja, svi su, sa onim žetonima što su imali u rukama, nagrnuli na kasu da ih konvertuju u čvrsto vlasništvo, i kazino Jugoslavija je pukao.
Tako je u stvari socijalizam u Jugoslaviji, u onoj meri u kojem se pod socijalizmom može podrazumevati opštedruštveni zajednički napor, predstavljao samo prolaznu fazu u bogaćenju i urbanizaciji siromašnog seljaštva i njihovog uzdizanja u građanski status. Postavši građanskim sitnim sopstvenicima, ljudi više nisu imali nikakvog interesa da se zamajavaju starim formama.
Znači, ovi manevri pojedinaca i grupa iz "elite" nisu ni na koji način bili suštinski, niti su bili ekstremniji od opšteg duha, niti su bili manipulativni. Oni su bili upravo ono što definiše istorijske aktere: artikulisali su svoj društveno-istorijski trenutak. Ono što mi jesmo.
Doduše, većina takozvane "elite" nije imala stomak za to. Ali bilo je i takvih koji jesu, i koji su konvertovali svoje položaje u imovinu i pozicije u "novom svetu". U ovom, našem svetu.
A ko smo "mi", građani u svemu tome?
To je jednostavno. Mi smo građanština. Naš identitet je čvrsto usidren u našem skromnom vlasništvu. Naša psihologija je privatnost, naša definicija je bodljikava ograda. Mi se teorijski zalažemo za sve lepe stvari na svetu, poput mis sveta - samo da niko ne povredi svetinju naše imovine, i da se ništa ne očekuje od nas. Celokupnu građansku egzistenciju karakteriše ta dvoličnost, protivrečnost između skučene ličnosti i pretenciozne spoljašnjosti. Korupcija, nebriga, nebriga za druge, nedostatak solidarnosti, osećaj ovlašćenosti, potuljena okrutnost i razmetljiva lažna brižnost - to smo sve "mi", a ne "on", lider. Odnosno, "on" je to samo zato što smo to "mi".
Ali ni ta bajka o tome kako smo eto prevareni i kako eto neprekidno decenijama uvek iznova bivamo prevareni - ni to nije čista "teorija". Ona ima svoju društvenu bazu.
Naime, kontrarevolucionarna građanština se, ubrzo nakon ukidanja socijalizma, suočila sa svojim prirodnim predatorom: krupnim kapitalom, od kojeg je u socijalizmu bila bezbedna. Tako se stvorila jedna istorijski beznadežna, ali ipak aktivna linija fronta između ugrožene građanštine s jedne, i beskrupuloznog krupnog kapitala s druge strane. Ta stratifikacija snaga projektuje se u bajku o sirotom nevinom prevarenom i zlostavljanom narodu koga svi u kontinuitetu maltretiraju. Na toj liniji ratuju svi ti zeleni, antibankarski, urbanistički i kojekakvi građansko-aktivistički pokreti. Zajedničko za sve ove aktivizme je da prihvataju stanje "u principu", to jest, prihvataju kapitalizam, ali ne prihvataju stanje "u detalju" - to jest, prihvataju uzrok, ali ne prihvataju posledice.
Zato je pitanje "šta se dogodilo i zašto", i pitanje "ko smo mi" jedno i isto pitanje. To nam se dogodilo sa Jugoslavijom i sa socijalizmom. Dogodili smo se mi.
Naravno, to nije dobar zaključak. Čim priznamo sebe, prozremo i shvatimo dinamiku i cirkulaciju vlastitog procesa, više nećemo biti okovani njime i postaćemo formalno slobodni. Energija frustracije, energija pobune, nezadovoljstva svime, pa i sobom - sva ta energija je već akumulirana u nama. Sve što nam treba je malo jasnoće i jednostavnosti. I malo hrabrosti da se oslobodimo sebe. Zadatak nije lak: jednim i istim činom moramo se osloboditi i sebe, i sistema. Ali, kad se izborimo za jasnoću, za suočavanje, sve postaje jednostavno, logično i neminovno.
Zato je u ovom trenutku više nego ikad borba sistema za samoočuvanje, reakcija na bilo kakvu revoluciju, uzela oblik "ekonomije pažnje" i konzumiranja resursa vremena i mišljenja.
vice
Teško je sagledati takav događaj kao što je raspad Jugoslavije bez takozvane “istorijske distance” - šta god to značilo. U toj frazi krije se, ipak, deo istine: radi se o tome da smo mi učesnici, akteri, i da stoga "svoju" subjektivnu stranu vidimo kao neku neutralnu tačku. Znači, teorijski je bar to jasno: pitanje "šta se dogodilo i zašto", i pitanje "ko smo mi" - to je jedno i isto pitanje. Ti događaji bili su i jesu odvijanje naše istine i govore o tome kakvi smo.
Ali ko smo mi, i šta smo? Doći ćemo i do toga.
Za početak, da obradimo tezu o uzroku raspada SFRJ koja je u poslednje vreme zadobila izvesnu popularnost: o nekoj vrsti zavere tadašnjih "elita". Elite su eto namerno posvađale narode, ukinule socijalizam i izazvale ratove, a sve to da bi se u tome materijalno okoristile. U toj priči smo "mi", građani pasivna supstancija na kojoj se prosto vrši istorija i koja trpi nepravdu.
U ovom "objašnjenju" ima nešto dobro i nešto loše. Dobro je to što se u opisu mogu prepoznati neki stvarni politički događaji u socijalističkoj Jugoslaviji: recimo, politička natezanja oko republičkih prava i tehnokratska natezanja oko rukovodećih prava, a protiv samoupravljanja.
Loše je to što je to samo deo priče. I to nesuštinski. U stvari, praktično celokupna politička elita iz osamdesetih je devedesetih nestala sa političke scene (osim Miloševića i njegovih pučista), a tehnokratska elita je bila pretežno liberalno-anacionalna, pa je nacionalizam u tom periodu nije zanimao.
Ali ova teza o zaveri elita ima jedan još važniji problem zbog kojeg je formalno nepodesna za ozbiljno naučno-istorijsko razmatranje. Zato što je, formalno gledano, to teorija zavere, što se još zove i "protagonističkom" istorijom.
Priča bi išla nekako ovako: neki istaknuti ljudi su želeli vlast, pa su "poveli mase" i proizveli istorijske događaje i istorijska stanja. Istorija je začela u njihovoj glavi, kao ideja, i onda su je oni primenili na stvarnost. U tom kontekstu, raširena je teza kako je "naš narod" (uvek bio) podložan manipulaciji. Od toga je samo jedan polukorak do teze o "našem narodu" kao večitoj istorijskoj žrtvi, što je uostalom i bila jedna od glavnih teza kontrarevolucije koja se devedesetih dogodila.
Protagonizam u kome se istorija sagledava kroz delovanje pojedinaca je inače oduvek bio pretežni pravac u buržoaskoj istoriografiji. I on zadovoljava taj formalni uslov percepcije: tako spolja izgleda. Tako se priviđa.
Ali je već i pre Marksa ovakav način istorijskog razmatranja bio prevaziđen: ukratko, istorijske okolnosti sazrevaju putem unutrašnjeg kretanja i previranja celine društva, a pojedinac može postati istorijska ličnost ne tako što će izmisliti nešto svoje, nego samo tako što će artikulisati sile koje već potencijalno objektivno postoje u društvenom trenutku. Ali nije pojedinac njihova snaga - naprotiv, društvene sile i tenzije su jedina snaga tog "istorijskog" pojedinca.
"Duh vremena", "svetski duh" - tako se govorilo početkom devetnaestog veka, to je ono što determiniše istorijska zbivanja, a pojedinci, vođe - oni su samo njegovi glasnogovornici. Naravno, to ne znači da su vođe ili "elite" u tome besplatno: naprotiv, oni u tome uvek zastupaju svoje vlastite interese, u koje je "svetski duh" položio svoju klicu. To se zvalo "lukavstvo uma". Ali, od Marksa znamo da se ne radi ni o duhu ni o umu, nego o konkretnom materijalnom procesu društvene reprodukcije.
Šta se dogodilo u Jugoslaviji?
Najpre je bio narodnooslobodilački rat. Rat je, kao što znamo, u SFRJ zvanično nazivan "narodnooslobodilački", što nam govori da su i tokom tog rata nagoveštaji socijalističke revolucije za koje su se zalagali partizani sistematski potiskivani u cilju dodvoravanja narodu. Samo se proklamovalo da "neće biti povratka na staro", a u ovom nemuštom i neartikulisanom izrazu bila je pohranjena nada i obećanje nekakve buduće društvene "pravde". Ovde nije na odmet podsetiti da revolucija i pravda nemaju nikakve suštinske veze.
Uglavnom, izvojevana je pobeda u ratu, i to pretežno pridobijanjem siromašnog seljaštva. Komunistička partija iskoristila je legitimitet stečen vodećom ulogom u pobedonosnom ratu da bi pokrenula revoluciju: nacionalizacija i nametanje agrarnog maksimuma, zahvaljujući veoma raširenom siromaštvu, prošlo je bez velikih trzavica. Javni radovi na obnovi i izgradnji zasnovani na revolucionarnom entuzijazmu, neko vreme su pristojno funkcionisali.
Međutim, već na pitanju kolektivizacije sela "partija" se sukobila sa onim istim siromašnim seljaštvom koje joj je omogućilo pobedu, i - polomila zube. Posle nekoliko godina mučnog natezanja i samoponižavanja, "partija" se povukla.
U suštini isti sitnosopstvenički otpor tinjao je i po gradovima, u industriji. "Partija" je izbacivala parole, organizovala aktiviste, ali produktivnost je bila slaba. Tek kad je "partija" primenila jedan stari trik, nagrađivanje prema rezultatima rada, produktivnost se popravila.
Znači, privrednu reformu, tržište i ostale instrumente "partija" nije uvela iz dogmatskih razloga, zato što je verovala da je to dobro, nego iz pragmatizma. U stvari, jer je bila prinuđena.
Revolucija posle rata je kupovala svoj legitimitet pothranjivanjem sitnosopstveničkog osećaja stanovništva.
Mi danas volimo da zamišljamo kako je SFRJ bila jedno snažno i suvereno upravljano i rukovođeno društvo. Ali ništa nije bilo dalje od istine. Partija se tokom celog postojanja te države borila da sačuva i osnaži svoj legitimitet. A taj legitimitet se zasnivao na zadovoljstvu naroda. A zadovoljstvo naroda se zasnivalo na privrednom rastu i rastu standarda.
U stvari, Partija je bila prinuđena da neprekidno potkupljuje stanovništvo rastom njegove potrošačke moći. Revolucija je kupovala svoj legitimitet pothranjivanjem sitnosopstveničkog osećaja stanovništva. Ako vam se čini da u ovome postoji protivrečnost, u pravu ste.
Partija i revolucija su kupovale vreme i spašavale tekući trenutak potkopavajući svoje temelje i stvarajući uslove za jednu buduću krizu. Generalno, "elita" (ako pod tim terminom podrazumevamo rukovodeće "kadrove") je od početka pa do samog kraja bila levo od stanovništva, tako da se ne radi o tome da su oni "izdali" komunizam i revoluciju. Oni su sve vreme vukli pramac ulevo, ali ih je stvarno kretanje talasa, odnosno objektivna društvena situacija, posredovana i njihovim neprekidnim popuštanjem, odvukla udesno.
I da, možda se može reći da nisu bili dorasli svojoj istorijskoj ulozi. Ali, ni drugi oblici usmeravanja revolucije u drugim zemljama nisu bolje završili. Sama radnička klasa u koju se revolucija najviše pouzdala, u stvari nije reagovala drugačije od celine naroda.
Postoji jedna duboko ukorenjena zabluda među takozvanim socijalistima i još takozvanijim komunistima: to je ona zabluda o nepogrešivom socijalističkom instinktu radničke klase.
Iskustvo dovoljno govori koliko je radnička klasa u stvari potkupljiva. Socijalizam nije društvo u kojem je radnička klasa bogata, u kojoj se radnik bori za visoku platu nezavisno od opšte društvene cene, nego društvo u kojem je radnička klasa odbacila kapitalizam sa sve tržištem, robom i novcem.
Onoliko koliko je opstajala, Jugoslavija je opstajala na osnovu zamagljivanja ove protivrečnosti. Da bi sačuvala svoju revolucionarnu savest, "partija", (ili "elita" ako hoćete) je uvela radničko samoupravljanje, koje je u stvari sasvim lepo radilo na nivou preduzeća. Ali problem je u tome što jedno preduzeće ne drži uslove svog postojanja u svojim rukama: njegova sudbina se odlučuje na tržištu. I tu ne pomažu ni najbolje odluke najboljeg radničkog saveta.
Naravno, "elita" je uvidela ovaj problem: bilo je predviđeno da se preko delegatskih skupština samoupravljanje ukrupnjava i sistematizuje i tako na neki način umanji negativne efekte tržišnog pritiska. I da se, u perspektivi, na kraju tržište sasvim ukine u korist svedruštvenog dogovaranja proizvođača. To je ono što su ekonomisti posprdno zvali "dogovorna ekonomija".
Međutim, to se nije ostvarilo, iz jednostavnog razloga što je to protivno logici tržišta: na tržištu dva preduzeća u principu nisu saradnici, nego konkurenti.
Naravno, posle je došla i dužnička kriza osamdesetih, što je dovelo do daljeg velikog pada poverenja i legitimiteta partije, elite i samog sistema. Praktično, "partija" (Savez komunista) je zasnivala svoj legitimitet na paketu koji je s jedne strana sadržao verodostojno obećanje prosperitata, a s druge strane zahtevao odricanje od tradicionalnih vrednosti i prihvatanje opšte saradnje u ime budućnosti.
Celokupna modernistička agenda: kosmopolitizam odnosno bratstvo/jedinstvo umesto nacionalne agende, i vera u čoveka-graditelja budućnosti na mesto starih religija - sve je to palo zajedno sa padom poverenja u revoluciju. Kako se gasio legitimitet socijalističkog projekta, iz njegovog plićaka su izronile hridi nacionalnog i religijskog.
Partija je tu bila nemoćna.
Ljudi se danas ne mogu načuditi kad vide koliko je na primer u ranim osamdesetim celokupna kultura: književnost, film, pozorište, slikarstvo - koliko je to bilo leglo žestokog antikomunizma. I to u jednoj formalno socijalističkoj zemlji, i pod navodnom strogom kontrolom partije, elite, režima, sistema...
Ali, Partija je tu bila nemoćna. Njeni instrumenti su otkazivali jedan za drugim. Jer "kulturni radnici" su bili samo avangarda: isti proces odvijao se kroz proizvodno radništvo i kroz celokupno stanovništvo, samo sporije. Jednostavno, ljudi su stekli neki društveni položaj, i nepoverenje u sistem im je nalagalo da teže da taj položaj konvertuju u privatnu imovinu. Dok god bi neko bio na listi za stan, zastupao bi društvene vrednosti, solidarnost i zajedništvo, da bi, čim isti stan dobije (ili napravi kuću) po svom biću automatski postajao antisocijalista i zastupao "rezanje troškova".
Znači, društvo je po svom biću postalo nesocijalističko još pre nego što je to postalo i po formi. Jednostavno, društvena forma se prilagodila društvenom sadržaju. To je sva misterija.
Otkud nacionalizam?
Čim se ugasi entuzijazam zajedništva i vera u budućnost, na scenu stupaju kosturi iz ormara: nacija, crkva, individualizam, egoizam, obuzetost sobom. Jer, to nametanje velikog projekta zajedničke, socijalističke budućnosti nikad nije bilo jako duboko, i nikad se nije sasvim učvrstilo. Zbog toga je partija neprekidno pravila kompromise, da bi održala kakvu-takvu podršku. Ljudi su jednostavno formalno tolerisali "novo", dok su "staro" držali spremljeno u ormaru.
Tako se ocrtala sledeća mogućnost: da neki inventivni partijski ljudi izmisle retoriku koja će nominalno biti revolucionarna, a sadržinski tradicionalna i nacionalna, to jest kontrarevolucionarna.Tako je na primer nastao MASPOK u Hrvatskoj sedamdesetih.
Milošević je u Srbiji predstavljao umerenu struju, i na izborima 1990. dobio je Vuka Draškovića na kartu umerenosti
Taj isti osećaj je opio Miloševića sedamnaest godina kasnije. Milošević je inače bio liberal, a ne nacionalista, ali ga je ta energija ponela. Inače, danas se često potencira falsifikovana predstava kako je Milošević bio jastreb, i kako je on zli veleum, arhitekta sveg zla. U stvari, on je u Srbiji predstavljao umerenu struju, i na izborima 1990. dobio je Vuka Draškovića na kartu umerenosti, suprotstavljajući se njegovom ekstremizmu.
U tom periodu je prećutni sporazum između Partije i Naroda po kome će Partija omogućivati standard i samopoštovanje, a Narod neće talasati - taj višedecenijski pakt je postao praktično bespredmetan. Nakon višedecenijskog korigovanja kursa radi ugađanja narodu i obezbeđivanja standarda, Partija je izgubila i poslednju trunku revolucionarnog i komunističkog sadržaja. Uspeh reformi i potrošačka pomama za vreme Ante Markovića više nije mogla vratiti veru u Partiju: naprotiv, dodatno je osnažila verovanje da je istina s druge strane, u potrošačkom društvu. Kad je nastupila kriza poverenja, svi su, sa onim žetonima što su imali u rukama, nagrnuli na kasu da ih konvertuju u čvrsto vlasništvo, i kazino Jugoslavija je pukao.
Tako je u stvari socijalizam u Jugoslaviji, u onoj meri u kojem se pod socijalizmom može podrazumevati opštedruštveni zajednički napor, predstavljao samo prolaznu fazu u bogaćenju i urbanizaciji siromašnog seljaštva i njihovog uzdizanja u građanski status. Postavši građanskim sitnim sopstvenicima, ljudi više nisu imali nikakvog interesa da se zamajavaju starim formama.
Znači, ovi manevri pojedinaca i grupa iz "elite" nisu ni na koji način bili suštinski, niti su bili ekstremniji od opšteg duha, niti su bili manipulativni. Oni su bili upravo ono što definiše istorijske aktere: artikulisali su svoj društveno-istorijski trenutak. Ono što mi jesmo.
Doduše, većina takozvane "elite" nije imala stomak za to. Ali bilo je i takvih koji jesu, i koji su konvertovali svoje položaje u imovinu i pozicije u "novom svetu". U ovom, našem svetu.
A ko smo "mi", građani u svemu tome?
To je jednostavno. Mi smo građanština. Naš identitet je čvrsto usidren u našem skromnom vlasništvu. Naša psihologija je privatnost, naša definicija je bodljikava ograda. Mi se teorijski zalažemo za sve lepe stvari na svetu, poput mis sveta - samo da niko ne povredi svetinju naše imovine, i da se ništa ne očekuje od nas. Celokupnu građansku egzistenciju karakteriše ta dvoličnost, protivrečnost između skučene ličnosti i pretenciozne spoljašnjosti. Korupcija, nebriga, nebriga za druge, nedostatak solidarnosti, osećaj ovlašćenosti, potuljena okrutnost i razmetljiva lažna brižnost - to smo sve "mi", a ne "on", lider. Odnosno, "on" je to samo zato što smo to "mi".
Ubrzo nakon ukidanja socijalizma, suočili smo sa svojim prirodnim predatorom: krupnim kapitalom
Ali ni ta bajka o tome kako smo eto prevareni i kako eto neprekidno decenijama uvek iznova bivamo prevareni - ni to nije čista "teorija". Ona ima svoju društvenu bazu.
Naime, kontrarevolucionarna građanština se, ubrzo nakon ukidanja socijalizma, suočila sa svojim prirodnim predatorom: krupnim kapitalom, od kojeg je u socijalizmu bila bezbedna. Tako se stvorila jedna istorijski beznadežna, ali ipak aktivna linija fronta između ugrožene građanštine s jedne, i beskrupuloznog krupnog kapitala s druge strane. Ta stratifikacija snaga projektuje se u bajku o sirotom nevinom prevarenom i zlostavljanom narodu koga svi u kontinuitetu maltretiraju. Na toj liniji ratuju svi ti zeleni, antibankarski, urbanistički i kojekakvi građansko-aktivistički pokreti. Zajedničko za sve ove aktivizme je da prihvataju stanje "u principu", to jest, prihvataju kapitalizam, ali ne prihvataju stanje "u detalju" - to jest, prihvataju uzrok, ali ne prihvataju posledice.
Zato je pitanje "šta se dogodilo i zašto", i pitanje "ko smo mi" jedno i isto pitanje. To nam se dogodilo sa Jugoslavijom i sa socijalizmom. Dogodili smo se mi.
Znači li to da nema nade?
Naravno, to nije dobar zaključak. Čim priznamo sebe, prozremo i shvatimo dinamiku i cirkulaciju vlastitog procesa, više nećemo biti okovani njime i postaćemo formalno slobodni. Energija frustracije, energija pobune, nezadovoljstva svime, pa i sobom - sva ta energija je već akumulirana u nama. Sve što nam treba je malo jasnoće i jednostavnosti. I malo hrabrosti da se oslobodimo sebe. Zadatak nije lak: jednim i istim činom moramo se osloboditi i sebe, i sistema. Ali, kad se izborimo za jasnoću, za suočavanje, sve postaje jednostavno, logično i neminovno.
Zato je u ovom trenutku više nego ikad borba sistema za samoočuvanje, reakcija na bilo kakvu revoluciju, uzela oblik "ekonomije pažnje" i konzumiranja resursa vremena i mišljenja.
vice
