Jednom je Kim Gordon slavno izjavila: "Ljudi plaćaju da gledaju druge ljude kako veruju u sebe."



Ako kao suosnivač, frontmen i basistkinja eksperimentalnog, post-pank alternativnog rok benda Sonic Youth i inspiracija za pokret Riot Grrrl možda nije uspela sebi da osigura mesto u panteonu zajebanih feminističkih rok boginja, onda bi njeno elegantno uzdizanje iz ruševina razvoda sa suosnivačem Sonic Youth i nevernim mužem sa kojim je u braku provela 27 godina Turstonom Murom to moralo. Posle razlaza, šezdesetogodišnja Gordon osnovala je novi bend, Head/Body, eksperimentalnu elektronsku grupu sa Bilom Nejsom i izdala ploču, izlagala umetničke radove u Sjedinjenim Državama i inostranstvu, pobedila rak dojke, nastupila kao model za YSL — i, o da, napisala knjigu koja je završila na bestseler listi Njujork Tajmsa. Svima je jasno da je krajnje vreme ne samo da se tron na kom sedi Kim Gordon pozlati, već i da se prikuje za pod.

Uprkos činjenici da je Gordon odrasla u Kaliforniji šezdesetih i sedamdesetih, a poslednju deceniju provela živeći i odgajući ćerku Koko u Northemptonu, u Masačusetsu, zbog uticaja koji je izvršila na njujoršku umetnost i muzičku scenu osamdesetih i devedesetih — te davno nestale, često mitologizovane slavne dane Louer Ist Sajda — Njujorčani je i dalje slave kao svoju. Što bi moglo da objasni zašto je Gordon, pijuckajući crno vino iza bine, delovala, pa ono, gotovo nervozno. Gordon ume da bude stidljiva, te se, nakon što smo izašli na binu i smestili u naše kožne fotelje pred prepunom salom, našalila: "Uvek uživam u predivno neugodnom razgovoru."

Ovaj intervju je sređeni transkript razgovora koji smo vodile te večeri.

Elisa Šapel: Kažeš za sebe da si nespretna, ali ljudi te ne doživljavaju ni kao stidljivu ni kao nespretnu. Za njih si ti kul. Ili obično pomislimo: "Jao, ne sviđam joj se."

Kim Gordon: Dobro je kad ima više opcija.

Reci mi nešto o naslovu knjige, Devojka u bendu. Mislim, nije šokantan — to je verovatno pitanje koje su ti najviše puta postavljali u karijeri. Osamdesetih i devedesetih nije bilo mnogo žena u bendovima.

Jeste, to je jedno ironično, jezivo pitanje i skoro svaka devojka mrzi kad joj ga postave. Kako je biti devojka u bendu? Iskorišćeno je kao radni naslov i pomislila sam: Bože, moram da smislim nešto bolje. Ali zadržao se jer je imao višestruka ironična značenja. Delovalo je kao da možeš da mu pripišeš više različitih stvari.

Koja je uloga devojke u bendu?

Mislim da je uloga devojke u bendu da da svoj doprinos elementom haosa, misterije i nepoznate energije. Da se svi pitaju: Šta će sad ona da uradi? Tako sve postaje pomalo nepredvidivo.

Napisala si sjajnu rečenicu: "Devojka posluži kao uzemljenje za binu, usisa muške poglede i baci ih nazad u publiku." Zapitala sam se kako se to odražava na tvoj nastup.

Jeste, ima i toga. Ne znam. To je dobra rečenica. Mislim, bila sam svesna toga da sam tuđa projekcija, ali desi se svim izvođačima. Ja sam tu paniku verovatno koristila za tekstove, zamišljajući glumice kao tipične pasivne objekte u filmovima. Šta bi se desilo da izigraju ta očekivanja? Šta bi se desilo kad bi sve okrenuo naglavačke? Mislim da je Riot Grrrl zato bila tako fantastična stvar. Te devojke su to radile. Uzele su to i iskoristile do maksimuma.

Reci nam nešto o tome zašto si odlučila da pišeš ove memoare. Nije da baš gladuješ...

Bio mi je potreban još jedan izvor prihoda. Nisam želela da se zaposlim negde gde se radi od devet do pet. To mi je u istom rangu sa mojom najvećom noćnom morom, predavati francuski u školi.

Jesi li napisala knjigu da bi isterala stvari na čistac? Ili zato što si pomislila, da vidimo — slikaš, praviš muziku, dizajniraš odeću, režiraš — imam previše slobodnog vremena?

Ne. Nikad nisam razmišljala o tome da pišem memoare. Moja prvobitna reakcija bila je da pretvorim to u umetnički projekat. Napišem ga kao noir roman. To je ozbiljno bila jedna od ideja. Potom me je kontaktiralo nekoliko urednika i moj prvi instinkt bio je da napišem memoare kao Bob Dilan. Samo da izmišljam. Memoari su čudne zverke. Ti se ne prisećaš, već rekonstruišeš.

Izgleda kao da se čin pisanja knjige pretvorio u proces otkrivanja same sebe.

Jeste, kad vam se u životu desi nešto zaista dramatično,mislim da se pokrene stvaralački proces u kom svoj život izdelite na komade. Nastupi trenutak kada poželite da vidite kako ste se obreli tu. Zapitate se koja je bila vaša uloga.

Pođete na putovanje da biste otkrili ko ste i na neki način priznali to sebi. Mislim da je pisanje za mene bio način da prokljuvim neke stvari.

To je kao onaj sjajni citat Džoan Didion: "Pišem isključivo da bih ustanovila šta mislim, šta gledam, šta vidim i šta to sve znači..."

Tačno tako.

Brak se ne razlikuje mnogo od članstva u bendu. Svi igraju svoje uloge a ako to ne rade, nastane haos. Sve se raspadne. Mogu li dvoje umetnika, muškarac i žena — istog godišta, jednako ambiciozni i uspešni — zaista da žive zajedno? Možete li oboje istovremeno da budete umetnici, naročito dok vam dete trčkara okolo?

Ne znam. Mislim da je umetnicima potrebno mnogo prostora u životu. Ako ste srećni, imate partnera koji to razume. Morate naći nekog ko će vam biti bračni drug, neko ko će uspeti da se izbori sa vašim rasporedom i svim što morate da radite. Mislim da je to stvarno teško. Znam mnogo umetnica koje nemaju decu i mislim da je to s razlogom. Ali ljudi ostanu u braku zato što se vole i žele da izglade stvari.

Mislim da iz istog razloga neki bendovi potraju, a neki ne. Morate biti posvećeni da bi funkcionisali, zato jer volite muziku.

Izjavila si 2013. godine da ti nedostaje sviranje sa Sonic Youth. Da li je i dalje tako?

Ne nedostaje mi više sviranje sa Sonic Youth. Radila sam to dugo i sad osećam da imam dobru saradnju sa Bilom Nejsom [Head/Body], koja mi je sada bliskija i bliža je mojim interesovanjima. Takođe, više sam se usredsredila na vizuelnu umetnost, to sam više ja.

Kako je taj lom — razvod, raspad Sonic Youth — uticao na tvoj umetnički rad?

Osećam se kao da me je otkravio. Ponekad ti se sve skupi odjednom sa svih strana i ispadne veliko sranje, ali mene je vratilo na pravi kolosek, na ono što treba da radim. Mogu reći da su mi se desile samo dobre stvari.

Baš mi se dopalo kad sam čitala kako si odrastala u Kaliforniji šezdesetih i sedamdesetih, štavila kozju kožu u školi, radila plesnu koreografiju na muziku Frenka Zape, pravila grnčariju. Jesi li ikad zamišljala da će ti to biti život? Je li muzika došla kao iznenađenje?

Jeste, muzika je bila iznenađenje. Mislim da je ljudima pank otvorio mogućnosti o kojima nisu ni sanjali. Bio je to najzanimljiviji događaj posle šezdesetih — a dovoljno sam matora da se sećam kakve su bile šezdesete. Ovde je to značilo nešto drugo nego u Engleskoj. Bilo je uzbudljivo i zainteresovalo za muziku ljude koji nikad nisi mislili da će biti muzičari.

Ali kada si došla u Njujork ranih osamdesetih, nisi bila toliko pank koliko no wave. Koji je manje konvencionalan i nije tako razmetljiv kao pank. Koja ti je muzika zavrtela mozak?

Muzika tokom čije izvedbe dolazi do suočavanja s publikom. Bendovi poput Mars i D.N.A. Zatim tu je The Static, u to vreme bend Glena Branke. Mnogi su umetnici i ljudi dolazili u Njujork da bi svirali.

Nisi znala da sviraš gitaru ni bas pre nego što si došla u Njujork. Kako je to počelo?

Den Grejem me je upoznao sa Mirandom Stenton, koja je svirala bas, i sa Kristinom Han, koja je svirala bubnjeve. Osnovale smo devojački bend po imenu Introjection. Den je želeo da izvede svoj slavni performans, tačku s imitiranjem publike, zajedno sa devojačkim bendom, i pitao nas da li bismo to uradili s njim. Tako sam naučila da sviram gitaru. Neko mi je pokazao kako da sviram neku vrstu džezerskih polu-akorda na gitari. I to je bilo to.

Je li postojao trenutak kada si pomislila: Ovim bi trebalo da se bavim?

Bilo je uzbudljivo kad smo izveli performans. Bila sam strašno nervozna. Ali osećala sam se kao da sam se vozila na velikom toboganu smrti i onda se sve završilo. Sutradan sam se osećala kao rokerka. Pitala sam se: Da li da nastavim da se bavim muzikom ili da slikam? Bila sam veoma zbunjena.

Ali nikad nisi prestala da slikaš. Čak i kad si pravila muziku, i dalje si slikala.

U određenoj meri. Godinama je to bilo skrajnuto u zapećak. Ali uvek sam sebe doživljavala kao vizuelnu umetnicu. Nisam sebe toliko doživljavala kao muzičara.

Kada si počela da pišeš muziku za Sonic Youth? Kako je to izgledalo?

Uglavnom smo samo sedeli i svirali. Džemovali smo. Neko bi samo počeo da svira nešto zanimljivo. Ponekad bi Turston krenuo sa rifom koji mu dopada i počeo da ga razvija. Zatim bih se ja nadovezala robusnom dodatnom muzikom. Potom bismo se našli negde na sredini.

Kada danas pogledaš pesme koje je najbolje ocenila kritika i koje su bile najpopularnije među fanovima, to su pesme iz devedesetih, pesme sa feminističkim temama i pesme koje si ti pisala. Postoji li neki razlog što si tada počela više da pišeš?

Postala sam svesna da imamo veću platformu i publiku, a postala sam svesnija i uloge žena u korporativnom svetu, kada bismo ih viđali po kancelarijama.

Kaži nam nešto više o tome — evo zašto sam pretila da ću poneti klešta — kaži nam nešto o pesmi "Swimsuit Issue".

Ubrzo nakon što smo potpisali ugovor, desio se skandal u Gefenu, gde je nekog direktora njegova sekretarica optužila za seksualno uznemiravanje. Odlučila sam da napišem pesmu o tome i iskoristim slavno "bikini izdanje" časopisa Sports Illustrated kao neku vrstu metafore.

Pesma se završava tako što nabrajaš imena svih dotadašnjih bikini modela. Ali nije li tu bilo nečeg višeg od puke pomisli: Hej, pa ovo je zanimljivo.

Kad ste žena, mislim da imate mnogo više materijala za pisanje pesama. Možda više nego kada ste muškarac. Mislim, emo-kor je pokazao da i momci mogu da pišu pesme u kojima kukaju kako ih njihove devojke ne razumeju i tako to... Oni su se emancipovali [smeje se], ali ako ne pišete samo o slomljenom srcu — imate toliko toga još o čemu biste mogli da pišete. U našem bendu mi smo to iskoristili. Mislim, pobogu, pesma "Tunic" govori o Karen Karpenter.

Kada sam pisala svoju poslednju knjigu, sastavila sam spisak pesama koje će mi pomoći da pregrmim teške delove. I taman kad sam počela da mislim: Nikom nije stalo do žena i kontrole, poslušala bih "Tunic" i pomislila: E, nije nego.

Jeste, poremećaji u ishrani su metafora za to koliko su daleko žene spremne da idu kako bi zadovoljile druge. Osećaj da je naše telo praktično jedina stvar koju imamo na raspolaganju, to je moćna stvar. Žensko telo. Izazov je pričati o tim stvarima a da niste otvoreno politički nastrojeni. Neki ljudi su, pak, smatrali da je pesma naprosto kičasta.

To je bilo zbog filma Superstar Toda Hejnza.

Kakav neverovatan film. Mnogo bolji od televizijske verzije.

Ali kad je poslušate, vidite da je to mračna, žestoka pesma i da se u njoj ne prepoznaju samo žene. Kad odete na koncert, vidite da je pevaju i muškarci i žene.

U to vreme The Carpenters su smatrani strašno konzervativnom grupom i delom establišmenta. Ljudi ih nisu uzimali za ozbiljno. Ali Karenin glas je neverovatno seksi i pun duše, tako da su ti tekstovi postali samo njeni. Neverovatno su mračni. The Carpenters su neobično radikalan bend.

A šta je sa pesmom "Kool Thing"?

To je čudna pesma o gomili raznih stvari delom inspirisana filmom Rejmonda Petibona po imenuWeather Underground. U njemu se opisuje neka vrste seksualne privlačnosti Crnih pantera. Naknadno sam u miks ubacila Džejn Fondu i Barbarelu.

Ti uticaji se vide u video spotu, ali iz čega je nastala sama pesma?

Inspiracija nam je bio LL Cool J i njegova prva ploča, Radio. Producirao ju je Rik Rubin i ja sam ga intervjuisala za Spin. Išla sam na njegovu probu i bila sam stvarno znatiželjna da vidim kakav je, koliko poznaje rok. Bila sam razočarana kad je rekao da mu je omiljeni rok bend Bon Jovi. To me je nagnalo da razmišljam o očekivanjima koje imamo o izvođačima i šta su naše projekcije.

Pojavljuje se Chuck D.

Snimali smo u istom studiju i palo nam je na pamet da ga zamolimo da učestvuje. Uradio je vrlo klišetiziranu stvar, rekao je: "Yeah, word up. Tell it like it is." Bio je to kliše koji smo na neki način zaslužili.

Da li kako umetnik stari njegov rad postaje sve politizovaniji?

Ne znam. Manje se osećaš kao gubitnik. Prošao si više toga pa ti nije više toliko stalo. Kad sam počela da sviram sa Bilom, pomislila sam: Bože hvala ti, mogu samo da sviram muziku koju ne moram da promovišem. Mogu samo da uživam u njoj. Na kraju je sve to bilo vrlo oslobađajuće iskustvo. Mogla sam da spustim letvicu vrlo nisko i samo da sviram. Ispala je vrlo radikalna ploča.

Ne želim da pričam o toj gluposti sa Lanom Del Rej na Tviteru, ali ja sam feministkinja, a i ti si feministkinja. Međutim, nisu sve žene feministkinje, a neki od najboljih feminista su muškarci. Dakle, kako ti definišeš feminizam?

Menjao se postepeno tokom godina. Suština je u ljudskim pravima širom sveta. Žene ne smeju da budu zlostavljane. One treba da budu jebeno slobodne. Sve druge govorancije i sve drugo nije važno. Bilo da si muškarac ili žena, moraš da budeš moralno odgovoran pred samim sobom.

Uprkos tome šta Lana Del Rej misli...

Feminizam ne znači da žene sad mogu da rade šta im padne na pamet. Ne možete ići okolo i bosti ljude nožem.

 6yka