Klan: Najgledaniji argentinski film svih vremena – istinita i monstruozna priča

Znate za one priče koje su toliko neverovatne da prosto moraju biti istinite, jer ko bi tako nešto izmišljao i zašto? „Klan“ je zasnovan na jednoj takvoj priči: neverovatnoj, istinitoj i stoga monstruoznoj. Priča je to o porodično-komšijskom klanu dobrostojećih stanovnika Buenos Airesa pod vodstvom Arquimedesa Puccia čiji je unosan biznis u sumrak vojne diktature osamdesetih godina bilo otimanje ljudi. Za pretpostaviti je da su se Puccio i saradnici time ranije bavili za račun države, ali ovde je reč o sto posto privatnom aranžmanu.

Film počinje zbunjujuće, sa lagano zbunjujućim „flash-forwardom“ u kome policija upada u kuću i na zub uzima ljubavni par, i nastavak te razlomljene scene će se odvijati dalje u filmu. Zanimljivo, ali centralnu liniju priče neće ometati, niti će nam kvariti ugođaj. Nakon toga sledi kolaž dokumentarnog materijala koji nam objašnjava političko-istorijski „setting“, kada je general Videla predao palicu generalu Galtieriju, koji će nam nekako zazvoniti poznato, a u koji će bolji uvid imati poznavaoci argentinske istorije, dok ćemo mi ostali morati to da zapamtimo kao referencu i kasnije upitamo Google. I onda naša priča počinje.

Naša tačka gledišta je Alejandro zvani Alex (Lanzani), mladić za kojeg se čini da mu se visoka politika ne meša u život. Naprotiv, on je zadovoljan i popularan, sportska zvezda i junak lokalnog ragbi-kluba, što govori i o njegovoj klasnoj pripadnosti (naime, ragbi je sport za bogatije Argentince, tradicionalne anglofile, dok se puk uglavnom bavi fudbalom). Njega i njegovog timskog kolegu presreće auto na cesti i maskirani muškarci ih otimaju. Scena je vrhunski napeta, efektna i navodi nas na krivi trag. Za razliku od svog kolege, Alex nije otet, nego je poslužio kao mamac. A iza otmice stoji njegov otac Arquimedes (Guillermo Francella, nama najpoznatiji po ulozi Pabla Sandovala u „El secreto de sus ojos“) i to je prva njihova otmica od njih nekoliko.


Pucciovi održavaju porodični biznis, od krupnih strateških odluka koga oteti, koliko očekivati i zašto (FOTO: El Clan)

Nisam baš siguran je li Alex dobar izbor za tačku gledišta i našu identifikaciju sa situacijom. U određenim trenucima on je iznenađen i razočaran očevim postupcima, ali mu se ne suprotstavlja i čak mu pomaže. Nazovite to lojalnošću svojoj porodici. Pomažu mu i ostali članovi, svako u svojim mogućnostima, žena Epifania (Popovich) i mlađa deca, čak se na Alejandrov nagovor vraća i najstariji brat Maguila (Cocchiarale) koji je, pretpostavljamo zbog neslaganja sa očevom diktaturom, već bio napustio porodično gnezdo.

Pucciovi tako održavaju porodični biznis, od krupnih strateških odluka koga oteti, koliko očekivati i zašto, kako sada sa novim političkim prilikama („demokratski izabrana vlada ne može trajati dugo“), preko dnevne logistike, pa sve do onih sitnih, filigranskih detalja kao što je čišćenje ulice pred izlogom lokala u prizemlju kuće. Zapravo, to savršeno funkcioniše kao slika i prilika fašistoidnih vojnih režima – naoko je sve u najboljem redu, samo se sa tavana ili iz podruma čuju krici. Arquimedes je pritom solidan taktičar, zna kada sinovima popustiti i kako ih potkupiti, kao što vrlo dobro zna ko su mu sponzori u vlasti i oružanim snagama koji njegov prljavi mali biznis drže iznad vode i iznad zakona. Međutim, kako to obično biva, početni uspesi često zamagljuju moć rasuđivanja...

Alex nije idealna tačka gledišta iz još jednog razloga: nekako ne verujemo da ništa bitno nije znao o, istina, pre svega, očevim operacijama. On je u njima učestvovao. On je bio plaćan da ćuti. On je sva očeva objašnjenja prihvatao bez rezerve. Njega nije bilo briga, dokle god su on i njegova cura (Koessl) u toj priči bili na sigurnom. „Klan“ istovremeno ispituje odnose oca i sina i slika jedan uvrnuti porodični portret, a za oba nam je potrebna tačka perspektive, pa iako Alex nije idealan izbor, nekako je najlogičniji.

Mogu se povući paralele između „Klana“ i klasika američkih mafijaških drama u režiji Coppole, Scorsesea i de Palme. Nije tu stvar samo teme (uvek se nekako pojavljuje motiv lojalnosti kriminalnoj i biološkoj familiji), čak ni mehanike (uspon i pad je ono što očekujemo), koliko izražajnih sredstava, osećaja za detalj i za period. Kao i Coppola, Trapero bira priču koja će ujediniti biološku i kriminalnu familiju. Kao i Scorsese, on pazi na detalje vezane za period, od televizijskog programa, preko muzike (posebno obratite pažnju na to), do modnih detalja. Kao i de Palma, napet je, političan i nudi širu sliku.

No dobro, ako je taj model poznat i očekivan, uloga Guillerma Francelle nije. On je skoro neprepoznatljiv sa sedom kosom i obrvama, a njegov pogled ledi krv u žilama. Sličan tip lika i slične glumačke zadatke imao je i Johnny Depp u dosta sličnom filmu na jednako neverovatnoj, ali istinitoj premisi, „Black Mass“, kao šef bostonske irske mafije James Whitey Bulger, ali ga je Francella prevazišao i glede transformacije i glede generalnog utiska.


Film je nagrađen Srebrnim Lavom za režiju u Veneciji, a srušio je i „box office“ rekord u Argentini (SCREENSHOT: YouTube)

Trapero je jedan od prominentnijih reditelja argentinskih ispoliranih i uzdignutih žanrovskih filmova koji uspevaju pogoditi žicu festivalskih žirija, kritike i publike. „Klan“ mu je doneo najveće opipljive uspehe na svim tim poljima. Nagrađen je Srebrnim Lavom za režiju u Veneciji, a film je srušio domaći „box office“ rekord u Argentini, čak mu je izvesna i široka međunarodna distribucija. U svakom slučaju zasluženo. U najboljem maniru savremenih argentinskih filmova, Trapero u „Klanu“ bira relevantnu temu i izlaže je na primeren, razumljiv i inteligentan način.

Kao i u jednom od Traperovih prethodnih filmova, atmosferičnom trileru o prevarama sa osiguranjima, „Caranchu“ (2010.), autor ponovo sve karte stavlja na kraj koji dolazi sa iznenađenjem. Za razliku od „Carancha“, gde je to u dobroj meri obesmislilo dotadašnji tok filma, u „Klanu“ baš taj i takav kraj dodaje na utisku, pamtljivosti i neobičnosti i podiže nivo od solidnog do veoma dobrog.

lupiga