U proznoj knjizi ‘Radnici i seljaci’ Viktor Ivančić zauzima jasnu ideološku poziciju kako bi pričao o društvenim traumama naše tranzicije.
Piše: Bojan Marjanović - Booksa.hr
Viktor Ivančić: Radnici i seljaci (Fabrika knjiga, Beograd, 2014.)
Književnim poljem, kao svojevrsna vrsta zdravorazumskog i samorazumljivog aksioma, kruži tvrđenje da bi književnost – ako je ‘prava’, ma šta to značilo – trebala da postoji iznad ideologija, te da u tom smislu ostane neopredeljena i svesumnjajuće nastrojena i ka levici i ka desnici.
Ovakav stav je reprezent dominantnog diskursa o društvenoj ulozi književnosti koji se neprekidno reprodukuje – bilo kroz akademske krugove, bilo kroz krugove tzv. aktivnog kniževnog života – ali i reprezent dominantnog liberalnog (tobože postideološkog) diskursa o ideologiji kao jednoobraznom, banalno jednostavnom i anahrono prevaziđenom pogledu na svet.
Književnosti se tako otupljuje neophodno važna oštrica i stavlja se u svojevrsni zlatni kavez. Ma, ustvari, manimo se otrcanih metafora, kakav zlatni kavez, nazovimo stvari pravim imenom – tom tobožnjom deideologizacijom književnosti ona se zapravo samo stavlja u službu dominantne ideologije / dominantnih ideologija. U tom i takvom svetu, pojava knjige kao što je Radnici i seljaci Viktora Ivančića zaista se doima kao važan eksces kojim se treba podrobnije baviti.
Naime, Ivančić svojom novom knjigom u paramparčad razbija kartonske imitacije književnih nadideoloških kula od slonovače, te na vrlo uspešan način ispisuje jednu u svakom smislu transparentno ideologizovanu knjigu.
Viktor Ivančić je, bez ikakve sumnje, u poslednjih nekoliko decenija prepoznat kao jedno od najvažnijih imena jugoslovenskog novinarstva. Gledajući celokupan njegov novinarski rad (naravno, s fokusom na pokretanju i dugogodišnjem uređivanju tako važne kulturne tekovine našeg jezika kao što je Feral Tribune) takva slika je i logična i opravdana.
Međutim, kolateralne žrtve takvog Ivančićevog statusa su njegovi fikcionalni, književni radovi koji su u javnoj percepciji stvaralaštva ovog autora nepravedno skrajnuti u odnosu na novinske tekstove koji se iz nedelje u nedelju pojavljuju u medijima. Nepravedno je to iz nekoliko razloga – prvi i osnovni je vrlo jednostavan, Ivančićevi književni tekstovi su naprosto veoma dobri.
No, čini mi se da je jedan drugi razlog još i važniji. Naime, za razumevanje Ivančićeve poetike i stvaralačkog habitusa nužno je uvideti njegovo stalno tekstualno igranje na granici između književnosti i novinarstva, fikcije i nefikcije, te uvideti kako on u svom pisanju lako prelazi tu granicu i u jednom i drugom smeru, na koncu dokazujući da je i sama ideja o postojanju te podele nešto što, u najmanju ruku, valja sve vreme preispitivati.
Oni koji redovno čitaju njegove kolumne (ili, kako ih u jednoj svojoj knjizi naziva, ‘dokumentarne basne’) znaju da Ivančić ne ispisuje tek puke novinske komentare, već da proznim sredstvima oblikuje ‘fikciju istinitiju od svake stvarnosti’ u kojoj aktere naše političke stvarnosti koristi kao književne likove (uglavnom negativne) pomoću kojih temeljno demontira kako nacionalističke, tako i neoliberalne modele ideološke represije.
U svojim novinskim tekstovima on se ne libi dramatizacije političke scene, postavljanja njenih aktera u hipotetičke i fiktivne situacije (koje su, uistinu, samo dosledno i do kraja ogoljene svakodnevne delatnosti tih likova), te ispisivanja redova i redova koji se svojom formom i narativnim strategijama jako razlikuju od uobičajenog novinskog komentarisanja. U tom smislu, njegovi novinarski tekstovi predstavljaju značajan iskorak u odnosu na standarde medijskog pisanja kod nas, pa čak i kada govorimo o angažovanim, levo-liberalnim medijima.
Međutim, na sličan način funkcioniraju i njegovi književni tekstovi. I romani Vita activa i Planinski zrak, kao i nova knjiga Radnici i seljaci, na supstancijalan način su drugačiji od uobičajenih narativnih okvira koje nudi angažovana književnost na jugoslovenskom prostoru. Već sama naslovna strana nove knjige znakovito govori o toj ‘drugačijosti’.
Naime, Radnici i seljaci su knjiga priča koja, paradoksalno, nosi podnaslov Eseji. Ovakva neobična postavka precizno upućuju na sadržaj ove knjige jer se priče u njoj mogu, uslovno govoreći, posmatrati kao naratizovani eseji. Dakle, za razliku od većine tekstova koje označavamo odrednicom savremene društveno-angažovane literature, Ivančićeve priče su dosta bliže onome što jeste esejistika (ali i novinarstvo).
Kako to u praksi izgleda? Ivančić svoje priče ne postavlja oko likova, oko nekakvih pojedinaca koje turbulentne društvene okolnosti bacaju na ovu ili onu stranu mimetički predstavljene stvarnosti. Njegov pripovedački postupak nije zasnovan na izgradnji i finom nijansiranju likova, te na korišćenju određenih istorijskih trenutaka i ideoloških konteksta kao nekakve pozadine u tom procesu. Naprotiv, stvar je ovde sasvim suprotna, u Ivančićevom fokusu su upravo te društvene okolnosti, istorijski trenuci i ideološki kontekst, a likovi su u funkciji potpore.
Autor je preuzeo čitav niz paradigmatičnih situacija za tranziciono doba u kome živimo – doba do ivice pucanja rastegnuto između neoliberalnog terora sa jedne i nacionalističkog terora sa druge strane – te ispisao priče koje oslikavaju to vreme u jednom fenomenološkom smislu. Tako njegovi likovi nisu slojeviti pojednici, oni su više krokiji koji jasno označavaju određenu – najčešće klasnu – poziciju (bilo da su u pitanju radnici u velikim korporacijama, sumnjive figure iz političarkskog / PR mulja, penzioneri, zaposleni u zdravstvu ili šljakeri sa mračnom ratnom prošlošću).
Ivančićeve priče ne zalaze u rukavce koji bi opterećivali narativ informacijama koje se ne tiču jasnog političkog konteksta – naprotiv, svaka priča u ovoj knjizi bazirana je na jednoj ili više situacija koje su direktan proizvod neke od temeljno nepravednih postavki na kojima počiva ideološki aparat u kome živimo. Zapravo, upravo te situacije pune novinske stupce svaki dan, kao što su sveopšta korupcija i tranziciona pljkačka, nerasvetljeni ratni zločini, eskploatacija ljudi izazvana kako surovom tržišnom logikom, tako i odumiranjem socijalne države i njenih humanih tekovina.
Književnost je u našem kontekstu danas (i kada je dobra i kada je loša) previše često okrenuta ka preispitivanju individualnosti i svim tim kunderijanskim junacima, srednjeklasnim intelektualcima punih visokoparnih tlapnji o tome kuda se ovaj grozni svet uputio. Takva perspektiva po sebi ne mora biti loša, ali čini se da njoj vrlo često izmiče prekopotrebni društveni ‘zoom out’ koji Ivančić uspeva da postigne u okviru književnog teksta. Naravno, takav ‘zoom out’, odnosno šira slika, dosta je češća u žurnalistici ili esejistici, pa odatle i dolazi taj donekle autoironijski, a odnekle manifestni podnaslov ‘Eseji’ sa naslovne strane.
Ali naravno, ove priče nisu eseji jer je njihovo tkivo suštinski prozno – Ivančić naratizuje društvene traume i neuralgične tačke sustava koristeći se, vrlo uspešno, brojnim zanimljivim postupcima. Različite postmodernističke igrarije (od oblikovanja teksta u formi e-mail prepiske pa do korišćenja realnih situacija i likova iz medijskog života Hrvatske i njihovog mešanja sa onim potpuno fikcionalnim), uvođenje poliperspektivnosti kroz korišćenje brojnih likova-reflektora, igranje sa nekim žanrovskim matricama (pre svih, kriminalističkim i političkog trilera) ili sa nekim fantastičnim motivima – samo su neki od brojnih postupaka kojima Ivančić suvereno barata u svojoj knjizi.
Oni su tu da tekstove učine čitaocu prohodnijim i uzbudljivijim, ali autor se baš nikada nije previše zaigrao u pisanju da bi čitalac mogao puko eskapistički da uživa u formi. Autor, naprosto, ne želi da dozvoli čitaocu da zaboravi na onu odrednicu eseji – on, zapravo, ne odustaje od toga da je književnost prostor koji nam pomaže da bolje razumemo svet, pa sledstveno tome, i ideologiju i njeno delovanje.
Uostalom, takvu vrstu tekstualnog ukidanja mogućnosti ignorancije Ivančić sprovodi iz nedelje u nedelju pišući kolumne, a isti efekat ostavljaju i njegove publicističke, ali i preostale prozne knjige. Međutim, Radnici i seljaci predstavljaju u jednom smislu važan iskorak u odnosu na ranije romane. Iako se i u slučaju ta dva naslova radi o neosporno vanserijskim knjigama, one su se mogle kritikovati preko njihovih pozitivnih junaka. Rukopis je i u tim knjigama bio ‘esejistički’, situacije ideološke agresije su bile takođe precizno locirane, ali njihovi pozitivni junaci su povremeno bili neuverljivo tezični sa svojim ‘pravim’, ‘moralnim’ argumentima koji su ih uvek stavljali na ‘pravu’ stranu društvenog sukoba.
Ukratko, pomalo su ličili na one već pomenute srednjeklasne intelektualce od kojih se u ovoj knjizi pravi odmak (što sugeriše i sam naslov iz kojeg je izostavljen treću segment fraze – ‘poštena inteligencija’). Viktor Ivančić u novoj knjizi se odlučuje za jedan poprilično radikalan zaokret, retko viđen u dobu u kojem je pristojan svet dresiran prekomerenim dozama političke korektnosti. “Ako je pravda na našoj strani, ne znači da se moramo ponašati kao sveci”, kaže jedan od likova u knjizi, precizno određujući poziciju gotovo svih ‘pravednih’ junaka ove knjige koji se na svoj način suprotstavljaju sistemu.
Likovi preko kojih autor napada obrasce vladajuće ideologije mahom ne haju za standardne moralne konvencije, često pribegavaju nasilju i nepoštovanju normi, neretko su i likovi koji su, u svojoj biti, čak i negativni junaci, ali upravo kao takvi ostavljaju mnogo jači dojam na čitaoce. Pravedničko nasilje u stvarnosti verovatno nije rešenje koje se da tako lako zazivati, ali pravedničko nasilje u literaturi je veoma jak motiv jer ono, praktički, ogoljava nasilničku prirodu sistema kojem se tim nasiljem suprotstavljava.
Radikalne situacije u kojima Ivančićevi likovi posežu za radikalnim rešenjima (od uništavanja imovine najmoćnijih u društvu pa do golog fizičkog obračuna sa njima) predstavljaju moćnu metaforu jer označavaju jedan redak svetonazorski urlik u doba koje se davi u žabokrečini centrističkih politika. Možda je zaista nemoguće popravljati sistem u kome živimo dok mislimo u njegovim okvirima, te je možda revolucionarna promena (ili makar radikalan vid otpora) jedina mogućna polazna tačka za ozbiljan iskorak.
Ne treba, jasno, Ivančićevu knjigu doživljavati kao nekakav klinački pankersko-salonlevičarski poziv na rušenje vlasti i fakovanje sistema – u pitanju je jedan jako ozbiljan tekstualni poziv na svetonazorsko ‘proširenje područja borbe’, jedno prozno podsećanje na onu Habermasovu misao da “kada utopijske oaze presuše, širi se pustinja banalnosti i bespomoćnosti”. Vrlo je dobra narativna strategija koja nasilje postavlja kao izlaz iz te pustinje banalnosti i bespomoćnosti – tek se, zapravo, vidi koliko je do guše došlo onda kada nasilje postaje jedina pravednička instanca.
U tom smislu, čini mi se da ova knjiga može biti jedna vrsta ‘svetonazorskog manifesta’, neke nove jugoslovenske levice – levice kakve trenutno u parlamentarnim okvirima nema, a bogami, i na alternativnoj sceni postoji tek u tragovima. Naime, da bi se u jugoslovenskom kontekstu stvorio jedan koherentan levičarski govor on mora, bez okolišanja, da se izričito suprotstavi i ovdašnjim nacionalizmima koji nas već decenijama terorišu – fizički, simbolički i kako god hoćete drugačije – ali ta bi se levica morala odlučno suprostaviti i globalnim neoliberalnim tendencijama koje, uz svesrdnu pomoć ovdašnjeg metiljavog levog centra i samo prividno normalizovane desnice, zapravo narušavaju kompletno jugoslovensko socijalističko nasleđe, političku debatu pomeraju udesno, a radnike i seljake dovode na sam rub egzistencije.
U toj tački su Radnici i seljaci, upućujući na jednu jednostavnu činjenicu, nepojmljivo manifestno važni – da bi se takav levičarski govor stvorio, nužno je početi razmišljati izvan okvira sistema koji se kritikuje.
Slična stvar vredi i za pozicioniranje ove knjige (i celokupnog Ivaničevog opusa) na književnoj sceni Jugoslavije. Tek, zapravo, ako počnemo književnost posmatrati van korumpiranih i nedoraslih okvira te scene, ako književnost počnemo gledati kao nešto što izlazi izvan okvira esnafskih potkusurivanja i kvaziindividualističkih rovarenja po autorskim taštinama, tek kada književnost počnemo posmatrati kao prostor u kome se mogu govoriti zaista jako važne stvari o društvu i društvima u kojima provodimo naše živote, tek onda se zapravo, bez puno problema, vidi kako je Viktor Ivančić verovatno najvažniji autor koji trenutno piše na našem jeziku.
tacno
Piše: Bojan Marjanović - Booksa.hr
Viktor Ivančić: Radnici i seljaci (Fabrika knjiga, Beograd, 2014.)
Književnim poljem, kao svojevrsna vrsta zdravorazumskog i samorazumljivog aksioma, kruži tvrđenje da bi književnost – ako je ‘prava’, ma šta to značilo – trebala da postoji iznad ideologija, te da u tom smislu ostane neopredeljena i svesumnjajuće nastrojena i ka levici i ka desnici.
Ovakav stav je reprezent dominantnog diskursa o društvenoj ulozi književnosti koji se neprekidno reprodukuje – bilo kroz akademske krugove, bilo kroz krugove tzv. aktivnog kniževnog života – ali i reprezent dominantnog liberalnog (tobože postideološkog) diskursa o ideologiji kao jednoobraznom, banalno jednostavnom i anahrono prevaziđenom pogledu na svet.
Književnosti se tako otupljuje neophodno važna oštrica i stavlja se u svojevrsni zlatni kavez. Ma, ustvari, manimo se otrcanih metafora, kakav zlatni kavez, nazovimo stvari pravim imenom – tom tobožnjom deideologizacijom književnosti ona se zapravo samo stavlja u službu dominantne ideologije / dominantnih ideologija. U tom i takvom svetu, pojava knjige kao što je Radnici i seljaci Viktora Ivančića zaista se doima kao važan eksces kojim se treba podrobnije baviti.
Naime, Ivančić svojom novom knjigom u paramparčad razbija kartonske imitacije književnih nadideoloških kula od slonovače, te na vrlo uspešan način ispisuje jednu u svakom smislu transparentno ideologizovanu knjigu.
Viktor Ivančić je, bez ikakve sumnje, u poslednjih nekoliko decenija prepoznat kao jedno od najvažnijih imena jugoslovenskog novinarstva. Gledajući celokupan njegov novinarski rad (naravno, s fokusom na pokretanju i dugogodišnjem uređivanju tako važne kulturne tekovine našeg jezika kao što je Feral Tribune) takva slika je i logična i opravdana.
Međutim, kolateralne žrtve takvog Ivančićevog statusa su njegovi fikcionalni, književni radovi koji su u javnoj percepciji stvaralaštva ovog autora nepravedno skrajnuti u odnosu na novinske tekstove koji se iz nedelje u nedelju pojavljuju u medijima. Nepravedno je to iz nekoliko razloga – prvi i osnovni je vrlo jednostavan, Ivančićevi književni tekstovi su naprosto veoma dobri.
No, čini mi se da je jedan drugi razlog još i važniji. Naime, za razumevanje Ivančićeve poetike i stvaralačkog habitusa nužno je uvideti njegovo stalno tekstualno igranje na granici između književnosti i novinarstva, fikcije i nefikcije, te uvideti kako on u svom pisanju lako prelazi tu granicu i u jednom i drugom smeru, na koncu dokazujući da je i sama ideja o postojanju te podele nešto što, u najmanju ruku, valja sve vreme preispitivati.
Oni koji redovno čitaju njegove kolumne (ili, kako ih u jednoj svojoj knjizi naziva, ‘dokumentarne basne’) znaju da Ivančić ne ispisuje tek puke novinske komentare, već da proznim sredstvima oblikuje ‘fikciju istinitiju od svake stvarnosti’ u kojoj aktere naše političke stvarnosti koristi kao književne likove (uglavnom negativne) pomoću kojih temeljno demontira kako nacionalističke, tako i neoliberalne modele ideološke represije.
U svojim novinskim tekstovima on se ne libi dramatizacije političke scene, postavljanja njenih aktera u hipotetičke i fiktivne situacije (koje su, uistinu, samo dosledno i do kraja ogoljene svakodnevne delatnosti tih likova), te ispisivanja redova i redova koji se svojom formom i narativnim strategijama jako razlikuju od uobičajenog novinskog komentarisanja. U tom smislu, njegovi novinarski tekstovi predstavljaju značajan iskorak u odnosu na standarde medijskog pisanja kod nas, pa čak i kada govorimo o angažovanim, levo-liberalnim medijima.
Međutim, na sličan način funkcioniraju i njegovi književni tekstovi. I romani Vita activa i Planinski zrak, kao i nova knjiga Radnici i seljaci, na supstancijalan način su drugačiji od uobičajenih narativnih okvira koje nudi angažovana književnost na jugoslovenskom prostoru. Već sama naslovna strana nove knjige znakovito govori o toj ‘drugačijosti’.
Naime, Radnici i seljaci su knjiga priča koja, paradoksalno, nosi podnaslov Eseji. Ovakva neobična postavka precizno upućuju na sadržaj ove knjige jer se priče u njoj mogu, uslovno govoreći, posmatrati kao naratizovani eseji. Dakle, za razliku od većine tekstova koje označavamo odrednicom savremene društveno-angažovane literature, Ivančićeve priče su dosta bliže onome što jeste esejistika (ali i novinarstvo).
Kako to u praksi izgleda? Ivančić svoje priče ne postavlja oko likova, oko nekakvih pojedinaca koje turbulentne društvene okolnosti bacaju na ovu ili onu stranu mimetički predstavljene stvarnosti. Njegov pripovedački postupak nije zasnovan na izgradnji i finom nijansiranju likova, te na korišćenju određenih istorijskih trenutaka i ideoloških konteksta kao nekakve pozadine u tom procesu. Naprotiv, stvar je ovde sasvim suprotna, u Ivančićevom fokusu su upravo te društvene okolnosti, istorijski trenuci i ideološki kontekst, a likovi su u funkciji potpore.
Autor je preuzeo čitav niz paradigmatičnih situacija za tranziciono doba u kome živimo – doba do ivice pucanja rastegnuto između neoliberalnog terora sa jedne i nacionalističkog terora sa druge strane – te ispisao priče koje oslikavaju to vreme u jednom fenomenološkom smislu. Tako njegovi likovi nisu slojeviti pojednici, oni su više krokiji koji jasno označavaju određenu – najčešće klasnu – poziciju (bilo da su u pitanju radnici u velikim korporacijama, sumnjive figure iz političarkskog / PR mulja, penzioneri, zaposleni u zdravstvu ili šljakeri sa mračnom ratnom prošlošću).
Ivančićeve priče ne zalaze u rukavce koji bi opterećivali narativ informacijama koje se ne tiču jasnog političkog konteksta – naprotiv, svaka priča u ovoj knjizi bazirana je na jednoj ili više situacija koje su direktan proizvod neke od temeljno nepravednih postavki na kojima počiva ideološki aparat u kome živimo. Zapravo, upravo te situacije pune novinske stupce svaki dan, kao što su sveopšta korupcija i tranziciona pljkačka, nerasvetljeni ratni zločini, eskploatacija ljudi izazvana kako surovom tržišnom logikom, tako i odumiranjem socijalne države i njenih humanih tekovina.
Književnost je u našem kontekstu danas (i kada je dobra i kada je loša) previše često okrenuta ka preispitivanju individualnosti i svim tim kunderijanskim junacima, srednjeklasnim intelektualcima punih visokoparnih tlapnji o tome kuda se ovaj grozni svet uputio. Takva perspektiva po sebi ne mora biti loša, ali čini se da njoj vrlo često izmiče prekopotrebni društveni ‘zoom out’ koji Ivančić uspeva da postigne u okviru književnog teksta. Naravno, takav ‘zoom out’, odnosno šira slika, dosta je češća u žurnalistici ili esejistici, pa odatle i dolazi taj donekle autoironijski, a odnekle manifestni podnaslov ‘Eseji’ sa naslovne strane.
Ali naravno, ove priče nisu eseji jer je njihovo tkivo suštinski prozno – Ivančić naratizuje društvene traume i neuralgične tačke sustava koristeći se, vrlo uspešno, brojnim zanimljivim postupcima. Različite postmodernističke igrarije (od oblikovanja teksta u formi e-mail prepiske pa do korišćenja realnih situacija i likova iz medijskog života Hrvatske i njihovog mešanja sa onim potpuno fikcionalnim), uvođenje poliperspektivnosti kroz korišćenje brojnih likova-reflektora, igranje sa nekim žanrovskim matricama (pre svih, kriminalističkim i političkog trilera) ili sa nekim fantastičnim motivima – samo su neki od brojnih postupaka kojima Ivančić suvereno barata u svojoj knjizi.
Oni su tu da tekstove učine čitaocu prohodnijim i uzbudljivijim, ali autor se baš nikada nije previše zaigrao u pisanju da bi čitalac mogao puko eskapistički da uživa u formi. Autor, naprosto, ne želi da dozvoli čitaocu da zaboravi na onu odrednicu eseji – on, zapravo, ne odustaje od toga da je književnost prostor koji nam pomaže da bolje razumemo svet, pa sledstveno tome, i ideologiju i njeno delovanje.
Uostalom, takvu vrstu tekstualnog ukidanja mogućnosti ignorancije Ivančić sprovodi iz nedelje u nedelju pišući kolumne, a isti efekat ostavljaju i njegove publicističke, ali i preostale prozne knjige. Međutim, Radnici i seljaci predstavljaju u jednom smislu važan iskorak u odnosu na ranije romane. Iako se i u slučaju ta dva naslova radi o neosporno vanserijskim knjigama, one su se mogle kritikovati preko njihovih pozitivnih junaka. Rukopis je i u tim knjigama bio ‘esejistički’, situacije ideološke agresije su bile takođe precizno locirane, ali njihovi pozitivni junaci su povremeno bili neuverljivo tezični sa svojim ‘pravim’, ‘moralnim’ argumentima koji su ih uvek stavljali na ‘pravu’ stranu društvenog sukoba.
Ukratko, pomalo su ličili na one već pomenute srednjeklasne intelektualce od kojih se u ovoj knjizi pravi odmak (što sugeriše i sam naslov iz kojeg je izostavljen treću segment fraze – ‘poštena inteligencija’). Viktor Ivančić u novoj knjizi se odlučuje za jedan poprilično radikalan zaokret, retko viđen u dobu u kojem je pristojan svet dresiran prekomerenim dozama političke korektnosti. “Ako je pravda na našoj strani, ne znači da se moramo ponašati kao sveci”, kaže jedan od likova u knjizi, precizno određujući poziciju gotovo svih ‘pravednih’ junaka ove knjige koji se na svoj način suprotstavljaju sistemu.
Likovi preko kojih autor napada obrasce vladajuće ideologije mahom ne haju za standardne moralne konvencije, često pribegavaju nasilju i nepoštovanju normi, neretko su i likovi koji su, u svojoj biti, čak i negativni junaci, ali upravo kao takvi ostavljaju mnogo jači dojam na čitaoce. Pravedničko nasilje u stvarnosti verovatno nije rešenje koje se da tako lako zazivati, ali pravedničko nasilje u literaturi je veoma jak motiv jer ono, praktički, ogoljava nasilničku prirodu sistema kojem se tim nasiljem suprotstavljava.
Radikalne situacije u kojima Ivančićevi likovi posežu za radikalnim rešenjima (od uništavanja imovine najmoćnijih u društvu pa do golog fizičkog obračuna sa njima) predstavljaju moćnu metaforu jer označavaju jedan redak svetonazorski urlik u doba koje se davi u žabokrečini centrističkih politika. Možda je zaista nemoguće popravljati sistem u kome živimo dok mislimo u njegovim okvirima, te je možda revolucionarna promena (ili makar radikalan vid otpora) jedina mogućna polazna tačka za ozbiljan iskorak.
Ne treba, jasno, Ivančićevu knjigu doživljavati kao nekakav klinački pankersko-salonlevičarski poziv na rušenje vlasti i fakovanje sistema – u pitanju je jedan jako ozbiljan tekstualni poziv na svetonazorsko ‘proširenje područja borbe’, jedno prozno podsećanje na onu Habermasovu misao da “kada utopijske oaze presuše, širi se pustinja banalnosti i bespomoćnosti”. Vrlo je dobra narativna strategija koja nasilje postavlja kao izlaz iz te pustinje banalnosti i bespomoćnosti – tek se, zapravo, vidi koliko je do guše došlo onda kada nasilje postaje jedina pravednička instanca.
U tom smislu, čini mi se da ova knjiga može biti jedna vrsta ‘svetonazorskog manifesta’, neke nove jugoslovenske levice – levice kakve trenutno u parlamentarnim okvirima nema, a bogami, i na alternativnoj sceni postoji tek u tragovima. Naime, da bi se u jugoslovenskom kontekstu stvorio jedan koherentan levičarski govor on mora, bez okolišanja, da se izričito suprotstavi i ovdašnjim nacionalizmima koji nas već decenijama terorišu – fizički, simbolički i kako god hoćete drugačije – ali ta bi se levica morala odlučno suprostaviti i globalnim neoliberalnim tendencijama koje, uz svesrdnu pomoć ovdašnjeg metiljavog levog centra i samo prividno normalizovane desnice, zapravo narušavaju kompletno jugoslovensko socijalističko nasleđe, političku debatu pomeraju udesno, a radnike i seljake dovode na sam rub egzistencije.
U toj tački su Radnici i seljaci, upućujući na jednu jednostavnu činjenicu, nepojmljivo manifestno važni – da bi se takav levičarski govor stvorio, nužno je početi razmišljati izvan okvira sistema koji se kritikuje.
Slična stvar vredi i za pozicioniranje ove knjige (i celokupnog Ivaničevog opusa) na književnoj sceni Jugoslavije. Tek, zapravo, ako počnemo književnost posmatrati van korumpiranih i nedoraslih okvira te scene, ako književnost počnemo gledati kao nešto što izlazi izvan okvira esnafskih potkusurivanja i kvaziindividualističkih rovarenja po autorskim taštinama, tek kada književnost počnemo posmatrati kao prostor u kome se mogu govoriti zaista jako važne stvari o društvu i društvima u kojima provodimo naše živote, tek onda se zapravo, bez puno problema, vidi kako je Viktor Ivančić verovatno najvažniji autor koji trenutno piše na našem jeziku.
tacno
