Roman Konstantin Bogobojazni Sime Mraovića predstavlja jedno od najprovokativnijih književnih ostvarenja s početka 21. veka u hrvatskoj književnosti. Objavljen 2002. godine, roman je odmah izazvao polemike zbog svog lascivnog, eksplicitnog i ironičnog stila. Mraović se u ovom delu oslanja na tradiciju pisaca poput Charlesa Bukovskog, Louisa-Ferdinanda Selina i Henryja Millera, ali ih transformiše u lokalni, postjugoslovenski kontekst, gde se intimne frustracije prepliću sa pitanjem identiteta i društvenih trauma.
Svi mi rođeni u onoj velikoj državi koja je nestala, u Siminom Konstantinu ne pronalazimo samo književni lik, već i dijagnozu sopstvenih sudbina koje su nas pretvorile u male, sićušne apatride. Već samo ime junaka nosi duboku ironiju: dok „Konstantin“ priziva carsku veličinu osnivača hrišćanstva, prezime „Bogobojazni“ sugeriše strah pred božanskim zakonom. Ali u Mraovićevom svetu Konstantin se ne boji Boga, već onih koji su veru privatizovali i pretvorili je u statusni simbol. Roman je zapis o generaciji koja je devedesetih živela u nadi da će se užas završiti „već sutra“, a probudila se decenijama kasnije sa traumama kao jedinim pouzdanim prtljagom. To nije samo priča o nacionalnoj manjini kojoj preti ugroženost, već o svakome ko je drugačiji, slobodouman i misli svojom glavom u vremenu kolektivnog ludila. Takav čovek, koji odbija da mrzi po naredbi i vidi apsurd tamo gde drugi vide „svete ciljeve“, uvek je manjina na vetrometini – jer slobodan duh smeta onima koji traže kolektivno svrstavanje.
Konstantin Bogobojazni se može čitati kao roman u kojem se prepliću tri sile: lascivna eksplicitnost (Bukovski, Miller), groteska (Selin) i satirična ironija (Kišon). Upravo ta kišonovska dimenzija daje romanu dodatnu duhovitost i univerzalnost. Čitalac se smeje apsurdu, ali istovremeno oseća nelagodu jer iza smeha stoji ozbiljna tema – identitet, strah i nepripadanje. Mraović, poput Kišona, pokazuje da je humor najjače oružje protiv apsurda stvarnosti. On koristi brutalnu ironiju da bi opisao društveni poredak, gde njegovo posmatranje kanalizacije postaje hirurški precizna metafora tranzicionog uspeha onih koji su „isplivali“ na površinu: „Pomislio sam kako su sretna govna u gradu, čim se rode okupaju se u čistoj vodi… Zato govna vole i grad i kanalizaciju.“ U moralnom poretku otpad biva eliminisan, ali u sistemu on je zaštićen infrastrukturom. „Isplivati na površinu“ u Mraovićevom svetu ne znači uspeh, već potvrdu bezvrednosti koja je postala nova elita. Ta elita svoje pokriće traži u religiji, dok Konstantin sa gorkim osmehom posmatra novopečene vernike koji pred crkvu dolaze u Mercedesima i BMW-ima. To je sudar dva sveta – onog koji gladuje za smislom i onog koji je san o slobodi zamenio statusnim simbolima pod okriljem religije.
Ipak, usred nacionalističkog ludila i pretnji koje Konstantinov otac dobija telefonom, pojavljuje se najvažnija nit ljudskosti – odanost prijatelja. Iako je Konstantin tada pripadnik manjine u Zagrebu, njegovo društvo mu ostaje verno bez obzira na nacionalne odrednice. U tom mikro-kosmosu prijateljstva nacionalne granice prestaju da važe, što predstavlja tihu pobedu čoveka nad ideologijom. Dok sistem pokušava da ga izbriše ili svede na neprijatelja, prijatelji dele hleb, kafu i tišinu, dokazujući da ljudska bliskost nema pasoš. Konstantinova svakodnevica – beg u kafu, knjigu, šetnju i seks – nije čin predaje, već dokaz da je čovek živ i da ima pravo na užitak uprkos svemu. Seks u romanu, iako eksplicitan, nije brutalan; on je realističan i predstavlja razmenu topline dvoje ljudi koji u tuđem telu traže utočište od surove stvarnosti. To je bio naš inat devedesetih: dok su oni crtali granice i vodili ratove, mi smo kroz mala zadovoljstva čuvali mrvu normalnosti i sopstvenu kožu.To je bio naš inat devedesetih: dok su oni crtali granice, mi smo čuvali mrvu normalnosti. Mraović taj egzodus i stanje svesti opisuje hirurški: „Sve se događa brzo, nemate vremena to objasniti. Svi hoće van iz ove zemlje… Oni koji uporno ostaju kao da s mazohističkom radošću žive u kolektivnoj zabludi. Iako, i oni moraju, ponekad, barem nakratko, van.“
Iako roman može delovati mučno i sirovo, u svojoj suštini on slavi vitalnost onih koji su „pretekli“. Danas možda nosimo traume koje se ispoljavaju na čudne načine, jer smo tada živeli na odloženu bol, ali upravo u tom periodu naučili smo najvažniju lekciju: ostati živ i ostati svoj najveća je pobeda. Mraović nam poručuje da je u svetu koji nas svodi na cifre ili otpad najvažnije zadržati pravo na sopstveni cinizam i sopstvenu kafu. Naša generacija, izranjavana tim vremenom, nosi sposobnost da u jednoj dobroj rečenici ili toplom dodiru pronađe ceo univerzum. Možda nam se njegova proza ne dopada u klasičnom smislu zbog ogoljenosti, ali je poštujemo kao autentičan krik svih nas koji smo odbili da budemo „govna koja vole kanalizaciju“, birajući radije put sićušnog, ali slobodnog apatrida – onoga koji zna kolika je stvarna cena jednog običnog, slobodnog popodneva.„Mraović nas uči da sloboda počinje u malim ritualima, a završava u velikim otporima.
“Život je prekratak da bismo ga trošili na mržnju, ali dovoljno dug da popijemo još jednu dobru kafu.” Simo Mraović
****
Simo Mraović (1966–2008) bio je jedan od najomiljenijih glasova regionalne književnosti, pesnik, prozaista i „dobri duh“ zagrebačke kulturne scene. Široj publici postao je poznat po kultnom romanu „Konstantin Bogobojazni“, u kojem je kroz „prljavi realizam“ i britku ironiju opisao sudbinu slobodoumnog pojedinca na vetrometini devedesetih.
Njegovo pisanje, baš kao i njegov život, obeležili su apsurd, neposrednost i odbijanje da se svrsta u nacionalne ili ideološke torove. Iako je pisao o teškim temama poput rata, egzistencijalne gladi i bolesti, činio je to bez patetike, slaveći život kroz male rituale – kafu, prijateljstvo i humor. Preminuo je u 42. godini, ostavljajući iza sebe opus koji ostaje svetionik za sve „sićušne apatride“ koji odbijaju da izgube sopstveno lice.
