Korijeni zapadne rusofobije

ogodišnje profesionalno i lično zanimanje za odnose Rusije i Zapada švajcarski novinar i političar Gi Metan uneo je u knjigu o korenima zapadne rusofobije, "Rusija - Zapad: hiljadu godina rata". Povod da se upusti u ovo istraživanje bila je ukrajinska kriza 2014. godine. Sumnja u zvaničnu verziju navela ga je da sam potraži odgovore na pitanje ko je zapalio fitilj.

Iskustvo glavnog urednika lista "Ženevska tribina" naučilo ga je da bude kritičniji prema izveštajima i komentarima zapadnih medija. Način na koji su predstavljeni jugoslovenski sukobi pojačao je njegov utisak o njihovoj pristrasnosti i predrasudama. Na profesionalno iskustvo nadovezalo se i lično - usvajanje ruske devojčice u prvim godinama nakon raspada Sovjetskog Saveza, u vreme najgore krize, donelo mu je rusko državljanstvo i unelo dodatnu empatiju u njegov pogled na Rusiju. Kao političar, poslanik Ženevskog parlamenta iz redova Demohrišćanske stranke PDC (Prava narodna partija), kritičniji je od svojih kolega prema Evropskoj uniji i njenoj spoljnoj politici.

- EU mora konačno da prihvati različitost, da razume da se Evropa ne završava na njenim granicama - kaže švajcarski publicista.

U razgovoru za "Politiku", prilikom njegove nedavne posete Beogradu, Gi Metan objašnjava zašto mu je bliža ideja Evrope od Atlantika do Urala za koju se zalagao francuski predsednik Šarl de Gol.

Jaz između istoka i zapada Evrope je hiljadugodišnji?

Šizma je jedan od korena rusofobije. Iza toga se kriju geopolitički sukobi koji sežu još od Karla Velikog. To je prvi zapadni suveren koji se nakon pada rimske imperije proglasio za imperatora, iako je legitimni naslednik Rimljana bio vizantijski car. Karl Veliki je uspeo da postane imperator zahvaljujući papi, kome je pritekao u pomoć kada mu je bilo potrebno. Tako je stvoren osnov za ovaj geopolitički sukob između zapadne i istočne Evrope koju je oličavala Vizantija, Konstantinopolj. Karlo Veliki je pokušao da izmeni liturgiju, da promeni veru jer je vera u to vreme bila državna ideologija. Ta ideologija će se razviti u antipravoslavnu propagandu u Rimu, protiv Vizantije, a kasnije protiv Rusije koja je preuzela vizantijsko nasleđe. Ovaj geopolitički sukob će dobijati sve veće razmere kako istorija bude napredovala.

Francuska je, tvrdite, dovela do pojačanja rusofobije u novijoj istoriji?

Rusofobija ima dve glavne teme: Rusima se pripisuje ekspanzicionistički, imperijalistički karakter, da želi da zavlada Evropom i da je autokratska, tiranska i despotska. Mit o ruskom ekspanzionizmu nastao je u 18. veku, za vreme Luja Petnaestog koji je izradio lažni testament Petra Velikog, u čemu su mu pomogle poljske aristokrate. U tom lažnom dokumentu stoji da je Petar Veliki deo tradicije ruskih careva koji žele da osvoje Evropu. To je laž, ali to je ideološki argument. Mit o istočnom despotizmu pojavio se u doba prosvetiteljstva, s Monteskjeom, Didroom i liberalnim intelektualcima poput Tokvila. Filozofi poput Voltera i Lajbnica su stali u odbranu Rusije, impresionirani reformama Petra Velikog. Francuska je u 18. i 19. veku prolazila kroz faze rusofilije i rusofobije. Kad je bila korisna, kao u Francuskoj 1890-ih, u Velikoj Britaniji 1900-ih i tokom Drugog svetskog rata bila je priznata i njena uloga je bila isticana. Posle Drugog svetskog rata Francuska je bila rusofilna, do druge polovine 20. veka, do Miterana i Širaka.

Do trenutka kada je napustila degolovsku tradiciju neutralnosti?

Da, svesno se odrekla svog golističkog nasleđa, a to znači da je prigrlila atlantističku, proameričku, odnosno antirusku politiku. De Gol je vodio računa o velikoj ravnoteži u Evropi, Francuska je napustila ovu ideju.

Nemačke veze s Rusijom su posebne?

Nemci su oduvek mnogo sarađivali s Rusijom. Vezivali su ih vekovni odnosi saradnje i dinastičke razmene sve do 1870. godine. Problem je nastao ujedinjenjem Nemačke, kada je krajem 19. veka kao velika imperija dobila planetarne ambicije. One su bile u sukobu s ambicijama Engleza i Francuza koji su već kolonizovali veliki deo planete. Nije bilo mesta za nemačke kolonije u Africi i Aziji i Nemačka se okrenula istoku, onome što je nazvala životnim prostorom. S usponom nacizma rusofobija je dostigla vrhunac.

Kažete da je kancelarka Angela Merkel uspela mirnim putem da osvoji taj prostor. To je prilično smela tvrdnja, budući da važi za kancelarku koja je tolerantna, pacifista...

Nakon što su izgubili dva svetska rata Nemci su shvatili da rat nije najbolji način da osvoje mesto pod suncem. Izvukli su zaključke iz ovih poraza, ali to ne znači da su odustali od svojih ambicija, samo su ih preneli na ekonomski plan.

U njihovoj ekonomskoj politici vidite kontinuitet ekspanzionističke politike?

Reč je o kontinutetu, samo u drugoj formi. Nemačka je, na primer, doprinela raspadu Jugoslavije ishitrenim i bezuslovnim priznanjem Slovenije. To su njihove ambicije. Nemačka i Austrija su od 19. veka smatrale ovaj prostor svojom sferom uticaja i prostorom mogućeg širenja. Kada joj se ukazala prilika 1991. godine Nemačka ju je iskoristila. Snažno je podržala odluku Evropske unije da se proširi na istok jer je oduvek smatrala centralnu i južnu Evropu kao svoju interesnu zonu.

Kako se na politiku Nemačke gleda u Švajcarskoj?

Ne postoji svest o tome. Nemačka je uspela sve da ubedi da je pacifistička, što i jeste. Za to je potreban veliki politički talenat. Treba priznati Helmutu Kolu i Angeli Merkel snažan osećaj za politiku. Oni su ovaj proboj uspeli da ostvare na miran način.

Kao jedan od primera rusofobije navodite istorijski "revizionizam" koji je 1980-ih sproveo istoričar Ernst Nolte, povezujući nacionalsocijalizam s marksizmom...

Nova generacija Nemaca, koja je stupila na scenu 1980-ih, preko Noltea je došla do toga da je Hitler isto što i Staljin. To je bio pokušaj da se Hitlerova odgovornost umanji, pod pretpostavkom da on nije jedini krvožedni diktator. Na lestvici zla Staljin je prema Nolteu ličnost koja je u istom rangu s Hitlerom. Amerikanci koji se 1944. godine iskrcali u Normandiju predstavljali su Staljina kao prijatelja i saveznika, a trideset godina kasnije je postao simbol zla. To umanjuje i relativizuje Hitlerovu odgovornost.

Danas se ponovo povampiruju neonacistički pokreti u Evropi...

Nolteova teza na neki način legitimiše ukrajinski nacionalizam tako što umanjuje odgovornost saradnika nacista tokom Drugog svetskog rata koji su inspiracija neonacističkim grupacijama.

Navodite primere dvostrukih medijskih aršina, kao što je način na koji su prikazani tragedija u Beslanu i teroristički napadi u Parizu...

Talačka kriza u Beslanu je jedan od primera kada je Rusija bila žrtva. Ruska deca su bila taoci islamskih terorista, koje su zapadni mediji nazivali "militantima". Zapadna štampa umesto da pokaže simpatije prema ruskim porodicama koje su izgubile decu optužila je Rusiju i kritikovala Putina kao da je on odgovoran za talačku krizu. To pokazuje koliko su ove antiruske predrasude duboko ukorenjene, čak i u glavama novinara. Posle napada na redakciju "Šarli Ebdoa" i kasnije na klub "Bataklan" u Parizu francuska štampa nije optužila Olanda da je odgovoran za atentate.

Javnost na zapadu je ipak upoznata s raznim oblicima medijske manipulacije, o tome se govori i piše...

Moja knjiga veoma dobro prolazi u Francuskoj, često govorim na skupovima jer ima mnogo onih koji su svesni toga da nas mediji instrumentalizuju. Rusofobija najčešće nije skrivena, neokonzervativci u Americi kažu otvoreno da se bore protiv Rusije.

Populističke partije u Evropi, poput Nacionalnog fronta, vole da se pozivaju na Rusiju. Otkud ova veza?

Rusija danas brani nacionalnu nezavisnost i identitet, što se sviđa partijama koje su za suverenu Francusku ili Italiju. U tom smislu postoji približavanje što služi partijama na vlasti u zapadnim zemljama da opravdaju rusofobiju, da kažu da su Marin le Pen i Putin ista stvar. Tramp takođe ima tu dimenziju odbrane nacionalnog, ali ako mu pođe za rukom da to nametne suštinski će ostati protivnik Rusije. Francuska može ponovo da pronađe svoju degolovsku tradiciju kroz klasičnu desnicu, ima među republikancima onih koji je brane, ali i na levici - Melanšon nije rusofob.

Šta biste savetovali Putinu kada bi vam se ukazala prilika?

Rusija treba da razvije ekonomiju koja će se manje oslanjati na velika preduzeća i oligarhe. To je za mene glavni izazov savremene Rusije, da stvori mala i srednja preduzeća koja će joj omogućiti da se razvija na uravnotežen način. Ne možemo da se oslonimo samo na oligarhe koji drže naftu, gas i osnovne sirovine. Razvoj jedne zemlje zavisi od razvoja raznolikog i stabilnog ekonomskog tkanja. To je glavni izazov.

Srbija je mesto na kome se sudaraju interesi Zapada i Istoka. Šta mislite o pritiscima da se priključi NATO-u?

Slični pritisci su vršeni na Ukrajinu, što je bila velika greška jer je stvorilo tenzije i dovelo do građanskog rata. Srbija se već vekovima bori za nezavisnost i njeni građani su svesni da bi ulazak u NATO značio potpuno potčinjavanje, gubitak suvereniteta. Njena tradicija borbe za suverenitet pokazuje da nije spremna da se odrekne svoje istorijske nezavisnosti pod uslovima koji joj se nameću.

Švajcarska je primer da vrlo dobro može da se živi bez NATO-a...

Da, Srbija treba da se usmeri na približavanje Evropskoj uniji, više nego NATO-u. To je moguće. Mnoge zemlje veruju da je potrebno prvo ući u NATO da biste postali član EU. Moguće je, međutim, da se približimo EU ili postanemo njen član, a da ne izgubimo suverenitet.

U vašoj knjizi ste veoma kritični prema zapadnim medijima i njihovoj ulozi u formiranju slike o Rusiji...

Zapadni novinari nisu shvatili da su se malo-pomalo pretvorili u agente propagande, da su prihvatili većinsko liberalno, atlantističko stanovište i izgubili kritičko mišljenje. Uvek su imali utisak da se bore za velike vrednosti, demokratiju, ljudska prava i slično, ali nisu razumeli da su ove vrednosti instrumentalizovane, u službi cilja koji je imperijalni, američki i zapadnoevropski. Novinari nemaju više hrabrosti da se suprotstave dominantnom mišljenju, što nije bio slučaj pre tridesetak godina. U zapadnoj Evropi ovaj zadatak štampe se potpuno izgubio.