Objave autorskih studija o našoj suvremenosti iz marksističke perspektive rijedak su i značajan događaj. To je bio i dovoljan povod da Stefan Gužvica uzme u ruku knjigu Srećka Puliga “Teorija prakse”, razmotri njene uvide i doprinose i tako ocrta presudna političko-ideološka ograničenja u proizvodnji znanja o vremenu u kojem živimo.
Kada sam (poprilično prikladno) putovao na Korčulu, na katamaranu iz Splita, dovršavao sam čitanje knjige Srećka Puliga “Teorija prakse”. U jednom trenutku sam je spustio na sto ispred sebe i otišao u toalet. U povratku, sredovečni gospodin koji je sedeo preko puta, primetivši veliki crvenu zvezdu na naslovnici, upitao me je da li je to “nešto o komunizmu”. Apologetično ističući da se “naravno, ne slaže sa svim”, morao je da prizna da je ideja radničkog samoupravljanja poprilično “zanimljiva”. Kao odgovor sam mu, mnogo manje apologetično, saopštio da su i autor i čitalac u ovom slučaju marksisti i toplo mu preporučio knjigu, naglasivši još jednom ime autora.
Ovaj susret pardigmatičan je za mnoge stvari o kojima knjiga piše. Od opšte neinformisanosti hrvatske javnosti o marksizmu, koja, kao što nas Pulig podseća, nije krivica te javnosti, do strukturalno uslovljene nedostupnosti ideja za koje na “tržištu” očito postoji mnogo veće interesovanje nego što bi se to iz njihove dnevno-političke “potražnje” moglo pretpostaviti. Do takvih stvari je zaista teško doći ako već niste deo onog što se naziva “levicom” ili akademskih krugova koji istražuju socijalističku Jugoslaviju. Iako, formalno gledano, ovo nisu zabranjene teme (Puliga niko neće poslati u zatvor niti mu zabraniti objavljivanje knjiga i tekstova), do njih će većina ljudi u Hrvatskoj i okolnim zemljama doći poprilično teško, morajući prvo da se probiju kroz nemerljivo veliku količnu desničarske propagande i dezinformacija, makar i počeli od tobože neutralnih algoritama Googlea. Postojeća obimna i kvalitetna literatura o, recimo, radničkom samoupravljanju (o kojem piše i Pulig) će za one koji ne znaju odakle da počnu često ostati nepoznanica.
Puligova “Teorija prakse” (Zagreb: Sandorf, 2021) pokušava, između ostalog, da objasni zašto je to tako. Podnaslov knjige “Eseji o ideologiji, kulturi i društvenoj strukturi” sasvim dobro rezimira tri glavne celine iz kojih se knjiga sastoji, mada je redosled malko drugačiji, odnosno društvena struktura dolazi pre kulture. “Teorija prakse” je u stvari zbornik članaka koje je Pulig objavio većinom tokom 2016. godine u zagrebačkim Novostima, sa izuzetkom feljtona u istim novinama povodom sto godina KPJ/SKJ, objavljenog 2019. godine, te članka “Prilog izučavanju klasa u Hrvatskoj” objavljenog na portalu Slobodni Filozofski 2018. godine. Članci su nadopunjeni i dugačkim, veoma zanimljivim beleškama o knjigama koje su na kolumne uticale, ali i Puligovim detaljnim i pronicljivim razmišljanjima o tim knjigama i temama kojih se one dotiču.
Jedna od retkih zamerki ovoj inače odličnoj knjizi svakako bi bio upravo raspored tema. Nekako bi bilo prikladnije, i iz marksističke i iz hronološke perspektive, da se počelo sa istorijom i ekonomijom, odnosno odeljkom o “društvenoj strukturi”. S jedne strane, jer nam istorija Saveza komunista Jugoslavije pomaže da razumemo kako smo došli do današnjeg sveta, a s druge, jer ekonomska struktura prevashodno predodređuje ideologiju i kulturu, a ne obrnuto. Iako su članci o ideologiji i kulturi par godina stariji od ostalih, potonje istorijske i ekonomske analize dobar su uvod za njihovo razumevanje.
Pre dubljeg osvrta na odeljke knjige, vredi spomenuti da su prvi i treći deo već praktično postali i svojevrstan istorijski izvor, svedočanstvo jednog vremena: naime, svih devet članaka iz 2016. godine pisani su u periodu od januara do oktobra, odnosno za vreme Vlade Tihomira Oreškovića, tog tragikomičnog spoja tehnokratije i tradicionalizma. Međutim, ponovno čitanje ovih tekstova podseća koliko u ono vreme ta vlast uopšte nije izgledala komično, a kontinuirana aktuelnost tema kojima se Pulig bavio 2016. godine podseća na dominaciju, što ekonomsku što ideološku, desnice u Hrvatskoj do današnjih dana.
Hrvatska ideologija protiv ideologija
Knjiga počinje nizom članaka koji kritički preispituju neke od dominantnih narativa u javnom prostoru Hrvatske. Počinje od onog, tobože nultog, a to je “anti-ideologija”, odnosno refren o tome kako bi se društvo trebalo baviti “stvarnim problemima”, a ne time “ko je bio partizan, a ko ustaša”, na primer. Međutim, ovo je, kao što nas Pulig podseća, korisna retorička varka, ne samo zbog toga što prikriva nužno postojanje društvenih antagonizama koji se odvijaju (i) na vrednosnim osnovama i na onim klasnim, o kojima se u javnosti pod obavezno ni ne govori. Iako bismo razgovorom o klasi možda zapravo i došli do “stvarnih problema”. Po Puligu, ova floskula je varka pre svega jer ostavlja neodgovorenim pitanje ko smo ti “mi” koji se ne trebamo deliti, odnosno koja je ta osnovna, nedeljiva jedinica političke zajednice.
Odgovor je naravno, nacija, koju Pulig naziva “nultom institucijom”. Puligovu tezu mogli bismo još proširiti isticanjem činjenice da je javna tajna svakog liberalno-kapitalističkog sistema to da je on u osnovi neizbežno nacionalan. Liberalizam u zadnjih dvestotinjak godina nije uspeo da smisli drugi jezik legitimizacije osim jezika nacije. Ako vlast ne postoji, recimo, u ime radničke klase (ili od strane radničke klase), koja je osnova političke zajednice? Pa to što smo svi u toj zajednici Hrvati, Srbi, Japanci, Nemci. Sama ta činjenica čini nastojanja naših liberala za izgradnjom nekakvog “građanskog” društva u startu osuđenim na poraz. Nešto kao Jugoslavija (ili čak “građanska Hrvatska”) teško bi moglo da bude funkcionalna nulta institucija u kapitalizmu, čak i na najosnovnijem nivou legitimnosti, osim ako ne vuče korene iz predmodernih institucija (Švajcarska) ili predmodernih ideologija (Belgija). Naravno, i multietnička “građanska” država je samo iluzija: politička zajednica, odnosno država, postoji pre svega zarad očuvanja postojećih vlasničkih odnosa u društvu, tj. zarad očuvanja kapitalizma. Međutim, kako nije previše sexy reći da smo mi okupljeni u istoj državi da bi se puškom i pendrekom održala eksploatacija rada i akumulacija kapitala, mnogo lepše zvuči da smo se okupili oko toga što smo Srbi ili Hrvati ili Crnogorci. Nacija je tu idealno uskočila da ispuni vakuum nastao kada su, u 18. veku, ljudi (ili barem “građanska klasa”, tj. buržoazija) sve manje verovali da neki tamo kralj nad njima vlada jer Bog lično tako želi.
Pulig uspešno identifikuje i strah od gubitka te samopodrazumevajuće legitimnosti nacije, kojim se i u ovoj i u okolnim državama mahnito bave obrazovni sistemi, udruženja ratnih veterana i političke organizacije koje sebe nazivaju crkvama. Teško je za sada reći da li je nacionalističko divljanje 2010-ih izraz nekih poslednjih trzaja, gde se branitelji i crkva upiru da očuvaju neke tekovine do kojih je društvu sve manje stalo, ili nešto što će tek izazivati glavobolje, kao što pokazuje novo “buđenje naroda” u Crnoj Gori, gde se porodice prepiru oko toga ko je “Srbin” a ko “Crnogorac”, ne primećujući da im država ekonomski postaje kolonijalni posed Kine. U svakom slučaju, nacionalistima je briga za “opstanak” nacije hleb nasušni, čak i ako faktičko odumiranje nacionalnih identiteta, nažalost, nije nigde na vidiku.
U članku o “srpskom pitanju” u Hrvatskoj, Pulig se u suštini nadovezuje na istu hipotezu, i pokazuje, poprilično lakanovski, kako projekat “samostalne hrvatske države” postoji upravo “zato da ne bi bio realiziran”. U fusnotama kritikuje i bizarnost jezičkog nacionalizma, koji u određenim gradovima poput Vukovara, insistira na administrativnom korištenju “srpskog” jezika, uprkos činjenici da su “srpski” i “hrvatski” objektivno jedan te isti jezik. Kritikom jezičke politike na koju je pristala srpska manjina, autor bespoštedno kritikuje i politiku Srpskog narodnog vijeća, izdavača Novosti, odnosno medij koji mu ujedno i pruža platformu. Sama mogućnost takvog načina kritike svedoči i o pomena vrednoj širini medija za koji piše, i koji je po tome danas jedinstven u Hrvatskoj, a i šire. Takva kritika podseća i na onu čuvenu rečenicu iz Puligu dragog i hvale vrednog programa Saveza komunista Jugoslavije iz 1958. godine: “Ništa što je stvoreno ne smije za nas biti toliko sveto da ne bi moglo biti prevaziđeno.”
Pulig generalno ne preza ni od kritike usmerene ka političkoj levici, te recimo napada Milorada Pupovca zbog privhatanja tendencije, nastale u službi statusa quo današnje hrvatske države, koja tobože kritikuje negativne fenomene u savremenom društvu kroz povlačenje paralela sa Jugoslavijom i socijalizmom. Pored toga, nudi i bitnu intervenciju u debatu slovenačkih sociologa Sergeja Flerea i Rudija Klanjšeka, koji su “branili” Jugoslaviju od optužbi za “totalitarizam”, ističući da je već i samo prihvatanje ove izuzetno problematične, ideologizovane i naučno klimave teorije samo po sebi deo problema.
Da se ne bi ograničio na kritike “narativa” i “diskursa” toliko popularnih danas, Pulig, kao ozbiljan marksista, ne zaboravlja na materijalno izvorište svih reakcionarnih vladajućih ideja čak ni u člancima koji se tobože bave “čisto” ideologijom. Tako u članku “Strukturne promjene u fašistoidnim politikama”, identifikuje materijalnu osnovu današnjih ekstremno desnih politika, koje pronalazi, prateći analizu Rastka Močnika, u individualističkoj atomizaciji poznog kapitalizma, koja ljude usmerava ka najmanjim jedinicama društva – odnosno porodicama, gde kategorije poput etničke i verske pripadnosti postaju praktično imanentne. Ovakva analiza, koja se završava osvrtom na kompradorsku prirodu hrvatske buržoazije, i njeno iščezavanje pod uticajem kapitala iz EU, predstavlja i odličan uvod za drugi deo knjige, koji se bavi ekonomskom bazom hrvatskog društva, te nekim istorijskim pitanjima.
Ekonomska baza i istorijski kontekst
Nekada davno, pre Kraja Istorije, u doba Druge i Treće internacionale, marksistička literatura bila je dozlaboga dosadna. Razlog je bio taj što je svaki članak počinjao sa minimum desetak stranica brojki i raznoraznih statistika. Marksistička analiza se tada oslanjala, pre svega, na empirijske podatke – drugim rečima, takav “dosadan” pristup bio je krajnje neophodan. Naročito zato što se mnogo više znanja o društvu može izvući iz materijalističke analize nego raznih analiza “diskursa” i drugih danas akademski unovčivih pristupa. Nažalost, ovakav način razmišljanja na današnjoj levici skoro je sasvim nestao. Na sreću, Srećko Pulig ga nije zaboravio, i upravo u tome je jedna od najvećih vrednosti drugog poglavlja, i knjige kao celine.
Ruku na srce, Pulig nam ne nudi desetak strana empirijskih podataka, ali nudi mnogo više materijalističkog pristupa od mnogih savremenih analiza koje se nazivaju marksističkim. Krivica za takvo stanje ne leži samo u marksistima. Naprotiv, dublji razlog, koji spominje i Pulig, je poprilično zanimljiv. Neki od podataka koji bi bili dragoceni za marksističko razumevanje društva jednostavno su nedostupni. Ni jedna državna agencija više ne prikuplja, na primer, neke ozbiljnije podatke o klasnom sastavu društva, geografskoj distribuciji klasa, ili čak udelu stranog kapitala u optimistično nazvanoj “domaćoj” privredi. Puligov rad, iako bi za standarde nekog “ortodoksnog” marksizma od pre sto godina bio nedopečen, služi i kao dobar poziv na vraćanje staroj metodologiji, i ozbiljnijim pokušajima razumevanja savremene društvene strukture.
Nakon metodološkog ekskursa, u kojem se bavi Marxovim pojmom klase i nekim njegovim nedorečenostima, autor podseća i na bitno istraživanje Stanislava Ossowskog objavljeno kod nas osamdesetih, ali u međuvremenu i zaboravljeno, verovatno kao previše marksističko. Ossowski nudi dinamičan model klase, uvodi tri dihotomne društvene podele kroz koje se može posmatrati klasna struktura društva, i razumevanje Marxa kao sintentizatora sociologije, ekonomije, filozofije i politike.
Pulig sebi ipak postavlja malo skromnije ciljeve, te pokušava odgovoriti na pitanje ko nad nama zaista vlada, odnosno kakav je klasni sastav hrvatske buržoazije u zadnjih trideset godina. Osim što je secira, Pulig je i istoricizuje, te nudi model od tri perioda njenog razvoja: prvi, od 1991. do 1998. godine, drugi, od 1998. do 2008, i treći, od 2008. do danas, koji naziva “lošom beskonačnošću”. Podseća da je priča o mitskih Tuđmanovih “200 obitelji” i sama po sebi pomalo mitska, odnosno da je bila malo složenija, i da je Tuđmanova ekonomska vizija u suštini najsličnija korporatizmu fašističkih i drugih autoritarno desnih režima iz međuratnog perioda. Vredelo bi dodati, i pomalo drugačija, jer su se oni oslanjali na stvaranje jake domaće buržoazije, što je u Istočnoj Evropi, recimo, najbolje pošlo za rukom Viktoru Orbánu. U Hrvatskoj, kao što sam Pulig pokazuje, projekat stvaranja jake domaće buržoazije nikada nije do kraja uspeo, što zbog lošeg upravljanja, što zbog nadmoći stranog kapitala.
Autor tako zaključuje da je domaću buržoaziju najpravilnije smatrati svojevrsnom “lumpenburžoazijom”. Nju je Stipe Šuvar, pišući o Maspoku krajem sedamdesetih, slikovito opisao kao “našu specifičnu Vandeju” i “krčmarsko-nakupački sloj”: Moguće da bi ovde i pitanje kontinuiteta dugog trajanja između “totalitarne Jugoslavije” i “demokratske Hrvatske” bilo zanimljivo samo po sebi. Međutim, već i Puligovo ograničavanje na neuspele pokušaje stvaranja nacionalne buržoazije i iluzije o “sitnom poduzetništvu” predstavljaju odličnu sliku položaja današnjeg krčmarsko-nakupačkog sloja. Diskusija se završava pitanjem da li je Hrvatska, kao i druge zemlje nastale raspadom bivše Jugoslavije, danas u kolonijalnom položaju. Pulig ne daje sasvim konačan odgovor na to pitanje, mada ostaje utisak da se, po njegovom mišljenju, radi čak o slučaju unutarevropske kolonizacije u odnosu na metropolu EU.
Zatim sledi Puligova istorija KPJ/SKJ, objavljena povodom stogodišnjice osnivanja partije 2019. godine. Za ovu sintezu od četrdesetak strana možemo reći da je i istoriografski značajna, iako autor nije istoričar po struci. Naime, radi se o prvom ozbiljnom, iako kratkom, pregledu celokupne istorije KPJ/SKJ od njenog raspada 1990. godine. Iako su neke autorke i autori obrađivali određene aspekte istorije partije (na primer, Hilde Haug njen odnos prema nacionalnom pitanju), ili određene periode, niko nije pokušao da predstavi celokupnu istoriju od početka do kraja. Pulig predstavlja istoriju partije čitljivo i dostupno široj publici. Bez zalaženja u neke veće detalje, uspešno pokriva sve najvažnije aspekte njenog rada kroz malo više od sedamdeset godina.
Ako pomenuti gospodin sa broda za Korčulu na kraju dođe do knjige, biće mu drago da vidi da ona pokriva i njemu toliko zanimljivo pitanje radničkog samoupravljanja. Međutim, to je možda i najslabiji deo knjige, jer ozbiljnija kritika samoupravljanja i njemu prateće integracije Jugoslavije u globalno kapitalističko tržište izostaje. U neku ruku, KPJ je, u vreme kada je postala SKJ, pokušala da pobegne od staljinističke fetišizacije države, da bi nehotice upala u fetišizaciju tržišta i pokoravanje samoupravnih preduzeća, a i partijskih rukovodstava, logici tržišta. U isto vreme, institucija partije nikada nije ozbiljnije uzdrmana, nego je ona viđena kao svojevrsni čuvar revolucije, da bi na kraju ona sama sebe rasturila, a njeni (bivši) kadrovi počeli da lešinare po ostacima države koju su njihovi tobože politički preci stvorili. Pulig, nažalost, o ovim problemima, ili nekoj alternativnoj interpretaciji problema radničkog samoupravljanja, ne piše.
Najveći neprijatelj revolucije je revolucionarna partija. To je naročito tačno u uslovima međunarodne izolacije, kakva je zatekla mnoge socijalističke režime dvadesetog veka. To je bila i lekcija Leve opozicije u Sovjetskom Savezu, nasilno izbrisane iz istorije u vreme Staljina. Kada su artikulisali svoje kritike staljinizma i tražili alternative, vodeći jugoslovenski komunisti, poput Kidriča i Kardelja, nisu imali prilike da čitaju Trockog, Rakovskog, Preobraženskog, ili, recimo, ranog Buharina. Najozbiljnije boljševičke, materijalističke kritike Staljinovog modela, na kom je izgrađena i Jugoslavija, bile su im nedostupne. U kasnijim periodima, kada su ovi autori i objavljivani u Jugoslaviji, za njih nije postojalo preveliko interesovanje. Naročito ne u poređenju sa novim ekonomistima koji su propovedali jevanđelje štednje, koje je od osamdesetih delovalo mnogo primamljivije partijskom rukovodstvu nego radnička kontrola i sovjetska demokratija.
Izostanak kritike ove slepe mrlje jugoslovenskih komunista dovodi i do slabog razumevanja raspada SFRJ i njegovih ekonomskih uzroka, koji u Puligovom narativu deluju skoro mistično. On opisuje “polaganu predaju”, “kolaps” i “dekadenciju” osamdesetih, bez ozbiljnijeg razmatranja uzroka takvog stanja. Ovde treba otvoreno reći da je autor ove recenzije, od Puligovih sagovornika u ovom poglavlju, najbliži viđenju Darka Suvina, koji na kraju feljtona naziva Jugoslaviju “polusocijalističkom”. Iako je jugoslovenski pokušaj otklona od Staljina vredan hvale, vraćanje Lenjinu nikada nije previše ozbiljno, naročito ne Lenjinu shvaćenom u kontekstu vremena i oslobođenom kasnijih staljinističkih (re)interpretacija. Na kraju krajeva, problem birokratije u revoluciji se mogao naći i u Lenjinovim poslednjim spisima, bez posezanja za Trockim ili člancima njegovih saboraca iz skoro potpuno zaboravljenog Biltena Opozicije. Ako za nekog možemo reći da za njega ništa stvoreno nije bilo toliko sveto da ne može biti prevaziđeno, onda je to Lenjin. S druge strane, kao što i sam Suvin ističe, kao neposredni svedok događaja i član partije, Savezu komunista je hronično falilo samokritike, uprkos grandioznim proklamacijama o samoprevazilazenju iz 1958. godine.
Oksimoron “nacionalne” kulture
Poslednji odeljak bavi se kulturom, sa člancima u godini koju je obeležila vlast Zlatka Hasanbegovića nad tim resorom u Vladi Republike Hrvatske. Prikladno i neizbežno, Pulig se bavi pitanjima “Kulturkampfa”, gde ističe veoma bitnu poentu, da Kulturkampf nije nekakva gramšijanska borba za hegemoniju, nego borba za dominaciju. Kako inače objasniti apokaliptično zgražavanje braniteljskih udruga nad nečim tako nebitnim i benignim (u materijalnom i političkom smislu) kao što je petokraka na riječkom neboderu? Ili kordon policije koji svake godine u Beogradu čuva festival “Mirëdita, dobar dan”, koji promoviše kosovsku kulturu, odnosno čuva nekoliko desetina ljudi od ubedljivo nadbrojnijih koji održavanje ovog događaja ne odobravaju? Samo prisustvo ovih objektivno marginalnih društvenih pojava dovodi do nesrazmerno velikih jauka iz tabora objektivno brojčano zastupljenije ekstremne desnice. Pulig sve to ispravno povezuje sa fenomenima neo- i post-fašizma, mada bi se moglo štošta reći i o komičnosti (melo)dramatizacija onih čije nacionalističke ideje drže prevagu već tri decenije, a koji i dalje večito glume ugrožene žrtve.
Autor se osvrće i na ispraznost borbe između nacionalizma i multikulturalizma, te ističe značaj (i stoga nameran zaborav) klasne prirode kulture. Jedan od članaka se stoga bavi upravo time postoji li i nešto što bi se moglo smatrati radničkom kulturom. Ispituju se neki pozitivni primeri iz socijalističke Jugoslavije, ali i strukturalni problemi koji su sa kulturnom politikom tada postojali. Međutim, čak i takav faličan sistem svakako je mnogo bolji, kao što Pulig podseća, od reakcionarne kulture koju promovišu današnje državne institucije, ili od pukog “ekonomizma” neoliberalizma, odnosno ostavljanju kulture na milost i nemilost tobože slobodnom tržištu. Mada bi i tu “slobodu” izbora trebalo posmatrati pre svega kroz prizmu onoga što Pulig na drugom mestu sasvim ispravno naziva “dirigirana medijska javnost”. Poslednji deo knjige završava se, prikladno, još jednom reflekcijom o nebuloznom pokušaju stvaranja insularne, “nacionalne” kulture (kroz primer književnosti) te “terorom kulture sjećanja” i kompulzivnom dokumentacijom kao novim dominantnim vidovima umetnosti.
Marxovo poznato delo “Nemačka ideologija” je prvobitno bilo naslovljeno “Kritika nemačke ideologije”. Na tom tragu, Puligovu “Teoriju prakse” možemo čitati kao kritiku hrvatske ideologije. To, naravno, nije nov žanr. Zadatak svakog ozbiljnog marksiste je da skida veo mistike sa istorijski uslovljene, ali hegemone, i po radničku klasu pogubne, nacionalne ideologije. Pulig to radi uspešno, britko i često neophodno nemilosrdno. Pritom ne zaboravlja da se, kao ozbiljan marksista, uhvati u koštac sa samom strukturom hrvatskog društva koja tu ideologiju proizvodi. Uvidi iz njegove knjige ujedno i potvrđuju sam naslov knjige, odnosno činjenicu da je kvalitetna teorija neophodan preduslov za uspešnu praksu. U Hrvatskoj, kao i u drugim zemljama Istočne Evrope, i teorija i praksa marksističke levice su tek u povoju, zahvaljujući istorijskom porazu 1989-1991. godine. Ova knjiga je, u hrvatskom kontekstu, ključno štivo za njihovo oživljavanje.
