Izbor pojmova iz Leksikona Yu mitologije)
Argo juha (supa)
Prva “juha iz kesice” proizvedena na području Jugoslavije, u tvornici Argo u Izoli. Obavezan provijant na svim izletima i ekskurzijama tog vremena.
Dragan Jovanović
Babović, Milka
Čuvena komentatorka sportskih priredbi, najčešće umetničkog klizanja. Sa Zlatne piruete u Zagrebu uvek izveštavala o bojama i izgledu klizačica koje su se pojavljivale na našim malim ekranima crno-belih televizora, uz komentare poput: “dvostruki aksl, trostruki tulup…” Klizanje niko nije gledao, svi su slušali nju.
Zorana Gajić, Mikica Ilić
Beleške jedne Ane
Bestseler svog vremena. Roman iz žanra tzv. “lake literature” (“proza u trapericama” koje je Kapor, potfrkane kao u dunavskog alasa, odista i nosio!). Dnevnik jedne beogradske tinejdžerke — za inspiraciju piscu je poslužila vlastita kćerka koja se odista zove Ana i u trenutku nastajanja knjige bila je u nježnoj adolescentskoj dobi — čitale su, gutale, citirale, oponašale generacije…
Mnogi tvrde, iako je isti broj i onih koji bi i danas rekli suprotno, da Kapor sljedećim knjigama nije uspijevao nadmašiti svoj rani rad. Možda je to i bila istina, budući je u jednom trenutku utjehu za tu “lošu” književnost počeo nalaziti negdje drugdje, a tada nas je potpuno prestao zanimati. Svejedno, Dnevnik jedne Ane ostaje kao jedna od vrhunskih knjiga jednog posebnog žanra i doba.
Dejan Kršić, Đorđe Matić
Brigama
Kako se u osnovnoj školi učilo zapamtiti susjedne države? “Jugoslavija je okružena BRIGAMA: Bugarska, Rumunjska, Italija, Grčka, Austrija, Mađarska, Albanija.” Grupa 7 mladih ovu je memotehničku dosjetku iskoristila kao ishodište za pjesmu s refrenom koji je išao otprilike: “Kažu da je Jugoslavija okružena brigama / ali Jugoslavija je okruženima prijateljima!”.
Iris Adrić
Burduš
Kontrabasista Jovan Janićijević. Ciga iz tv-serije “Muzikanti”. Pored njega u triju La kampanela bili su violinista Rajko (Milan Srdoč) i harmonikaš Lepi Cane (Dragan Zarić), svi sada pokojni. Pre nadimka Burduš bio je poznat kao Janaćko, ali je Burduš poništio sve njegove prethodne i kasnije uloge. Mnogi gledaoci nikada nisu naučili pravo glumčevo ime, zauvek je ostao Burduš. Čak je i neko piće (vino ili rakija, ne pamtim) po njemu dobilo ime.
Mihajlo Pantić
Cigani mečkari
Odgovor Balkana na Induse s kobrom. Obično po vašarima i pijacama. Pojava koju je Zapad znao samo iz priča. Mečkin “ples” nije bio bogzna kako sofisticiran — sastojao se iz pukog premeštanja s noge na nogu. Mečkar ju je pratio na dairama ili nekom finijem instrumentu. Mečki je u većini slučajeva ime bilo Božana. Stvar je, razume se, ušla i u lokalni govor (“igra mečka”).
anonim.
Čik
Populistički list koji je 1960ih i 1970ih godina bio obavezno štivo velikog dela muške populacije u cilju podizanja nivoa erotskog vaspitanja. Čitali su ga svi: vojnici od nižih do viših činova, radnici, intelektualci, pubertetlije i penzioneri. Udarnu rubriku činila su navodna pisma čitalaca koji su iznosili svoja intimna iskustva. A ona su se odvijala na neobičnim mestima, sa raznovrsnim junakinjama u potpuno suludim kombinacijama koje je nudila veoma razuđena obala i bogata turistička sezona, višenacionalna ekipa, komunizam ljudskog lika, liberalizam i ekonomsko blagostanje u kome se društvo tada našlo. Naravno, te ispovesti su pisali članovi redakcije, publika to nije znala a nije je ni previše zanimalo.
Podjednaku popularnost dostigla su pisma čitalaca u kojima su se na efektan način ruglu izvrgavale najrazličitije teme. Njih je takođe pakovala redakcija, a u to vreme su je činili i pisci kao Matija Bećković i Brana Crnčević. U sećanju mi je ostalo pismo koje je u to vreme izazvalo solidan medijski skandal u Beogradu. Ideja je bila zabraniti penzionerima da se vozikaju u javnom saobraćaju u vreme najvećih gužvi. Novina je obilovala slikama golih žena, ali su štampali i sasvim ozbiljne tekstove.
Petar Janjatović
Čvoga / Čvrga / Klempa
Neobično brz i snažan udarac napetih prstiju o nečiju glavu što je zvonko odzvanjao. Svatko je imao svoj stil savijanja prstiju da bi udarac bio što jači kad se prsti jednom otpuste iz zapetog položaja. Neki su imali čitavu plejadu čvogi, od lakih prijateljskih ili pohvalnih do onih opominjućih ili izazivajućih. Poslije se kaže: “Al’ zvoni glavu-džaaaa…”. U školi je prethodila tuči ili pak šamaru od strane nastavnika, obično onog tjelesnog odgoja…
Branimir Dolibašić
Delić, Mladen
Legendarni sportski komentator. Padao je u trans, pričao svašta, delio lekcije sudijama, bodrio igrače, otvoreno navijao za Hajduk — nema veze, bio je neponovljiv. Utakmice koje je on prenosio zahvaljujući njegovoj komentatorskoj ekspresiji ostale su zauvek u pamćenju. “Nema, nema, nema više vremena, Vujović, kasno je, nema više vremena, evo ga, evo ga, centaršut i gol, gol, gol, ko, ko, Radanović…, Radanović, Radanović… Ljudi moji, ma je li to moguće!!!”
Mihajlo Pantić
Drkanje na zvezde
Top-lista Jugoslovenki na koje smo najviše drkali:
Olivera Katarina — pevačica i glumica. Zbog nje je Bekim Fehmiu, u filmu Skupljači perja Aleksandra Petrovića, lomio rukama čaše, a šef srpskih komunista Draža Marković išao je na kolenima oko nje dok je pevala. U doba kad smo počeli da drkamo na nju, njena zvezda se već gasila, ali su ostale stare slike i sećanje na koncerte u pariskoj Olimpiji. Onda smo je ponovo videli, krajem 1980ih, u nacionalnom zanosu, u društvu Srpkinja sa Kosova. Bila je to prethodnica antibirokratske revolucije i uspona Slobodana Miloševića. Ali nas to uopšte nije zanimalo. Mi smo samo drkali.
Božidarka Frajt — zagrebačka glumica i dobitnica nekoliko Zlatnih Arena. Glumila u filmovima Užička republika, Visoki napon itd. Ležale su joj karakterne uloge, a bila je izuzetno seksi mada na neki specifičan način, pogotovo nakon filma Ljubica gde je igrala zrelu ženu u vezi sa mlađim muškarcem. Drkati na Božidarku Frajt bilo je ravno drkanju na najbolju prijateljicu vaše majke.
Neda Arnerić — beogradska glumica i svejugoslovenski seks simbol sa najdužim stažom. Njena slava traje od ranih 1960ih i filmova kao što su Uspravi se Delfina ili Višnja sa Tašmajdana preko Varljivog leta ‘68. pa do današnjih dana. Svojom jedinstvenom pojavom ostavila je traga u životima mnogih bivših Jugoslovena, pa i danas, na pitanje šta je za vas jugonostalgija, veliki broj Zagrepčana ili Sarajlija odgovara: “Neda Arnerić”. Veliku gledanost filma Praznik kurvi Lordana Zafranovića treba povezati sa obiljem erotskih scena sa golom Nedom Arnerić. Prijatelj mi je ispričao da su se, u kantini kasarne gde je 1980ih godina služio vojsku, mogla kupiti isključivo ogledalca sa likom Nede Arnerić na poleđini.
Jelena Tinska — balerina i najpoznatija Lokica. Sa pet godina je pošla u baletsku školu. Kako potiče iz ugledne gradske porodice, usledili su časovi klavira i čitanja Tomasa Mana. Bila je u baletskim grupama Ivanke Lukateli i Lokice Stefanović u doba zajedničke turneje sa Zdravkom Čolićem (“Putujući zemljotres”, 1978). Lokica nije podnosila to što se Tinska samostalno pojavljivala na naslovnim stranama. Zato ova napušta Lokice i počinje sopstvenu karijeru, najpre u pozorištu a potom vodeći školu plesa. Svoju slavu duguje fotografijama objavljivanim u najrazličitijim časopisima u SFRJ, a 1981. u zagrebačkom magazinu Start odlučuje da svima obelodani svoje mnogohvaljene atribute: guzu i grudi. Poznata je i po ljubavnim vezama sa mnogim slavnim muškarcima, o čemu je napisala knjigu i objavila je istovremeno kada je postala baka. Predvidela je sjajnu karijeru svojim kćerkama, jer “imaju guzu na mamu”. Godine 1994., u jednom beogradskom supermarketu, imao sam sreću da stojim iza nje u redu za kasom. I dok je ona prebirala po novčaniku tražeći sitan novac, ja sam prebirao po sećanju prizivajući sva prethodna drkanja na nju.
Boba — jedina brineta među Lokicama. Zahvaljujući mnogim kvalitetima, ali pre svega raskošnim grudima, bila je, uz Jelenu Tinsku, drugi istaknuti seks-simbol među njima. Kretala se, ipak, u prilično neočekivanom društvu. Bila je dugogodišnja devojka Marka Pešića, člana beogradskoga kultnog benda Kozmetika, s prelaza iz 1970ih u 1980e godine i najpoznatiji model beogradskog odgovora na Andy Warhol’s Interview iz istog perioda — časopisa Izgled. Poznata i po fotosesiji za Playboy ranih 1980ih koju je sa ponosom preneo zagrebački Start.
Savina Geršak — slovenačka glumica. Proslavila se ulogama u filmovima Živka Nikolića, pogotovo u filmu Čudo neviđeno. Milioni muškaraca su se palili na scenu gde skoro gola igra pred Taškom Načićem dok je on posipa novcem. Tokom 1990ih godina neki sveštenici pravoslavne crkve su tražili da se ovaj film skine sa programa beogradske TV Politike. Svi koji su pripremili videorekordere da snime tu antologijsku scenu mogli su, iz saopštenja datog deset minuta pred sam početak filma, da shvate da moralizatorsko drkanje lagano ali sigurno zamenjuje ono pravo.
Tanja Bošković — beogradska glumica. Postala poznata u drugoj polovini 1970ih, zahvaljujući filmu Lordana Zafranovića Okupacija u 26 slika. Pogled na njenu guzu i noge dok se penje dubrovačkim stepenicama ostavio je bez daha Franu Lasića i Milana Štrljića, ali i mnoge druge. Sa ovim filmom postala je mega-zvezda i tokom pulskog festivala, na kojem je Okupacija u 26 slika premijerno prikazana, fotografisana je kako u kupaćem kostimu sedi u plićaku Jadranskog mora sa sladoledom u ustima i grudima lepim kao letnji raspust.
Suzana Mančić — najpoznatija Loto devojka. Naterala milione da veruju da će im baš ona doneti sreću. 1980ih godina pričalo se da bi je muškarci gledali taman da izvlači glavice kupusa umesto kuglica milionske vrednosti. Karijeru počela kao pevačica 1977., sa čuvenim singlom “Ogledalce”. Poput Nede Arnerić, ona je seks simbol sa višedecenijskim rokom trajanja. Razočarala mnoge muškarce udavši se za najružnijeg člana sastava 7 mladih, i to u vreme kad je od njihovog imena ostalo istinito samo ono “7”. Krajem 1990ih postaje voditeljica najkomercijalnije beogradske televizijske stanice Pink. I danas izgleda odlično. Vodi dve-tri emisije na tv-u. Ponekad podseća na Samantu iz tv-serije “Seks i grad” i zna da samo najbolje i najsamopouzdanije ribe mogu sebi da dozvole da povremeno vode program ležeći na kauču u sred tv-studija.
Ana Karić — zagrebačka glumica. Proslavila ju je čuvena pitalica: “Ako Milena Dravić puši Dravu, šta puši Ana Karić”? Drkati na Anu Karić bilo je ravno drkanju na vašu sredovečnu ali superzavodljivu razrednu.
Moni Kovačić — slovenačka pevačica i foto-model, ustvari najpoznatija kao super riba. Pojavila se niotkuda, možda iz Amerike, negde 1970ih. Njena jugoslovenska karijera bila je kratkotrajna ali burna. Godine 1979. osvanula je na naslovnoj strani beogradskog časopisa Duga i na duplerici zagrebačkog Starta. Iznenada se pojavila, iznenada i nestala, ostavljajući nas da pamtimo i ne zaboravljamo.
Vera Čukić — beogradska glumica. Pozajmila glas Olivi iz crtanog filma o mornaru Popaju. Supruga Gordana Mihića, jednog od najpoznatijih jugoslovenskih scenarista, i majka glumice Ivane Mihić. Njena gluma je uvek bila u senci njenog izgleda. Fanove obradovala filmom Srećna porodica i delom u kojem se, samo u bikiniju, sunča u dvorištu kuće. Još pamtim bežanje iz škole sa prijateljem koji je deo tog prepodneva proveo drkajući na Veru, nagnut nad stranicama TV Revije sa njenim slikama.
Ena Begović — hrvatska glumica i jedna od najvećih seks-bombi jugoslovenskog filma ikad. Proslavila se ulogom u filmu Pad Italije Lordana Zafranovića i antologijskom scenom kupanja u moru. Posle toga, ostvarila je mnogo zapaženih uloga u filmu i pozorištu. Preotela muža Bebi Lončar. Godine 2000. poginula u saobraćajnoj nesreći u džipu kojim je upravljao njen pastorak. Bez obzira na dugogodišnju srpsko-hrvatsku medijsku blokadu, beogradski magazin Profil je vest o njenoj smrti objavio pod naslovom “Odlazak poslednje balkanske kraljice”.
Anja Rupel — pevačica ljubljanske grupe Videosex. Pevala i u nekim pesmama grupe Laibach. Izgledala kao urbana “Mojca”. Mnoge muškarce zgazila kao gospođu Mesec.
Alma Ekmedžić — bimbo-pevačica iz Sarajeva. Niko nije zapamtio njene pesme, ali zato jeste njene postere objavljivane u mnogim vodećim časopisima širom zajedničke domovine. Preteča današnje sarajevske folk-bombe, Selme Bajrami.
Tereza Kesovija — apsolutna kraljica festivala zabavne muzike, koja je, pevajući najpre pred Titom, a potom i pred Tuđmanom, zasluženo stekla epitet “režimske”, odnosno “državotvorne” pevačice. Godine 1980., u emisiji “Nedjeljno popodne” tadašnje Televizije Zagreb, pojavila se u sandalama sa visokim štiklama i lakiranim noktima na nogama, uvodeći time jednopotezno mnoge tek stasale dečake u novu, nepoznatu strast: fetiš stopala.
Vesna Vrandečić — pevačica riječke grupe Xenia; ujedno sekretarica u INI. Proslavila se prvim lezbo-erotskim tekstom u yu-rocku — “Moja prijateljica”. Bila je, po izgledu, tadašnja verzija Šarlot iz serije “Seks i grad”. Drkanje na Vesnu Vrandečić bilo je ravno drkanju na devojku iz susedstva.
Branko Rosić
Ditka Haberl — ako postoji neko ko je odgovoran za prvo i burno buđenje moje seksualnosti, onda je to svakako ona. Bilo je to negde 1976. godine, ako se ne varam. Samo godinu dana ranije Pepel in kri nastupali su na Pesmi Evrovizije u Stokholmu sa pesmom “Dan ljubezni” i plasirali se na trinaesto mesto. Njen poster, objavljen na muzičkim stranama Politikinog zabavnika (koji je bio moje obavezno štivo tih godina), zagolicao mi je maštu, kao i jedan vrlo konkretan deo tela, na nov i neverovatno intenzivan način. Bujne narandžaste kose, kože bele poput slonovače, u izazovnom prsluku od tafta posutom šljokicama koji se vezivao pertlama spreda i izdašno otkrivao dekolte i pupak, i u istovetnim zvoncarama opasno niskog struka, bosih stopala ali lakiranih noktiju, polu hipi/polu nekakva glam riba, Ditka Haberl mi se izazovno smešila sa strane omiljenog časopisa. Jasno sam osetio svu snagu njenog poziva: među nogama mi je gorelo. Neverovatno šta jedna fotografija može da vam uradi tako rano u životu. Moj otac je uredno skupljao sve brojeve Politikinog zabavnika od 1962. (godina rođenja moje starije sestre) do 1992. godine (kada je sve već otišlo dođavola). Ukoričivši ih kod knjigovesca u trideset istovetnih tomova, pohranio ih je u podrum. Pre samo nekoliko godina, poveden željom da ponovo vidim poster Ditke Haberl, velike zvezde mojih najranijih erotskih maštanja, i proverim da li njene moći još uvek traju, proveo sam sate tragajući za njim. Neumorno sam prelistavao debelu knjigu sa svim brojevima Zabavnika iz 1976., ali nigde ga nije bilo. Samo je na jednom mestu, odmah iza broja u kojem se nalazio poster Duška Lokina, a ispred sledećeg u kome je objavljen poster Zdenke Kovačiček, nedostajala strana.
Svetlana Bojković — postoji scena u filmu Pas koji je voleo vozove (1977., režija Goran Paskaljević, scenario Gordan Mihić) koja je po mnogo čemu izuzetna. U njoj se Svetlana Bojković — tada jedra dvadesetdevetogodišnjakinja — nehajno presvlači, razgovarajući usput sa Batom Živojinovićem. U tom filmu ona glumi odbeglu zatvorenicu, on je kauboj-kaskader koji nastupa po seoskim vašarima. To presvlačenje je užurbano i naizgled očišćeno od svake erotike, ali time zapravo samo još erotičnije. Onako stroga, odlučna i nedostižna (kakvom nam se tada činila), u toj sceni je po prvi i poslednji put pred kamerom odlučno raskopčala bluzu, i pre nego što smo stigli da se pripremimo pred nama su sevnule njene krupne, uzbudljive grudi, tamne bradavice i pun torzo. Zadrhtali smo, osetili knedlu u grlu i naglu erekciju, zatreptali smo užurbano, čitavim bioskopom prošetao je kratak uzdah, ali na Svetlani Bojković već se našao drugi deo odeće, Bata Živojinović se okrenuo i izašao, i sceni je došao kraj. Tek godinama kasnije razumeo sam da seksualni naboj te scene proizlazi ponajviše iz činjenice da se od Svetlane Bojković zapravo nikada nije ni očekivalo da obnaži grudi na filmu, pa je time naš osećaj počasti morao biti neizmerno veći nego pred grudima pojedinih drugih glumica, čije su karijere naprosto zavisile od toga. Zaključak? Svetlana Bojković nije uopšte morala da nam pokaže svoje grudi. Ona je to želela. Drkati na Svetlanu Bojković bilo je kao drkati na suzdržanu doktorku koju vidite samo na minut tokom jutarnje vizite a ostatak dana provodite u dosadi bolničke sobe, maštajući o njoj.
Ružica Sokić — Ah, Ružica Sokić. Prototip kršne, nesputane erotike u domaćem filmu. Plava kosa, oči koje sevaju strašću, humorom, besom ili tugom, krupna građa, široka ramena i velike grudi, jaki listovi, tvrde butine, sve to odaje ženu sa kojom je sve u životu intenzivno i nabijeno seksualnošću. Način na koji je podigla svoju tešku dojku šakom da bi pokazala ožiljak pod njom Džimiju Barki (Dragan Nikolić) u filmu Kad budem mrtav i beo Žike Pavlovića bez premca je u domaćoj kinematografiji. U filmu Žuta glumila blajhanu uličnu prostitutku — teško da bi neka druga glumica to umela tako sjajno da izvede.
Eva Ras — Tragedija službenice PTT Dušana Makavejeva i čuvena scena gde Eva Ras gola leži na nekakvoj sofi ili rekamijeu dok joj se na guzi odmara crna mačka, obeležili su domaću kinematografiju 1960ih godina. Mislim da se time Eva Ras upisala kao prva domaća glumica koja se sasvim gola pojavila na filmu, što joj je darovalo status instant-zvezde. Njeni glumački kvaliteti nisu uvek bili u skladu sa famom koja ju je pratila. Njena glumačka karijera ostaće nedorečena i šupljikava. Uz pregršt ličnih tragedija (smrt kćerke je samo jedna od njih) Eva Ras ipak hrabro gura dalje. Glumi tu i tamo, uglavnom na tv-u, objavljuje knjige predugih naslova, i redovno je prisutna u javnosti. Sećam se da sam, drkajući na Evu Ras, najviše pažnje posvećivao punim usnama, očima plavim kao nebo, mekom okruglom stomaku, i pregršti svilenkastih svetlih dlačica kojima je bilo obraslo njeno međunožje.
Vladimir Arsenijević
Marina Perazić — Čitav kvart je svršavao na ovu ženu, pjevačicu poznate grupe Denis & Denis. I danas osjetim nemir pri pomisli na nju.
anonim.
Mira Furlan — divlji seks i perfektna gluma u skoro svakom filmu. Najbolji partneri na filmu Rade Šerbedžija i Miki Manojlović. Gledanje filma Povratak u Vučjak upražnjavali smo zajedno onanirajući na zanosno Mirino tijelo i uvjerljive pokrete i uzdahe.
anonim.
Vladica Milosavljević — plavokosa ljepotica, prekrasnog tijela, malo je furala na Ruskinju, što je meni već dovoljno seksi samo po sebi. Drkačka zvijezda, ako ne zbog uloge misteriozne slikarice u Oktoberfestu, ili okrutno racionalne odlazeće supruge u Kresojinom Još ovaj put, a onda svakako zbog uloge balerine-građanke u Grlićevom Samo jednom se ljubi. Mislim da je bilo analno, a s leđa svakako. Ona: “Tomi! Tomi!” (onako malo dulje, izdišući dok stenje). On (Miki Manojlović), kratko, promuklo, na slogove: “Tomi-slav! Tomi-slav!”
Ljiljana Blagojević — doktorica na selu. Svi se mi palimo na uniformirane (čak i na poneku “časnu”). Ovdje najbitnija zbog, da tako kažem, “tucanja na smrt” u Zafranovićevu filmu Večernja zvona, gdje je kara šogor (igra ga naravno Rade Šerbedžija, a tko bi drugi karao u našem filmu?), znojnu u bunilu sa povišenom temperaturom, oboljelu od tuberkuloze, netom prije nego što će umrijeti. Na granici nekrofilije. A ima i ona scena u Sjećaš li se Dolly Bell gdje uči Slavka Štimca ljubljenju. Inače hvalio mi se Mario Mutić — internist iz New Yorka, da ga je nakon karanja ismijala Snežana iz Kulture, poznata Zg-darkerica: “Jebote, karaš ko Slavko Štimac!” Mario je, naime, imao čarape na sebi, upravo kao i Štimac u rečenom filmu. Snežana je 1990. otišla u Niš, tako da među nama nije bilo niš. Nažalost.
- Vatroslav Sekulić
Drugarska kritika
Čin kolektivne egzaltacije članova SKJ tokom koje su na partijskom sastanku, uime Partije te progresivnih društvenih snaga, na račun jednog od njih sipali gomile optužbi, odnosno kritikovali njegovo partijsko delovanje, privatno ponašanje i veoma često — lično mišljenje. Drugarskoj kritici prethodili su pokušaji da se zabludeli drug prizove pameti i uvidi svoje greške u razgovoru sa radnom grupom sastavljenom od odabranih članova osnovne organizacije ili više partijske instance. Zato se drugarska kritika uvek završavala partijskom kaznom jer je prva prilika za pokajanje već bila propuštena. Tokom drugarske kritike optuženi je ne samo po prvi put saznavao za svoje grehe, nego je tek tada uspevao da sazna sa kakvim je to tipovima do sada živeo ili radio. Zato je drugarska kritika bila obostrano poučna, ali od te pouke za kažnjenog obično nije bilo neke posebne vajde. Naprotiv.
- nastavlja se -
