Potpuno istim rečima kao i Boško Obradović – da je štrajk glađu bio samo ‘post pre pričesti’ – Vučić je onomad tumačio i potpuno isti prekid potpuno istog štrajka svoga ćaleta Lakija pred Narodnom skupštinom, potpuno istim rečima se onomad odričući nasilja kao političke borbe
U to vreme tek sam bio doselio u Beograd i nisam pisao ni za jedan srpski medij, pa nemam svedočanstva štampanog na hartiji. Imam samo žive svedoke, koji će vam potvrditi kako sam još tih dana, pre bezmalo petnaestak godina, društvo po beogradskim kafanama uveravao da zapamte to ime: Aleksandar Vučić. Najopasniji čovek u Srbiji.
Društvo se, dabome, smejalo mom smelom proročanstvu. Vučić je bio smešan lik, ćosavi mali Šešeljev potrčko koji je izgledao baš kao Koraksova karikatura nesrećnog Mirka Topalovića iz slavnih Kovačevićevih Maratonaca, iznad kojega je u radikalima bio već i partijski sekretar Tomislav Nikolić kao nervozni ćale Laki – razume se, grobar - a kamoli deda Milutin, rečeni vojvoda Šešelj, iskonsko srpsko zlo. Pored živog vojvode Šešelja, eto, kao najopasnijeg čoveka prepoznati njegovog štapskog kurira, bezopasnog pink pantera Vučića – koji je tada još služio samo da ćaletu Tomi iz Haga prenosi cedulje od dede Voje – mogao je, eto, samo neki neuki i preterano samouvereni hrvatski emigrant koji je u petak zauzeo Beograd, u subotu pokupovao sve tabloide po vračarskim trafikama, u nedelju sa čokančetom industrijske šljivovice popio svu pamet Srbije, pa u ponedeljak umislio da je Darko Hudelist.
Reputaciji nadolazeće zvezde žive brogradske političko-analitičke scene nije pomoglo ni to što sam do tada – a bogami i od tada – redovito i hirurški precizno grešio u svim prognozama svih izbora ikad održanih na Balkanu. U mojoj porodici, recimo, nikad se nisu pratila predizborna istraživanja javnog mnenja, niti su se čekale izlazne ankete: samo se čekalo da ja autoritativno iznesem svoj sud o pobedniku. I nepogrešivo znalo da će pobediti onaj drugi. Naravno da nikad nisam zajebao. Nijednom.
Osim tada, sa Aleksandrom Vučićem.
Stas preraslog, starmalog deteta slinava hoda, unjkava lica i prirodno voluminizovanih hijaluronskih usana, zbog čega su ga zajebavali svi u kafani, njegove samosažaljive oči, cmizdravi glas i spore, patetične rečenice iz dnevnika dečaka koji je pobegao od roditeljske kuće i plače sam za sobom - ništa razumnom čoveku nije govorilo da je to budući srpski vođa, štaviše diktator. Nisam, međutim, video ništa šta nisu videli i ostali: samo sam shvatio poentu. Nesrećni porodični potrčko Mirko na kraju filma – kako svi znaju, ali su zaboravili – popizdi i preuzme stvari u svoj ruke, ubije kurvu Kristinu i celu patrolu žandarmerije, pa povede Topaloviće u konačni rat protiv bande Bilija Pitona.
Da je popizdeli Vučić najopasniji čovek u Srbiji beogradska čaršija nije, međutim, shvatila ni kad je koju godinu kasnije - rešivši se dede Milutina Šešelja i ćaleta Lakija Nikolića – naglo, hm, odpizdeo, pa preko vučjeg krzna navukao ovčji gunj, i preko noći, dok pošteni svet spava, od golobradog se i golomozgog Zvezdinog huligana, abortiranog četnika iz desetog meseca trudnoće i radikalskog aktivista koji lepi table s nazivom Bulevara Ratka Mladića, transformisao u koncilijantnu mladu nadu međunarodne zajednice, koja će svrgnuti korumpiranu kliku odnarođenih demokrata i modernu, civilizovanu evropsku Srbiju povesti u konačni mir protiv Bošnjaka, Hrvata i ostalih suseda.
Ne pominjem to samo da se pohvalim jedinim uspehom u svojoj bogatoj političko-analitičkoj karijeri, već zato što potpuno isti film opet igra u beogradskim bioskopima, a politička čaršija ne samo da je zaboravila kako je nastao vođa i diktator Aleksandar Topalović, nego - u očajničkom pokušaju da ga smeni i pošalje na deponiju istorije - na zdrave oči ne vidi kako je i njihov popizdeli lider samo još jedan od Topalovićevih, ravno iz deponije istorije.
‘Štrajk glađu pomogao mi je da preispitam da li je moj način borbe protiv vlasti dobar. Shvatio sam da sam počeo da mrzim’, patetično se tako pre neki dan kod Olje Bečković u Utisku nedelje ispovedio Boško Obradović, predsednik ultranacionalističkih Dveri i alfa mužjak srpske opozicije, i ja sam u njegovom slinavom, plačljivom glasu tačno čuo Aleksandra Vučića, kad je ono jednako preispitivao svoj način borbe i svečano objavio da više ne mrzi nikoga. Potpuno istim rečima kao i Boško Obradović – da je štrajk glađu bio samo ‘post pre pričesti’ – Vučić je, uostalom, onomad tumačio i potpuno isti prekid potpuno istog štrajka svoga ćaleta Lakija pred Narodnom skupštinom, potpuno istim rečima se onomad odričući nasilja kao političke borbe: ‘Da smo hteli nasilje, mi bismo već ušli u Skupštinu.’
Bio je to upravo spektakularan obrat: ‘Želim da svoju politiku ne zasnivamo na mržnji i zatvaranju u nacionalne i šovinističke okvire, već da po svaku cenu obezbedimo zajednički život za sve nas. Da sprečimo u budućnosti bujanje negativnih pojava koje smo imali prilike da vidimo prethodnih dana i nedjelja’, u čuvenom je intervjuu onih dana prosvetljeni Vučić obrazlagao svoju inicijativu o zajedničkom danu sećanja na sve žrtve svih ratova, kao da je sam Džon Lenon u Gandijevoj pidžami.
‘Nisu bošnjačke ili hrvatske žrtve manje vredne od naših. I ako možemo da pokušamo makar realnije i racionalnije to da sagledamo, jer to će onda stvoriti novo poverenje među nama’, tumačio je zaprepašćenom Regionu isti onaj Aleksandar Vučić koji je slavnih devedesetih usred hrvatske Gline zapišavao Veliku Srbiju i u beogradskoj se Skupštini cenkao sa sto muslimanskih glava za jednu srpsku, pa sa Šešeljem iznad Sarajeva paradirao pozirajući sa kalašnjikovom kao Mirko Topalović sa onom dvocevkom pred dedom Milutinom.
‘Ako jednog dana dođem na vlast, biću garant svih gej prava. Moramo da budemo garant demokratskih vrednosti drugačijih mišljenja i prava drugih na izražavanje’, potpuno istim glasom - pogledajte i poslušajte ponovo ako ne verujete - obrazlagao je tako prosvetljeni Obradović u Utisku nedelje svoju ideju pomirenja sa LBGT-zajednicom, baš kao Džon Lenon u Gandijevu gunju. ‘Bićemo garant zato što su i oni građani Srbije’, obećavao je zaprepašćenoj Srbiji isti onaj Boško Obradović koji u čuvenom govoru u Skupštini pre jedva dve godine govorio kako ‘gej parade treba zabraniti’, kako je ‘to naš stav i iza toga stoji ogromna većina građana Srbije’.
‘Gde je pravo većine da mi vaspitavamo našu decu onako kako mi mislimo, po našim verskim uverenjima, a ne onako kako nam Vi namećete da je moderno ili da je savremeno? Nemojte nam nametati vašu ideologiju homoseksualizma, kao nešto normalno, prirodno i savremeno. Mi se sa tim ne slažemo i nećemo dozvoliti da nam se to nameće. Kažem vam u ime tradicionalne porodične Srbije da to neće proći, da to nisu naše vrednosti, da mi imamo naše duhovne i moralne vrednosti i da ćemo ih braniti po cenu života, jer je ovo pitanje budućnosti naše dece. Nećete nam vi vaspitavati decu, ja vam to obećavam!’, lupao je alfa mužjak Boško šakom o skupštinsku govornicu, da bi sada – pročišćen postom, pričešćen i prosvetljen – iznenada unjkavim i patetičnim glasom obećavao ‘sva gej prava’ i delio garancije ‘demokratskih vrednosti drugačijih mišljenja i prava drugih na izražavanje’.
Da je pred njima – i to bukvalno pred njima, kao vojskovođa, u prvom redu - Vučić 2.0, beogradska opozicijska čaršija nije, eto, shvatila niti kad je popizdeli lider Dveri naglo, hm, odpizdeo, pa baš kao i njegov fašistički uzor preko vučjeg krzna navukao gunj od ovčje kože, i preko noći, dok pošteni svet spava, od golobradog se i golomozgog huligana, abortiranog četnika iz dvanaestog meseca trudnoće i neonacističkog aktivista koji napada gej parade i rasteruje građanske tribine, transformisao u koncilijantnu mladu nadu koja će svrgnuti korumpiranu kliku odnarođenih radikala.
Svi, dabome, znamo kako film završava, ali su mnogi zaboravili: Mirko na kraju preuzme stvari u svoje ruke, ubije kurvu Kristinu i celu patrolu žandarmerije, pa modernu, civilizovanu evropsku Srbiju povede u konačni mir protiv pedera, migranata i ostalih suseda.
U ovom času, na kraju još jednog maratonskog kruga, sva se tanka, labava nada onemoćale i otupele Srbije okupila sirota u činjenici da sam svojim nepogrešivim političko-analitičkim instinktom proročanstvo ovoga puta, eto, zapisao na hartiji, u srpskim novinama.
Neka me posle zajebava ko hoće: konačno, šta je moj mali, bedni ugled prema sudbini velike Srbije?
portalnovosti
U to vreme tek sam bio doselio u Beograd i nisam pisao ni za jedan srpski medij, pa nemam svedočanstva štampanog na hartiji. Imam samo žive svedoke, koji će vam potvrditi kako sam još tih dana, pre bezmalo petnaestak godina, društvo po beogradskim kafanama uveravao da zapamte to ime: Aleksandar Vučić. Najopasniji čovek u Srbiji.
Društvo se, dabome, smejalo mom smelom proročanstvu. Vučić je bio smešan lik, ćosavi mali Šešeljev potrčko koji je izgledao baš kao Koraksova karikatura nesrećnog Mirka Topalovića iz slavnih Kovačevićevih Maratonaca, iznad kojega je u radikalima bio već i partijski sekretar Tomislav Nikolić kao nervozni ćale Laki – razume se, grobar - a kamoli deda Milutin, rečeni vojvoda Šešelj, iskonsko srpsko zlo. Pored živog vojvode Šešelja, eto, kao najopasnijeg čoveka prepoznati njegovog štapskog kurira, bezopasnog pink pantera Vučića – koji je tada još služio samo da ćaletu Tomi iz Haga prenosi cedulje od dede Voje – mogao je, eto, samo neki neuki i preterano samouvereni hrvatski emigrant koji je u petak zauzeo Beograd, u subotu pokupovao sve tabloide po vračarskim trafikama, u nedelju sa čokančetom industrijske šljivovice popio svu pamet Srbije, pa u ponedeljak umislio da je Darko Hudelist.
Reputaciji nadolazeće zvezde žive brogradske političko-analitičke scene nije pomoglo ni to što sam do tada – a bogami i od tada – redovito i hirurški precizno grešio u svim prognozama svih izbora ikad održanih na Balkanu. U mojoj porodici, recimo, nikad se nisu pratila predizborna istraživanja javnog mnenja, niti su se čekale izlazne ankete: samo se čekalo da ja autoritativno iznesem svoj sud o pobedniku. I nepogrešivo znalo da će pobediti onaj drugi. Naravno da nikad nisam zajebao. Nijednom.
Osim tada, sa Aleksandrom Vučićem.
Stas preraslog, starmalog deteta slinava hoda, unjkava lica i prirodno voluminizovanih hijaluronskih usana, zbog čega su ga zajebavali svi u kafani, njegove samosažaljive oči, cmizdravi glas i spore, patetične rečenice iz dnevnika dečaka koji je pobegao od roditeljske kuće i plače sam za sobom - ništa razumnom čoveku nije govorilo da je to budući srpski vođa, štaviše diktator. Nisam, međutim, video ništa šta nisu videli i ostali: samo sam shvatio poentu. Nesrećni porodični potrčko Mirko na kraju filma – kako svi znaju, ali su zaboravili – popizdi i preuzme stvari u svoj ruke, ubije kurvu Kristinu i celu patrolu žandarmerije, pa povede Topaloviće u konačni rat protiv bande Bilija Pitona.
Da je popizdeli Vučić najopasniji čovek u Srbiji beogradska čaršija nije, međutim, shvatila ni kad je koju godinu kasnije - rešivši se dede Milutina Šešelja i ćaleta Lakija Nikolića – naglo, hm, odpizdeo, pa preko vučjeg krzna navukao ovčji gunj, i preko noći, dok pošteni svet spava, od golobradog se i golomozgog Zvezdinog huligana, abortiranog četnika iz desetog meseca trudnoće i radikalskog aktivista koji lepi table s nazivom Bulevara Ratka Mladića, transformisao u koncilijantnu mladu nadu međunarodne zajednice, koja će svrgnuti korumpiranu kliku odnarođenih demokrata i modernu, civilizovanu evropsku Srbiju povesti u konačni mir protiv Bošnjaka, Hrvata i ostalih suseda.
Ne pominjem to samo da se pohvalim jedinim uspehom u svojoj bogatoj političko-analitičkoj karijeri, već zato što potpuno isti film opet igra u beogradskim bioskopima, a politička čaršija ne samo da je zaboravila kako je nastao vođa i diktator Aleksandar Topalović, nego - u očajničkom pokušaju da ga smeni i pošalje na deponiju istorije - na zdrave oči ne vidi kako je i njihov popizdeli lider samo još jedan od Topalovićevih, ravno iz deponije istorije.
‘Štrajk glađu pomogao mi je da preispitam da li je moj način borbe protiv vlasti dobar. Shvatio sam da sam počeo da mrzim’, patetično se tako pre neki dan kod Olje Bečković u Utisku nedelje ispovedio Boško Obradović, predsednik ultranacionalističkih Dveri i alfa mužjak srpske opozicije, i ja sam u njegovom slinavom, plačljivom glasu tačno čuo Aleksandra Vučića, kad je ono jednako preispitivao svoj način borbe i svečano objavio da više ne mrzi nikoga. Potpuno istim rečima kao i Boško Obradović – da je štrajk glađu bio samo ‘post pre pričesti’ – Vučić je, uostalom, onomad tumačio i potpuno isti prekid potpuno istog štrajka svoga ćaleta Lakija pred Narodnom skupštinom, potpuno istim rečima se onomad odričući nasilja kao političke borbe: ‘Da smo hteli nasilje, mi bismo već ušli u Skupštinu.’
Bio je to upravo spektakularan obrat: ‘Želim da svoju politiku ne zasnivamo na mržnji i zatvaranju u nacionalne i šovinističke okvire, već da po svaku cenu obezbedimo zajednički život za sve nas. Da sprečimo u budućnosti bujanje negativnih pojava koje smo imali prilike da vidimo prethodnih dana i nedjelja’, u čuvenom je intervjuu onih dana prosvetljeni Vučić obrazlagao svoju inicijativu o zajedničkom danu sećanja na sve žrtve svih ratova, kao da je sam Džon Lenon u Gandijevoj pidžami.
‘Nisu bošnjačke ili hrvatske žrtve manje vredne od naših. I ako možemo da pokušamo makar realnije i racionalnije to da sagledamo, jer to će onda stvoriti novo poverenje među nama’, tumačio je zaprepašćenom Regionu isti onaj Aleksandar Vučić koji je slavnih devedesetih usred hrvatske Gline zapišavao Veliku Srbiju i u beogradskoj se Skupštini cenkao sa sto muslimanskih glava za jednu srpsku, pa sa Šešeljem iznad Sarajeva paradirao pozirajući sa kalašnjikovom kao Mirko Topalović sa onom dvocevkom pred dedom Milutinom.
‘Ako jednog dana dođem na vlast, biću garant svih gej prava. Moramo da budemo garant demokratskih vrednosti drugačijih mišljenja i prava drugih na izražavanje’, potpuno istim glasom - pogledajte i poslušajte ponovo ako ne verujete - obrazlagao je tako prosvetljeni Obradović u Utisku nedelje svoju ideju pomirenja sa LBGT-zajednicom, baš kao Džon Lenon u Gandijevu gunju. ‘Bićemo garant zato što su i oni građani Srbije’, obećavao je zaprepašćenoj Srbiji isti onaj Boško Obradović koji u čuvenom govoru u Skupštini pre jedva dve godine govorio kako ‘gej parade treba zabraniti’, kako je ‘to naš stav i iza toga stoji ogromna većina građana Srbije’.
‘Gde je pravo većine da mi vaspitavamo našu decu onako kako mi mislimo, po našim verskim uverenjima, a ne onako kako nam Vi namećete da je moderno ili da je savremeno? Nemojte nam nametati vašu ideologiju homoseksualizma, kao nešto normalno, prirodno i savremeno. Mi se sa tim ne slažemo i nećemo dozvoliti da nam se to nameće. Kažem vam u ime tradicionalne porodične Srbije da to neće proći, da to nisu naše vrednosti, da mi imamo naše duhovne i moralne vrednosti i da ćemo ih braniti po cenu života, jer je ovo pitanje budućnosti naše dece. Nećete nam vi vaspitavati decu, ja vam to obećavam!’, lupao je alfa mužjak Boško šakom o skupštinsku govornicu, da bi sada – pročišćen postom, pričešćen i prosvetljen – iznenada unjkavim i patetičnim glasom obećavao ‘sva gej prava’ i delio garancije ‘demokratskih vrednosti drugačijih mišljenja i prava drugih na izražavanje’.
Da je pred njima – i to bukvalno pred njima, kao vojskovođa, u prvom redu - Vučić 2.0, beogradska opozicijska čaršija nije, eto, shvatila niti kad je popizdeli lider Dveri naglo, hm, odpizdeo, pa baš kao i njegov fašistički uzor preko vučjeg krzna navukao gunj od ovčje kože, i preko noći, dok pošteni svet spava, od golobradog se i golomozgog huligana, abortiranog četnika iz dvanaestog meseca trudnoće i neonacističkog aktivista koji napada gej parade i rasteruje građanske tribine, transformisao u koncilijantnu mladu nadu koja će svrgnuti korumpiranu kliku odnarođenih radikala.
Svi, dabome, znamo kako film završava, ali su mnogi zaboravili: Mirko na kraju preuzme stvari u svoje ruke, ubije kurvu Kristinu i celu patrolu žandarmerije, pa modernu, civilizovanu evropsku Srbiju povede u konačni mir protiv pedera, migranata i ostalih suseda.
U ovom času, na kraju još jednog maratonskog kruga, sva se tanka, labava nada onemoćale i otupele Srbije okupila sirota u činjenici da sam svojim nepogrešivim političko-analitičkim instinktom proročanstvo ovoga puta, eto, zapisao na hartiji, u srpskim novinama.
Neka me posle zajebava ko hoće: konačno, šta je moj mali, bedni ugled prema sudbini velike Srbije?
portalnovosti
