uloge:
Laura Peterson, Tarmo Song, Mirt Preegel, Ingrid Isotamm, Einar Hillep
žanr:
eksperimentalno-dokumentarni
scenario:
Liis Nimik, Martti Helde (prema pismima Erne Tamm)
režija:
Martti Helde
Iako je emotivni i psihološki efekat maksimalan kroz prikazanu lepotu strahote, „Risttuules“ („Na udaru vjetra“) je produkcijski i planski vrlo zahtevan film. Probe za pojedine kadrove/scene su trajale čak mesecima. Svaka od scena je zahtevala detaljan plan pre nego što bi išta bilo snimljeno, a sve su bile snimane neprekinuto, od početka do kraja, uz ponavljanja po potrebi. Film su većinom finansirali oni koji su na njemu učestvovali, a neka ozbiljnija sredstva od fondova su stigla tek u post-produkciji. Budžet se zaustavio na nešto preko milion eura, što ni u kom slučaju nije neka vrtoglava svota za ovakav projekat. Zaista retko imamo priliku da vidimo neki ovakav film koji će nas pogoditi na svim poljima, tako strastven, tako detaljno i ambiciozno zamišljen i tako vešto realizovan. Posebno je za pohvalu što tako nešto dolazi od reditelja koji je debitant u celovečernjem formatu i iz jedne relativno male kinematografije kao što je estonska.
Ovogodišnji Kinoscope program Sarajevo Film Festivala bio je umnogome posvećen ratnom i političkom progonu, uz teme kao što su represija, okupacija, deportacije, izbeglištvo... To su redom bili hrabri i konfrontirajući filmovi koji su svoje pravo na stav branili svim dozvoljenim filmskim sredstvima. Možda ponajbolji od ovogodišnje Kinoscope berbe je estonski eksperimentalno-dokumentarni film "Risttuules" ("Na udaru vjetra") mladog autora Marttija Heldea koji se bavi deportacijama građana baltičkih republika, pre svega Estonaca, u periodu nakon sovjetske okupacije i aneksije, u predvečerje nemačkog napada na Sovjetski Savez.
Hajdemo za trenutak objasniti istorijski kontekst svega toga. Godine 1939. potpisan je pakt Ribbentrop-Molotov o nenapadanju između nacističke Nemačke i Sovjetskog Saveza koji je severnu i istočnu Evropu podelio na nemačku i sovjetsku uticajnu sferu. U tom mešanju karata kod velikih sila, baltički narodi su pali pod uticaj Rusije, uz Finsku i istočnu Poljsku. Kada je počeo rat, Poljska je okupirana sa obe strane, a, poučeni iskustvom neuspešnih ratova, Rusi Finsku nisu napadali. U baltičkim zemljama je okupacija tekla postupno, prvo kroz vojne baze, zatim kroz marionetske režime, da bi na kraju došlo do pune vojne okupacije i aneksije.
Muškarci i žene odvojeni su i poslani u radne logore na otvorenom u zaleđenoj tundri (FOTO: inthecrosswind.com)
Usledile su masovne deportacije građana iz sve tri republike. Vlak bez voznog reda, stočni vagon, destinacija Sibir. Žrtve tih progona su bili „neprijatelji naroda“ i „klasni neprijatelji“, građanstvo, buržoazija, sitni sopstvenici, umetnici i kulturni radnici, vojni oficiri i politički funkcioneri bivšeg, međuratnog režima. Muškarci i žene su odvojeni i poslani u odvojene radne logore, zatvore na otvorenom u zaleđenoj tundri. Žene su tu bile primorane raditi teške fizičke poslove za koru kruha, bukvalno, dok je muškarce mogla zadesiti i „zanimljivija“ sudbina: streljanje bez suđenja ili nasilna mobilizacija u Crvenu Armiju.
Time smo u velikoj meri odgovorili na pitanje o čemu se u filmu radi. Dodajmo samo da je film nastao po pismima iz logora u Sibiru koje je Erna Tamm slala svom mužu. Za priču je potpuno nebitno je li ona stvarna osoba sa imenom, prezimenom i ličnim dokumentima ili su ona, njen muž Heldur i kćerka Eliide, kao i uostalom svi ostali likovi u filmu samo kompoziti sastavljeni od više stvarnih ličnosti. Baza za film je dokumentarna, arhivska građa, proverljiva i potvrđena na svim relevantnim mestima.
Idiličan svakodnevni život Tammovih pre deportacije (FOTO: inthecrosswind.com)
Uostalom, pitanje „O čemu se tu radi?“ je sekundarno u odnosu na to kako je to izvedeno. A to se može sažeti u jednoj jedinoj reči: maestralno. U crno-beloj tehnici, sa savršenim osvetljenjem, bez dijaloga, sa naracijom iz sadržine pisama, koja zajedno sa šumovima surove prirode i ljudskog prisustva čini unikatnu zvučnu shemu. Film se sastoji od samo 13 (i slovima: trinaest) dugih, elaboriranih „steadicam“ kadrova na tragu „Ruskog kovčega“ Aleksandra Sokurova, premda reditelj Martti Helde takvu referencu odbija.
Samo dva kadra su dinamična, na samom početku koji prikazuje idiličan svakodnevni život Tammovih pre deportacije, te na samom kraju koji prikazuje Ernu kao povratnicu. Ostali su potpuno statični, u njima nema kretanja, i pokazuju kako vreme od trpanja na kamione i u vlakove ide drugim, sporijim i mučnijim tempom. Ti kadrovi su dati kao elaborirane „tableaux vivants“, žive slike nepomičnih ljudi preko kojih kamera prelazi.
To donekle podseća na prošlogodišnjeg kandidata za Oscara za strani film „L'image manquante“, kambodžanski animirani dokumentarac Rithyja Panha koji kroz diorame od rezbarenog drveta dočarava teror Crvenih Kmera i Pola Pota. Ovde umesto drveta imamo žive ljude, oko 700 glumaca i statista sa zadatkom da se ne pomeraju i po nekoliko minuta. Preko njih osećamo glad, smrt, jezu, teskobu i tugu takvog mesta, ali i mirenje sa sudbinom i nadu da možda postoji neko bolje sutra.
Iako je emotivni i psihološki efekat maksimalan kroz tu lepotu strahote, "Risttuules" je produkcijski i planski vrlo zahtevan film. Probe za pojedine kadrove/scene su trajale čak mesecima. Svaka od scena je zahtevala detaljan plan pre nego što bi išta bilo snimljeno, a sve su bile snimane neprekinuto, od početka do kraja, uz ponavljanja po potrebi.
Film su većinom finansirali oni koji su na njemu učestvovali, a neka ozbiljnija sredstva od fondova su stigla tek u post-produkciji. Budžet se zaustavio na nešto preko milion eura, što ni u kom slučaju nije neka vrtoglava svota za ovakav projekat.
Probe za pojedine kadrove/scene su trajale čak mesecima (FOTO: inthecrosswind.com)
Zaista retko imamo priliku da vidimo neki ovakav film koji će nas pogoditi na svim poljima, tako strastven, tako detaljno i ambiciozno zamišljen i tako vešto realizovan. Posebno je za pohvalu što tako nešto dolazi od reditelja koji je debitant u celovečernjem formatu i iz jedne relativno male kinematografije kao što je estonska.
Ako se išta može zameriti, to bi bio preoštar ton na uvodnim i završnim karticama. To ne znači da izneti podaci nisu tačni i da nisu zabrinjavajući (posebno u eri Putinovog trenutnog neo-sovjetizma), ali naprosto tako nešto nije bilo potrebno kad slike govore više od reči. Opet, to nema veze sa samim filmom kojem ne mogu naći nijednu zamerku, ni na umetničkom ni na bilo kom drugom nivou.
lupiga
