Drugo zasedanje AVNOJ-a: Delegati u Jajcu, 29. novembra 1943. godine
Svake jeseni uoči 29. novembra nastavnici bi na školskim tablama širom Jugoslavije kredom ispisali uvek isti naslov: „Odluke AVNOJ-a“. Đaci, zatečeni temom pismenog kao da o njoj već nisu pisali i prošle i pretprošle godine, buljili bi u prazne listove ispred sebe ne znajući odakle da počnu i očajnički pokušavajući da se sete bar jedne odluke.
Ali, teško je setiti se onoga što se nije naučilo: da je Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije bilo najviše predstavničko telo jugoslovenskog oslobodilačkog pokreta u Drugom svetskom ratu; da su bila ukupno tri zasedanja AVNOJ-a, od kojih je najvažnije drugo po redu, održano 29. novembra 1943. u gradu smešnog imena Jajce, gde su se delegati iz svih krajeva zemlje okupili da vide šta će i kako će dalje (“ljudi smo, dogovorićemo se”) i gde su na kraju sastavili listu odluka od kojih su najznačajnije da se Jugoslavija konstituiše kao federacija ravnopravnih naroda, da se formira vlada u zemlji umesto one u inostranstvu, te da monarhiju zameni republika.
Loši đaci su od svega upamtili samo to da je kraljevskoj porodici zabranjen povratak u zemlju, i to u skladu s mračnom praksom istočnoevropskih komunističkih diktatura. Italijanskom, na primer.
Od tada je proteklo mnogo vode, Jugoslavija je otišla u istoriju, Karađorđevići su došli na Dedinje, a loši đaci su porasli. Neki su dogurali daleko, a neki i dalje nego što treba, pa su iz osvete ukinuli i pismene radove i Dan Republike i sve ostalo što ih je u vezi s AVNOJ-em mučilo. Usput su ukinuli i sve ostale jugoslovenske praznike, kojih je bilo više od šezdeset – u rasponu od spektakularnog Dana mladosti i romantičnog Dana žena, do još romantičnijeg Dana samoupravljača i kosmopolitskog Dana nesvrstanih.
S posebnim zadovoljstvom ukidali su antifašističke praznike - dane ustanaka i oslobađanja naroda od stranih okupatora i domaćih izdajnika. Samo je Dan oslobođenja Beograda nekako preživeo. Njega nisu ukinuli, ali znaju da ga pomere, tako da se više ne obeležava samo 20. oktobra po starom, već klizno, po novom kalendaru, što uglavnom zavisi od toga na koju nogu ustaje šef jedne strane države.
Kako bilo, umesto zajedničkog Dana Republike, danas svaki narod slavi svoj poseban, još lepši i stariji nacionalni praznik.
Kolo za AVNOJ: Drug Aleksandar Ranković sa drugaricama proslavlja 29. novembar
Srbi su za svoj Dan državnosti izabrali godišnjicu početka Prvog srpskog ustanka, kada su poveli borbu protiv janičara odmetnutih od Selima III. Zašto su izabrali ustanak protiv zemljaka, a ne sultana, i zašto baš prvi, neuspešni, a ne drugi, uspešni, nikada nije do kraja razjašnjeno.
Za razliku od Srba koji slave nezavisnost od Turaka, pojedini narodi slave nezavisnost od Srba. Neki od njih doduše nastavljaju da slave i 29. novembar, ali ne više kao jugoslovenski, nego albanski nacionalni praznik.
Crnogorci slave nezavisnost od samih sebe, tj. od nečega što su zvali “Srbija i Crna Gora”, a Hrvati i Slovenci slave nezavisnost od Jugoslavije - i to s istim entuzijazmom s kojim su u nju i ušli, u Ljubljani 1918. To isto rade i Makedonci, iz razloga razumljivih valjda samo Grcima.
Bosanci jedini nisu odmakli daleko od 29-og, pa tri dana ranije obeležavaju godišnjicu Prvog zasedanja ZAVNOBIH-a na kome je BiH konstituisana kao “ravnopravna zajednica Srba, Hrvata i Muslimana”, što iz današnje perspektive predstavlja i daleku prošlost i još dalju budućnost. To međutim rade samo oni u Federaciji. U RS slave krsnu slavu Sv. arhiđakona Stefana, jer su na taj dan odlučili da se od onih drugih i trećih занавек odvoje.
Nekada, u vreme komunističke diktature, nije bilo tako veselo. Dok su se napolju vijorile mrske zastave s petokrakama, srpovima i čekićima („republička udesno, partijska ulijevo, državna u sredinu“), radni ljudi i građani morali su da u svoja četiri zida peku prasiće, jedu sarme i piju rakiju. Ovo je bilo tim gore što Dan Republike, za razliku od normalnih dana, nije trajao samo jedan, već dva dana i što se po pravilu spajao sa sledećim ili prethodnim vikendom, a ponekad i s oba istovremeno.
Fabrike su ostajale prazne, ustanove puste, a kad se na to dadaju i bolovanja koja su zaposleni slučajno otvarali baš pre i posle praznika, bio je jasno da takva država ne može da opstane. Zato su, pored ideoloških i istorijskih, novonastale države imale i jak ekonomski razlog da ovaj praznik ukinu i zato na ovaj dan svi sada rmbaju ko Alija Sirotanović. I super im ide.
Kako je običan svet izlazio na kraj sa šizofrenim promenama praznika, zastava, ideologija, država i ličnih uverenja – to samo on zna. Najgore je valjda bilo Beograđanima koji su u poslednjem veku preturili preko glave čak deset država, od kojih je većina međusobno ratovala, a pritom je svaka od svojih podanika zahtevala istu odanost, poslušnost i ljubav kao i ona prethodna.
Republici, s ljubavlju: Svečani recital u Pirotu, 29. novembra 1960. godine
Danas se Dana Republike seti još samo poneki preživeli ogranak SUBNOR-a, i to više iz inata nego zbog nostalgije. Tu i tamo, poneki ugostitelj ubere skroman pazar tako što organizuje “ex-yu” veče s pesmom i muzikom koju, uzgred, u ono vreme niko ozbiljan nije ni slušao. Službenici iz nevladinog sektora i kulturni preduzetnici na stranim stipendijama iskoriste priliku za malo pažnje i po koju donaciju za izložbu na temu “regiona”, “pomirenja” i “identiteta”. Poneko još okači na fejsbuk Titov citat, ili sliku Lepe Brene, ili ono od Zabranjenog pušenja. I to bi uglavnom bilo to.
Ali, ima i onih koji tog dana tiho nazdrave svojoj staroj zemlji i prošlom životu: viskijem, šnapsom ili akvavitom. U zavisnosti već od toga gde su se na kraju zatekli.
xxzmagazina
