Tri odlomka iz knjige Coreya Robina “Fear: The History of a Political Idea” / „Strah: istorija političke ideje“
Čuvajte se autocenzure
Politički strah je više od individualnog iskustva i ne utiče samo na lični život. Uvreženost koja ga podupire potiče iz tradicije i rasprostranjenih narodnih verovanja, a racionalna računica na kojoj je zasnovan odražava stvarnost društvene i političke moći. Namerno ili slučajno – jer se ponekad na tome svesno radi, a ponekad ne – politički strah potvrđuje društvenu raspodelu moći i resursa, utiče na javnu debatu i vrši pritisak na javne politike.
Politički strah se obično javlja u jednom od dva oblika. Prvo, on utiče na odnose između viših i nižih slojeva društva: to što se oni plaše jedni drugih pomaže da se održi nejednakost iz koje taj strah nastaje. Drugo, politički strah može biti izazvan silama koje su izvan društva ili unutar njega, kada celom narodu preti neki strani neprijatelj odnosno opasna pojava poput kriminala, droge ili moralnog propadanja u samom društvu. U praksi se te dve vrste straha često spajaju i međusobno podstiču.
Stvaranje i održavanje političkog straha može zahtevati neposredni pritisak i prisilu, kao u slučaju Tomasa Četmona,1 ali češće strah natapa tkivo običnog života i bez ličnih pretnji. To je funkcija političkog straha: on ne teži da slomi jednu konkretnu osobu, već od nje hoće da napravi primer, da pošalje poruku svima ostalima da paze šta rade, jer će inače biti sledeći na redu. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka urugvajska vojska je pritvarala jednu osobu od svakih pedeset, a u zatvor slala jednu od pet stotina. Meta vojske bile su same žrtve, ali i osobe poput jednog psihoanalitičara iz Montevidea i njegove supruge. Njih dvoje su godinama ćutali, iako nikada nisu bili pritvarani ni zatvarani:
„Naši životi su bili sve skučeniji. Proces autocenzure je bio izuzetno podmukao: nije bila stvar samo u tome što sa drugima prestajete da razgovarate o izvesnim stvarima – prestajete i sami da mislite o njima. Vaš unutrašnji dijalog se gasi.“
Nadežda Mandeljštam na sličan način piše da je pod Staljinovom vlašću većina ljudi bila držana u pokornosti, i to ne njima lično upućenim pretnjama, već primerima prisile koji su doveli do toga da „niko od nas više nije podnosio peticije, izražavao mišljenja o nečemu ili preduzimao bilo kakvu drugu akciju pre nego što bi saznao šta o tome misle ljudi ‘na vrhu’“.
Takvo stanje opšteg straha može biti podstaknuto čak i nekim oblicima nasilja iz prošlosti, koji još uvek opstaju u predanju. U zapadnom delu El Salvadora seljaci su dugo pamtili masakr koji je vojska izvršila nad njihovim porodicama, kada je pobijeno više od deset hiljada ljudi. To sećanje je bilo tako snažno da čak pedeset godina kasnije, kada je zemlja ustala protiv vojske, gotovo niko iz tog regiona nije uzeo oružje.
Čak i kada nije unapred uračunato, takvo posredno dejstvo naročito je snažno kada meta pripada već ranjivoj grupi. Na primer, posle jedanaestog septembra novinari i aktivisti su izveštavali o strahu Arapa i muslimana u SAD-u zbog pritvaranja 1200 do 5000 muslimanskih i arapskih muškaraca. To nije bio samo strah od privođenja, deportacije ili osvetničkog nasilja, već i od političkog govora o kontroverznim temama iz oblasti američke spoljne politike, koji bi mogao da skrene pažnju na njih i isprovocira vlast i policiju da ih nadzire ili maltretira. „Postoji strah u arapskoj zajednici“, izveštavao je Mino Ahtar. „Od Arapa i muslimana čujem: ’Hajde da se ne ističemo. Da ne izlazimo u javnost. Treba samo da ćutimo i čekamo da ovo prođe’“. To su potvrdili i brojni novinski izveštaji.
U takvoj atmosferi straha, čak i najbezazleniji činovi mogu izazvati dodatni strah sa jednako represivnim učinkom. Na primer, u decembru 2001. Mohadaru Muhamedu Abdulahu, jemenskom imigrantu iz San Dijega, odobrena je kaucija od 500 hiljada dolara, pošto je dva meseca bio u pritvoru kao svedok, zato što je slagao u svom zahtevu za azil. U početku, muslimanska zajednica se mobilisala da pomogne Abdulahu i položila je 400 hiljada dolara za njegovu kauciju, obećavši da će skupiti i ostatak. Ali kada je objavljeno da će svaki priložnik morati da dâ svoje ime i prezime na uvid vlastima, a možda i da izađe pred sudiju, mnogi u zajednici su ustuknuli. „Kada su saznali da će morati da idu na sud i odgovaraju na pitanja sudije“, rekao je Abdulahov advokat, „ljudi su se uplašili“. „Jednog dana“, dodao je, „svi govore o solidarnosti i dostojanstvu, a narednog dana beže. Ova zajednica nije podeljena, ona je uplašena“. Zbog pritvaranja i deportacija, kao i zbog osvetničkih napada, ovaj jednostavni zahtev da se identifikuju pred sudom bio je dovoljan da izazove strah širom muslimanske zajednice u San Dijegu.
Takvo stvaranje straha koji se proteže kroz vreme i prostor, zahteva učešće, pa čak i saradnju čitavog društva: elite i kolaboranata, posmatrača i žrtava. Kako bi dosegao dalje od malobrojne, neposredne publike, politički strah mora mobilisati kako generale tako i pešadince i rezervnu armiju sekretara, kuvara i spremačica koji će im pomoći. Politički strah se oslanja i na posmatrače, čija pasivnost raščišćava put za elite i njihove kolaborante, kao i na targetiranu zajednicu žrtava, čiji pripadnici među sobom prenose didaktičke priče o strahu i tako povećavaju njegov doseg. Podstaknuti željom da se zaštite od sankcija, ovi mali činovi edukacije među žrtvama su centralni za ekonomiju straha. Oni minimizuju neophodnu količinu prisile, maksimizujući njene efekte. Jedna žena iz Severne Karoline priseća se kako su je u vreme segregacije njeni roditelji, dede i babe, još od najranijih godina upozoravali da će biti uhapšena ako ne poštuje pravila segregacije. „Zato se, kada vidite natpise ‘belci’ i ‘obojeni’, niste usuđivali da se suprotstavite“.
Šta motiviše kolaborante
Po uobičajenom shvatanju, kolaborant je onaj koji pomaže neprijatelju, to jest grupama kojima ne pripada, da prete grupama kojima pripada. Ali ta definicija mi se čini previše restriktivnom. Ona pretpostavlja da je grupa homogena celina i da ne možemo izaći niti imati konkurentske pripadnosti jednom kada smo u njoj. Međutim, kolaboranti se ne mogu tako jednostavno kategorizovati. Neki od njih ne pripadaju u potpunosti grupi koju izdaju; drugi su, kao francuski fašisti iz Višija, povezani dubokom ideološkom srodnošću sa neprijateljem kojem pomažu. Doušnici, koji su verovatno najčešća vrsta kolaboranata, poznati su po svojim kameleonskim svojstvima, što određivanje njihove pripadnosti čini bezmalo nemogućim zadatkom.
Knud Volenberger, istočnonemački disident koji je u tajnosti izveštavao Štazi o subverzivnim aktivnostima svoje supruge, tvrdi da je njegova kolaboracija bila sasvim u skladu s njegovom pripadnošću opozicionim krugovima. Jedan način da se suprotstavimo vlasti, on objašnjava, bilo je „otvoreno neslaganje, a drugi način je išao kroz vladine kanale. Ja sam bio istovremeno i unutra i napolju“. Harvi Matusov se pridružio Američkoj komunističkoj partiji 1947, počeo je da radi kao doušnik 1950, povukao je svoje svedočenje 1954. i na kraju lagao o sve tri faze svoje karijere u memoarima Lažni svedok, objavljenim 1955. Njegov politički angažman je bio tako promiskuitetan da je nemoguće znati šta je još izneverio, pored istine. Naslov memoara drugog doušnika FBI-a Vodio sam tri života (kao komunista, doušnik i „građanin“) – već je prikladniji, jer upućuje na višestruke identitete koje kolaborant redovno preuzima.
Ne želim da prenaglasim ovu ideju o višestrukim pripadnostima. Volenberger je možda samo racionalizovao prošlost koje se stideo, a Matusov je možda zaista bio šuplji čovek, kako su ga mnogi u to vreme videli. Kojoj god grupi da pripadamo u nekom egzistencijalnom smislu, u toku svog života stičemo moralne obaveze prema svojim saborcima i prijateljima, koje izdajemo kada pomažemo protivničkoj strani.
Kako bih izbegao pitanje identiteta koje sledi iz restriktivne definicije kolaboracije, upotrebiću definiciju koja se oslanja na latinski koren reči collaborare: „raditi zajedno“. Pod kolaborantom podrazumevam naprosto onoga (ili onu) koji radi sa elitama ili zauzima niže ešalone moći i pretvara politički strah u autentično građanski poduhvat. Kolaboranti mogu biti izvršioci nižeg ili srednjeg nivoa; snabdevači, poput skladišta u Jedvabneu u Poljskoj, koje je 1941. isporučilo benzin za spaljivanje ambara u kojem je bilo zatvoreno hiljadu i po Jevreja, ili Ford i Dženeral motors, koji su finansirali brazilsku bezbednosnu službu koja je ispitivala i mučila levičare; pomoćno osoblje (kuvari, sekretarice i ostali); špijuni ili doušnici. Iako svi oni nisu jednako kompromitovani svojim delima, svi su krivi za saučesništvo.
Kolaborant je neuhvatljiva figura. Sa izuzetkom Persijskih pisama i Ajhmana u Jerusalimu, on se retko pojavljuje u literaturi o političkom strahu. Slutim da jedan od razloga za ovo odsustvo leži u tome što se on opire jednostavnim kategorijama elite i žrtve. Poput elite, kolaborant preuzima inicijativu i ostvaruje dobit od svoje kolaboracije. Poput žrtve, može mu se pretiti kaznom ili osvetom ako ne sarađuje.
Mnogi kolaboranti zapravo i dolaze iz redova žrtava. Možda možemo napraviti razliku između kolaboranata aspiracije, inspirisanih željom za dobitkom, i kolaboranata averzije, inspirisanih strahom od gubitka. Prvi su sličniji elitama, drugi žrtvama. Ali, čak je i ta distinkcija isuviše oštra, i kao što potvrđuje ekonomski pojam oportunitetnog troška, nada u dobitak često izaziva strah od gubitka.
Kolaboranti obavljaju dve funkcije. Prvo, oni obavljaju zadatke kojima same elite ne mogu ili ne žele da se bave. Ti zadaci se mogu smatrati nedostojnim elita, npr. kuvanje, čišćenje i ostali oblici rada. Ili mogu zahtevati neke oblike lokalnog znanja – to je slučaj sa doušnicima, koji dostavljaju informacije inače nedostupne elitama – ili posebne veštine. Na primer, o mučiteljima često mislimo kao o siledžijama iz najnižeg društvenog taloga. Ali mučenje je oruđe znanja, dizajnirano da izvuče informacije od žrtve, često na takav način da ne ostavi bilo kakav fizički trag. Mučitelj mora poznavati telo, mora znati koliko daleko sme da ide a da ne ubije žrtvu. Ko bolje može asistirati mučitelju ili mu davati smernice od lekara? Sedamdeset posto urugvajskih političkih zatvorenika iz vremena vladavine vojne hunte tvrdi da su se mučilačke sesije odvijale u prisustvu lekara.
Drugo, kolaboranti proširuju doseg elita u kutke društva koje ove inače ne bi mogle da kontrolišu zbog nedostatka ljudstva. Ti kolaboranti su obično uticajne figure u zajednicama koje predstavljaju metu elita. Njihov status može poticati od elita, koje ih unapređuju zato što su ovi spremni da sprovode njihova naređenja. Međutim, češće je njihov autoritet samonikao. Pošto uživaju poverenje žrtava, oni su u stanju da ih ubede da ne pružaju otpor razgorevajući strah koji one već osećaju. Tokom rata protiv levičarske gerile, kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih godina prošlog veka, salvadorska vojska je tesno sarađivala sa lokalnim prvacima. Na primer, 1982. je jedan bataljonski oficir obavestio Markosa Dijaza, vlasnika lokalne piljare u seocetu El Mozote, da vojska sprema veliku ofanzivu u toj oblasti. U interesu sopstvene bezbednosti, objasnio je oficir, seljani bi trebalo da ostanu u svojim kućama. Iako su mnogi stanovnici El Mozotea to smatrali pogrešnim, Dijaz je bio lokalni moćnik sa vezama u vojsci i upućen u vojne planove. Njegov glas je prevagnuo, seljani su učinili kako im je rečeno i tri dana kasnije više od osam stotina njih je ubijeno.
Pošto su im funkcije tako raznolike, ima najrazličitijih vrsta kolaboranata. Neki se kreću u orbiti elitne moći; drugi se regrutuju iz nižih slojeva i sa geografskih periferija. Jedan uobičajen, mada nedovoljno prepoznat uticaj na njihovo ponašanje je ambicija. Neki kolaboranti se nadaju da će spasiti svoje zajednice od opasnosti, drugi iskreno veruju u ono što rade, ali mnogi su naprosto karijeristi i vide kolaboraciju kao šansu za lično napredovanje. Na primer, u Brazilu je mučenje služilo kao odskočna daska za napredovanje, tako da je jedan učesnik kasnije postao ambasador u Paragvaju, dok je drugi postao general. Lekari koji su savetovali mučitelje u Urugvaju mogli su da računaju na četiri puta veće plate nego njihove kolege koje u ovome nisu učestvovale.
Bilo da je u pitanju status, moć ili novac, kolaboracija obećava da uzdigne ljude, makar i samo malo, iznad ostalih. Na primer, u nacističkoj Nemačkoj, 101. rezervni policijski bataljon bio je jedinica sastavljena od pet stotina „običnih ljudi“, regrutovanih iz hamburške srednje i radničke klase, koji su se priključili ovom bataljonu da bi izbegli odlazak na front. Bataljon je kriv za pogubljenja 38 hiljada i deportaciju 45 hiljada poljskih Jevreja u Treblinku. Zašto su ovi ljudi to učinili? Ne zbog straha od kazne. Niko od pripadnika 101. bataljona nije bio kažnjen – a svakako ne smrću – jer nije izvršio naređenje. Komandant jedinice je čak obavestio svoje podređene da mogu odbiti da učestvuju u ubijanju, što je desetak njih i učinilo.
Zašto je preostalih 490 odlučilo da ostane? Prema Kristoferu Brauningu, postojali su različiti razlozi za takvu odluku, uključujući i antisemitizam i pritisak sredine, ali je presudna bila njihova želja za napredovanjem. Većina onih koja je odbila da učestvuje u ubijanju je naglašavala nedostatak karijernih ambicija. Jedan od njih je objasnio: „Nije mi bilo naročito bitno da dobijem unapređenje ili napredujem na bilo koji način. Vođe jedinice su, s druge strane, bili mladi ljudi i profesionalni policajci koji su želeli da steknu pozicije“. Drugi je rekao: „Pošto nisam bio, niti sam želeo da postanem, profesionalni policajac… nije mi bilo bitno što neću napredovati u svojoj policijskoj karijeri“.
Iako ambiciozni kolaboranti vole da misle o sebi kao o veštim realpolitičarima koji kroče trnovitom stazom moći jer je tako najpametnije, njihov realizam je opterećen ideologijom. Karijerizam je prožet sopstvenom verzijom moralizma, koja anestetizuje suprotstavljene moralne zahteve. Naročito u SAD, gde je ambicija građanska dužnost, prosvećeni laktaši vođeni sopstvenim interesom mogu se lako ubediti da ono što rade nije samo mudro već je i ispravno. Oni veselo priznaju svoj karijerizam jer pretpostavljaju da se nalaze pred publikom sa sličnim moralnim svetonazorom.
Kako drugačije razumeti ovaj komentar režisera Elije Kazana, koji je na pitanje kolege zašto je pristao da oda imena svojih kolega pred HUAC-om (House Committee on Un-American Activities) odgovorio: „Dobro, ja sam zaradio preko 400 hiljada dolara prošle godine od pozorišta. Ali Skuras (direktor studija Twentieth Century Fox) kaže da više nikada neću snimiti nijedan film. Ti si svoj novac potrošio, zar ne? Lako je tebi. Ali meni od ovoga zavisi karijera“.
Nema dobrih razloga da se ne suprotstavimo
Ali čak i sa kolaborantima na svojoj strani, elite imaju razlog da brinu da se njihova moć neće održati. Većina njihovih potencijalnih sledbenika nije previše bistra niti naročito hrabra, a neki među njima možda imaju i simpatija za žrtve. Kada bi odlučna armija žrtava uspela da pridobije podršku među ovim simpatizerima, ona bi bila u stanju da svrgne elite. Stoga, kako bi osigurale svoju vladavinu, elite moraju posegnuti dalje od kolaboranata u ostatak populacije, ubeđujući žrtve da se ponašaju kao posmatrači, a posmatrače da se ponašaju kao žrtve.
Iako elite po definiciji čine manjinu populacije, one pristupaju ovom zadatku sa tri prednosti. Prvo, pošto poseduju moć i status, one mogu lako mobilisati pripadnike elite i kolaborante. Dok žrtve moraju da se prenu iz pokornosti i pređu u sukob, transformišući se iz onoga što jesu u ono što nisu, elite moraju jednostavno činiti više onoga što i inače čine. Drugo, pošto im nedostaje moć, žrtve moraju generisati skoro jednoglasnu podršku u sopstvenim redovima, kao i znatnu podršku među posmatračima. Elite, s druge strane, moraju samo da osiguraju da ovi napori žrtava ne uspeju.
Konačno, kako je tvrdio Hobs, moć je „slična slavi, raste sa svakim novim korakom“. Svedočeći pobedničkom koraku elita, žrtve i posmatrači se plaše da su one moćnije nego što zaista jesu. Ako strah ubedi žrtve i posmatrače da ne izazivaju elite, elite mogu napredovati još brže, čineći da njihova moć izgleda još veća nego što jeste. Kapitulacija, drugim rečima, ojačava moć, što objašnjava zašto neke žrtve nisu ništa manje gnevne na svoje pokorne drugove nego na svoje mučitelje. Solženjicin o tome kaže:
„Kako smo se kasnije žestili u logoru, misleći: šta bi bilo da je svaki agent bezbednosne službe, polazeći da uhapsi nekog, bio nesiguran da li će se vratiti živ i da je na vratima morao da se oprosti sa svojom porodicom? Ili da se, tokom dugih perioda masovnih hapšenja… ljudi nisu naprosto krili u svojim jazbinama, drhteći od straha zbog svakog udara vrata na ulazu u zgradu i svakog koraka na stepeništu, već da su umesto toga shvatili da nemaju ništa da izgube i hrabro organizovali zasedu u hodniku, sa pola tuceta ljudi naoružanih sekirama, čekićima, žaračima ili bilo čim drugim što bi im se našlo pri ruci?
Usta vam nisu vezana. Uistinu možete i treba da kriknete – da kriknete da vas hapse! … Da se širom grada čulo mnoštvo takvih krikova tokom jednog dana, možda bi naši sugrađani počeli da se bune. I možda hapšenja više ne bi bila tako jednostavna.“
Zbog ovog neuspeha da se pruži otpor, zaključuje Solženjicin, „mi smo jednostavno zaslužili sve što se kasnije desilo“.
Žrtve se suočavaju sa kvakom 22. Ako se suprotstave elitama i njihov otpor bude slomljen, ovaj poraz ide u korist elita, a same žrtve se mogu naći u još goroj situciji. Ako se ne suprotstave, njihova pokornost takođe koristi elitama i žrtve se opet mogu naći u još goroj situaciji. Na primer, meštani El Mozotea bi bolje prošli da su odbili naređenje vojske i ignorisali Dijazov savet i umesto toga pobegli u planine ili se pridružili gerilcima koji su ima bar nudili zaštitu. Manjina koja je pobegla, uspela je da preživi; oni koji su ostali, nisu.
Ista logika, mada u manjoj meri, važi i za posmatrače. Ako delaju solidarno sa žrtvama i suprotstave se elitama, oni takođe mogu postati žrtve. Ako to ne učine, opet mogu postati žrtve ili posmatrači koji preživljavaju samo uz visoku ličnu cenu.
Razmotrimo sudbinu holivudskih liberala, koji su tokom godina makartizma pokušali da se transformišu iz žrtava u posmatrače i na kraju postali i jedno i drugo. Kada je Komitet za neameričke aktivnosti (House Committee on Un-American Activities – HUAC) prvi put počeo sa istragama 1947, liberali su mu se energično suprotstavili, vođeni ispravnim predosećanjem da meta Kongresa nije samo komunistička partija već i sateliti liberalnog mišljenja koji su se kretali u njenoj orbiti. Liberali su emitovali saopštenja na nacionalnim medijima, u kojima su osuđivali saslušanja koja je sprovodio HUAC i tako naveli veliki broj slavnih ličnosti da ustanu u odbranu prvog amandmana. U tome su bili tako uspešni da je HUAC bio prisiljen da otkaže javna saslušanja u Holivudu sve do 1951.
Ali onda je HUAC postao lukaviji. Umesto da se suprotstave svima u Holivudu u isto vreme, komitet i ostali vladini zvaničnici su počeli sa individualnim progonima. HUAC-ovi istražitelji su lično posećivali funkcionere filmske industrije, obaveštavajući ih da će vlada preuzeti stvar u svoje ruke ako oni sami ne izađu na kraj sa komunistima u svojim redovima. Istovremeno je HUAC zajedno sa svojim kolaborantima počeo da proganja pojedine glumce. Sa govornice u Predstavničkom domu Džon Renkin je otkrio da su prava imena Denija Keja, Melvina Daglasa i Džun Hevok – levo-liberalnih glumaca čije su karijere bile izgrađene na eksplicitnom poricanju jevrejskog porekla – zapravo Danijel Kamirski, Melvin Heselberg i Džun Hovik. Ed Saliven je upozorio Hemfrija Bogarta: „Javnost počinje da misli da si jedan od crvenih“. Našavši se na meti individualnog progona, ovi glumci su počeli da brinu da bi politički stavovi mogli da naškode njihovoj karijeri i uskoro su napustili politički angažman.
Iako su holivudski liberali preživeli period makartizma, holivudski liberalizam nije prošao tako dobro. Ne samo da su filmske kuće otpuštale i odbijale da zaposle komuniste, njihove saveznike, kao i bilo koga ko je odbio da sarađuje sa HUAC-om, već su takođe zahtevale od zaposlenih koji su im bili sumnjivi da se odreknu svih veza sa partijom i povezanim organizacijama, da svedoče pred HUAC-om, pridruže se nekoj antikomunističkoj organizaciji, osude sovjetski imperijalizam i obavežu se da više nikada neće sarađivati s komunističkom partijom.
Drugim rečima, nije bilo dovoljno ne biti komunista: morali ste biti aktivni i agresivni antikomunista. Holivudski liberali su takođe pokušali da stvore sopstveni, alternativni HUAC unutar same industrije. Iako obazriviji prema zakonu i procedurama od svog vladinog pandana, ovaj tribunal je trebalo da se zasniva na principu da nijedan dokazani komunista i niko ko je na ovu optužbu odbio da odgovori ili se pozvao na peti amandman ne sme biti zaposlen u filmskoj industriji.
A šta je bilo sa samim filmovima? Iako filmovi iz tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka nisu nudili baš žestoku društvenu kritiku, Holivud je u to vreme ipak uspeo da proizvede dela poput Najbolje godine naših života, Gospodin Smit ide u Vašington, Džentlmenski dogovor i Goli grad, koja su se bavili rasizmom, antisemitizmom i nejednakošću, ubrizgavajući izvesnu dozu socijal-realizma u žanr u kojem inače nije bilo mnogo mesta za to. Ali do 1948. filmske kuće su, kako je pisao Variety, „odustajale od ‘filmova sa porukom’ kao od vrućih krompira“. Twentieth Century Fox je odustao od scenarija koji se bavio ljubavnom vezom crne medicinske sestre i belog lekara. Warner Brothers je naterao režisera Džona Hjustona da iz scenarija za Blago Sijera Madre izbaci repliku „Zlato, gospodine, vredi toliko koliko vredi zbog ljudskog rada uloženog u njegovo pronalaženje i iskopavanje“. Čemu to brisanje? „Zbog reči ‘rad’“, objasnio je kasnije Hjuston: „Pretpostavljam da je ta reč, odštampana na papiru, izgledala opasno“. Godine 1940, Nanali Džonson je napisao scenario za Plodove gneva; pošto je stavljen na crnu listu, napisao je Kako se udati za milionera i Kako biti vrlo, vrlo popularan.
Tokom tih godina, Filmski vodič za Amerikance Ajn Rend postao je obavezno štivo za direktore filmskih kuća. Poglavlja u knjizi imala su naslove „Ne prikazujte sistem slobodnog preduzetništva u lošem svetlu“, „Ne slavite kolektiv“ i „Ne prikazujte industrijaliste u lošem svetlu“. Iznad svega, upozoravala je Rend, „Nikada ne upotrebljavajte replike o ‘običnom čoveku’ ili ‘malom čoveku’. Biti ‘običan’ ili ‘mali’ nije u skladu sa američkom idejom“.
Stoga, nasuprot logici elita i kolaboranata, otporaši imaju svoju sopstvenu logiku, koja kombinuje racionalne i moralne argumente. Oni žrtvama govore: kapitaulacija nije samo nečasna, ona je i nepametna. Ćutanje vam neće kupiti zaštitu, samo će vas učiniti ranjivim. Pretnje sa kojima se suočavamo nisu tako neizbežne kako nam se čine: mi imamo više moći, više prostora za manevar, nego što primećujemo. Ako ne pružite otpor, možda ćete preživeti, možda ćete čak i napredovati u karijeri, ali taj život i ta karijera neće biti isti kao karijera i život zbog kojih ste pristali na kapitulaciju.
Kratkovidi komentatori često previđaju ove argumente, brkajući ovaj otporaški savet sa samoubilačkom željom za smrću kao proizvodom ideološkog fanatizma. Ovi komentatori zaboravljaju da otporaši jako dobro razumeju Hobsovu tezu da moć „raste sa svakim novim korakom“. Čak i ako ne uspe, otporaški izazov pokazuje da je suprotstavljanje moguće, da moć nije toliko moćna koliko izgleda. Onako kako vojnik koji juriša na neprijateljske linije zna da njegov suludi trk u smrt može razotkriti neprijateljeve slabosti, doprinoseći tako i svom sopstvenom opstanku i opstanku svoje jedinice, otporaši znaju da je odbacivanje straha neophodan uslov za uspeh.
Ovaj uvid povezuje kontrarevolucionara Hobsa, koji je pokušavao da razvije strah od smrti, sa revolucionarom Trockim, koji je pokušavao da prevaziđe ovaj strah: „Bez obzira na značaj oružja“, Trocki je rekao petrogradskoj poroti posle neuspele revolucije 1905, „najveća moć ne leži u oružju, gospodo sudije. Ne! Nije sposobnost masa da ubijaju druge ono što u krajnjoj liniji osigurava pobedu narodnog ustanka, već je to njihova spremnost da polože sopstvene živote“.
peščanik
