Novinar i dugogodišnji urednik nedeljnika Feral Tribune Viktor Ivančić nedavno je, u izdanju izdavačke kuće Ex libris iz Rijeke, objavio knjigu „Poštena inteligencija – Novinarstvo i duh kapitalipse“. U toj zbirci tekstova i eseja, napisanih između 2009. i 2023. godine, koja se može čitati i kao udžbenik novinarstva, Ivančić se između ostalog osvrće na medije, novinare i njihovu ulogu Hrvatskoj, Srbiji, BiH i Sloveniji od kraja osamdesetih godina prošlog veka do danas.
Neku vrstu apokaliptične vizije kako će, ukoliko nastavi putem kojim je krenulo pre dvadesetak godina, novinarstvo izgledati u budućnosti, Ivančić daje u zamišljenom dijalogu sa „zamalo pa kolegom“ koji se više i ne naziva novinarom – već proizvođačem sadržaja.
„Zašto ne pišem i drugi eseji“, parafraza naslova knjige eseja Džordža Orvela, naslov je prvog dela Ivančićeve knjige u kojem je i njegov komentar na reportažu objavljenu 2008. godine u jednom hrvatskom dnevnom listu.
Reportaža je zapravo bila hvalospev tada ekonomski najmoćnijem čoveku i, kako navodi Ivančić, „tajkunu najvećeg tranzicijskog ranga u Hrvatskoj“ Ivici Todoriću. Njegova tadašnja kompanija Agrokor, u to vreme najveći oglašivač u zemlji, objavljivala je reklame u dnevnom listu koji mu je i posvetio reportažu na tri novinske strane.
Za Ivančića je ta reportaža još tada bila simptom apokalipse u koju srljaju mediji kada se nađu u vlasništvu korporacija sa jedne, i zavisnom položaju od „sponzora“ tj. oglašivača sa druge strane.
Kada pročita ovu reportažu i Ivančićev komentar na nju, svako ko želi da se bavi novinarstvom, može da shvati u kakvu opasnost upada ukoliko se prepusti zahtevima korporativnog novinarstva i svoj rad svede na ono što Viktor Ivančić naziva – „parodijom novinarstva“.
Ukoliko to učini, naći će se u „radnom logoru“ u kome zaposleni imaju zadatak da brzo proizvedu što više sadržaja i stvarnost predstave prostim i maksimalno pojednostavljenim porukama.
„Jednostavnost, jednostavnost, jednostavnost uzvikuje vlasnik korporacije, publici treba novosti uliti u glavu, nacrtati joj što da misli, predočiti joj čega da se boji, usput ćemo obaviti senzacionalno vizuelno poniženje teksta, prognati složene rečenice, ukinuti detalje i nijanse, riješiti se svih tih časopisnih preserevanja, odstraniti sve što bi poticalo na razmišljanje drugačije od klimanja i odmahivanja glavom“ piše Ivančić, opisujući principe korporativnog novinarstva koje suprotstavlja profesionalnom novinarstvu, shvaćenom na „tradicionalan, odnosno jedini mogući način“.
Kada se mediji nađu u vlasništvu krupnih kapitalista, posebno kada su oni bliski vlastima, odluke urednika poštuju se samo dok su u skladu sa zahtevima njihovih „gazda“. Spremnošću na kompromis koji podrazumeva odustajanje od profesionalnih standarda kada oni zasmetaju vlasnicima medija, manipulisanje činjenicama, pa ako treba i laganje, urednici učestvuju u obesmišljavanju svog položaja i postaju licemerni provodnici odluka onih koji o novinarstvu i pisanju ne znaju baš ništa.
Upravo to su učinili direktorka i glavni urednik Novog lista koji su 2008. godine Ivančiću ponudili posao u tom hrvatskom dnevniku, ali mu ubrzo, pod uticajem tadašnjeg premijera Ive Sanadera i na zahtev vlasnika lista, zabranili da objavljuje tekstove.
Kada se novinari odluče da sprovode uređivačku politiku korporacije, u intervjuima izostaju sva relevantna pitanja koja bi intervjuisanom mogla da zasmetaju. To Ivančić ilustruje satirom intervjua sa Ivom Sanaderom i Ivom Josipovićem, objavljenim u dva hrvatska dnevnika pre petnaestak godina.
Nabrajanjem pitanja koje bi on postavio, opet na neki način daje „savete mladom novinaru“ – uz pretpostavku da ovaj želi da se bavi novinarstvom, a ne korporativno-logoraškom proizvodnjom sadržaja, koji ima samo jedan cilj, a to je profit.
Intervjui poput onih sa Josipovićem i Sanaderom koje Ivančić pominje, u Srbiji su svakodnevna pojava, a jedan od njih je razgovor koji je pre desetak dana sa ministrom prosvete Dejanom Vukom Stankovićem vodila Minja Miletić, nekadašnja novinarka televizije Pink, potom N1, a sada Euronews-a, gde je u junu postavljena za regionalnu direktorku.
U tom intervjuu strogo kontrolisanih pitanja je, osvrćući se na odluku direktorke Pete beogradske gimnazije da ne produži ugovore profesorima koji su podržali blokade, Miletić je ministru postavila samo jedno pitanje, a to je „da li su (za profesore koji su ostali bez posla) nađene adekvatne zamene“.
Tada se verovatno vodila pitanjem koje i sebi postavlja – kako naći „zamene“ za petnaestak novinara i tehničara Euronews-a koji su dobili otkaze nakon što su se distancirali od saopštenja svoje redakcije u kome je osuđena studentska blokada RTS-a.
Stanje u medijima danas ukazuje da će profesionalni novinari postati nepotreban višak u obavljanju posla informisanja, pa će sva njihova mesta biti popunjena tzv. „proizvođačima sadržaja“. To pri kraju drugog dela knjige, pod naslovom „Šta da se ne radi“ predviđa Ivančić u zamišljenom dijalogu u budućnosti sa jednim od proizvođača sadržaja, Ivančićevim „zamalo kolegom“ Ernestom.
Opisujući medije danas, Ivančić kaže da novinari postoje u „skromnim tragovima“, kao i da su profesionalni novinari, skloni analitičnosti, temeljnosti ili propitivanju postali iritantni – i najvažnije, skupi za medijsku industriju.
„Vrline“ koje se traže od proizvođača sadržaja su privrženost, konstruktivnost i sklonost netalasanju, kaže Viktor Ivančić i konstatuje da u sukobu prioriteta medijske industrije i novinarske profesije pobedu odnosi onaj koji poseduje novac.
Ipak, u pismu uredniku jednog hrvatskog lista, Ivančić kaže da će „uvijek biti onih koji znaju pisati i još važnije, koji znaju čitati“. Ovi poslednji nikako nisu idealna publika korporativnih medija; naprotiv, još uvek mogu da se začude ili da se nasmeju njihovim ekspresno „upakovanim“, najuspešnijim ili – „najklikabilnijim“ proizvodima.
