Jeffrey Sachs je posjetio Srbiju. Sve što je rekao svodi se na šuplja mjesta neoliberalnog diskursa; za propast američke industrije optužio je robote. Jeffrey Sachs; Foto: Wikipedia
U sredu, 6.11.2013, Javni servis Srbije ugostio je Jeffreyja Sachsa, profesora ekonomije iz Sjedinjenih Država. Iz mnogo razloga Sachs može biti zanimljiv sagovornik. Kao savetnik, on je uticao na tranzicije u više istočnoevropskih zemalja. U zasluge mu se, na primer, upisuje uspešan prelazak sa državne na tržišnu privredu u Poljskoj. (Sud o uspehu te tranzicije nije pomutila ni činjenica o više od dva miliona Poljaka koji su napustili svoju zemlju u potrazi za bilo kakvim poslom. Što je ipak manja šteta od one koju je Sachsova šok terapija napravila, na primer, u Rusiji.) Savetovao je i vlade zemalja u razvoju u drugim delovima sveta koje su bile zapale u ozbiljnu ekonomsku krizu.
No, nije dvodecenijska, permanentna kriza u Srbiji razlog što se Sachs obratio ovdašnjim građanima: sa novinarkom RTS-a on je razgovarao u svojstvu člana Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj, koji je, takođe u sredu, u Beogradu osnovao Vuk Jeremić. Svoj Centar Jeremić je predstavio na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a u publici su sedeli predsednik, premijer i patrijarh Srbije. Reč je o "akademskoj organizaciji koja će dati doprinos ovoj zemlji, regionu a možda i nekoj široj geografiji", objasnio je Jeremić. Ako je suditi po onome što je Sachs izgovorio u TV intervjuu, od Jeremićeve "akademske organizacije" treba očekivati samo štetu, čije će razmere odrediti volja s kojom će državna tela slediti savete članova novoosnovanog Centra.
Jer, sve što je Sachs rekao svodi se na šuplja mesta neoliberalnog diskursa o tome kako će visokotehnološki poslovi zameniti dirinčenje i eliminisati nezaposlenost koja muči veliki broj ljudi u mnogim zemljama. Takvi neutemeljeni stavovi ne bi zasluživali neku posebnu pažnju kada se ne bi dovodili u neposrednu vezu s obrazovanjem. Ceo neoliberalni argument o školovanju, naime, glasi: treba osloboditi snage tržišta i prilagoditi im obrazovni sistem. To će na kraju spasiti i škole i đake i društva u celini. Naravno, i to bismo mogli mirno kritikovati, da se nalazimo na bezbednoj udaljenosti. Nevolja je u tome što slični stavovi preovlađuju i u domaćem diskursu kojim se zahteva reforma školstva. Ne tvrdim da nije neophodno promeniti domaće školovanje. Naprotiv, ono mora da se menja. Ali, pravac promena koji se upravo definiše lako može biti poguban. Zato treba pažljivije preispitati neke od Sachsovih teza koje se odnose i na obrazovanje.
Automatizacija i informaciona tehnologija, kaže Sachs, doveli su do toga da neka radna mesta u industriji više ne postoje i nije moguće vratiti ih. Stoga, nastavlja on, da bi mladi ljudi našli druge, bolje poslove, moraju steći nove veštine. Zatim sledi referenca na domaće prilike: u Srbiji je 50 odsto mladih nezaposleno. Ti mladi ljudi, reći će Sachs, moraju se obučiti tako da mogu da se zaposle u preduzećima koja su u stanju da izvoze na nova tržišta, dakle u preduzećima koja mogu da se takmiče na međunarodnom nivou. Zaključak za domaćeg gledaoca javnog servisa nameće se sam po sebi: obrazovni sistem u Srbiji je zastareo, jer školuje decu za rad u industriji, a radnim mestima u industriji je odzvonilo zbog automatizacije i informacione tehnologije; samo ako savladaju informacionu tehnologiju, ta deca mogu da se nadaju pristojnim i dobro plaćenim poslovima.
Koliko god ova slika bila bliska zdravom razumu, ona je pogrešna. Ako obrazovanje vežemo za tržište plaćenog rada, sama struktura tog tržišta ruši prethodnu sliku. Pošto Sachs dolazi iz Sjedinjenih Država, pogledajmo koliko tamošnje tržište plaćenog rada odgovara predstavama koje je ovaj američki profesor ponudio domaćim gledaocima. I pored srazmernog rasta broja radnih mesta u visokotehnološkim zanimanjima, najvećem broju stanovnika Amerike dostupni su - i danas i ubuduće - samo loše plaćeni, repetitivni poslovi u maloprodaji, trgovini i sektoru usluga. U prvoj polovini prve decenije 21. veka, otvoreno je više radnih mesta za kasama velikih prodavnica, nego pozicija za IT stručnjake, analitičare sistema i poslovne analitičare zajedno. Devedeset pet odsto svih novih radnih mesta u toj deceniji pripada sektoru usluga.
To je sektor koji uključuje i kućnu negu, socijalne radnike, zaposlene u hotelima, radnike u transportu, zaposlene u velikim kompanijama. U deset zanimanja u kojima je posle 2000. otvoreno najviše radnih mesta nalaze se i ovih osam: prodavac, radnik za kasom, kancelarijski službenik, vozač kamiona, konobar, medicinski tehničar, radnik na pripremanju hrane i domar. Nijedno od ovih zanimanja ne zahteva visoko obrazovanje. To su u Sjedinjenim Državama loše plaćeni poslovi, bez sindikalne zaštite i bez čvrste pravne regulacije. Očito je da Sachs kada govori o tržištu plaćenih poslova, automatizaciji, informacionim tehnologijama i obrazovanju koje svemu tome treba da se prilagodi namerno prećutkuje pravo stanje stvari.
No, Sachs je ipak imao šansu da nešto kaže i o realnim prilikama kada ga je novinarka pitala o situaciji u njegovom rodnom Detroitu. Razume se, nije je iskoristio. Sachs je, istina, rekao da se Detroit - nekadašnji centar svetske automobilske industrije u kome je živelo 2,5 miliona stanovnika - pretvorio u grad duhova, gde danas živi 750.000 nesrećnika koji nisu uspeli da pobegnu. No, on će i to objasniti kao posledicu tehnološkog razvoja. U Sjedinjenim Državama izgubljeno je 10 miliona radnih mesta, reći će, jer "sada po nižoj ceni roboti rade taj posao umesto ljudi". Promrmljaće Sachs nešto i o prebacivanju poslova u Kinu i Meksiko, ali će ostati nejasno kakve to veze ima s robotima koji su koštali ljude u Americi 10 miliona radnih mesta. No, čak i gledalac u Srbiji zna da su američku industriju uništile velike korporacije koje su svoje pogone izmestile u zemlje u kojima je radna snaga znatno jeftinija i sindikalno i pravno nezaštićena, te u kojima još nisu uvedeni porezi u vezi sa zaštitom životne sredine. Time su se te korporacije pokazale kao neodgovorne i prema zemljama u kojima su gasile svoje pogone i prema zemljama u kojima su otvarale nove. No, Sachs će umesto na krupni kapital krivicu prebaciti na - robote.
Ali, ostavimo Sachsa s njegovim robotima, i zapitajmo se gde bi na tržištu plaćenih poslova svoje mesto mogli da traže građani Srbije. Procesi deindustrijalizacije i prebacivanja ekonomskih aktivnosti u sektor usluga traju već više decenija i u zemljama zapadne Evrope i u Sjedinjenim Državama. Drugim rečima, tu je reč o kretanjima koja su svojstvena visoko razvijenim društvima. Nazovimo ih zemljama centra. Ta kretanja u centru donela su dobit za pojedine grupe, ali su istovremeno izazvala i dramatična raslojavanja tih društava, produbljivanje jazova između društvenih grupa i drastično pogoršanje stanja najsiromašnijih slojeva. To već samo po sebi nije dobro. Stvari međutim čini još gorim to što su isti ti procesi imali daleko pogubnije posledice po zemlje na periferiji i poluperiferiji. Stoga je ideja da će se Srbija izboriti za bolji ekonomski položaj tako što će obrazovati đake za informacione tehnologije podjednako naivna koliko je i neostvariva.
Prvo, takvo obrazovanje ne garantuje bolju budućnost ni najvećem broju đaka koji žive i školuju se u zemljama centra. Drugo, Srbija se na mapi sveta našla na poluperiferiji, dakle u grupi onih zemalja od kojih se očekuje da iznajmljuju isključivo jeftinu radnu snagu, i ništa više od toga. Tako barem izgledaju stvari na mapama koje crtaju kartografi poput Jeffreyja Sachsa. Naravno, ima i drugačijih mapa, koje se crtaju u nekim drugim zemljama, recimo u Brazilu. Tamošnje iskustvo lokalnog samoorganizovanja i lokalne samouprave bilo bi za nas ovde daleko korisnije, čak i kada govorimo o domaćem obrazovanju i njegovim mogućim reformama. Ostaje međutim pitanje zašto je ovdašnja elita daleko prijemčivija za "šarene laži" Jeffryja Sachsa nego za uspešna iskustva iz zemalja čiji je položaj po svemu sličniji današnjoj Srbiji.
Izvor: h-alter
