Naša istorija puna je krvi, noževa... Mržnja se prenosi s kolena na koleno i eruptira strašnim klanjem svakih nekoliko decenija. Nisam dozvoljavao gorčini da me savlada i preplavi. A od same pomisli da sam za života promenio pet država, a nisam se pomerio iz Hrvatske, dovoljno ilustruje mentalitet naših naroda u ovom delu Balkana.
Prošle su 33 godine od kako je Pero Kvrgić (87), doajen nekadašnjeg jugoslovenskog, a danas hrvatskog glumišta, poslednji put pohodio Sterijino pozorje. Zato je njegova prva reakcija na poziv da uveliča aktuelni 58. festival, čiji je šestostruki laureat, bila dirljivo iskrena:
Ima. Sećanja sežu čak 57 godina unatrag, do prvog Pozorja 1956. Tada je Kvrgić osvojio svoju prvu od ukupno šest Sterijinih nagrada očaravši novosadsku publiku u ulozi legendarnog tvrdice Kir Janje. Do danas, iznedrio je više od 200 pozorišnih uloga, igrao na bukvalno svakoj značajnijoj sceni bivše Jugoslavije, dobio sve najvažnije nagrade...
I danas, u poznim osamdesetim, ne zastaje, a kolege i supruga Nevenka Stipančić i kćerka Ana Kvrgić, obe glumice, prognoziraju da će ga smrt sigurno pronaći na sceni jer na drugim mestima uzalud bi ga i tražila. Glumački bard, naime, trenutno igra uporedo u šest predstava: "Poseta gospodina Grina", "Stilske vežbe", "Frojd i njegov prijatelj", "San letnje noći", "Četvrta sestra" i "Rat i mir".
U proseku, svaki treći dan ste pred publikom. Da li vam se dogodilo da odete u pogrešno pozorište?
Desilo mi se jednom nedavno, otišao sam u jedno pozorište i čim mi je mladi kolega rekao "Otkud vi, Pero?", znao sam da sam u pogrešnom trenutku na pogrešnom mestu.
Od vašeg poslednjeg susreta sa novosadskom publikom, 1980. usitnjena je jugo-država, sa topografske karte nestalo je vaše rodno mesto na Kordunu Srpske Moravice, a vas je tih politika izgurala sa pozorišne scene zbog srpskog porekla... Kako ste tih godina lečili svoju dušu?
Naša istorija puna je krvi, noževa... Mržnja se prenosi s kolena na koleno i eruptira strašnim klanjem svakih nekoliko decenija. Nisam dozvoljavao gorčini da me savlada i preplavi. A od same pomisli da sam za života promenio pet država, a nisam se pomerio iz Hrvatske, dovoljno ilustruje mentalitet naših naroda u ovom delu Balkana.
Šta mislite o kolegama na hrvatskoj i srpskoj strani koji se ne libe da direktno učestvuju u političkim previranjima?
Uvek sam se držao daleko od politike, družio se s ljudima iz sveta glume koji su slični meni. U politiku imaju potrebu da ulaze glumci sa kompleksom niže vrednosti, oni koji misle da nisu dovoljno priznati i prihvaćeni, pa to pokušavaju da nadomeste političkim aktivnostima. Ali, to je uzaludan posao. Jer ili si glumac ili nisi. Političari su uglavnom loši glumci.
Kako ste se kroz život nosili sa ožiljkom iz detinjstva, tačnije iz 1941. godine kada su ustaše vašeg oca odvele zauvek u stočnom vagonu sa perona u Srpskim Moravicama?
Poslednjih godina sve učestalije mi se vraćaju slike te tragedije. Naročito su bile žive pre dve godine kada su povodom mog 85. rođendana snimali dokumentarni film. Bilo je to strašno. Setio sam se kolone sprovođenih muškaraca, žena koje jauču. Kada su ugurali muškarce, među njima i mog oca, u stočni vagon, na njemu su kredom napisali "Pokvarena roba". Uhvatio sam poslednji pogled svog oca Milana. Posle su nam oduzeli svu imovinu. U tom beznađu jedini put koji sam uspeo pred sobom da raspoznam bio je odlazak u šumu, u partizane.
Jeste li zažalili ikada što ste postali glumac, a ne lekar kako ste maštali u detinjstvu?
Bio sam sedamnaestogodišnjak kada sam se odmetnuo u partizane, već sam shvatio da u meni ipak spava glumac, a ne lekar. Naročito sam u to postao siguran kada sam 1943. godine ušao u glumačku grupu "Ivan Goran Kovačić", pa "August Cesarec", tih ratnih godina krstarili smo peške po Baniji, Kordunu i glumili sve do Trsta. Posle rata sam završio glumačku školu, ušao u Hrvatsko narodno kazalište i spasa od glumačkog zanata mi više nije bilo.
Niste li ipak, svojom glumom, zalečili mnoge duše?
Nadam se da jesam. Verujem zapravo, da gluma ima psihoterapeutsko dejstvo.
Koliko su se teatar i publika promenili tokom svih ovih decenija?
Savremena publika je manje uštogljena, neposredna. Mladi ljudi vole otvorenije predstave, glasnije se smeju, aplaudiraju žešće ako im se dopada nečiji monolog, replika...Teatar se promenio više od publike. Režiser je danas bog i batina, on govori i zapoveda u ime svoje i u ime autora, pa se tu ponekad i pretera. Često se jednom tekstu dodaju delovi iz drugih komada da bi se napravila dinamika. Ne uspeva to uvek da dotakne publiku.
Dok se na srpskim pozornicama igraju Krležina dela, "Kerempuh" usred Zagreba izvodi Nušićevu "Gospođu ministarku". Na ekavici, ali sa titlovima na hrvatskom jeziku...
Ideja o prevodu sa srpskog na hrvatski jezik me je nasmejala, isto kao i trend prevođenja srpskih filmova koji je nedavno zaživeo na hrvatskoj televiziji. Tako se dešavaju nonsensi da psovku na srpskom, hrvatski titl prevodi iako je ona potpuno istovetna na oba jezika. Pa, ljudi moji, dokle ćemo tonuti u banalnosti?
Kako vi tumačite činjenicu da publika dolazi zbog vas da gleda čak i one predstave koje hrvatska kritika ne ocenjuje visokim ocenama?
Često zbijam šalu na svoj račun, pa volim da kažem da publika dolazi iz radoznalosti, da vidi hoću li živ dočekati kraj predstave.
ZA GINISA
Uz mnoštvo nagrada, uspeli ste da osvojite i Ginisa sa predstavom "Stilske vežbe"...
Ta predstava se igra neprekidno već 45 godina i još je živa. Kada smo je započinjali, koleginica Lela Margetić i ja, prognozirali su nam najviše deset izvođenja. I dan-danas igramo je po desetak puta mesečno.
SVE JE U GLAVI
Bili ste decenijama strastveni pušač, objašnjavali da je nikotin blagotvorna terapija jer ubija viruse u vašem organizmu, a onda ste pre godinu dana rekli zbogom duvanu...
Učinio sam to na preporuku lekara, kojima sam se silom prilika obratio jer sam se na sceni tokom jedne predstave spotakao i pao. Oni su utvrdili da imam problema s krvnim pritiskom, preporučili mi da biram cigarete ili nastavak karijere. Odabrao sam glumu. Čovek može sve, ako to čvrsto odluči. Sve je u našim glavama.
MERA LjUDSKOSTI
Moj stil je uvek bio da od male uloge napravim velikog čoveka, a kada igram neku značajnu ličnost cilj mi je bio da je svedem na meru ljudskosti. Nisam nikada bio šekspirijanski glumac. Mislim da sam rano spoznao svoje glumačke mogućnosti.
Izvor: 6yka
Prošle su 33 godine od kako je Pero Kvrgić (87), doajen nekadašnjeg jugoslovenskog, a danas hrvatskog glumišta, poslednji put pohodio Sterijino pozorje. Zato je njegova prva reakcija na poziv da uveliča aktuelni 58. festival, čiji je šestostruki laureat, bila dirljivo iskrena:
Ima. Sećanja sežu čak 57 godina unatrag, do prvog Pozorja 1956. Tada je Kvrgić osvojio svoju prvu od ukupno šest Sterijinih nagrada očaravši novosadsku publiku u ulozi legendarnog tvrdice Kir Janje. Do danas, iznedrio je više od 200 pozorišnih uloga, igrao na bukvalno svakoj značajnijoj sceni bivše Jugoslavije, dobio sve najvažnije nagrade...
I danas, u poznim osamdesetim, ne zastaje, a kolege i supruga Nevenka Stipančić i kćerka Ana Kvrgić, obe glumice, prognoziraju da će ga smrt sigurno pronaći na sceni jer na drugim mestima uzalud bi ga i tražila. Glumački bard, naime, trenutno igra uporedo u šest predstava: "Poseta gospodina Grina", "Stilske vežbe", "Frojd i njegov prijatelj", "San letnje noći", "Četvrta sestra" i "Rat i mir".
U proseku, svaki treći dan ste pred publikom. Da li vam se dogodilo da odete u pogrešno pozorište?
Desilo mi se jednom nedavno, otišao sam u jedno pozorište i čim mi je mladi kolega rekao "Otkud vi, Pero?", znao sam da sam u pogrešnom trenutku na pogrešnom mestu.
Od vašeg poslednjeg susreta sa novosadskom publikom, 1980. usitnjena je jugo-država, sa topografske karte nestalo je vaše rodno mesto na Kordunu Srpske Moravice, a vas je tih politika izgurala sa pozorišne scene zbog srpskog porekla... Kako ste tih godina lečili svoju dušu?
Naša istorija puna je krvi, noževa... Mržnja se prenosi s kolena na koleno i eruptira strašnim klanjem svakih nekoliko decenija. Nisam dozvoljavao gorčini da me savlada i preplavi. A od same pomisli da sam za života promenio pet država, a nisam se pomerio iz Hrvatske, dovoljno ilustruje mentalitet naših naroda u ovom delu Balkana.
Šta mislite o kolegama na hrvatskoj i srpskoj strani koji se ne libe da direktno učestvuju u političkim previranjima?
Uvek sam se držao daleko od politike, družio se s ljudima iz sveta glume koji su slični meni. U politiku imaju potrebu da ulaze glumci sa kompleksom niže vrednosti, oni koji misle da nisu dovoljno priznati i prihvaćeni, pa to pokušavaju da nadomeste političkim aktivnostima. Ali, to je uzaludan posao. Jer ili si glumac ili nisi. Političari su uglavnom loši glumci.
Kako ste se kroz život nosili sa ožiljkom iz detinjstva, tačnije iz 1941. godine kada su ustaše vašeg oca odvele zauvek u stočnom vagonu sa perona u Srpskim Moravicama?
Poslednjih godina sve učestalije mi se vraćaju slike te tragedije. Naročito su bile žive pre dve godine kada su povodom mog 85. rođendana snimali dokumentarni film. Bilo je to strašno. Setio sam se kolone sprovođenih muškaraca, žena koje jauču. Kada su ugurali muškarce, među njima i mog oca, u stočni vagon, na njemu su kredom napisali "Pokvarena roba". Uhvatio sam poslednji pogled svog oca Milana. Posle su nam oduzeli svu imovinu. U tom beznađu jedini put koji sam uspeo pred sobom da raspoznam bio je odlazak u šumu, u partizane.
Jeste li zažalili ikada što ste postali glumac, a ne lekar kako ste maštali u detinjstvu?
Bio sam sedamnaestogodišnjak kada sam se odmetnuo u partizane, već sam shvatio da u meni ipak spava glumac, a ne lekar. Naročito sam u to postao siguran kada sam 1943. godine ušao u glumačku grupu "Ivan Goran Kovačić", pa "August Cesarec", tih ratnih godina krstarili smo peške po Baniji, Kordunu i glumili sve do Trsta. Posle rata sam završio glumačku školu, ušao u Hrvatsko narodno kazalište i spasa od glumačkog zanata mi više nije bilo.
Niste li ipak, svojom glumom, zalečili mnoge duše?
Nadam se da jesam. Verujem zapravo, da gluma ima psihoterapeutsko dejstvo.
Koliko su se teatar i publika promenili tokom svih ovih decenija?
Savremena publika je manje uštogljena, neposredna. Mladi ljudi vole otvorenije predstave, glasnije se smeju, aplaudiraju žešće ako im se dopada nečiji monolog, replika...Teatar se promenio više od publike. Režiser je danas bog i batina, on govori i zapoveda u ime svoje i u ime autora, pa se tu ponekad i pretera. Često se jednom tekstu dodaju delovi iz drugih komada da bi se napravila dinamika. Ne uspeva to uvek da dotakne publiku.
Dok se na srpskim pozornicama igraju Krležina dela, "Kerempuh" usred Zagreba izvodi Nušićevu "Gospođu ministarku". Na ekavici, ali sa titlovima na hrvatskom jeziku...
Ideja o prevodu sa srpskog na hrvatski jezik me je nasmejala, isto kao i trend prevođenja srpskih filmova koji je nedavno zaživeo na hrvatskoj televiziji. Tako se dešavaju nonsensi da psovku na srpskom, hrvatski titl prevodi iako je ona potpuno istovetna na oba jezika. Pa, ljudi moji, dokle ćemo tonuti u banalnosti?
Kako vi tumačite činjenicu da publika dolazi zbog vas da gleda čak i one predstave koje hrvatska kritika ne ocenjuje visokim ocenama?
Često zbijam šalu na svoj račun, pa volim da kažem da publika dolazi iz radoznalosti, da vidi hoću li živ dočekati kraj predstave.
ZA GINISA
Uz mnoštvo nagrada, uspeli ste da osvojite i Ginisa sa predstavom "Stilske vežbe"...
Ta predstava se igra neprekidno već 45 godina i još je živa. Kada smo je započinjali, koleginica Lela Margetić i ja, prognozirali su nam najviše deset izvođenja. I dan-danas igramo je po desetak puta mesečno.
SVE JE U GLAVI
Bili ste decenijama strastveni pušač, objašnjavali da je nikotin blagotvorna terapija jer ubija viruse u vašem organizmu, a onda ste pre godinu dana rekli zbogom duvanu...
Učinio sam to na preporuku lekara, kojima sam se silom prilika obratio jer sam se na sceni tokom jedne predstave spotakao i pao. Oni su utvrdili da imam problema s krvnim pritiskom, preporučili mi da biram cigarete ili nastavak karijere. Odabrao sam glumu. Čovek može sve, ako to čvrsto odluči. Sve je u našim glavama.
MERA LjUDSKOSTI
Moj stil je uvek bio da od male uloge napravim velikog čoveka, a kada igram neku značajnu ličnost cilj mi je bio da je svedem na meru ljudskosti. Nisam nikada bio šekspirijanski glumac. Mislim da sam rano spoznao svoje glumačke mogućnosti.
Izvor: 6yka
