Nedavno me je jedna prijateljica iz Kanade pitala da li pokret iz šezdesetih ima ikakva iskustva koja bi preneo Occupy pokretu. Odgovorio sam: ono čega se iz vremena pre 45 godina još sećam jeste moja vatrena zakletva da ne postanem mudri starac koji će objavljivati velike poruke. Ali ona nije popuštala, tako da mi se pitanje na kraju učinilo zanimljivim. Šta sam stvarno naučio kao levi anarhista diletant.
Bez sumnje, stručnjak sam da na šapilografu odštampam letak, jeftino i u hiljadu primeraka. Obećao sam svojoj deci da ću im jednom u muzeju pokazati ovu paklenu mašinu koja je održavala u životu pokret za građanska prava. Mi smo tada bili neka vrsta gerile, a danas imamo pravu uspešnu opsadu Wall Street-a. Gnev koji okuplja mlade u Okupiraj svet pokretu za sada se još uvek krčka na laganoj gandijevskoj vatri. Bilo je potrebno da banke dovoljnom broju Amerikanaca oduzmu kuće i poslove da bi se dogodilo nešto novo.
Najfascinantnije u ovoj pobuni je zauzimanje ulica i identifikacija pobunjenika sa beskućnicima. Prva pomisao moje generacije je bila da se uvalimo u velike poslovne zgrade dok nas policija odatle ne istera pendrecima. Godine 1965, kao 18-ogodišnjak sam organizovao blokadu Chase Manhattan banke, koja je bila glavni finansijer južnoafričkog aparthejda. Bio je to prvi protest na Wall Street-u moje generacije; uhapšeno nas je četrdesetak.
Još uvek mislim da je zauzimanje poslovnih zgrada odlična ideja, ali tek u kasnijoj fazi borbe. Potpuno je genijalno kako današnji revolucionari najskuplje lokacije na svetu pretvaraju u mesta javnog protesta. Iako šezdesetosmaši svaku novu pobunu proglašavaju za novi dolazak mesije, čini mi se da iznad Occupy pokreta zaista blista duga. Ta deca su obnovila moralni kodeks malih ljudi iz generacije mojih roditelja. U pitanju je velikodušna, spontana solidarnost, poreklom iz vremena Velike depresije, koja se zasniva na jednostavnoj egalitarnoj etici: kada vidiš sirotu skitnicu, zastani i primi je u kola. Nikada nemoj biti štrajkbreher, iako tvoja porodica više ne može da plati kiriju. I slušaj pažljivo šta ti govore ti tihi ljudi, koji su izgubili sve sem svoga dostojanstva. Ukradi mleko za svoju decu, ali pola daj deci iz komšiluka – moja majka je to činila 1936.
Osim ovoga, sećam se upozorenja svojih starijih drugova, koja sam zapamtio kao mojih ličnih deset zapovesti. To su maksime za delovanje, kakve se mogu naći u uputstvima za dijetu ili u nekom verskom tekstu. Ne znam koliko vrede, ali evo ih:
1. Kategorički imperativ: Organizujte se i pomozite drugim ljudima da se organizuju! Zapaliti vatru je dobro, ali je još bolje stvoriti jedinstveni front.
2. Vaše vođe mogu to biti samo privremeno. Mora biti lako opozvati ih. Zadatak stvarno dobre organizacije sastoji se u tome da samu sebe ne učini nezamenjivom i suvišnom.
3. Morate izbeći sklonost medija ka personalizaciji – dakle potrebi da se celokupni protest svede na samo jednu osobu ili grupu. Bizarno je da u SAD ne obeležavamo Dan pokreta za građanska prava, već samo Dan Martina Lutera Kinga. Predstavnici bunta treba da se rotiraju – a ako treba i da se smaknu. Mala šala.
4. Isto upozorenje važi i za odnos između pokreta i njegovih pristalica. Duboko sam ubeđen u nužnost revolucionarnog zajedništva. Frakcije su legitimne samo ako su u službi zajedničke borbe, a ne svojih posebnih problema.
5. Konsenzualna i predstavnička demokratija nisu ista stvar. Mi smo to šezdesetih iskusili na sopstvenoj koži. Među rodbinom ili u komunama, konsenzus može biti dobar način donošenja odluka. Za veliki pokret neophodan je izvestan stepen predstavničke demokratije, ukoliko se želi najšira moguća participacija. Kao i uvek, đavo je u detaljima. Detalji bi bili, na primer, da je svaki delegat opoziv, da su prava političkih manjina formalno osigurana i da se garantuje predstavljanje lišeno svake diskriminacije. Koliko god to jeretički zvučalo: pravi pobunjenici, koji veruju u samoupravnu i koncentrisanu akciju, mogu naći mnoge dobre ideje u Procesnim smernicama iz 1876, koje je napisao jedan američki brigadni general. Tu se govori o umeću diskusije i načinima da se procesi odlučivanja učine delotvornima.
6. Strategija organizovanja nije samo plan o tome kako da se uveća broj učesnika protesta, već podrazumeva i koncept o tome kako da se protesti usmere na one socijalne slojeve koji podnose najveći teret izrabljivanja. Jedna od najbrilijantnijih taktika pokreta za oslobađanje Afroamerikanaca sastojala se u tome da se borba prenese u fabrike automobila u Detroitu i da se tamo osnuje liga revolucionarnih crnih radnika. Occupy pokret je uporediv primer. Iste grupe koje su zauzele dvorišta plutokrata, moraju, na primer, nedvosmisleno tematizovati probleme imigrantskih radnika, kojima su uskraćena osnovna ljudska prava. Pre pet godina, protesti u SAD protiv obespravljenosti imigranata prerasli su u najveće demonstracije u američkoj istoriji. Možda ćemo sledećeg Prvog maja doživeti da svi koji se bore protiv nepravde organizuju zajednički dan akcije.
7. Onome koji gradi jedan pokret i iskreno želi da u njega uključi i siromašne ljude, potrebna je infrastruktura koja podmiruje osnovne ljudske potrebe: hranu, smeštaj, medicinsku pomoć. Uspehu pobune doprinosi i to da mi ostali naša sopstvena sredstva usmerimo ka mladim ljudima na prvoj liniji. Isto tako, potrebni su i profesionalni pravnici koji osećaju da pripadaju pokretu i koji će braniti protest od državne represije.
8. Budućnost pokreta neće biti rešena u zavisnosti od toga koliko će dugo aktivisti ostati u Liberty Parku na Wall Streetu, već od toga koliko će takvih grupa biti organizovano na drugim mestima. Ako se protesti prošire geografski, u njih bezuslovno moraju biti uključeni i borci za ljudska prava i sindikalisti svih nacionalnosti. Zahvaljujući socijalnim medijima, danas postoje nečuvene prilike za ravnopravni odnos između „neelitnih“ aktivista širom sveta. Uprkos tome, demonstrantima je potrebna podrška grupa koje imaju iskustva sa medijima u gradskim i akademskim centrima. Samofinansirajući biro predstavnika za medije bio bi tu od neprocenjive vrednosti. S druge strane je važno da se priče sa oboda društva prenesu javnosti. Priča o protestima mora postati panorama svega protiv čega se bore na samo mali ljudi u SAD-u, nego i širom sveta.
9. Američki sindikati koji su se solidarisali sa pokretom i sprečili njujoršku policiju da rastera protestante otvaraju šansu za pravu klasnu borbu. Pri tome se ne sme zaboraviti da su mnogi predstavnici sindikata u političkoj sprezi sa partijama. Antikapitalistički protestanti moraju se u tom smilu bolje povezati pre svega sa sindikalnom bazom.
10. Najjednostavnija lekcija za kraj. Disident mora govoriti jezikom naroda. Moralna neophodnost promene najjasnije se ispoljava kada se iskazuje na prost način. Zaista, najveći borci za ljudska prava u SAD-u 60-ih godina obraćali su se Amerikancima njima poznatim pojmovima. Izvanredni primer za to bila je Sinklerova neuspela kampanja za poziciju guvernera Kalifornije 1934. Njegov manifest „Pobediti siromaštvo u Kaliforniji – sada“ u suštini je bio program Socijalističke partije, ali saopšten kroz metafore iz Novog zaveta. To mu je donelo milione glasova.
Trenutno je u Occupy pokretu u toku diskusija o tome da li da se politički definiše. U tom smislu, postavlja se pitanje koji od njihovih zahteva može da privuče najviše ljudi. Zbog toga je važno što pre napustiti neodređen odnos prema otporu sistemu. Predlažem da mladi aktivisti na momenat odlože na stranu svoga Bakunjina, Lenjina ili Žižeka i umesto toga otvore prašnjavo izdanje programa kojim je 1943. Frenklin Delano Ruzvelt vodio svoju predsedničku kampanju. On je ovaj program nazvao „Povelja o ekonomskim pravima“.
Ovaj dokument je bio poziv na stvaranje socijalne države. Ruzvelt je tu objasnio naša neotuđiva prava na rad, stanovanje, zdravstvenu zaštitu i srećan život. Ova povelja je miljama iznad Obamine krotke i na kompromis spremne „molim vas malo manje izrabljivanja“ politike. Ruzvelt je govorio oštrim Džefersonovim jezikom zahtevajući pravdu. Doduše, nije bio pristalica maksimalističkih levih zahteva za nacionalizacijom banaka i velikih koncerna. Ali je bez sumnje formulisao najnapredniju socijalnu poziciju koju je ikada predstavio jedan američki predsednik.
Danas ovakva povelja o osnovnim ekonomskim pravima izgleda kao potpuna utopija. Ipak, trebalo bi precizno definisati šta tolikim ljudima u celom svetu suštinski nedostaje. Zato novi pokreti moraju po svaku cenu zastupati osnovne ljudske potrebe, umesto da se zadovolje realpolitikom. Ako postupe tako, onda će im stari, dobri govornik Ruzvelt postati moćni saveznik.
Da se vratimo na taktiku: šta je sledeća karika u lancu, šta je sledeći korak? I mora li brzo narastajući protest odrediti svoje programske ciljeve, koji odgovaraju predstojećim izborima u SAD? Mora li se Occupy baciti u naručje stranci koja najviše ponudi?
Na sreću, u ovom trenutku ne izgleda da će se Okupatori lako prodati. Ja lično naginjem anarhističkoj poziciji protesta nezavisnog od stranaka. Politički imperativi za moju zemlju, za Ameriku, meni su očigledni.
Prvo moramo patnju onih, od banaka izigranih 99% izneti u javnost i Wall Street izvesti pred sud. Dovedite Harisburg, Loredo, Riversajd, Kamden, Flint i Holi Springs u poslovne četvrti Njujorka. Suočite štetočine sa njihovim žrtvama.
Onda moramo još više demokratizovati javni prostor. Istoričar Mark Najzon iz Bronksa razvio je smeli plan da se zapušteni placevi Njujorka pretvore u prostore za život beskućnika i siromašnih. Bez puno troškova tamo bi mogle nastati bašte, šatori i igrališta. Dobro je da su protestanti iz cele zemlje u međuvremenu saznali kako je to kada nemaš krov nad glavom. Ovo iskustvo moglo bi biti još jedan razlog da se sruše sve one kapije i ograde iza kojih se nalazi nekorišćeni prostor koji je mnogima potreban.
Pri svemu tome, ne smemo ispuštati iz vida naš pravi cilj. Ne radi se o tome da se bogati više oporezuju i da se banke bolje regulišu. Radi se o ekonomskoj demokratiji, o pravu običnih ljudi da sami odlučuju o socijalnim investicijama, kamatnim stopama, tokovima kapitala, stvaranju radnih mesta, globalnom zagrevanju i tome slično. Ako se ekonomska moć konačno ne demokratizuje, čitava diskusija je suvišna.
Za početak, pokret mora izdržati zimu. Jer u januaru nije ledeno samo na ulicama Njujorka. Blumberg i mnogi drugi gradonačelnici i lokalni prinčevi uzdaju se u to da će oštra zima zaustaviti proteste. Zato je važno da se vatra održava tokom duge božićne pauze. Divim se mladima koji prkose zimi, kao što to čine njihova braća i sestre beskućnici. Obucite se toplo.
Bankari, koje je New York Times nedavno intervjuisao, vide u ovom pokretu samo smetnju i mlade prkosne ljude koji ne razumeju kako funkcioniše finansijski sektor. Mislim da ovi bankari treba da nastupaju manje nadmeno, jer je u SAD-u od 2000. samo u industriji izgubljeno 4,5 miliona radnih mesta. Od 1987, Afroamerikanci su izgubili preko polovine vrednosti svoje imovine, a Latinoamerikanci nezamislive dve trećine. Dokle će ovi ljudi to trpeti?
Da sam bankar, bojao bih se budućnosti. Stvarno bih drhtao pred njom, u strahu da ću završiti na smetlištu istorije. Oni koji unište američki san o jednakim šansama za sve, treba da očekuju kaznu od malih ljudi koji su te šanse izgubili.
Autor se bavi sociologijom američkih gradova, rođen je 1946. u Los Anđelesu, napustio je školu da bi radio u fabrici flaša, kasnije je studirao istoriju i ekonomiju, bio član Studenata za demokratsko društvo komunističke partije, pa Socijalističke radničke partije; poznat kao autor knjige Kvarcni grad (City of Quartz), živi u Kaliforniji i predaje na Riversajd univerzitetu.
Izvor: www.6yka.com
Bez sumnje, stručnjak sam da na šapilografu odštampam letak, jeftino i u hiljadu primeraka. Obećao sam svojoj deci da ću im jednom u muzeju pokazati ovu paklenu mašinu koja je održavala u životu pokret za građanska prava. Mi smo tada bili neka vrsta gerile, a danas imamo pravu uspešnu opsadu Wall Street-a. Gnev koji okuplja mlade u Okupiraj svet pokretu za sada se još uvek krčka na laganoj gandijevskoj vatri. Bilo je potrebno da banke dovoljnom broju Amerikanaca oduzmu kuće i poslove da bi se dogodilo nešto novo.
Najfascinantnije u ovoj pobuni je zauzimanje ulica i identifikacija pobunjenika sa beskućnicima. Prva pomisao moje generacije je bila da se uvalimo u velike poslovne zgrade dok nas policija odatle ne istera pendrecima. Godine 1965, kao 18-ogodišnjak sam organizovao blokadu Chase Manhattan banke, koja je bila glavni finansijer južnoafričkog aparthejda. Bio je to prvi protest na Wall Street-u moje generacije; uhapšeno nas je četrdesetak.
Još uvek mislim da je zauzimanje poslovnih zgrada odlična ideja, ali tek u kasnijoj fazi borbe. Potpuno je genijalno kako današnji revolucionari najskuplje lokacije na svetu pretvaraju u mesta javnog protesta. Iako šezdesetosmaši svaku novu pobunu proglašavaju za novi dolazak mesije, čini mi se da iznad Occupy pokreta zaista blista duga. Ta deca su obnovila moralni kodeks malih ljudi iz generacije mojih roditelja. U pitanju je velikodušna, spontana solidarnost, poreklom iz vremena Velike depresije, koja se zasniva na jednostavnoj egalitarnoj etici: kada vidiš sirotu skitnicu, zastani i primi je u kola. Nikada nemoj biti štrajkbreher, iako tvoja porodica više ne može da plati kiriju. I slušaj pažljivo šta ti govore ti tihi ljudi, koji su izgubili sve sem svoga dostojanstva. Ukradi mleko za svoju decu, ali pola daj deci iz komšiluka – moja majka je to činila 1936.
Osim ovoga, sećam se upozorenja svojih starijih drugova, koja sam zapamtio kao mojih ličnih deset zapovesti. To su maksime za delovanje, kakve se mogu naći u uputstvima za dijetu ili u nekom verskom tekstu. Ne znam koliko vrede, ali evo ih:
1. Kategorički imperativ: Organizujte se i pomozite drugim ljudima da se organizuju! Zapaliti vatru je dobro, ali je još bolje stvoriti jedinstveni front.
2. Vaše vođe mogu to biti samo privremeno. Mora biti lako opozvati ih. Zadatak stvarno dobre organizacije sastoji se u tome da samu sebe ne učini nezamenjivom i suvišnom.
3. Morate izbeći sklonost medija ka personalizaciji – dakle potrebi da se celokupni protest svede na samo jednu osobu ili grupu. Bizarno je da u SAD ne obeležavamo Dan pokreta za građanska prava, već samo Dan Martina Lutera Kinga. Predstavnici bunta treba da se rotiraju – a ako treba i da se smaknu. Mala šala.
4. Isto upozorenje važi i za odnos između pokreta i njegovih pristalica. Duboko sam ubeđen u nužnost revolucionarnog zajedništva. Frakcije su legitimne samo ako su u službi zajedničke borbe, a ne svojih posebnih problema.
5. Konsenzualna i predstavnička demokratija nisu ista stvar. Mi smo to šezdesetih iskusili na sopstvenoj koži. Među rodbinom ili u komunama, konsenzus može biti dobar način donošenja odluka. Za veliki pokret neophodan je izvestan stepen predstavničke demokratije, ukoliko se želi najšira moguća participacija. Kao i uvek, đavo je u detaljima. Detalji bi bili, na primer, da je svaki delegat opoziv, da su prava političkih manjina formalno osigurana i da se garantuje predstavljanje lišeno svake diskriminacije. Koliko god to jeretički zvučalo: pravi pobunjenici, koji veruju u samoupravnu i koncentrisanu akciju, mogu naći mnoge dobre ideje u Procesnim smernicama iz 1876, koje je napisao jedan američki brigadni general. Tu se govori o umeću diskusije i načinima da se procesi odlučivanja učine delotvornima.
6. Strategija organizovanja nije samo plan o tome kako da se uveća broj učesnika protesta, već podrazumeva i koncept o tome kako da se protesti usmere na one socijalne slojeve koji podnose najveći teret izrabljivanja. Jedna od najbrilijantnijih taktika pokreta za oslobađanje Afroamerikanaca sastojala se u tome da se borba prenese u fabrike automobila u Detroitu i da se tamo osnuje liga revolucionarnih crnih radnika. Occupy pokret je uporediv primer. Iste grupe koje su zauzele dvorišta plutokrata, moraju, na primer, nedvosmisleno tematizovati probleme imigrantskih radnika, kojima su uskraćena osnovna ljudska prava. Pre pet godina, protesti u SAD protiv obespravljenosti imigranata prerasli su u najveće demonstracije u američkoj istoriji. Možda ćemo sledećeg Prvog maja doživeti da svi koji se bore protiv nepravde organizuju zajednički dan akcije.
7. Onome koji gradi jedan pokret i iskreno želi da u njega uključi i siromašne ljude, potrebna je infrastruktura koja podmiruje osnovne ljudske potrebe: hranu, smeštaj, medicinsku pomoć. Uspehu pobune doprinosi i to da mi ostali naša sopstvena sredstva usmerimo ka mladim ljudima na prvoj liniji. Isto tako, potrebni su i profesionalni pravnici koji osećaju da pripadaju pokretu i koji će braniti protest od državne represije.
8. Budućnost pokreta neće biti rešena u zavisnosti od toga koliko će dugo aktivisti ostati u Liberty Parku na Wall Streetu, već od toga koliko će takvih grupa biti organizovano na drugim mestima. Ako se protesti prošire geografski, u njih bezuslovno moraju biti uključeni i borci za ljudska prava i sindikalisti svih nacionalnosti. Zahvaljujući socijalnim medijima, danas postoje nečuvene prilike za ravnopravni odnos između „neelitnih“ aktivista širom sveta. Uprkos tome, demonstrantima je potrebna podrška grupa koje imaju iskustva sa medijima u gradskim i akademskim centrima. Samofinansirajući biro predstavnika za medije bio bi tu od neprocenjive vrednosti. S druge strane je važno da se priče sa oboda društva prenesu javnosti. Priča o protestima mora postati panorama svega protiv čega se bore na samo mali ljudi u SAD-u, nego i širom sveta.
9. Američki sindikati koji su se solidarisali sa pokretom i sprečili njujoršku policiju da rastera protestante otvaraju šansu za pravu klasnu borbu. Pri tome se ne sme zaboraviti da su mnogi predstavnici sindikata u političkoj sprezi sa partijama. Antikapitalistički protestanti moraju se u tom smilu bolje povezati pre svega sa sindikalnom bazom.
10. Najjednostavnija lekcija za kraj. Disident mora govoriti jezikom naroda. Moralna neophodnost promene najjasnije se ispoljava kada se iskazuje na prost način. Zaista, najveći borci za ljudska prava u SAD-u 60-ih godina obraćali su se Amerikancima njima poznatim pojmovima. Izvanredni primer za to bila je Sinklerova neuspela kampanja za poziciju guvernera Kalifornije 1934. Njegov manifest „Pobediti siromaštvo u Kaliforniji – sada“ u suštini je bio program Socijalističke partije, ali saopšten kroz metafore iz Novog zaveta. To mu je donelo milione glasova.
Trenutno je u Occupy pokretu u toku diskusija o tome da li da se politički definiše. U tom smislu, postavlja se pitanje koji od njihovih zahteva može da privuče najviše ljudi. Zbog toga je važno što pre napustiti neodređen odnos prema otporu sistemu. Predlažem da mladi aktivisti na momenat odlože na stranu svoga Bakunjina, Lenjina ili Žižeka i umesto toga otvore prašnjavo izdanje programa kojim je 1943. Frenklin Delano Ruzvelt vodio svoju predsedničku kampanju. On je ovaj program nazvao „Povelja o ekonomskim pravima“.
Ovaj dokument je bio poziv na stvaranje socijalne države. Ruzvelt je tu objasnio naša neotuđiva prava na rad, stanovanje, zdravstvenu zaštitu i srećan život. Ova povelja je miljama iznad Obamine krotke i na kompromis spremne „molim vas malo manje izrabljivanja“ politike. Ruzvelt je govorio oštrim Džefersonovim jezikom zahtevajući pravdu. Doduše, nije bio pristalica maksimalističkih levih zahteva za nacionalizacijom banaka i velikih koncerna. Ali je bez sumnje formulisao najnapredniju socijalnu poziciju koju je ikada predstavio jedan američki predsednik.
Danas ovakva povelja o osnovnim ekonomskim pravima izgleda kao potpuna utopija. Ipak, trebalo bi precizno definisati šta tolikim ljudima u celom svetu suštinski nedostaje. Zato novi pokreti moraju po svaku cenu zastupati osnovne ljudske potrebe, umesto da se zadovolje realpolitikom. Ako postupe tako, onda će im stari, dobri govornik Ruzvelt postati moćni saveznik.
Da se vratimo na taktiku: šta je sledeća karika u lancu, šta je sledeći korak? I mora li brzo narastajući protest odrediti svoje programske ciljeve, koji odgovaraju predstojećim izborima u SAD? Mora li se Occupy baciti u naručje stranci koja najviše ponudi?
Na sreću, u ovom trenutku ne izgleda da će se Okupatori lako prodati. Ja lično naginjem anarhističkoj poziciji protesta nezavisnog od stranaka. Politički imperativi za moju zemlju, za Ameriku, meni su očigledni.
Prvo moramo patnju onih, od banaka izigranih 99% izneti u javnost i Wall Street izvesti pred sud. Dovedite Harisburg, Loredo, Riversajd, Kamden, Flint i Holi Springs u poslovne četvrti Njujorka. Suočite štetočine sa njihovim žrtvama.
Onda moramo još više demokratizovati javni prostor. Istoričar Mark Najzon iz Bronksa razvio je smeli plan da se zapušteni placevi Njujorka pretvore u prostore za život beskućnika i siromašnih. Bez puno troškova tamo bi mogle nastati bašte, šatori i igrališta. Dobro je da su protestanti iz cele zemlje u međuvremenu saznali kako je to kada nemaš krov nad glavom. Ovo iskustvo moglo bi biti još jedan razlog da se sruše sve one kapije i ograde iza kojih se nalazi nekorišćeni prostor koji je mnogima potreban.
Pri svemu tome, ne smemo ispuštati iz vida naš pravi cilj. Ne radi se o tome da se bogati više oporezuju i da se banke bolje regulišu. Radi se o ekonomskoj demokratiji, o pravu običnih ljudi da sami odlučuju o socijalnim investicijama, kamatnim stopama, tokovima kapitala, stvaranju radnih mesta, globalnom zagrevanju i tome slično. Ako se ekonomska moć konačno ne demokratizuje, čitava diskusija je suvišna.
Za početak, pokret mora izdržati zimu. Jer u januaru nije ledeno samo na ulicama Njujorka. Blumberg i mnogi drugi gradonačelnici i lokalni prinčevi uzdaju se u to da će oštra zima zaustaviti proteste. Zato je važno da se vatra održava tokom duge božićne pauze. Divim se mladima koji prkose zimi, kao što to čine njihova braća i sestre beskućnici. Obucite se toplo.
Bankari, koje je New York Times nedavno intervjuisao, vide u ovom pokretu samo smetnju i mlade prkosne ljude koji ne razumeju kako funkcioniše finansijski sektor. Mislim da ovi bankari treba da nastupaju manje nadmeno, jer je u SAD-u od 2000. samo u industriji izgubljeno 4,5 miliona radnih mesta. Od 1987, Afroamerikanci su izgubili preko polovine vrednosti svoje imovine, a Latinoamerikanci nezamislive dve trećine. Dokle će ovi ljudi to trpeti?
Da sam bankar, bojao bih se budućnosti. Stvarno bih drhtao pred njom, u strahu da ću završiti na smetlištu istorije. Oni koji unište američki san o jednakim šansama za sve, treba da očekuju kaznu od malih ljudi koji su te šanse izgubili.
Autor se bavi sociologijom američkih gradova, rođen je 1946. u Los Anđelesu, napustio je školu da bi radio u fabrici flaša, kasnije je studirao istoriju i ekonomiju, bio član Studenata za demokratsko društvo komunističke partije, pa Socijalističke radničke partije; poznat kao autor knjige Kvarcni grad (City of Quartz), živi u Kaliforniji i predaje na Riversajd univerzitetu.
Izvor: www.6yka.com
