Nakon američkog sijanja razdora, "Islamska država" nije slučajno sektaška.
Bivši američki diplomata Peter Van Buren, koji je 2009. – 10. proveo dvanaest meseci u Iraku, vodio je dva tima Državnog sekretara sa apstraktnom misijom "rekonstrukcije" zemlje, uništene ratovima i sankcijama koje su predvodile SAD. On ovako opisuje rekonstrukciju Iraka: "U praksi, to je značilo da plaćamo izgradnju škola koje nikada neće biti dovršene, postavljanje pekara na ulicama bez vode istruje, i neprekidno organizovanje propagandnih događaja na
sedmične teme osmišljene u Vašingtonu ('mala preduzeća', 'osnaživanje žena', 'izgradnja demokratije')."
Sledi komična scena: "Čak smo organizovali bizarne fudbalske utakmice, gde se novac američkih poreskih obveznika trošio na prisiljavanje nevoljnih sunitskih timova da zaigraju protiv opreznih šiita u nadi da će se haos koji je stvorila američka invazija nekako popraviti na igralištu."
Naravno, nema ničeg smešnog u ovoj priči kada se sagleda u realnom kontekstu. Čitav američki eksperiment izgradnje države zapravo je bio političko zamajavanje, potopljeno mnogim užasnim epizodama, počev od rasula vojske i kompletnih institucija u zemlji, do stvaranja alternativne političke klase koja je u biti bila sektaška.
Uzmite na primer Vladajuće veće Iraka (IGC) osnovano jula 2003. Stvarni vladar Iraka bila je Privremena koaliciona uprava (CPA), koju je prvo predvodio general Jay Garner, zatim Paul Bremer koji je praktično bio guverner Iraka. Nominalni lideri iz IGC uglavnom su činili skup proameričkih Iračana sa zloslutnom sektaškom prošlošću.
Ovo je posebno važno, jer kada je Bremer počeo da sakati iračko društvo po naređenju iz Vašingtona, IGC je bio prvi pravi znak američke vizije za Irak sa sektaškim identitetom. Savet je bio sastavljen od 13 šiita, pet sunita, pet Kurda, jednog Turkmena i jednog Asirca.
Sektaška formacija Iraka pod upravom Amerike ne bi bila posebno važna da je takvo vulgarno sektaštvo utisnuto u kolektivnu svest iračkog društva. Ali, što možda iznenađuje, to nije slučaj.
Fanar Haddad, autor knjige Sektaški Irak: Suprotstavljene vizije jedinstv, kao svaki istoričar s dobrim opažanjem, nije naseo na "drevnu mržnju" sunita i šiita. "Koreni sektaškog sukoba nisu tako duboki u Iraku", rekao je u nedavnom intervjuu.
Od uspostavljanja savremene iračke države 1921. i narednih 80 godina, "suživot je bio uobičajen poredak (u Iraku)". Haddad tvrdi da su "politike identiteta u Iraku posle 2003. postale norma a ne anomalija, jer su bile deo sistemskog dizajna."
aj "dizajn" nije proizvoljno odabran. Smatralo se da je bolje da američka vojska bude "oslobodilačka" nego osvajačka, pa su navodno oslobađali šiitsku zajednicu od opresivne sunitske manjine. Tako je "oslobođena" šiitska većina naoružana i osnažena da se bori protiv "sunitske pobune" širom zemlje. "Sunitski" diskurs, opterećen frazama kao što su "sunitski trougao" i "sunitski pobunjenici" i sličnim, bio je ključni sastojak percepcije Iraka u američkim medijima i administraciji. Pobune kao takve zapravo nije ni bilo, već organskog iračkog otpora invaziji koju je predvodila Amerika.
Dizajn je služio svrsi, ali ne zadugo. Iračani su se okrenuli jedni protiv drugih, dok su američke trupe uglavnom posmatrale haotične scene iza dobro utvrđene Zelene zone. Kada se ispostavilo da američka javnost misli da je cena okupacije suviše velika, SAD su se povukle iz Iraka, ostavljajući za sobom razbijeno društvo. Tada više nije bilo bizarnih utakmica između šiita i sunita, već stravičnog sukoba koji je odneo toliko nevinih života da ih se više ne može ni prebrojati. Istina je, Amerikanci nisu stvorili iračke sekte. One su se oduvek krčkale ispod površine. Međutim, do marta 2003. kada je nasilno rasturen američkom municijom, preovlađujući osećaj iračkog nacionalizma uvek je uspevao da savlada sektaštvo i druge manifestacije politika identiteta
u Iraku. Ono što su Amerikanci zaista stvorili u Iraku jeste sunitski militarizam, koncept koji je donedavno bio stran Bliskom istoku.
Kao većina u muslimanskim društvima u celini, Suniti su se retko tako identifikovali. Generalno, manjine su te koje su sklone svrstavanju u razne grupe zarad samo-očuvanja. Većine ne osećaju takvu potrebu. Al-Kaida je na primer retko sebe opisivala kao sunitsku grupu, a njeni napadi na šiite i druge zajednice nisu bili deo njene prvobitne misije. Čak je i njen agresivan govor o drugim grupama vezan za specifičan politički kontekst: govorili su o "krstašima" kada su pominjali američko vojno prisustvo u regionu, i o Jevrejima, kada su govorili o Izraelu. Grupa je pribegavala teroru da bi ostvarila svoje suštinski političke ciljeve.
Ali čak je i al-Kaidin identitet počeo da se menja posle američke invazije Iraka. Moglo bi se tvrditi da vezu između originalne al-Kaide i trenutne grupe poznate pod nazivom Islamska država (IS) čini Abu Musab al-Zarqawi. Borac poreklom iz Jordana bio je osnivač grupe al-Tawhid wa al-Jihad, i zvanično se priključio al-Qaedi tek 2004. Došlo je pripajanja, i tako je nastala al-Qaeda u Iraku (AQI).
Dok je motiv Zarqawijevog prelaska u Irak u početku bio američka okupacija, priroda njegove misije ubrzo je redefinisana ekstremno nasilnom, sektaškom prirodom sukoba. Objavio je "rat" šiitima 2005. a ubijen je nekoliko meseci kasnije na vrhuncu građanskog rata.
Zarqawi je u svom sektaškom ratu bio nasilan do te mere da je navodno iritirao i vođe al-Qaede. Najuže vodstvo al-Qaede koje se proglasilo za čuvara muslimanske ummah (nacije) moglo je biti zabrinuto promenom prirode sukoba - pravcem koji su smatrali opasnim.
Ako je ovakva dijalektika ikada postojala, danas više nije važna. Sirijski građanski rat bio je savršeno okruženje za delovanje i razvoj sektaških pokreta.
Do tada se AQI pripojila Mudžahedinskom veću Šura, što je dovelo do stvaranja Islamske države Irak (ISI), zatim i Levanta (ISIL), a koja je na kraju proglasila sunitski orijentisan Kalifat na teritoriji okupiranoj u Siriji i odnedavno u Iraku. Sada sebe naziva jednostavno Islamska država (IS).
Sunitski militarizam (kao grupe koja operiše na glavnoj premisi da je sunitska) posebno je jedinstven koncept u istoriji. Ono što IS čini suštinski sektaškom pojavom sa ekstremno nasilnim posledicama jeste da je rođena u izvanredno sektaškom okruženju, i može operisati samo unutar postojećih pravila.
Da bi se uništili sektaški identiteti koji danas preovlađuju u bliskoistočnom regionu, pravila treba promeniti, ali ne uz pomoć tipova kakav je Paul Bremer, već stvaranjem novih političkih horizonata, gde bi se novorođenim demokratijama dozvolilo da operišu u bezbednom okruženju i gde bi se nacionalni identiteti reanimirali kako bi ispunili zajedničke prioritete arapskih naroda.
Iako koalicija koju predvode SAD zaista može naneti ozbiljne gubitke Islamskoj državi i na kraju čak proglasiti neku vrstu pobede, to bi samo razbuktalo sektaške tenzije koje bi se potom prelile i izvan granica bliskoistočnih država.
h-alter
Bivši američki diplomata Peter Van Buren, koji je 2009. – 10. proveo dvanaest meseci u Iraku, vodio je dva tima Državnog sekretara sa apstraktnom misijom "rekonstrukcije" zemlje, uništene ratovima i sankcijama koje su predvodile SAD. On ovako opisuje rekonstrukciju Iraka: "U praksi, to je značilo da plaćamo izgradnju škola koje nikada neće biti dovršene, postavljanje pekara na ulicama bez vode istruje, i neprekidno organizovanje propagandnih događaja na
sedmične teme osmišljene u Vašingtonu ('mala preduzeća', 'osnaživanje žena', 'izgradnja demokratije')."
Sledi komična scena: "Čak smo organizovali bizarne fudbalske utakmice, gde se novac američkih poreskih obveznika trošio na prisiljavanje nevoljnih sunitskih timova da zaigraju protiv opreznih šiita u nadi da će se haos koji je stvorila američka invazija nekako popraviti na igralištu."
Naravno, nema ničeg smešnog u ovoj priči kada se sagleda u realnom kontekstu. Čitav američki eksperiment izgradnje države zapravo je bio političko zamajavanje, potopljeno mnogim užasnim epizodama, počev od rasula vojske i kompletnih institucija u zemlji, do stvaranja alternativne političke klase koja je u biti bila sektaška.
Uzmite na primer Vladajuće veće Iraka (IGC) osnovano jula 2003. Stvarni vladar Iraka bila je Privremena koaliciona uprava (CPA), koju je prvo predvodio general Jay Garner, zatim Paul Bremer koji je praktično bio guverner Iraka. Nominalni lideri iz IGC uglavnom su činili skup proameričkih Iračana sa zloslutnom sektaškom prošlošću.
Ovo je posebno važno, jer kada je Bremer počeo da sakati iračko društvo po naređenju iz Vašingtona, IGC je bio prvi pravi znak američke vizije za Irak sa sektaškim identitetom. Savet je bio sastavljen od 13 šiita, pet sunita, pet Kurda, jednog Turkmena i jednog Asirca.
Sektaška formacija Iraka pod upravom Amerike ne bi bila posebno važna da je takvo vulgarno sektaštvo utisnuto u kolektivnu svest iračkog društva. Ali, što možda iznenađuje, to nije slučaj.
Fanar Haddad, autor knjige Sektaški Irak: Suprotstavljene vizije jedinstv, kao svaki istoričar s dobrim opažanjem, nije naseo na "drevnu mržnju" sunita i šiita. "Koreni sektaškog sukoba nisu tako duboki u Iraku", rekao je u nedavnom intervjuu.
Od uspostavljanja savremene iračke države 1921. i narednih 80 godina, "suživot je bio uobičajen poredak (u Iraku)". Haddad tvrdi da su "politike identiteta u Iraku posle 2003. postale norma a ne anomalija, jer su bile deo sistemskog dizajna."
aj "dizajn" nije proizvoljno odabran. Smatralo se da je bolje da američka vojska bude "oslobodilačka" nego osvajačka, pa su navodno oslobađali šiitsku zajednicu od opresivne sunitske manjine. Tako je "oslobođena" šiitska većina naoružana i osnažena da se bori protiv "sunitske pobune" širom zemlje. "Sunitski" diskurs, opterećen frazama kao što su "sunitski trougao" i "sunitski pobunjenici" i sličnim, bio je ključni sastojak percepcije Iraka u američkim medijima i administraciji. Pobune kao takve zapravo nije ni bilo, već organskog iračkog otpora invaziji koju je predvodila Amerika.
Dizajn je služio svrsi, ali ne zadugo. Iračani su se okrenuli jedni protiv drugih, dok su američke trupe uglavnom posmatrale haotične scene iza dobro utvrđene Zelene zone. Kada se ispostavilo da američka javnost misli da je cena okupacije suviše velika, SAD su se povukle iz Iraka, ostavljajući za sobom razbijeno društvo. Tada više nije bilo bizarnih utakmica između šiita i sunita, već stravičnog sukoba koji je odneo toliko nevinih života da ih se više ne može ni prebrojati. Istina je, Amerikanci nisu stvorili iračke sekte. One su se oduvek krčkale ispod površine. Međutim, do marta 2003. kada je nasilno rasturen američkom municijom, preovlađujući osećaj iračkog nacionalizma uvek je uspevao da savlada sektaštvo i druge manifestacije politika identiteta
u Iraku. Ono što su Amerikanci zaista stvorili u Iraku jeste sunitski militarizam, koncept koji je donedavno bio stran Bliskom istoku.
Kao većina u muslimanskim društvima u celini, Suniti su se retko tako identifikovali. Generalno, manjine su te koje su sklone svrstavanju u razne grupe zarad samo-očuvanja. Većine ne osećaju takvu potrebu. Al-Kaida je na primer retko sebe opisivala kao sunitsku grupu, a njeni napadi na šiite i druge zajednice nisu bili deo njene prvobitne misije. Čak je i njen agresivan govor o drugim grupama vezan za specifičan politički kontekst: govorili su o "krstašima" kada su pominjali američko vojno prisustvo u regionu, i o Jevrejima, kada su govorili o Izraelu. Grupa je pribegavala teroru da bi ostvarila svoje suštinski političke ciljeve.
Ali čak je i al-Kaidin identitet počeo da se menja posle američke invazije Iraka. Moglo bi se tvrditi da vezu između originalne al-Kaide i trenutne grupe poznate pod nazivom Islamska država (IS) čini Abu Musab al-Zarqawi. Borac poreklom iz Jordana bio je osnivač grupe al-Tawhid wa al-Jihad, i zvanično se priključio al-Qaedi tek 2004. Došlo je pripajanja, i tako je nastala al-Qaeda u Iraku (AQI).
Dok je motiv Zarqawijevog prelaska u Irak u početku bio američka okupacija, priroda njegove misije ubrzo je redefinisana ekstremno nasilnom, sektaškom prirodom sukoba. Objavio je "rat" šiitima 2005. a ubijen je nekoliko meseci kasnije na vrhuncu građanskog rata.
Zarqawi je u svom sektaškom ratu bio nasilan do te mere da je navodno iritirao i vođe al-Qaede. Najuže vodstvo al-Qaede koje se proglasilo za čuvara muslimanske ummah (nacije) moglo je biti zabrinuto promenom prirode sukoba - pravcem koji su smatrali opasnim.
Ako je ovakva dijalektika ikada postojala, danas više nije važna. Sirijski građanski rat bio je savršeno okruženje za delovanje i razvoj sektaških pokreta.
Do tada se AQI pripojila Mudžahedinskom veću Šura, što je dovelo do stvaranja Islamske države Irak (ISI), zatim i Levanta (ISIL), a koja je na kraju proglasila sunitski orijentisan Kalifat na teritoriji okupiranoj u Siriji i odnedavno u Iraku. Sada sebe naziva jednostavno Islamska država (IS).
Sunitski militarizam (kao grupe koja operiše na glavnoj premisi da je sunitska) posebno je jedinstven koncept u istoriji. Ono što IS čini suštinski sektaškom pojavom sa ekstremno nasilnim posledicama jeste da je rođena u izvanredno sektaškom okruženju, i može operisati samo unutar postojećih pravila.
Da bi se uništili sektaški identiteti koji danas preovlađuju u bliskoistočnom regionu, pravila treba promeniti, ali ne uz pomoć tipova kakav je Paul Bremer, već stvaranjem novih političkih horizonata, gde bi se novorođenim demokratijama dozvolilo da operišu u bezbednom okruženju i gde bi se nacionalni identiteti reanimirali kako bi ispunili zajedničke prioritete arapskih naroda.
Iako koalicija koju predvode SAD zaista može naneti ozbiljne gubitke Islamskoj državi i na kraju čak proglasiti neku vrstu pobede, to bi samo razbuktalo sektaške tenzije koje bi se potom prelile i izvan granica bliskoistočnih država.
h-alter
