Filmovi kao što su „Jelovnik“, „Stakleni luk“ i „Trougao tuge“ seru po ultrabogatima – i publika ih obožava.
Nije tajna da je svet opsednut ultra-bogatima. Oni su postali svetska klasa ili kasta za sebe i odvojeni su od 99 posto čovečanstva. Njihova odeća, njihove navike u ishrani, njihovi bizarni i drevni rituali (vidi pod: kupovina hiperbaričnih komora za kiseonik od 20.000 dolara, odlazak na Burning Man); sve nam je to strano i zato ne postoji ništa što volimo više od zagledanja ispod haube superbogatih. Volimo da ih gledamo kako kupuju raskošne kuće u rijalitijima, prepiru se oko porodične lojalnosti u Naslednicima ili se rvu sa istorijom u Kruni Ali, o kako se ova opsesija može tako lako pretvoriti u gorku i iskonsku mržnju… Uživali smo da vidimo jezivu propast najglamuroznijih među nama mnogo pre nego što je Marija Antoaneta giljotinirana 1793. A 2022. je bila godina kada je Holivud konačno uhvatio korak.
Od satiričnih trilera kao što je Jelovnik do mračnih komedija kao što je Trougao tuge, došlo je do naglog porasta produkcije filmova koje bismo mogli slobodno nazvati žanrom „jedenja bogatih“. Čak i HBO serija Beli lotus prikazuje lanac luksuznih hotela kao mikrokosmos Amerike, kroz pikantnu, raskošnu crnu komediju koja istražuje ekscese bogatih i njihov prezir prema onima ispod njih. Ali ovi filmovi i TV emisije ne staju na tome da istražuju monstruozne navike ultra bogatih kao što su to činili filmovi poput Vuka sa Volstrita. Ne: sada želimo da vidimo kako bogati pate.
Trougao tuge Rubena Ostlunda je osvojio Zlatnu palmu u Kanu. U filmu se ruski milijarderi i influenseri ukrcavaju se na luksuznu jahtu za vikend potpunog uživanja. Tamo jedu izuzetno bizarna jela sa želatinoznim teksturama i sirovim sastojcima koji verovatno ne bi trebalo da budu sirovi. Oni se sunčaju, postavljaju neobične zahteve posluzi na jahti i provode dosadne, bezbrojne sate pozirajući za fotografije na Instagramu. Međutim, do sredine filma, svaki od naših prelepih likova povraća. Nekontrolisano. Svuda po plišanim tepisima sa visokim dlakama, dizajnerskoj odeći po meri i privatnim apartmanima. Svuda.
Ostlundov film dozvoljava sebi ekstravagantnost, jer pravi prenperijatan spektakl od propasti onih koji žive ekstravagantno. Ali ovo nije porodična intriga ili gubitak bogatstva kao u Oskarom nagrađenom Parazitu Bong Džun-Hoa ili misterija s ubistvom kao Nož u leđa Rijana Džonsona. Ovo je spektakl povraćanja, gladovanja, mrtvih tela koja lebde u vodi, pereca i osvete. Trougao tuge ide do kraja, da do temelja spali bogate i slavne. Preteran je, tera te da skloniš pogled s ekrana i - ko bi rekao? - baš fino prija.
Trougao tuge je samo najnoviji u nizu spektakla katarze. Dok je Nož u leđa priča o tome kako skromna sluškinja porodice Trombi nasleđuje porodično bogatstvo, Džonsonov nastavak Stakleni luk povećava uloge sa privatnim ostrvom milijardera koji bukvalno gori u plamenu. U filmu Jelovnik bogati jednoprocentaši bivaju živi pečeni u okviru ekskluzivnog kulinarskog iskustva.
Možda sve veća popularnost antikapitalističkih filmova i serija koji bukvalno prikazuju propast kapitalističkog ološa poput trilionera iz Staklenog luka Majlsa Brona – sugeriše da ulazimo u novu eru TV-a i filmova. Umesto da se fiksiramo na stil života bogatih i slavnih, umorili smo se od njihovog preteranog svega. Dok mi stalno živimo tranzicije i recesije i krize, možda je najzad i kolaps bogatih zaista na pomolu. Daleki horizont, naravno, ali da li je tako dalek? Možda svi potajno čekamo dan kada se imperija Elona Maska raspadne i on postane običan informatičar iz osnovne škole; dan kada privatni avioni budu zabranjeni i delimo letove Rajanera sa Džej Zijem i Tejlor Svift.
U svakom slučaju, ovi filmovi i TV emisije su mala cena za njih. Oni mogu da nastave sa svojim lepo oblikovanim životima van naših ekrana, ali u četiri ugla naših pregrejanih laptopova, konačno se suočavaju sa katarzičnom – često divljačkom – kaznom za svoje grehe u savremenom svetu koji razara nejednakost. Malo su sadistički, naravno, ali ovi filmovi pokazuju jedan duboko ukorenjeni bes. Crveni bes usmeren na klasu društva koja živi tako raskošno dok mi ostali guramo i patimo. Nazovite to marksističkim, socijalističkim gledištem, zovite kako god želite. Koliko god da smo do sada s fascinacijom posmatrali bogate i slavne, čini se da ove godine – a možda i oduvek – volimo da ih vidimo kako propadaju.
