Kakav roman! Rakova obratnica (Tropic of Cancer) spada u red onih dela koja „mogu nekome da promene život“, kako je to napisao Begbede. Jedno od prvih dela Henrija Milera, roman predstavlja nešto kao eksploziju emocija, bez velike priče, ali napisan u jednom dahu, to je neka vrsta unutrašnje odiseje, mešavine toka misli i američke realistične priče kakve su nastajale pod perom Hemingveja, istovremeno pomešane sa elementima nadrealizma, nečega od Džojsovog „Uliksa“ uz primese Foknerovih romana. Rekao bih da je to na svoj način i američka varijanta „Dnevnika o Čarnojeviću“ (lik izgubljene generacija i dalje pod šokom propasti civilizacije koji je doneo I svetski rat) ali u kojoj izraz sveokupne melanholije zbog besmisla života zamenjuje snaga vitalne energije koja izbija iz ličnosti koja pripoveda u prvom licu (pisac) a koja takođe ne zna ni šta će ni kako će u ovom svetu apsurda i besmisla.

Ovo je priča o životu američkog nikogovića u Parizu (uglavnom autobiografski tekst), „would be“ pisca u nastanku, koji se bez mnogo novca, a najcesće bez prebijene pare (osim kad mu žena od koje se razveo iz SAD pošalje ponešto), sa grčem od gladi u stomaku, muva izmedju raznih neobičnih likova, od američkih umetnika iz generacije „lepih i prokletih“ (Ficdžerald) do francuskih raznovrsnih portreta, ne manje pogubljenih, najčešće žena – kurvi bez imena (retko je ko kao Miler toliko pisao o prostitutkama, čini mi se), preko ruskih emigranata do provincijskih profesorčića ili kancelarijskih moljaca, među koje povremeno zaluta glavni lik. Ima tu povremeno i ciste pornografije, zbog koje roman nije više od 20 godina mogao da bude objavljen u SAD i sličnim zemljama koje su držale do ćudoređa, ali glavni utisak je ta snaga pisanja, energija i eksplozivna literarna inspiracija, taj talenat koji probija poput gejzira i zbog čega sam mislio da je Miler u vreme pisanja verovatno bio jos mladić, ali sam posle pronašao da se ipak nalazio već u svojim 40 –tim.

Ovaj roman sam već jednom čitao, pre mnogo godina i već se ničega nisam sećao iz njega, osim toga  da mi je ostavio dobar utisak (kao i sada). Ovo nije ni čudo pošto je teško zapamtiti priču bez prave priče. Miler je rasni pisac, nesto sto se radja a ne može se naučiti ni u jednoj školi lepog pisanja. Od onih pisaca koji skinu svoju kožu i opisuju osećaj kosmičkog vetra koji dolazi iz daljine, možda ono pregzstencijalno strujanje nasatalo još u vreme Velikog praska.
„Samo oni koji mogu otvoriti svetlu svoje utrobe znadu prevesti ono što se nalazi u srcu“ napisaće Miler. „Moja ideja je bila da prikažem uskrsnuće emocija, da oslikam ponašanje ljudskog bića u…šakama delirija“ (citat iz romana).

Pišući na jednom mestu o Dostojevskom, on takodje kaže:
„Za njega nije bilo sveta previše niskog da bi u njega zašao, ni mesta previše visokog da bi se na njega plašio popeti. On je prošao celi spektar, od ponora do zvezda“.

Miler naravno nije Dostojevski, ali je njegov napor bio vredan tog truda.

Inače, o Mileru i njegovom bizarnom životu u Parizu snimljen je i film „Henry and June“, a na temu njegovog odnosa sa američkom književnicom Anais Nain, jednom od žena koje su ga izdržavale u ta doba. Kasnije, Miler je napisao još niz knjiga (Lepi dani u Klišiju), pa seriju Sexus, Nexus…, ali nisam siguran da li je igde dosegao elementarnu energiju i spisateljsku silinu kao u Rakovoj obratnici.

pulse