Pored svih ostalih popratnih argumentacija koje bi trebale objasniti rat u Ukrajini značajno mjesto zauzimaju i dijagnoze zdravlja političkih čelnika: u prvom redu Vladimira Putina i Joea Bidena. O njima se špekulira na veliko, intrigiraju konzumente medijskih sadržaja, ali služe i kao sredstvo ratovanja.
Zdravlje je poslednjih deceniju i po na jedan specifičan način u fokusu medija. Uvođenjem mera štednje tema zdravstvenog osiguranja postaje zanimljiva i van SAD-a gdje je već duže vreme ključna politička tema, dok se trend zdravog života, delimično zahvaljujući hipsterskoj subkulturi, ali i opštem trendu “brige o sebi”, vraća na prilično estetizovan način. Međutim, tek je proglašavanjem pandemije pre dve godine, ono zaista postalo – tema broj jedan.
Upravo tada postajemo svesni da je naše zdravlje velikim delom van skrbi drzave i društva, i da, sem što postaje naš problem postaje i pitanje izbora! Onoliko koliko se pazimo, čuvamo i ulažemo u njega, toliko će nam ono dobrim uzvratiti. Odgovornost je potpuno na nama. Uostalom, šta nam fali, sedimo kod kuće i štedimo resurse za doba nakon korone. Otkad smo preko noći postali virusolozi, specijalisti za imunitet i vakcine, platili smo cenu popuštajući u sferi psihe. Rečenicu “Svi su pukli posle korone” moglo se čuti širom regiona.
Taman kad su se mediji bacilli na savete za jačanje resursa i rezilijentnosti nakon trauma izazvanih izolacionom anksioznošću nove realnosti, prekinula ih vojna intervencija. Paralelno s opštom histerijom oko srpske predstavnice na izboru za pesmu Evrovizije, Konstrakte, i svim mogućim varijacijama na temu zdrave umetnice – lavora i oblika stola u studiju, pojačavaju se spekulacije o zdravlju predsednika SAD-a, ali i onoga Rusije. Zdravljem ukrajinskog predsednika se niko ne bavi, izgleda da je dovoljno rumen i mlad.
Što se Bajdena tiče, o njegovom mentalnom statusu se spekuliše još otkad je bio u izbornoj trci, a epizoda sa rukovanjem sa vazduhom ili panična reakcija zbog uskršnjeg zeke postali su viralni hitovi i inspiracija za nepregledni broj mimova. Mediji ističu da on zaboravlja, priča nepovezano, nestabilno hoda, da je nesiguran i samim tim i lak plen za manilulaciju. Njegova potpuna suprotnost bar kad je u pitanju igranje uloge predsednika,Tramp, ovih dana vapi: “Dovedite nekog bez Alchajmera”.
Poslednjih nedelja, pojačava se interesovanje i za Putinovo zdravstveno stanje, te se i tu zahuktava dijagnostička retorika. Mahom novinari, vojni analitičari, kao i neki drugi ljudi od struke (koja doduše nije medicinska) nagađaju da li boluje od raka, problema sa štitastom žlezdom ili Parkinsonove bolesti. Spekulacije se množe, ali se i fokusiraju na dva pokazatelja: stepen naduvenosti u licu (koji upućuje ili na uzimanje kortikosteroida ili na loš rad bubrega) i uračunljivost, koja očekivano izaziva mnogo veće interesovanje. S obzirom na to da ova vojna intervencija ne ide ka brzom razrešenju, tema je sve aktuelnija i važnija.
Upravo zbog načina na koji se putem zdravlja manipuliše, drži fokus na sumnjivim simptomima, generiše strah i nesigurnost, bilo bi za očekivati da treći svetski rat ne bude paralelno ni rat medija ni društvenih mreža, već zapravo rat dijagnoza.
Uticaj bolesti na psihu
Nije svejedno da li je Bajden samo sklerotičan ili ima Alchajmera, kao sto nije svejedno ni da li Putin ima rak ili Parkinsonovu bolest, jer to su zaista potpuno različite bolesti. Ukoliko poverujemo pojedinim medijima da sudbina čitavog sveta leži u rukama hroničnih bolesnika, onda nam je adekvatna dijagnostika jednako relevantna kao i bilo koja druga vest sa terena. Govorkanja o zdravstvenoj nestabilnosti ruskog predsednika počinju još 2015. godine, kada je on “nestao na deset dana”, dok se o zdravlju Bajdena još u prethodnom mandatu pričalo. Međutim, kao što smo pomenuli, intenzivnije interesovanje za stepen očuvanosti njegovih kognitivnih sposobnosti, počinje neposredno pred izbore u SAD.
S druge strane, čuveni Putinov predugački sto pokrenuo je različite teze o uzroku takvog ponašanja, koje se kreću od kovid-paranoje preko brige za DNK krađu do igara psihološke dominacije. Spekulacije o uzrocima rata slabije obavešteni zapravo i nadovezuju na kompleks predugačkog stola, uz argumentaciju da je usled dugotrajne izolacije (zbog korona mera), njegova paranoja ojačala i uslovila da počne da sluša malobrojne (a loše savetnike) koji mu pune glavu svakojakim idejama o nadmoći nad Ukrajinom.
Ni domaći mediji nisu pošteđeni spekulacija. Možemo izdvojiti dva primera: “Za sada nema nikakvih zvaničnih potvrde da je Putin bolestan. Međutim, njegova nedavna javna pojavljivanja pokazuju da izgledao drhtavo i natečeno, što je dovelo do spekulacija da on možda pati od više bolesti, uključujući demenciju ili Parkinsonovu bolest.“ Ili: “Na društvenim mrežama se pojavio veliki broj komenatara u kojima se tvrdi da mu je desna ruka bila ukočena, međutim, upoređivanjem snimaka od ranijih godina vidi se da je takvo držanje njegov manir i da ništa ne ukazuje na veće zdravstvene probleme.” (Telegraf TV)
Nakon Putinovog govora održanog na paradi povodom 9.maja, Dana pobede nad fašizmom, analize njegovog držanja kao i govora brzinom svetlosti stižu u medije. Odbrambeni analitičar Lord Danat, svojim mišljenjem uliva nadu rekavši da je sve u svemu nastup bio racionalan i koncizan, a Putin se sada čini zdravijim. Hod se i dalje procenjuje kao asimetričan, i nešto sporiji nego inače, ali i objašnjenja koja pravdaju takav tempo su raznolika. Neki novinari tvrde da je taj hod prosto karakteristika KGB – ovaca, a da se tempo menja, upravo da bi bilo teže uraditi bihejvioralnu psihološku analizu.
Za to vreme Bajdenova senilnost ili Alchajmer, pomalo padaju u drugi plan, sve do pojave serije Trampovih apela na političke aktere kao i javnost da mu se oduzmu ingerencije jer zasigurno vodi zemlju u propast. Bivši lekar Bele kuće Roni Džekson još je 2020. godine otvoreno upozoravao da Bajden nema “ni kognitivne ni fizičke sposobnosti da obavlja tako složen posao”. Bolesti njihovih prethodnika u poslednjih 70 godina su igrale aktivnu ulogu u sukobima i taktikama, ali danas se dijagnostika doslovno koristi kao medijsko i političko oružje.
Načini upotrebe bolesti u politici
Bolest je nekada otežavajuća okolnost, mada može biti i moneta za potkusurivanje, ili dobar argument u pozicioniranju moći. Najrašireniji pristup svakako je “prikrivanje složenosti situacije”, kojim se javnost drži u neznanju o stepenu ozbiljnosti bolesti, čime saradnici zamajavaju političke oponente i dobijaju na vremenu da osmisle sledeći korak ili nađu dostojnu zamenu. Neretko se dešava da vesti prosto procure, kao što je to bio slučaj i sa Titom, dok je narušeno zdravlje Fransoa Miterana bilo uspešno skrivano vise od deset godina. Drugi pristup je “negiranje postojanja bolesti”, praćeno strogim kaznama za one koji o tome pričaju, jer šire defetizam i paniku. Ovakav pristup bio je veoma popularan u vanevropskim zemljama gde su na vlasti mahom bili tzv. diktatori, kako ih se etiketiralo iz Evrope bez obzira na političke programe i prakse.
I na kraju, tu su i nešto ređe “skretanje pažnje manje ozbiljnim tegobama s većih” i na kraju i lažiranje bolesti, koje može biti korisno da se izazove empatija, ublaže oštrice pojedinih nepopularnih odluka i kreira iluzija o brzom kraju nečije vlasti. Pitanje je koja je politička dobit od lažnih dijagnoza i ko bi od njih mogao najviše profitirati.
Nesporna je činjenica da je Bajden senilan, ali je takođe nepotvrđena da je u pitanju Alchajmer. Sve oblike demencije prate promene raspoloženja kao i promene u navikama, koje su često praćenje socijalnim povlačenjem, čak i do nivoa potpune izolacije. Time je i obavljanje bilo kakve složenije funkcije potpuno onemogućeno. Iako je svog pacijenta nazvao zdravim i krepkim te sposobnim da obavlja funkcije predsednika, Bajdenov lični doktor se već duže vreme nije obraćao javnosti, mada je priznao da su njegovom pacijentu odrstranjene dve aneurizme još osamdesetih, kao i žuč, ali da to nema nikave posledice na njegovo današnje stanje. Predsednik s Alchajmerom bi bio win-win opcija, kako za protivnike koji žele da mu umanje kredibilitet, tako i za najbliže saradnike, koji mogu mirno da sprovode svoju politiku.
Što se tiče Parkinsonove bolesti, pored motornih simptoma tremora i otežanog kretanja, prisutni su: poremećaj raspoloženja, pamćenja, spavanja, a potencijalno i vizuelne obmane (halucinacije), bolovi i poremećaj kontrole impulsa. Ukoliko bi dijagnoza bila tačna očekivano bi bilo da će nastati nekritična procena situacije ( a samim tim i pogrešne strategije), potecijalna tendencija ka izolaciji ali i ispadi besa i paranoidne epizode. Ovaj tok bi svakako odgovarao oponentima jer se slabi kredibilitet samog predsednika, ali se i dodatno intenzivira kreiranje atmosfere straha i nepoverenja u javnosti.
Šta posle dijagnostike?
Čitajući ili slušajući o psihološkoj nestabilnosti onih koji su na vlasti, recipijenti mogu dosta toga da osete. Političari nisu najomiljeniji objekti identifikacije, čak i kad su i sami glumci, međutim, u njih se svakako može dosta toga isprojektovati.
Sudeći po društvenim mrežama, za Bajdena se može reći da mahom izaziva sažaljenje i podsmeh. Neke to zasigurno vraća u školske dane pa se i sami prisećaju doživljenog bulinga, ali veći deo javnosti, reklo bi se, to iritira i ljuti. Nemoćan čovek, na veoma moćnoj poziciji prevelika je kontradikcija. Što se tiče intenziviranja paranoje, ona svakako izaziva zazor, ali još i više pomisao da se neko u tako sjajnoj fizičkoj formi (poput Putina, koji je na tome i izgradio imidž) može i razboleti. Takođe tu je i strah od nekonzistentnog ponašanja, jer možda samo pojedini vole “čvrstu ruku”, ali svi vole da prepoznaju zdravu logiku u potezima političara. “Mens sana in corpore sano”, reklo bi se.
I na kraju, osvrnimo se na pokušaj pojednostavljivanja razloga kako započinjanja ratnih sukoba, tako i procene njegovog budućeg toka, pukim svođenjem situacije na bolesti čelnika suprotstavljenih strana. Koliko god da su individualni procesi kroz istoriju uticali na političke tokove, svrha njihova isticanja takođe je i maskiranje ili minimiziranje uticaja drugih faktora poput ekonomske krize, dostupnosti energenata, promena zona političkih uticaja (kao što je širenje NATO-a na države bivšeg SSSRa) i drugih geopolitičkih činilaca. Jednim delom je to neophodno da se ovim važnijim faktorima ne bi previše bavili, a svakako i radi podilaženja niskim konzumerskim pobudama zavirivanja u tuđi medicinski karton.
bilten
