Za ocenu dugoročnih izgleda ruske ekonomije takođe je korisno prvo definisati prihvaćene pretpostavke i osvrnuti se na istorijske primere. Polazimo od dve pretpostavke. Prvo, da današnji ruski režim u sadašnjem ili nešto izmenjenom obliku može potrajati još 10 do 20 godina.

Druga pretpostavka je da će američke i zapadne sankcije ostati na snazi tokom čitavog perioda koji razmatramo – oko 50 godina. Argumenti za to su sledeći. Jednom uvedene američke sankcije teško se ukidaju. Do danas je objavljeno oko 6.000 različitih zapadnih sankcija protiv Rusije, što je više od zbira svih postojećih sankcija protiv Irana, Sirije i Severne Koreje zajedno. Istorija pokazuje da američke sankcije mogu trajati neograničeno dugo: sankcije protiv Kube na snazi su više od 60 godina, protiv Irana oko 40, a čak i sankcije uvedene Sovjetskom Savezu (na primer, amandmanom Jackson-Vanik) ostale su na snazi celih 20 godina posle raspada Sovjetskog Saveza, nakon što su razlozi za njihovo uvođenje nestali (migracija Jevreja).

Jednog dana, kada neka nova vlada u periodu posle Putina pokuša da izdejstvuje ukidanje sankcija, spisak traženih ustupaka i postavljenih zahteva verovatno će biti takav da će iz političkih razloga biti nemoguće ispuniti ih. Zato možemo očekivati da sankcije, možda u donekle izmenjenom obliku, potraju tokom čitavog perioda koji posmatramo (50 godina).

Rekao bih da je očigledno da će u takvoj situaciji dugoročne ekonomske politike morati da se fokusiraju na ostvarivanje dva primarna cilja: to su supstitucija uvoza i reorijentacija ekonomske aktivnosti sa Evrope na Aziju. Koliko god da su ti ciljevi očigledni, verujem da će njihovo ostvarivanje biti izuzetno teško.

Kao i u prethodnom tekstu prvo ću razmotriti istorijske presedane. Sovjetska industrijalizacija može se opisati kao pokušaj supstitucije uvoza izgradnjom snažne domaće industrijske baze. Ali u Sovjetskom Savezu taj proces je počivao na dva elementa na koje nova Rusija ne može računati.

Prvi je pristup zapadnim tehnologijama koje su iskorišćene za izgradnju velikih sovjetskih industrijskih kompleksa kao što su Krivi Rog i najveća fabrika traktora na svetu u Caricinu (kasnije Staljingradu). Viškovi ekstrahovani kolektivizacijom, koja je uzrokovala glad i smrt miliona ljudi, pa čak i zlato pravoslavne crkve, sve je uloženo u kupovinu zapadnih tehnologija. U redovima boljševika, od Lenjina do Trockog, Staljina i Buharina, nije bilo nikakve sumnje o tome da Sovjetski Savez mora sprovesti industrijalizaciju da bi se razvio i da su mu za to neophodne tehnologije uvezene iz razvijenijih zemalja. (Ta svest o relativnoj nerazvijenosti Rusije bila je veoma raširena među ruskim marksistima koji su svi odreda bili posvećeni modernizaciji.) Ali mogućnost uvoza naprednih zapadnih tehnologija koje bi poslužile kao baza za supstituciju uvoza u režimu sankcija jednostavno neće biti dostupna. To znači da bi se takve tehnologije sada morale razvijati lokalno.

Tako stižemo do problema vremenskog hijatusa. Da se zemlja kojim slučajem 90-ih godina opredelila za put supstitucije uvoza, to bi svakako bilo izuzetno teško, ali ne i neizvodljivo: SSSR i Rusija su raspolagali solidnom industrijskom bazom (proizvodnja aviona, automobila, bele tehnike; SSSR je bio najveći proizvođač čelika itd). Sovjetska industrija nije bila konkurentna na međunarodnom tržištu, ali mogla se unaprediti i uz dobro plasirane investicije učiniti konkurentnijom. U međuvremenu je većina industrijskih kompleksa privatizovana i likvidirana. Ono što nije ugašeno tehnološki je prevaziđeno. Za 30 godina od početka „tranzicije“ Rusija nije uspela da razvije nijednu tehnološki naprednu industriju, osim vojnog programa.

Uzmimo kao primer proizvodnju putničkih aviona. Sovjetski Savez je 70-ih godina u toj oblasti bio ispred Brazila, pa čak i ispred Evrope koja je razvoj Airbusa počela 1972. Ali sovjetska avio-industrija je nestala u tranziciji. Njen jedini ostatak je Suhoj superdžet koji koristi nekoliko ruskih avio-kompanija, ali koji se gotovo ne prodaje van Rusije. S druge strane, brazilski Embraer leti u oko 60 zemalja sveta.

Supstitucija uvoza u situaciji kada to podrazumeva istovremenu obnovu industrijske baze i razvoj novih tehnologija, i to bez investicija iz naprednijeg dela sveta, gotovo je nemoguća. Kina je taj problem rešila tek posle dramatične promene političkog kursa polovinom 70-ih godina. Ali ta opcija je sada Rusiji po definiciji nedostupna.

Drugi važan faktor u industrijalizaciji Sovjetskog Saveza bila je raspoloživost radne snage. Rezervoar industrijske radne snage ojačan je viškovima iz poljoprivrede, kao i opštim demografskim rastom. Takođe, što je veoma važno, kvalitet radne snage unapređen je reformama obrazovnog sistema. Sovjetski Savez je 30-ih godina proizvodio na stotine novih inženjera, naučnika i lekara svake godine. Ništa od toga Rusija ne može očekivati u narednih pola veka. Rusko stanovništvo živi u gradovima, sve ga je manje i već je dobro obrazovano. Zato se ne mogu očekivati prilivi radne snage iz onih izvora koji su omogućili industrijalizaciju 30-ih godina.

Naravno, visokoobrazovana radna snaga je veliki plus. Ali da bi dala svoj maksimum, ta radna snaga mora imati na raspolaganju vrhunske tehnologije. Ako takve tehnologije nisu dostupne (iz napred navedenih razloga), visok nivo obrazovanja nije od velikog značaja. Uz to, ponuda obrazovane radne snage će iz godine u godinu biti sve manja zbog opadanja broja stanovnika. Pošto u Rusiji neće biti odgovarajućih poslova za adekvatnu platu mnogi će se iseliti iz Rusije, što će dodatno smanjiti broj visokoobrazovanih radnika. Moguće je da će se Rusija vratiti sovjetskoj politici zabrane slobodne migracije – ovog puta pod pritiskom ekonomskih faktora. Zid u Istočnoj Nemačkoj podignut je upravo da bi se sprečio odliv kvalifikovane radne snage.

To znači da nova Rusija ne može računati na faktore koji su Sovjetskom Savezu omogućili da uspešno sprovede supstituciju uvoza 30-ih i 50-ih godina 20. veka.

Kakvi su izgledi za prebacivanje težišta ekonomskog života sa zapada na istok? Tehnički je moguće zamisliti potez kojim bi Rusija otvorila prozor ne prema Evropi (što je učinio Petar Veliki gradeći Sankt-Peterburg) već prema istočnoj Aziji, na primer, prebacivanjem prestonice u Vladivostok i usmeravanjem glavnine ekonomskih i birokratskih funkcija, kao i stanovništva, na istok. U meri u kojoj je takvo premeštanje moguće izvesti državnim uredbama, to bi možda bio i razuman potez. Istočna Azija je deo sveta sa najbržim ekonomskim rastom i dobrim izgledima da još dugo održi visoke stope rasta. Možda je napuštanje Evrope, koja je po mnogo čemu kontinent na zalasku, ispravan potez. Rusija i Sjedinjene Države su jedine dve zemlje na svetu koje mogu sebi priuštiti tako radikalna pomeranja; za sve ostale geografija će i dalje biti sudbina. Takođe, iz političke perspektive, malo je verovatno da će se Rusija naći na meti sankcija ili političkih pritisaka Kine, Indije, Vijetnama ili Indonezije, onako kako to čine Velika Britanija, Francuska i Nemačka. Konačno, izlazak na Pacifik bi za Rusiju po efektima mogao biti sličan osvajanju zapada u Americi u 19. veku. Možda će i klimatske promene neke delove severnih teritorija Rusije učiniti podobnijima za život.

Koliko je takvo pomeranje izvodljivo? To bi svakako zahtevalo ogromne investicije u infrastrukturu, uključujući i bolje veze između dva udaljena dela Rusije: let od Moskve do Vladivostoka traje gotovo 10 sati, a putovanje vozom više od jedne sedmice. Izgradnja novih gradova na tom pravcu, proširivanje postojećih i tako dalje, sve to zahteva investicije koje ruska ekonomija u opadanju ne može obezbediti. I ne samo to. U novim gradovima bi trebalo otvoriti nova radna mesta da bi se stanovništvo iz evropskog dela privuklo u azijski deo Rusije. Sovjetski Savez je pokušao nešto slično osnivajući nova naselja na severu i nudeći doseljenicima veće plate, ali uspeh je bio ograničen. Svi ti gradovi i naselja praktično su zamrli u poslednjih 30 godina. Teško je zamisliti pomeranje tako velikih razmera bez ogromnih investicija i temeljnog urbanističkog i industrijskog planiranja.

Otuda se obe ekonomske politike – supstitucija uvoza i premeštanje na istok – suočavaju sa gotovo nepremostivim preprekama. To ne znači da je njihovo sprovođenje nemoguće; ponešto od toga svakako mora biti učinjeno, jer to sada nameću spoljne okolnosti: na primer, neko će morati da napiše ruski softver koji će zameniti 95% softvera zapadnog porekla koji se danas koristi u automatizovanim ruskim kompanijama (izvor su ruske novine). Razvoj bližih ekonomskih veza sa Kinom podrazumeva preseljenje dela preduzeća i stanovništva na istok. Neki od gradova u Sibiru ili na Pacifiku mogao bi postati druga prestonica (kao Ankara u Turskoj). Ali bilo kakvi suštinski značajni proboji na ta dva fronta zasad ostaju nedostižni – ili se bar tako čini iz današnje perspektive.

Šta će biti dalje? Kao što sam pre nekoliko godina napisao u predgovoru ruskog izdanja Globalne nejednakosti, budućnost evroazijskog kontinenta neće se mnogo razlikovati od njegove prošlosti: priobalni regioni uz vode Atlantika i Pacifika i dalje će biti bogati, mnogo bogatiji od najvećeg dela kontinentalnog zaleđa. To nas dovodi do pitanja političke održivosti tako neravnomerne distribucije ekonomskih aktivnosti: hoće li se ta neravnoteža konačno „razrešiti“ migracijama stanovništva ili političkim rekonfiguracijama?

pescanik